Руска духовна реч

[Оља]

Постсекуларна Русија

Црквeна свест није схватила озбиљност секуларизације Русије, која је у XX веку завршена. И неке дискусије, у последње време показују, да на директно питање: «Да ли ми, на крају, живимо у православној земљи, или не?!» – прилично много оних, који се у анкетама изјашњавају као «православни», одговара, авај: – «Не».

То «не» треба схватити озбиљно. Озбиљно у том смислу, што наведени одговор, пред Руску Православну Цркву износи питање: како она схвата своју улогу у друштву?

У фебруару 2011. године је на Општецрквеним постдипломским студијама, прочитан интересантан реферат Кристине Штјокл, посвећен повратку религије у друштвене науке и политичку философију.

Овај реферат је дотакао актуаелно питање о месту религије у нашем времену, које неки теолози већ називају «постсекуларним». Постсекуларним називају наше време, у којем је просвећено друштво изненада открило, да је традиционална религија, упркос предвиђањима њене кончине, од стране многобројних негатора, од Огиста Конта до «дедушке» Лењина, жива и здрава и у нашем веку «нових нанотехнологија и андроних колајдера». Видимо, да се у савременој Русији, у земљама ЗНД, наше традиционално Православље уопште не спрема да одумре, нити да оде на маргине друштвеног живота, не постаје занимација «слабо образованих старица и домаћица». Истовремено, расте гнев и раздражљивост због активности верских универзитета.

Сложени карактер међусобних односа савременог друштва и Цркве се најјасније види на примеру увођења у школе наставе основа православне културе. Покушаји увођења тог предмета на листу предмета који се предају у било којој форми, чак и на алтернативној основи, су изазвали огроман отпор дела друштва, које има широки приступ медијима. Тако је, члан Друштвеног савета при Министарству образовања и науке РФ, телевизијска водитељка Светлана Сорокина упозорила посетиоце сајта радија «Ехо Москве» на то, да ће «у скорије време на централном тргу Сколково спаљивати јеретике, који чувају сећање на округли облик земаљске кугле».

А главни уредник истог радија, такође активно присутан у Друштвеном савету Министарства образовања, је заузео алармирајући став, рекавши да уводећи основе религиозне културе у школе, «стварамо културни гето». Солидарни став Друштвеног савета је по овом питању још 2007. године у себи садржао типичне клишее антиклерикализма. Документ, који је усвојио друштвени савет при Министарству образовања и науке, – такозване «Препоруке Друштвеног савета при Министарству образовања и науке Руске Федерације, усвојене током заседања 27. марта 2007. године — Питање: "Савремени приступи изучавању у школама историјских и културних основа традиционалних религија у Руској Федерацији"» – јасно открива основне црте антиклерикалних ставова.

Први и типични клише ове идеологије је теза о «одвајању цркве од државе». У «Препорукама ...» је наведено: «Ако је Русија секуларна држава, што значи да је црква одвојена од државе, црква не може утицати на садржај наставног програма». Овај став импресионира својом апсурдношћу: подразумева се конкретно изучавање културе и учења Православне Цркве, али при томе се «цркви» одузима право да утиче на садржај те наставе. Односно, друштвеној организацији «цркви» не може бити дозвољен приступ изучавање ње саме. Овај став би био разумљив, у случају изучавања активности нарко-мафије или заједнице педофила, који, наравно, не треба да учествују у припреми уџбеника из криминалистике.

Али, зашто Цркву треба искључити из припреме уџбеника о основама православне културе? Очигледно, због тога што антиклерикалисти Цркву виде у друштву са горепоменутим деструктивним организацијама. Може се стога констатовати огроман «кредит неповерња» у Цркву код тог дела руског друштва, који је, по свему судећи, формиран још у совјетско време. Совјетски утицај се осети још на нивоу терминологије, јер се ни у Уставу Руске Федерације, ни у другим државним законима, верске заједнице не називају «црквом» са малим почетним словом. У руском Уставу се говори о одвојености «верских организација» од државе.

А у совјетском Уставу из 1977. године у члану 52 је наведено: «црква у СССР је одвојена од државе и школа – од цркве». Из угла комунистичке идеологије, то је било разумљиво: бољшевици су се пре свега, борили против Православне Цркве, чак је узет курс њеног потпуног уништења; друге религије су знатно мање бринуле комунисте. У демократској Русији 1990-их година већ није било таквог циља, тако да члан 14 Устава РФ гласи: «Верске заједнице су одвојене од државе и равноправне пред законом». Дакле, такав повратак на совјетску атеистичку терминологију, показује страх Друштвеног савета, везан управо за Православну Цркву ( Муслимани своју заједницу називају «ума», будисти – «сангха», а Јевреји – «кагал»), показује стремљење да се не дозволи утицај , пре свега, Православној Цркви, која је виђена као реална снага у Русији.

Са чим је у вези такав непријатељски однос према «цркви»? Ствар је у томе, да идеологија секуларизма у религији види потенцијалног, а некад и реалног конкурента на пољу формирања јавног морала. Строгост у односу на ненарушивост брака, абортусе, супружничку прељубу и друге значајне појаве друштвеног живота, која представља основу моралног учења Цркве, је у противречнности са погледом на свет постхришћанског друштва, ослобођеног љубави према националној историји, верности породици и других «окова средњевековног мрака». На место религиозних вредности, у таквом друштву је дошла државна религија – као у САД или квази-религија самовоље – као у уједињеној Европи. Није случајно у препорукама Друштвеног савета наглашено, да је задатак «световне школе – формирање "политичке нације" – јединства грађана једне земље».

То јест не умних и моралних људских личности, него социјалних субјеката. При томе се имплицитно подразумева, да религиозне разлике ометају јединство социјалних субјеката, а нивелирање религије доприноси политичком јединству секуларизоване нације. Зато је препоручено да се заједно (у суштини-уместо) са изучавањем традиционалне религиозне културе уведе курс «историје светских религија». С тим је у вези константно наглашавање Друштвеног савета о опасности од верске мржње у школама, ако изненада почну да изучавају идеолошке основе конкретних религија. У самој пракси, основну опасност за антиклерикализам, представља идеолошка конкуренција.

Како је отворено изјавила С. Сорокина поводом разматраног школског предмета: «Много се плашим, да ће то деци "помрачити" ум, а не усадити жудњу за новим сазнањима». У томе и јесте суштина претензија на овај курс: антирелигиозно настројена интелигенција се плаши распростирања религиозног погледа на свет, који је у основи носилац моралних вредности, које од човека захтевају самоограничавања, што је у основи противречно схватању постхришћанске цивилизације. Како је изјавио члан горепоменутог савета Александар Адамски, нови курс треба да буде, пре свега, информативни.

У супротном, по његовом мишљењу, рефлексија учитеља прети да се претвори у наметање сопственог погледа детету. То би, наравно било погубно за секуларизам, посебно, ако је тај поглед везан за традиционалне хришћанске вредности. По свему судећи, у том случају је из школског програма потребно искључити и историју књижевности, јер субјективно мишљење предавача и на тим курсевима прети да доведе до истих последица.

На тај начин, захтев за «одвајањем цркве од државе» у руском антиклерикализму – пре свега, представља одвајање државе од моралног утицаја Цркве, чији проводници су свештенослужитељи. Зато је друга основна теза руског антицрквеног покрета у вези наставе основа религиозне културе и морала, теза о «недопустивости попова у школама». Из тога је у препорукама изникао други апсурдни захтев: «Ту наставу треба да држе професионални педагози, а не служитељи култа». Логички, овај захтев је заснован на лажној алтернативи, а правно, представља антиуставну забрану професије. Практично, предложено је да се забрани пуноправним грађанима Руске Федерације (где спадају и «служитељи култа») да се баве педагошком делатношћу.

А међу њима није мали број и професионалних дипломираних педагога и учитеља прве и високе категорије. Шта ће са свештеницима, који су и професионални педагози? Да ли се за њих може увести предмет у школе? Узгред, термин «служитељ култа» опет представља рудимент совјетског државног атеизма. Жиг «служитељ култа» се стављао свештеницима у пасош и повлачио је за собом лишавање грађанских права. Из угла милитарног секуларизма, категорију грађана, лишену грађанских права, представљају свештенослужутељи. А негативан однос према «поповима» је формиран на нивоу подсвести у процесу антирелигиозног васпитања и антирелигиозне пропаганде.

У контексту таквог односа је изнето и познато Отворено писмо десет академика, у којем су изнете опасности од раста религиозности земље. «Са све већом забринутошћу, пратимо растућу клерикализацију руског друштва, уз активни продор цркве у све сфере друштвеног живота», писали су академици. Много примерака овог писма је објављено у медијима и на интернету. Али, нешто је остало иза те дискусије: то, што су видели академици, а нису приметили њихови критичари. Они су били у праву у вези тога, да често, Црквена свест не схвата сву озбиљност секуларизације Русије, која се у XX веку завршила.

И дискусије поводом скандалозне фотосесије познате балерине, на рачун «православног» «дрес-кода» су показале, да на директно питање: «Да ли ми, коначно, живимо у православној земљи или не?!» – прилично велики број оних, који се у анкетама изјашњавају као «православни», одговара, авај: – «Не». И то «не» треба схватити озбиљно. Озбиљно у том смислу, да тај одговор пред Руску Цркву ставља питање: како она схвата своју улогу у друштву? Да ли је Црква спремна, да прихвати друштво такво, какво је оно сада: безбожно, обузето моралним пороцима, обавијено корупцијом? Не заборављају ли црквени људи, да су и они сами део друштва, и умногоме носе његове пороке и мане?

Ствар је у томе, што се у нашој уобразиљи, често ствара идилична слика, која би се остварила, када би одједном, једног лепог дана, оживела дореволуциона Русија са православном вером, уграђеном у тело државне идеологије. Замислимо да се машта оствари: нас, православне, и посебно свештенство, би позивали у школе да држимо наставу о закону Божијем, звали би у војску за војне свештенике.

Да ли смо ми спремни да се суочимо са тим, да руско друштво, уз све своје симпатије за Православље, више није онај народ, о којем је писао Достојевски: «Зна народ Христа Бога свога, можда; још боље нашег, мада није учио школе»? Пут, којим је прошао руски народ у XX веку, га је заувек изменио. «Не може се два пута ући у исту реку, јер тече нова и нова вода», – рекао је мудри Хераклит, не само и не једино о природи, јер је у природи све подложно понављању, него баш о друштву. И најважније је то, да се у нашем друштву изменио систем вредности и однос према животу.

О томе сведочи познати «Архипелаг Гулаг» А. И. Солжењицина, документ, који не само да разоткрива трагедију стаљинистичке репресије, него и трансформацију морала, ерозију хришћанских вредности у народу. Када би као Древна Кијевска Русија и Русија у Смутно време, тражила духовно руководство, чекала некога, ко ће дати морални модел, било да је то благодатна промена кнеза Владимира или подвиг светитеља Хермогена, онда би садашњи Руси били умногоме далеко од духовног ништавила, што би био први корак ка Царству Небеском. Наш народ сада, као блудни син, ипак, још увек дели очево наслеђе, и ми не знамо, да ли ће се он вратити Оцу или ће наставити свој пут «у просперитет».

Треба да схватимо: секуларизација личи на сазревање. Дете, када одраста у породици, вољно или невољно, мора да слуша савете родитеља. Када дете одрасте, оно и даље уважава родитеље, али сваки пут, када родитељи повисе тон, њему се чини, да они «крше његову личну слободу». По природи ствари, растуће антиклерикално расположење у руском друштву, представља социјално-психолошку реакцију тинејџера на родитеље. Из те аналогије се могу извући најмање два закључка.

Прво, у нашој црквено-просветитељској и мисионарској делатности треба одучити, да се са савременим друштвом разговара «ауторитарним тоном»: дете је одрасло, еманциповало се и жели да разговара искључиво «са једнакима». Треба научити да се тако разговара, а пре свега, сами православни треба да схвате, да они чине Цркву Христову, која наставља свој пут у нашој земаљској Отаџбини, стремећи ка Отаџбини Небеској. Овде треба нагласити, да смо ми свештенослужитељи и мирјани, пуноправни грађани наше земаљске државе, и треба да знамо како да очувамо своја права у савременом друштву, укључујући се у њега, старајући се, да не попримимо, његове болести и пороке.

Друго, треба да имамо на уму духовну одговорност родитеља, чак и за одрасло дете. Православље је обликовало Русију и њену културу, што значи, да смо дужни, да волимо своју земаљску Отаџбину, на посебан начин, не тако, како то чине, православни у западним земљама. У нашем речнику не треба да буде презривог «западњачког» тона: да кажемо «у овој земљи је све наопако».

Не треба да прихватамо модел понашања, који нам намеће антиклерикални секуларизам, затварајући се у свој «православни благочестиви свет», остављајући «тја грешни свет» да страда. Да, православне гимназије, православни кампови за децу, су нам данас потребни, и биће нам потребни још дуго у будућности, али не треба да идемо путем самоизолације, супротстављања црквених општина и руског социјума. Управо то од нас и очекују «секуларисти»: живите у свом малом свету, са «православним» медом, палачинкама и пирогама, а у нашу савременост се не мешајте.

Треба да схватимо, да не проповедамо повратак на Русију И. Шмељова, која је и у његово време била више дечија машта, него реалност. Желимо да будемо верни избору, који су направили наши преци, изабравши Православље као духовну снагу и морални оријентир, и у савременој Русији XXI века.

Ђакон Димитриј Циплаков

Превод Rusija.Rs

12 / 12 / 2011

[Justin Waters]

Много се идеализира прошлост, баш као и у нас, као да је у дореволуционарној Русији било све красно, а онда када су дошли бољшевици онда је почело зло. То сигурно није баш тако ружичасто.

Но са друге стране за данашњи начин живљења људи, секуларизација има једини могући смислени облик друштвеног уређења у односу на религију. Не милитантна секуларизација која се гнуша религије, гура је на маргину друштва сматра заосталом тид...како то бива код љевичара у Француској или скандинавским земљама, па отуда тамо су локалне протестантске цркве да би некако осптале у том милтантном окружењу тотално попустиле свим лошим начелима савременог живота и саобразили цркву и хришћански живот модерном потрошачком друштву.

Држава је фиктивна категорија и не постоји некакв морал кога Црква учи државу. Црква која активно има везе са државом може бити само политички да коегзистира и да при томе буде или противник или сарадник државе на политичком плану. Постоје само људи које Црква може подучавати моралу и мимо било каквог узившеног положаја у политичком животу државе. Највећи и никад превазиђен хришћански подухват мисионарења и привођења људи Христу, учињен је управо од голоруких апостола који нису уживали никакве повластице код владара и имали значајну улогу у друштву.

Данашњи свет је повезан и комуникативно умрежен, тако да се кретање и путовање људи дешава више него икад, концентрација различитих нација и народа на једном мјесту је већа него икад...тако да причати о некој православној земљи из перспективе 21 вијека свакако нема много везе. Бар нема ако нећемо да будемо као Саудијска Арабија. С друге стране Црква има можда велику прилику да понови апостолски подухват ако се више искључи из политичке повезаности и повезаности са друштвеним институцијама и више посвети људима. Некада су апостоли ишли около и разним народима проповједали Христа. Данас рецимо када имамо неку имигрантску земљу попут САД или Аустралије, а у њима постоји Православна Црква, можемо да кажемо да ти људи долазе тој Цркви или су бар близу на дохват руке. Сада је опет добра прилика да се Јеванђеље чује широко, умјесто што се троши енергија и ресурси на спашавање националних интереса.

[Stanoje Stankovic]

Вашој пажњи предлажемо јако лепо сведочанство о томе да и дан-данас постоје прави христољупци-истинољупци. И то такви истинољупци, да се чак и људи који су већ дуго у Цркви могу постидети. Помолимо се сви за ове људе, да издрже и опстану на њиховом путу ка Христу Спаситељу…

http://www.svedokver...rgije-maksimov/

[Иван Недић]

Какав очајан превод чланка

[malina :)]

Увек се радујем оваквим вестима! Слава Богу! :group111:

[Danijela]

Желим да напишем нешто о ономе што се догађа управо сада. Пре неког времена сам сазнао да се свештеник Руске Заграничне Цркве припрема да иде у Индију и посаветовао слугу Божијег Сергеја који се одавно занима за питање уређења православне мисије у тој земље, коме је још и о.Данил благословио да путује тамо да прави друштво свештенику. Приликом припреме пута, испоставило се изненада да свештеник не може да путује тако да је Сергеј отпутовао сам. Требало је да посете заједницу локалних хришћана у држави Махараштра, чији је лидер упорно писао о њиховој жељи да приме Православље. Да будем поштен, имао сам одређено предубеђење.

На пример, док сам се дописивао са Роханом, лидером те заједнице и као одговор на његово питање о присаједињењу Православљу написао да они прво треба да се науче православној вери, он ми је одговорио: „Научио сам их“.

http://www.svedokverni.org/nesto-za-divljenje-iz-sveta-misije-djakon-georgije-maksimov/

[Милан Меденица :)]

наставак се налази на линку

[Stanoje Stankovic]

Желимо да Вашој пажњи предложимо запис из дневника једног православног мисионара. Када прочитате, схватите са дивљењем колико је Бог близу људи који се труде на делу спасења ближњих! Колико Бог брзо услиши молитве мисионара, колико све што се дешава на мисији служи, између осталог, као велико духовно утврђење и утеха самом човеку који јавља Христа. Заиста, то је потврда изреке свештеномученика Данила Сисојева: „ако желиш да видиш чуда, буди Мученик или Мисионар“.

http://www.svedokverni.org/nesto-za-divljenje-iz-sveta-misije-ii-dakon-georgije-maksimov/

[Guest]

да поставим лепи текст да се у потпуности види...

Нешто за дивљење из света мисије… (II) – Ђакон Георгије Максимов

октобар 7, 2012 Дневници мисионара, Мисија данас, Православље у..., Савремени мисионари

Желимо да Вашој пажњи предложимо запис из дневника једног православног мисионара. Када прочитате, схватите са дивљењем колико је Бог близу људи који се труде на делу спасења ближњих! Колико Бог брзо услиши молитве мисионара, колико све што се дешава на мисији служи, између осталог, као велико духовно утврђење и утеха самом човеку који јавља Христа. Заиста, то је потврда изреке свештеномученика Данила Сисојева: „ако желиш да видиш чуда, буди Мученик или Мисионар“.

* * * *

Недавно је по благослову епископа кизилског Теофана почео да делује мисионарски стан у граду Шагонар (република Тува). У њему се на смену труде момци из Школе православног мисионара (коју је основао свештеномученик Данил Сисојев – прим.уредника) и који нам редовно шаљу своје дневнике.

Данас ми је од слуге Божијег Андреја, који је сада у стану, стигла нова тура записа и један од тих записа бих желео да поделим са Вама. Али пре тога, пар речи о томе да је Тува можда најмање обухваћен регион што се тиче мисије. Она је под протекторат Русије ушла тек 1914. године и до револуције није био крштен ни један Тувинац. Тако да сада фактички проповед Православља тек почиње тамо захваљујући владици Теофану. Нисмо себе заваравали илузијама о брзом успеху мисије међу Тувинцима, посебно знајући њихове локалне специфичности… Међутим, по милости Божијој делатност стана је привукла пажњу многих локалних Тувинаца који долазе у привремени стан на беседе са мисионаром да би чули о Православној вери.

28. августа је једна од оглашених девојака Тувинки дошла јако узнемирена, тугујући због тога што је учинила грех.

Испоставило се да се њени родитељи баве узгајањем марихуане (тамо је за многе људе то јединствени извор прихода) и против њене воље су је принудили да учествује у „прикупљању жетве“. Следећег дана је очекивало то исто, а затим је она требало да оде у други град да студира. Девојка је била јако узнемирена, али није видела могућност да избегне учешће у делу које сматра грехом и које јој је дубоко противно. У срцу је рекла: „ако би сутра кренула киша да пада, онда не би било потребно да идем тамо“. Андреј јој је предложио да се помоле пророку Илију да дарује кишу, што су одмах ту и урадили.

Следеће јутро је, изишавши из куће, Андреј видео да пада киша која се није прекидала до увече…

http://yurij-maximov.livejournal.com/350835.html

[Stanoje Stankovic]

Представљамо мисионарско искуство једног од московских мисионара, ученика свештеномученика Данила Сисојева. На пар ствари би требало обратити пажњу. Као прво, брат Евгеније није равнодушно прошао поред сцене која се нажалост, често може видети на нашим улицама – да припадници неке од секти заустављају и започињу разговор са људима који су православно крштени али нису у Цркви, а православни хришћани, пролазе поред, журећи да обаве своје обавезе и послове. Као да има важнијег посла и обавезе од тога да се испуни заповест Божија: „Избављај похватане на смрт; и које хоће да погубе, немој се устегнути од њих.“ (Прич. 42:11)

http://www.svedokverni.org/koristi-neprijatelja-tako-da-oni-sluze-na-korist-blagovesti-evgenije-ivanov/

[Guest]

Користи непријатеље тако да служе на корист јављања благовести… – Евгеније Иванов

октобар 15, 2012 Дневници мисионара, Мисија данас, Савремени мисионари

Представљамо мисионарско искуство једног од московских мисионара, ученика свештеномученика Данила Сисојева. На пар ствари би требало обратити пажњу. Као прво, брат Евгеније није равнодушно прошао поред сцене која се нажалост, често може видети на нашим улицама – да припадници неке од секти заустављају и започињу разговор са људима који су православно крштени али нису у Цркви, а православни хришћани, пролазе поред, журећи да обаве своје обавезе и послове. Као да има важнијег посла и обавезе од тога да се испуни заповест Божија: „Избављај похватане на смрт; и које хоће да погубе, немој се устегнути од њих.“ (Прич. 42:11)

Зар много времена може да одузме тренутак да се зауставимо, упозоримо човека са ким прича, наведемо пар најпознатијих заблуда конкретне секте и самог проповедника јереси, са љубављу и бригом, упозоримо да ће вечно погинути ако не уђе у „стуб и тврђаву Истине“ (1 Тим. 3:15), у Православну Цркву… Друго, јако је важно да се приликом јављања истине покаже љубав према човеку који је у заблуди, као што је брат Евгеније урадио. Ми православни мрзимо грех, а грешника, као образ Божији, љубимо и желимо му спасење…

* * * * *

…Враћајући се кући, изашао сам из метроа и видео кришнаита који је делио књиге људима који су били спремни да за њих дају макар неки новац. Један мушкарац је узео књигу и кренуо. Нисам сметао кришнаиту већ сам стигао човека и питао га: извините, да ли знате шта Вам проповедају у тој књижици?“ Попричали смо, мушкарац ми је оставио књигу а сам је узео летак о исповести и Причешћу, као и брошурицу о.Харалампија Василопулоса „Зашто још ниси у Цркви?“ (о томе да је неопходно ићи у храм и живети са Богом). даље видим да је кришнаит дао још две књиге младом пару (тридесет година). Са њима сам такође поразговарао, и то прилично дуго (око десетак минута). Они су одбацили прљаве књижице и оставили ми их, узимајући опет, брошурицу и летак.

Сво троје људи са којима сам говорио су православни, али о вери не знају скоро ништа и у храм не одлазе. Осећам да је за њих овај сусрет био користан. Млада жена ме је питала различите ствари, типа „да ли је истина да се у храм може закорачити само десном ногом?“ Ох! Где ту говорити о догматима, када ни најпростије ствари не знамо.

Кришнаит је одлучио да се премести и, приметивши да га пратим, питао ме шта ми треба. Одговорио сам му да се молим за њега, да га Господ Исус Христос просветли, да се поклања само Христу. Заиста сам се у себи и молио за њега и говорио сам му без икаквог непријатељства. Он је ту изгубио лицемерну кришнаитску пристојност, назвао ме „фанатиком“ и пожурио да каже „да путева ка Богу има много и да тај пут није само кроз Христа, да хришћани имају изопачено Писмо“.

И шта? Да га још више раздражим? Говорим му: „извините ако сам Вас некако увредио, нека вас Бог благослови“. И отишао сам са миром. То јест: нисам почео да га даље раздражујем, већ сам сматрао довољним то што му је истина објављена.

Поред три упозорена човека на непријатеља људских душа, мој улов су биле и три кришнаитске књиге: два примерка „Науке самоосвешћивања“, препуна најбезумнијих клевета о хришћанству (значајан је наслов једног поглавља: Кришна, Кристос, Христос), као и лепо припремљена биографија Прабхупаде. На задњој страни корице је мрска пропаганда: фотографија Прабхупаде у чијој су позадини куполе храма Василија Блаженог.

Из вишекратних разговора са кришнаитима сам схватио да су они пажљиви и љубазни само са људима који немају знања о вери. Сусревши људе који су чврсти у Православљу, истог тренутка показују своју мржњу ка истини и одсуство жеље да одговоре на питања, губе самоконтролу (понекада буде и забавно и трагично: један кришнаит је након кратког разговора заурлао: Ти! Ти! Ти убијаш краве!!!) Реч Божија говори: „Ко покрива мржњу, лажљивих је усана; и ко износи срамоту безуман је“ (Приче Сол. 10:18). Имао сам прилике да од њих чујем не само бесмислице о Христу, већ и о Светима (један кришнаит је тврдио да је свети Сергије Радоњешки такође имао „свест Кришне“). А знамо за сатану да је он „опадач браће наше, који их опадаше пред Богом нашим дан и ноћ“ (Окт.12.10).

Како смеш човече да клеветаш Бога и Светитеље? Јасно је да се кришнаити налазе у плену сатанском и да им је неопходно наше сведочанство и молитва. О онима који су у Цркви је речено: „они га (ђавола) побиједише крвљу Јагњетовом и ријечју свједочења својега“ (Отк. 12:11).

Дано нам је да побеђујемо, рушимо шкорпије и змије и насађује Царство Небеско.

Шта сам схватио из овог догађаја? Користи непријатеље тако да служе на корист благовести. Ђаво је глуп и може се преварити уз помоћ Божију. Тешко да бих ја овим људима посведочио о вери у то време и на том месту, да није било кришнаитског проповедник. Било би занимљиво да се нађу неки примери за то из Библије.

http://eugen-ivanov.livejournal.com/20193.html

[Stanoje Stankovic]

Читајући овај текст сви ми заиста можемо много да научимо. Пред нама је пример самопожртвованог човека који нажалост није обраћао много пажње и није желео да чува догмате Цркве и као последицу тога имао потпуни крах целог свог животног дела. Данас се не обраћа много пажње да ли неко верује како учи Црква. Овај текст показује колико је важно да човек верује истинито, колико заблуда и јерес утичу на целокупан човеков живот. Свети Игњатије Брјанчанинов је о томе писао: „Лажна мисао је погубна: она у душу доноси помраченост, самообману и чини је заробљеницом кнеза овога света. Желим да будете слободни, да поглед ваше душе буде чист и светао, како би ваш разум био прожет светлошћу истине и како би благодатном светлошћу зрачио на читав ваш живот, на сва ваша дела. Ако око твоје буде светло рекао је Господ онда ће и читаво тело твоје бити светло. Треба чувати ум! Потребно је да он непрестано пребива у истини. Желим вам то искрена срца! Желим вам то од срца које боли! Хтео бих да схватите како је важно да се пази на начин свога размишљања, на свој разум. Човек се стално руководи начином свога размишљања: то је наша светлост. Обратите пажњу на моје речи! Молим вас, преклињем! Преклињем ради вашег спасења…“

http://www.svedokverni.org/o-jednom-neuspesnom-misionaru-djakon-georgije-maksimov/

[Оливера Г.]

Колико јасно виде видовити

 

 

 

 

 

 

 

       У Москви постоји Одбор за спасавање омладине од тоталитарних секти. Једном је једна његова сарадница спровела једноставан експеримент. Она је, узевши фотографију своје пре много година преминуле другарице, посетила десет видовњака-исцелитеља који су, према реклами, одређивали човеково обољење по фотографији. Какве све дијагнозе нису износили видовити стручњаци! А закључак им је био свима исти: преминула под хитно мора да дође код њих на лечење, да би је они (како су обећавали) уз одређену надокнаду излечили.

Међутим, феномен видовитости ипак постоји. О томе нам сведочи један изузетан пример из живота Ф.М. Достојевског, који се десио 1877. године. Ево како то описује његова супруга Ана Григорјевна Сниткина: Ове јесени нас је често посећивао велики поштовалац талента мог мужа, писац Всеволод Сергејевич Соловјов. Дошавши једног дана код нас, испричао је мом мужу како се упознао са занимљивом дамом, госпођом Филд. Она му је, тачно дефинишући његов прошли живот, изнела неке чињенице које су се биле, на његово велико чуђење, већ обистиниле. Када је Соловјов кренуо кући, са њим је изашао и мој супруг који је у вечерњим сатима практиковао дужу шетњу. Упитао га је колико далеко живи госпођа Филд, и дознавши да живи у близини предложио му да сврате код ње. Соловјов је пристао, након чега су се њих двојица упутили ка гатари. Госпођа Филд, наравно, није имала појма ко је био њен незнани гост, али се зато оно што је прорекла Фјодору Михајловичу дословно испунило. Она је мом мужу прорекла да га у блиској будућности очекује велика слава какву чак не може ни да замисли – и то предсказање се обистинило на Пушкиновој прослави! На нашу велику несрећу, остварило се и њено тужно предвиђање да ће мог супруга ускоро задесити породична невоља – умро је наш драги Аљоша! То гатарино предсказање Фјодор Михајлович ми је саопштио већ након нашег губитка [1].

Сама по себи способност да се нешто прозре или открије из паралелног света не садржи у себи ништа немогуће. Наиме, цело питање се састоји само у томе ко нам то открива. Ми се у Јеванђељу сусрећемо са необичном ситуацијом. Апостоли су још увек сумњали у Христа као Месију, док су ђаволи викали: Ти си Христос Син Божји (Лк. 4,41). По свој прилици су онда нечисти духови тим путем – кроз себи потчињене људе – објављивали правду и истину. Да ли то значи да им је требало веровати? Али сами Господ запрећиваше им да не говоре да знају да је Он Христос. (Лк. 4,41). Умукни, и изађи из њега (Мк. 1,25) – имао је Он обичај да каже невидљивом лажном пророку који је прорицао кроз ђавоиманог човека. Спаситељ није хтео да се истина објављује нечистим устима, како је речено у Светом Писму неријатна је похвала из уста грешника, јер није од Господа послана она (Сирах. 15,9). Јер би нечисти духови, послуживши се поверењем људи, засигурно истини придодали лаж.

У Делима апостолским се такође описује веома поучна прича, која јасно открива природу видовитости. Реч је о једном од мисионарских путовања апостола Павла, када је дошао у град Филипе. Павлов сапутник бејаше јеванђелист Лука, који из тог разлога и приповеда у првом лицу: А догоди се кад иђасмо на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својим господарима (Дап. 16,16). То само говори да се ђавоиманост може манифестовати не само у виду непримереног понашања, страшних гестова или неартикулисаних звукова, већ и као пријатно погађање, тј. у облику видовитости. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења. И овако чињаше много дана (Дап. 16,17-18). Могло би се помислити да је због придобијања људи на своју страну потребно послужити се ауторитативним гатањем видовите жене, која је говорила очигледну истину. И како реагује свети апостол? А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповиједам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час (Дап. 16,18). Свети апостол без оклевања прекида видовитост зарад слободе како своје проповеди, тако и човека обузетог нечастивим, тј. лукавим духом. То резултира његовим прогоном од стране господара видовите слушкиње, који су тада остали без прихода од њених гатања. Уосталом, било је то далеко боље од прихватања демонских услуга.

Дакле, из текста Светог Писма се види да предсказања могу долазити од демона. При том је важно узети у обзир да демони, за разлику од анђела, не знају праву будућност човека. Јер анђелима будућност може да открије Бог, док је демонима истовремено недоступно прогледавање које шаље Дух Свети. Према томе, демони не могу тачно предсказивати и пророковати. Међутим, пали духови по самој својој природи поседују препреденија чула, а уз то су и одлични познаваоци људске психологије и понашања. Они чим виде тренутну животну ситуацију, већ су у стању да изграде логичке претпоставке о последицама. Стога, нечисти духови толико не погађају, колико анализирају потенцијалну човеку будућност; то онда саопшавају спиритисти или погађачу, а затим он преноси свом посетиоцу. Осим тога, они могу да предвиде оно што ће потом сами изазивати својим нечистим утицајима.

Преподобни Антоније Велики је објашњавао на који начин се демони могу претварати да су пророци: Они често, рецимо, казују да ће за неколико дана доћи братија, и они заиста долазе. Демони то чине не зато што се брину о онима који их пажљиво слушају, већ да би у њима побудили веру у себе, и да би их – након што их подчине себи – погубили... Шта је чудно ако неко, имајући тело препреденије од тела човековог, и угледавши оне који ступају на тај пут, њих престиже у поворци и обавештава о њима?... Понекад они красноречиво саопштавају о води у реци Нил, видевши да је било много кише у земљама етиопским, и знајући да од њих бива поплава у реци; пре неголи вода дође у Египат, дотрчавају овамо и предсказују... Тако су настала паганска пророчишта, односно тако су људи од давнина били подложни демонској обмани [2].

Полагање наде у видовњаке често је заводило сујеверне људе. Свештеномученик Кипријан Картагински у својој књизи „О таштини идола“ пише о римским конзулима који су поверовавши предсказивањима о победи ступили у битку и били убијени и заробљени; напротив конзул Цезар, који је презрео прорицања која су му забрањивала да плови пре зиме у Африку је тим згодније допловио до тамо и победио. Римски историчар Светоније пише о томе како представник ниже класе Телеф планирао да нападне цара Августа и Сенат, само зато што је слепо веровао предсказању које му је обећавало врховну власт [3].

Овде су веома прикладне речи светог Јована Златоустог: Пророштво је по преимућству дело Божје, које демони не могу чак ни да подражавају, ма колико се у томе трудили. У чудима још може и доћи до неке обмане, док је тачно предсказивање будућности својствено само Вечном суштаству. Ако то понекад чине и демони, онда се то догађа само због обмањивања неразумних, због чега се лако разобличује лаж њихових предсказања [4].

Као добра илустрација ове истине може послужити пример који је записао пререволуционарни аутор – свештеник Григорије Дјаченко: Две сестре у васкршњој ноћи пожелеше да сазнају нешто о својој будућности. Одлучише су да прислушкују испод прозора на крају села. Одједном им се учини погребна поворка и како старија од њих две лежи у мртвачком сандуку. Млађа преплашено побеже кући, а старија се истог тренутка онесвести и паде на земљу. Она скрену памећу и одболова три месеца. Сада је она старица од око седамдесет година. И све време након те несреће она својим опоменама одвраћаше многе младе девојке и жене од неразумних искушења, као што је распитивање за непознату будућност [5].

Али како да се односимо према чињеници да у тим прогнозама некад бива помало и истине? Према речима светог Јована Златоустог то је једно од лукавстава ђавола, да он самој истини увек придодаје обману, улепшавајући је различитим сурогатима истине како би лакше обмануо лаковерне [6]. Обраћајући се видовитима, гатарама, спиритистима и свим другим сличним визионарима, ми ризикујемо да подлегнемо под утицај сила злога, које ће нам сигурно нанети штету. На пример, у 19. веку је био веома развијен спиритизам – призивање духова за столом, па свети Филарет Московски описује један такав случај у писму преподобном Антонију (Медведеву) настојатељу Тројице-Сергијеве Лавре: Спиритиста је у правцу стола лечио девојчицу, али је њој постајало све горе. Најзад је он упитао сто шта то значи. Сто је рекао да ће девојчица за неколико дана умрети, а онда после три дана и васкрснути. Девојчица јесте умрла, али није васкрнула. Спиритиста и његова сестра, која је такође учествовала у томе, скренули су памећу... Саветовао сам му да га повезем код преподобног Сергија и да се обрати Вама, како бисте организовали читање молитава над њим [7].

Једна наша савременица која је поседовала „дар“ видовитости и била одважна чак и да помаже полицији у истраживању злочина, уверавала је да долази у контакт са душама умрлих, због чега јој они који су убијени од стране злочинаца тобоже сами говоре детаље њихове смрти, па чак и показују места где им леже тела (уколико се сматрају несталим). Међу многим њеним пређашњим открићима, видовита је издвојила једно: једном је угледала душу Лењина како јој уз осмех иде у сусрет. Вожду револуције врачара постави горуће питање: „Где си ти сада? У рају?“ „Не“ – одговори он. „У паклу?“ – распитиваше се она. „Не“ – понови он. „Па где си онда?“ – зачуди се врачара. „Овде, на земљи.“ – „Али зашто?“ – „Зато што ме не сахрањују.“

На овом примеру се јасно види да су окултна пророчанства праћена очигледним сујеверјем. Они су неодвојиви једни од других, као што је неодвојиво и труљење леша од смрада који излази из њега. Човек наивно мисли да душа остаје овде само зато што његово тело није сахрањено у земљу, као да је бесмртна душа бесконачно везана за непогребено тело. За сличне заблуде су заинтересовани невидљиви искушачи, који су спремни да зарад наше погибељи „открију“ све што желимо, осим онога што ће донети спасење наше душе.

У највећем броју случајева људи се обраћају видовњацима зато што желе да знају своју будућност. Ето, та радозналост према сазнавању будућности већ сама по себи открива дубоку неразумност човека. Ма којим се оправдањем оправдавала таква радозналост, њени духовни разлози леже у неспремности за живот у садашњем тренутку, јер је човек навикао да узалуд губи време и троши се на трице и кучине. Свети Василије Велики нас је учио овако: Не распитуј се за будућност, већ корисно располажи садашњошћу. Јер какву ти имаш корист од тога да нешто предвидиш? Ако ти будућност приправи нешто добро, онда ће ти се оно десити иако га ти не будеш предвидео. А ако ти приправи тугу, какву онда ти имаш корист од тога да се унапред мучиш тугом? Желиш ли да сазнаш нешто о будућности? Испуњавај оно што је прописано јеванђелским законом и надај се наслађивању благима (тј. духовним благима у Царству Божјем за испуњавање заповести на земљи – В.Д.) [8].

Обраћање астролозима, гатарама, врачарама, видовитим и сл. повезано је са оном распрострањом заблудом да се будућност посматра као унапред прописана, тј. готова прича. Будућност се пореди са текстом у запечаћеној коверти која се не отвара обичном човеку, али који се може прочитати уз помоћ тајног знања – као кад би делимично отворили коверат и завирили шта има у њему. Међутим, слика наше стварности је потпуно другачија. Будућност није позната не зато што је ми не можемо прочитати, већ зато што једноставно не постоји, будући да се она формира на основу наше реалности. Овај текст никада и није био затворен за погледе оних који желе да знају, а писан је свакодневним искуством. Нама је будућност непозната из још једног битног разлога. Човек је обдарен слободном вољом, а пошто је он слободан у својим поступцима, онда њему није строго одређена будућност. Наравно, Бог је откривао понешто из будућности људи. Али то не значи да је Бог припремио људима неизменљиву и унапред испланирану судбину, већ да је Он изван нашег ограниченог света и да су Његовом свепродирућем погледу откривене дубине наших срдаца, односно наше слободне одлуке и жеље. На тај начин Господ Бог зна којег ће човека призвати на који животни пут. Постоји Божји план за сваког од нас, али се реална судбина изграђује на основу нашег личног односа са Божанственим Промислом; одговором на Божји призив или одсуством жеље да се одговори на њега и Божјим покушајима да нас приведе ка спасењу. Све ово и изграђује наш будући животни пут.

Поновимо још једном да се многи људи, на жалост, налазе у погрешној позицији. Они радознало желе да сазнају будућност онда када им садашњост више није интересантна. Суштина проблема је у томе што човек расипа себе на грехове и различита бескорисна дела, због чега у реалности не осећа пуноћу живота. Истовремено он полаже бар неку наду да ће будућност донети различитост и успех, и због тога жели да унапред завири тамо. А своју пажњу, пре свега, треба обраћати ка Богу, у чијим се рукама налазе и човекова садашњост, и будућност, па чак и прошлост: када се ми кајемо за прошле грехове Господ нам их брише, припремајући тиме човеку најбољу могућу будућност, и чинећи срећнијом његову садашњост.

 

 

__________________

[1].Достоевская А. Г.,Воспоминания, Москва, 2002, 293.

[2] Афанасий Великий, Житие преподобного отца нашего Антония // Афанасий Великий, святитель,Творения, т. 3, Москва, 1994. 205–206.

[3] Уп. Светоний Гай Транквилл, О жизни цезарей, Санкт Петербург, 1998. 53.

[4] Иоанн Златоуст, Беседы на Евангелие святого апостола Иоанна Богослова // Иоанн Златоуст, святитель, Полное собрание творений, т. 8, књ. 1, Москва, 2002, 127.

[5] Дьяченко, Г., Духовный мир. Рассказы и размышления, приводящие к признанию бытия духовного мира. Москва, 1900, 325–326.

[6] Иоанн Златоуст, Толкование на святого Матфея Евангелиста // Иоанн Златоуст, святитель, Полное собрание творений, т. 7, књ. 2, Санкт Петербург, 1901. 481.

[7] Письма митрополита Московского Филарета к наместнику Свято-Троицкой Сергиевой лавры архимандриту Антонию, т. 3, Москва, 1884, 299. У данашње време спиритистичка сеанса изгледа мало другачије. Обично учесници седају за сто тако да се створи затворени круг. Према правилима магије на учесницима, као ни у просторији, не би требало да буду крстови, иконе или друге светиње, иначе се разговор са оним светом неће остварити. Сви пружају руке ка тањирићу у центру стола, који после постављеног питања почиње да се окреће према словима распоређеним око тањира. Сами спиритисти верују да комуницирају са мртвима, али је то заправо обична обмана нечистих духова. У 19. веку је сто испуштао одређени звук. Ево како пише о спиритизму свети Теофан Затворник: „Шта је спиритизам? – Сатанизам. Демони обмањују... Писала ми је једна лепотица из Санкт Петербурга како је неки спиритиста, желећи да јој покаже лепоту спиритизма, почео пред њом да призива духове. И она је почела да изговара у себи „Да воскреснет Бог“. Овај је седео, седео...бесмислено, да би затим признао: „Не, не иди, ти ниси верник“. Она је прави верник, али не верује спиритистичким ђавољим триковима. На Кавказу је такође био сличан случај у којем је нека побожна породица почела да се бави спиритизмом: муж, жена, девер и још понеко... и таман су били почели понешто да откривају...да би се на крају суочили са неком великом противречношћу у исказима. Они су мучили при испитивању оног који је говорио, док је он одвраћао поглед у страну – мада неуспешно. Неко од говорника му се обрати следећим речима: „Заклињем те именом истинитог Бога да нам кажеш ко си ти?“ Овај одговори: „Ја сам ђаво“ – „Зашто нас обмањујеш?“ – „У нади – одговарао је он – да вас наведем или на лажне помисли или на лоше поступке“... Ова породица је од тог тренутка раскрстила са спиритизмом“ (Феофан Затворник, Рукописи из кельи, Москва, 2008, 646).

[8] Василий Великий. Творения, ч. 1, Сергиев Посад, 1900, 259.

 

 

Валериј Духањин

Са руског превела: Наташа Јефтић

02 / 05 / 2012

 

 

Izvor: Pravoslavie.ru

[Оливера Г.]

Игуман Никон (Воробјов)

 

Беседа на Крстовдан

 

 

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Света Црква и свети оци на сваки начин поучавају, подстичу
и моле свештенике да подсећају вернике на велику тајну
Крштења. А кад је боље подсетити на њу, ако не данас, на
дан празника Крштења Спаситеља нашег Господа Исуса Христа.

 

 

Самом Господу није било потребно Крштење, али је Он
заповедио Јовану Претечи да Га крсти како би испунили
сваку правду. Самим тим Господ нам је указао на
нужност Крштења. Једне ноћи, разговарајући с
Никодимом, једним од фарисеја који су поверовали у
Господа Он му је објаснио да ако се човек не роди
водом и духом неће ући у Царство Божије. Ако човек
верује у Бога, ако жели да уђе у Царство Божије,
обавезно мора да прими тајну Крштења, јер је оно
неопходан услов за улажење човека у духовну
заједницу, у Цркву, и само кроз њега он може имати
наду да ће достићи Царство Божије. «Ако неко
поверује и крсти се,» каже Господ,
«спасиће се, а ако не поверује и не крсти се
– биће осуђен.» Свако ко поверује и жели
да се спаси, сваки хришћанин, треба сам да прими
тајну Крштења и да крсти своју децу.
 

А шта се дешава у тајни Крштења? У њему наступа смрт
старог, греховног човека. Зато се човеку, ако у зрело доба
с вером и покајањем прими тајну Крштења, опраштају и
првородни грех и његови сопствени грехови. Човек из
крстионице излази као Анђео Божји. Постоји мноштво примера
кад је дејство тајне Крштења на околину и на људе из
околине било очигледно. Понекад је онај ко се крштавао
блистао као сунце, сав се мењао чак и по спољашњем
изгледу, а унутра је доживљавао блаженство као у Царству
Божијем. Онај ко је примио Крштење препорађа се Духом
Светим, облачи га Сам Господ, јер Господ улази у његово
срце. Данас смо чули: «Који сте се у Христа крстили,
у Христа сте се обукли.» Ово значи да Господ улази у
њихова срца.

Међутим, ако човек после Крштења не буде живео хришћански,
већ пагански, вређајући Господа сваким греховима и не
кајући се за њих, ако не буде чистио своју душу од
грехова, испоставиће се да је сличан некрштеном. Ево због
чега често од неверујућих чујемо: «Ето ви сте,
верујући, крштени, а гори сте од нас.» Овако и Реч
Божија каже: ви, хришћани, хулите име Божије, јер живите
горе него пагани.

Господ је човеку дао слободу, и он може да се креће или ка
Богу или ка ђаволу. Трећег пута нема. Нема средњег стања.
Зато ми, хришћани, морамо ићи ка Богу, тежити ка Њему,
веровати Му, примати тајне, испуњавати заповести Божије, а
ако нешто нисмо испунили морамо то да признајемо и да се
не правдамо већ да оплакујемо своје грехове пред Њим, да
молимо за опроштај да Он милосрдни Господ опрости и очисти
нашу душу. А онај ко свесно греши, правда се за своје
грехове, не каје се за њих, противи се Господу, постаје
непријатељ Божји и иде ка ђаволу.

Понављам вам, без тајне Крштења човек не може да уђе у
Царство Божије. «Ако се,» каже Господ,
«неко не роди водом и Духом, не може ући у Царство
Божије.» Ево због чега се непријатељ нашег спасења,
ђаво, тако се бори против тајне Крштења, на сваки начин се
труди да умањи његов значај, потпуно га спречава. Зато ако
неко није крштен као дете треба да се крсти у одраслом
стању, претходно се покајавши за своје грехове и да Богу
да обећање Богу да ће живети хришћански.

Да би се препловало море, потребан је брод – море се
не може прећи пливајући. Да би се препловило овоземаљско
море и дошло до Царства Божијег треба ући на црквени брод,
треба ући у Цркву, јер се само на црквеном броду може
препливати бурно овоземаљско море и доћи до Царства
Божијег. А у Цркву се може ући само кроз тајну Крштења. И
ако човек поставши члан Цркве и даље због немоћи пада у
грех, али ипак тежи ка Господу, каје се, иако својим
греховима отпада од Цркве, ипак се уз искрено покајање
омива и поново сједињује с Црквом. Тако приликом исповести
свештеник чита молитву: «Помири овог грешника и
сједини са Светом Твојом Црквом,» а затим чита
разрешну молитву и разрешава га од грехова.

Сви ми морамо знати да се без тајне Крштења нико не
спасава. Зато морамо да крстимо своју децу. Ако она нису
могла да буду крштена у детињству, завештајте им на
последњем издисају своју жељу: «Децо, ето моја молба
је ако ме мало жалите и волите, ако желите да ме утешите,
обећајте да ћете у своје време примити тајну
Крштења.»

Господ свим средствима покушава да спаси сваког човека,
«Радост бива на небу због једног грешника који се
каје.» Свака помоћ од Господа, и од угодника Божјих,
и од Анђела долази човеку који се искрено свим силама
труди да угоди Господу, да испуни Његове Свете заповести и
каје се за сваки свој грех. Нека човек не зна много о
вери, нека је маловеран, нека не сумња, али нека своје
сумње каже Господу: «Господе, верујем, желим да
верујем, али помози мом неверју. Неверје мучи моју душу.
Господе, верујем, али и сумњам, буди милостив, помози ми.
Господе, даруј и мени да примим тајну Крштења и да уђем у
Цркву Христову!»

Ма какве биле препреке, човек треба да се крсти, зато што
нема другог пута у Царство Божије. Али, крстивши се, треба
да живимо онако како Господ заповеда, а не онако како
говори наш лажљиви, покварени разум и наше изопачено, пуно
разних грехова, срце, које дошаптава: живи како знаш.
Господ нас уводи у Царство Божије, Господ захтева да идемо
оним путем који указује. А овај пут је изучавање
јеванђељских заповести, заповести Божијих, живот по овим
заповестима, покајање, молитва Господу да нас не остави,
већ да нас спаси на било који начин: невољама или
болестима, по Својој доброти, да нас не лиши Царства
Божијег.

Али, понављам, за то нема другог пута осим кроз тајну
Крштења. Стога, трудимо се да читамо Реч Божију, посебно
Јеванђеље где су описани и живот Господа и Његова страдања
ради нашег спасења и Његове заповести, Његово учење.

Проничимио се Духом Божјим, трудећи се да испунимо Његове
свете заповести, кајмо се за кршење и преклињимо да нас
Господ удостоји да после смрти будемо учесници Његовог
Царства.

Амин.

Игуман Никон (Воробјов)

 

22 / 01 / 2013

 

Извор: Православие.ру

[Оливера Г.]

РОМАНТИЧНА ЉУБАВ

 

 

 

 

Вера је у размишљањима великог броја људи чврсто повезана са законом који строго прописује човеков живот од колевке до гроба. И зато је многе збуњивао и изненађивао пастирски савет блаженог Августина: „Воли Бога и ради шта хоћеш.“

 

Неко у овим речима може видети религиозни фанатизам: наводно, ономе ко воли Бога све је дозвољено. Међутим, овим речима је заправо изражена потпуно другачија мисао: љубав је највиши облик знања. Тако, на пример, научник-ентомолог који се добро разуме у инсекте може да осећа искрено одушевљење разгледајући длакаве ножице паука, док се неук човек кад спази овакво чудовиште у близини, уплашено хвата за папучу.

Пошто је савршено знање, љубав је изнад закона. Супружници који живе у љубави тачно знају како да се брину једно о другом и зато им нису потребна правила Породичног законика. Моцартово надахнуће омогућава да се ноте распореде много боље од било какве теорије композиције, што изазива напад зависти код Пушкиновог Салијерија, који је „музику сецирао као труп“ и „хармонију проверио алгебром“.

Међутим, наивно се придржавајући савета блаженог Августина, многи од нас чине врло тешку животну грешку. Ради се о томе што постоји мноштво различитих сила које обузимају човека, а које уопште нису права љубав, премда имају сличне симптоме. Погрешна дијагноза представља смртну опасност по пацијента. Нетачно дефинисавши своје стање као љубав човек радосног лица хита у сусрет злочину. И већ зрео човек, глава породице, одлучује да напусти жену и троје деце зато што је имао несрећу да се заљуби у своју младу секретарицу.

Још је старогрчки философ Платон навео опис најраспрострањенијих случајева „лажне“ љубави. У њих спада ерос, или „романтична љубав“.

„Љубав дуго трпи“ и „благотворна је“, - каже апостол Павле. Авај, снаге ових врлина нема у романтичној љубави. Прича о Ромеу и Јулији се развија толико брзо да се радња Шекспирове трагедије одвија за свега пет дана – од недеље до петка. За то време млади Монтеки стиже да почини два убиства: његова прва жртва постаје Тибалт, брат вољене, а затим Парис, њен званични младожења.

„Љубав не завиди“, „љубав се не надима“, „не тражи своје“, „не мисли о злу, не радује се неправди“. Није тешко приметити да управо завист, љубомора, егоизам и замршене љубавне интриге представљају онај камен-темељац на којем се гради драматургија апсолутне већине дела романтичне књижевности.

„Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ Какав горак подсмех ове апостолове речи морају изазвати код супружника који се разводе.

Управо зато је Платон ерос назвао најнижим обликом љубави. Међутим, без обзира на очигледно мутну природу, на способност да буде детонатор зла које се крије у човеку, философ је романтичну љубав сматрао благом, драгоценим даром, а нипошто не проклетством.

„Умри, али немој дати пољубац без љубави,“ – поучава наборана старица своју вољену унуку. Треба имати велико поверење у мудрост седе косе да би се схватио изузетан значај романтичне љубави за брак, који се садржи у овом савету.

Ради се о томе што је брак крајње сложен подухват повезан с рађањем и васпитавањем деце. То је тежак крст који човек практично не може да носи ако се не опије љубављу као наркотичким напитком од „вина и измирне“. Вероватно се ниједан човек здравог разума и трезвене памети не би одлучио на сличан корак. Ипак, испоставља се да уопште није тешко будити се по пети пут ноћу због очајничког повика бебе која је нечим узнемирена, јер је велика утеха осмех твоје животне сапутнице – осмех скривен и нежан, упућен само теби.

Романтична љубав човеку даје надахнуће да оснује породицу. Испоставља се да је то и тачка кристализације овог малог царства у будућем.

Мирча Елијаде пише о племену аустралијских номада који су свуда са собом носили свој сопствени „центар света“ – велики стуб исечен од дебла еукалиптуса. Он је симболизовао извесну космичку осу: управо око ње је започињао живот на датој територији, који се постепено претварао у свет за чланове племена. Ако би се стуб поломио, десила би се катастрофа, нешто попут „смака света“: цело племе би било обузето тугом, његови чланови би лутали још неко време, а затим би седали на земљу и умирали.

Нешто слично се може приметити у породицама у којима нема „светог стуба“ међусобне љубави супружника или се он ломи. Свет, простор на којем су навикли да живе, у којем човек једино и може да живи, руши се, препуштајући место хаосу, геометричкој територији, на којој је разбацано неколико живих, изгубљених „тачака“. И тада их привлаче други светови, усисавајући их у своју орбиту. Деца постају као бескућници у сопственој породици, долазећи у родитељски дом само да ручају и преноће.

Међутим, ако романтична љубав по намени подсећа на „сто грама на фронту“,[1] с њом се не сме играти подстицањем чулности без намере ступања у брак. Онај за кога није дошло време да иде у напад, треба да се одрекне борбене норме како не би постао безвредни пијанац.

Могуће је одрећи се романтичне љубави. Само треба усмерити њену енергију у стваралачком правцу. На пример, Бетовен је доживео причу достојну Шекспира. Њен исход није ништа мање жалостан, али је неупоредиво величанственији. Јер и дан-данас поглед ученика који седа за клавир и бојажљивом руком отвара нотну свеску са задатом лекцијом, пада на натпис: „Месечева соната. Посвећује се грофици Џулијети Гвичарди“. Дакле, романтична љубав је дар. И као и сваки дар, треба је само правилно употребити.

 

 

[1] Сто грама вотке које су на фронту добијали припадници војних јединица непосредно пред напад.

Сергеј Мазајев

Са руског Марина Тодић

14 / 02 / 2013