О егзистенцијалним темама

[Milan Nikolic]

    ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНЕ ТЕМЕ

    О егзистенцијалним темама

    Наше постојање има конкретан циљ: човек по себи има задатак да оствари одређени однос према Творцу. Тај однос је, најпростије речено, љубавни однос као мајке према детету и детета према мајци. Подразумева се, да тај однос превазилази биолошке и просторно-временске категорије, али, однос између мајке и детета најбоље и најсликовитије представља ту сједињеност – онога који воли и онога који је вољен. Једном речју, за мајку, њено дете представља сâму суштину њеног бића, односно њене личности.

    Дар човеков да рађа јесте смисао његовог постојања, као и послања, да би у творевину увео присуство Оваплоћеног Бога, то јест, Богочовека.

    Све могуће теме егзистенцијалних питања треба да су сједињене без обзира колико залазили у њихова системска сврставања, јер на тај начин избегавамо готово неразумљиве схоластичке дефиниције. Према томе, сва питања постојањâ, – и када је реч о Богу и када је реч о творевини и човеку – треба да буду међусобно повезана.

    Свакако, да би се разумело нешто од богословских учења потребно је имати веру и очистити своје срце. То је важно због тога што је познање Бога неодвојиво од познања нашег сопственог бића, које је и телесно и духовно. Без очишћења нашег бића немогуће је познати Бога. Очишћење није у некаквом моралистичком смислу, већ оно представља чињеницу бесмртног живота; јер је личносни однос категорија која чини човека бесмртним, односно која чини да човек сабере и одржава своје животне силе нераздељивим. Те животне силе су срце, ум и душа (= воља). (Грех доводи до губитка – до поседнутости од зла – и раздвајања човекових животних сила.) Тиме се показује да је човек тројично биће, односно да постоји као сложено биће са више животних сила. Ово нас повезује са тројичним Богом, али не на начин Августинове индивидуалности. Наиме, један човек не може да иконизује – да изображава – Бога (Тројицу). О томе ћемо говорити подробније у наставку. Првенствено треба напоменути да човек, својим тројичним животним силама, прихвата Бога као центар сопственог бића, као мајка која носи дете у утроби, то јест, као центар и суштину нашег срца, ума и душе. Тај однос назива се личносни однос и представља врхунски вид љубави. Тај начин живота јесте живот за другога.

    Тако исто и онај који је вољен, има тог који га воли као другог за кога живи, чију вољу испуњава, коме је послушан и веран.

    Ако направимо аналогију са мајке и детета на Бога Оца и Сина можемо представити слику тог љубавног и личносног односа. Једина ствар која разликује наше искуство (= мајке и детета) и Божије постојање је немогућност да се Бог Тројица раздели просторно, као што се мајка одвоји од детета по рађању. Наиме, када Бог рађа Сина, Они остају сједињени Њиховом суштином, која их чини једним Богом. (Постоји и личносна нераздељивост као заједница, дакле, не само међусобно прожимање суштином, већ и загрљај личности.) Ову тешку слику о Богу, односно тешко разумљиву теологију изнећемо што је могуће јасније. Обухватићемо сваку категорију учењâ о Богу, пре свега о „личности“ Божијој, о „суштини“ Божијој, о „енергијама“ Божијим, – учењâ, која још увек за хришћански свет представљају најкритичније категорије које стварају проблеме у тумачењима. Видећемо зашто је до данас у толикој мери било подељено хришћанство на Исток и Запад, као и на који начин ћемо доћи до усаглашавања и измирења.

    Посветићемо пажњу и на савремене проблеме у научном свету, конкретно о питањима еволуције, настанку света; и оправдаћемо ове чињенице у светлу богословског тумачења, што значи да ћемо направити синтезу између теорије еволуције и учења о Адаму и Еви, као њиховој одговорности за пад творевине и еволуције као последице тога пада.

    Такође, још једно питање које представља тешкоћу у савременом богословљу, а то је питање „небића“ (или „ништавила“), размотрићемо на потпуни начин како би уклонили мноштво проблема у тумачењу.

    Ова студија нема само за циљ да дâ допринос на богословском нивоу, већ и да укаже на реалне перспективе у научном и цивилизацијском смеру. Постоји искрена нада да ће човечанство наћи решење за еколошке и енергетске проблеме, и да ће у будућности отићи даље у истраживању космоса и откривању других места за живот, то јест, других планета погодних за живот. Ову могућност оправдаћемо и из теолошке перспективе, односно, уклонићемо сваку недоумицу и забуну које стварају богословске недоследности. Наиме, до сада нисмо могли ваљано протумачити поремећеност творевине након пада Адамовог. Сувише директних научних открића није могла истог стопа поднети савремена теологија, поготово што се ова ослонила на ранија тумачења искључиво из догматских разлога. Тако смо добили разна нова учења о стварању која не следују изворном духу догматâ. Данас је потребно уклонити те неспоразуме тиме што ћемо увести догматска учења у тумачења савремених питања, уместо обрнуто. Једном речју, одржаћемо догматске непромењивости у самим тумачењима савремених питања.

    Даље, обухватићемо и тешке проблеме данашње декаденције друштва, конкретно у вези сексуалних питања; објаснићемо зашто човек има полове, односно зашто постоји мушко и женско. Самим тиме, повезаћемо учење о Богу – као што смо рекли на почетку, са сваким питањем ове студије – и са питањем проблема полности, где ћемо образложити у чему је послање човеково у овом историјском постојању. Видећемо да је полност веома озбиљан проблем који морамо решити на плодан начин, уводећи Божије намере и заповести, као послушање човеково о рађању.

    Затим, оправдаћемо на најозбиљнији начин девичанство, као начин живота будућега века и постојања, тиме што ћемо, као што смо рекли, направити синтезу између тог питања девичанства и Божијег постојања које дефинишемо као апофатичко. Видећемо како се свако учење надопуњује другим и како су сва повезана. То је она главна одлика учењâ која је супротна схоластицизму.

    Као на једну од значајних тема ове студије задржаћемо се на учењу о Богу Светој Тројици.

    Треба знати да, сваки смисао као и свако постојање, сва творевина, има директну везу са Богом Тројицом. Све постоји захваљујући заједничкој енергији и вољи Пресвете Тројице. Оно што одржава творевину унутар ње саме да постоји, јесу логоси Божији који настају као дејство енергије Три Ипостаси. Творевина је покренута на постојање и кретање дејством тројичне енергије унутар Божије суштине. Све што је створено, постоји у кретању кроз неиспитиву и непричасну суштину Божију. Из разлога што је творевина настала из небића, односно што је било када је није било, она постоји у том створеном постојању у коме је Бог трансцендентан: неухватљив и неопипљив за творевину. Једини начин да творевина направи однос са Богом је кроз личносни однос човека и Бога. Тада се Бог открива као однос и љубав, као заједница личностй.

    Човек има задатак да превазиђе нужност и неслободу творевине; треба да ступи слободном вољом и пристанком у однос са Богом, при чему ће прихватити вечну неиспитивост суштине Божије, а осврнути се на личности Тројице. Ово је важно због тога што је суштина Божија не само непричасна и неиспитива, већ и зато што у њој, као огољеној суштини, проналазимо једино „небиће“, односно пут у „небиће“. Енергије Божије нам не могу доћи из огољене суштине. У томе се огледа промашај Адамов, заблуда и самообмана да можемо нешто пронаћи за вечни живот мимо односа са Тројицом.

    Човек има најузвишеније послање – веће него анђелско. Наиме, човек је добио задатак да слободно учествује у стварању и рађању заједно са Богом, на начин који је богоподобан, да користи потенцијал за стварање и рађање; али, и да се слободно одрекне те привилегије у односу на анђеле, односно да након испуњења таквог домостроја стварања прихвати истоветност са анђелима. А то значи да изгуби потенцијал за рађање, односно да изгуби своју полност, да не буде више ни мушког ни женског. Самим тиме, то значи да се сексуалност укида и да се човек одвраћа од тог дара који је био истоветан неиспитивом љубавном односу и стваралаштву Божијем. То је та привремена улога (= сексуалност и биолошко рађање) човека којом ће да превазиђе нужност сопственог постојања и нужност суштине над личношћу. У томе се огледа разлика између створеног (= човека) и нествореног (= Бога) и човекова узвишеност да прихвати превасходство личности над суштином, и то по слободној вољи. Дакле, оно што из аналогије према Богу представља суштину, то човек прима као вечну неиспитивост, несазнајност и непричасност. Једном речју, девичанство је једно од кључних начина којим човек остварује прихватање Бога као личносни однос. Тако нам се Бог оваплоћује и ступа у наше постојање.

    Свакако, сексуалност има своју одређену улогу и нипошто није само по себи лоше, напротив, оно представља брачну иконичност са стваралаштвом и односом Божијим, као и јединство Христа и Цркве у узлажењу мужа и жене до савршенства личносног односа. Ова непроцењива узвишеност човекова као дар и служба, била је разлог за саблазан одређеног круга анђелâ на челу са Луцифером – сатаном. (Ту се налази кључ извитоперености сексуалности.) Саблазан се састојала као двојака побуна, прва због тога што је Бог изнад свих и друга због тога што човек постаје узвишенији од анђелâ, и то на такав начин да Бог постане човек и вазнесе се на небеса, тако да анђели постају зависни од човека – као једини начин да остваре вечно јединство са Богом. Дакле, завист и гордост били су прекретница уласка зла у творевину.

    Објаснићемо и како постоје небеса и анђели, и какву заједничку улогу имају анђели и људи. Видећемо како је природно творевина настала као две различите природе, небеса и земља, то јест анђели и људи. У целокупном учењу о Богу и творевини, небески свет и анђели имају саставну улогу.

    Обухватићемо што више егзистенцијалних питања савременог човека; питања смрти, слободе, љубави, заједнице, као и савремена питања научних теорија настанка космоса и еволуције.

    Једно од такође важних питања, када је реч о „души“, покушаћемо да размотримо на начин обухватања свих претпоставки и свих тема, како би донели одговор који извире из искуства и доживљаја догматâ и вере. Када је реч о души (човековој) улазимо у посебно постојање које се у материјалној творевини односи само на човека, јер је само човек личносно биће, а личност, пошто постоји као одговор према другој личности, пре свега као одговор према Богу, носи са собом одговорност која се простире у вечност. Питање „душе“ је веома сложено, јер се повезује са бесмртношћу, што је погрешно. Погрешним учењем о души стварамо и погрешно учење о смрти. То је питање утолико тешко што ни вечна одговорност човекове личности није аутоматски бесмртна, уствари, јесте бесмртна уколико се правилно протумачи смрт; али онда смрт морамо другачије да протумачимо и да јој препишемо вечну категорију, ону „другу смрт“ из Откровења. Ствар је у томе што је све смртно, али Бог није негативац и не жели да уништи Своје дело љубави. То је та бесмртност по благодати, чак и за оне који се вечно одрекну Бога. У сваком случају, остаје непромењива љубав Божија према сваком створењу, тако да ништа неће пропасти у ништавилу, иако ће пакао бити вечно кретање у ништавилу (= егзистенција у небићу). Пазите, реч је о егзистенцији мртве личности и душе и тела, о „тами најкрајњој“. Дакле, тешко је говорити о вечној смрти, о мртвој (бесмртној) души, о егзистенцији у небићу. То се све мора протумачити из перспективе којом ће ова студија да се позабави, а то су све теме које смо сада набројали. Видећемо да имамо много више разлога за прихватање вечнога живота у љубавном личносном односу са Богом. Наша је жеља да се Христос усели у свачије срце и постане носиоц свачије бесмртности. Указаћемо на значај евхаристијског живота као односâ личностй.

[marko_13]

Одлична идеја! Само не бисмо смели да занемаримо и културолошке аспекте савременог друштва и међусобног односа Цркве и културе, као и утицај на живот верних.

[timjančica]

,,,"Очишћење није у некаквом моралистичком смислу, већ оно представља чињеницу бесмртног живота; јер је личносни однос категорија која чини човека бесмртним, односно која чини да човек сабере и одржава своје животне силе нераздељивим. Те животне силе су срце, ум и душа (= воља). "

ko ovo tvrdi i  dada slično, nema izvora teksta?

[Milan Nikolic]

Ради се о простим односима које имамо према свему. Ако њих не очистимо (ако не очистимо те односе према свему), ништа нам неће помоћи наша формална моралност.

Човек остварује однос према свему (најпре са Богом) тако што поседује животне силе: срце, ум, душу, вољу. Сетимо се шта каже Господ која је заповест највећа. Дакле, ако човек не може да општи као биће које поседује срце, ум, душу и вољу на начин чистих односа према свему, на начин љубави према Богу и ближњима као и целокупној творевини, онда никаква друга категорија очишћења не игра улогу спасења. Наиме, можемо бити добри колико хоћемо, као оне ,,луде девојке'' из Јеванђеља, али нећемо ући у Царство. Потребно је најпре остварити очишћење наших животних (= личносних) односа.

[marko_13]

Ради се о простим односима које имамо према свему. Ако њих не очистимо (ако не очистимо те односе према свему), ништа нам неће помоћи наша формална моралност.

Човек остварује однос према свему (најпре са Богом) тако што поседује животне силе: срце, ум, душу, вољу. Сетимо се шта каже Господ која је заповест највећа. Дакле, ако човек не може да општи као биће које поседује срце, ум, душу и вољу на начин чистих односа према свему, на начин љубави према Богу и ближњима као и целокупној творевини, онда никаква друга категорија очишћења не игра улогу спасења. Наиме, можемо бити добри колико хоћемо, као оне ,,луде девојке'' из Јеванђеља, али нећемо ући у Царство. Потребно је најпре остварити очишћење наших животних (= личносних) односа.

Само као тема за размишљање, а слажем се у многоме са претходно изнесеном тврдњом. Могу ли се очистити личносни односи без моралних врлина? И одакле та безвезна подела? Да ли се она јавила због, у току једног историјског периода, претерано (понекад дволично) наглашеног императива формалне моралност?

[Milan Nikolic]

Не постоји та подела између врлина и светих Тајни. Међутим постоји разлика између ово двоје. Свети ава Јустин непрестано је спомињао ,,свете тајне и свете врлине'' и увек је ,,тајне'' стављао на прво место.

Свакако сви смо ми позвани да остварујемо моралне вредности и врлине, а Бог и Свети (= Црква) ће нам судити. Пример како врлина (или моралност) није била пресудна види се код ,,разбојника разапетог са Христом''. Он није знао како треба живети и служити Богу, али на крају свог живота принео је покајање као искрену љубав према Богу, а то значи жеља за сједињењем са Богом (= жеља за Причешћем).

Утолико смо ми хришћани под већом одговорношћу као они који ,,знају'' како треба чинити. Али никада не смемо стављати моралне резултате и наше подвиге на прво место, већ увек вољу и милост Божију који хоће да наше благодарење и слободно заједничарење са Њим буде кроз свете Тајне.

[Balthasar]

za egzistencijalne teme, egzistencijalno delo facenew22222222

[Лазар Нешић]

za egzistencijalne teme, egzistencijalno delo facenew22222222

Добродошао Ханс Урсе!

[Balthasar]

Добродошао Ханс Урсе!

Besten dank!!