Исидора Секулић

[JESSY]

 СА УСКРШЊОМ  ПОШТОМ

 

Добри Боже, Теби ово писамце,

Васкрс је данас.

Мир и тиха радост људи,

Мале деце и младих животиња,

И сваке зелени.

 

Гробни камен препуче јутрос, господе.

Испунише се пророштва и обећања.

Истина се показа.

Истина се данас сме рећи:

Ваистину је истина!

 

Но не само гроб запечаћени:

Пуче истина новог пролећа.

пуче и истина живих ослобођених вода.

Пуче истина снегом заметених стаза.

Васкрс је дан пуцања свих

Истина што у тами ћуте.

 

А све има своју истину, Боже!

И та истина му је живот и једино право.

А често, Боче, камен је наваљен

На истину малих, сиротих живота.

Шта ће ту гробни камен, Боже?

 

Васкрс је данас.

А мени не даду рећи

Истину праву о малом народу.

И мени ко да није Вакрс.

Хтедох причати сећања стара:

О смерности простих северних Лапа

Што у студеној пустињи живе

Од најмањих истина и права.

радују се ко деца шареним капама

И топлу млеку и брзу санкању

И чувају ирвасе тамо око Кируне,

На мосту између Шведске и Норвешке,

Мосту малених земаља и народа.

 

Не дадоше ми казати сећања!

Узех да причам о малом народу

Што тамо далеко има и чува

Вилински посед, чаробна блага,

И стога му мале кућице у малој земљи

Пуне су финих, скупих играчака.

 

Не дадоше ми зборити, Боже!

Почех тад грцати, о Боже, о народу

Који је малени народ мој.

Истине наше нису многобројне,

И све до једне пеку и боле,

А оне су нам све благо и све право наше!

 

Пресекоше ми реч, Господе!

Васкрс је данас.

А ја под плочом ћутим,

И жалим  Ти се , Боже, горко, горко.

И молим Те:

Пусти ме преда Се,

Живу или покојну,

Да теби бар кажем шта је данас

Истина страшна о малом народу.

 

[JESSY]

„Jesu li te raskošne boje na nebu vazdušne varke, ili su to neke stvarne – mi, ljudi, neobično volimo i cenimo reč stvarno – neke stvarne objektivnosti. Mali čovek, čovek s juga naročito, koji tu severnu svetlost ne shvata, oseća pod njom i pred njom neku raskošnu, neku uzaludnu svečanost. Šta je to? Možda će malo posle početi novo stvaranje sveta. Možda se to mi, ljudi, preobražavamo...”

 

[Phoebe]

...Tako je daleko od čoveka do čoveka! Nestašluk i volja mladosti i strah i nemoć u starosti jednako dižu mostove i ispredaju veze,ali tu je život da zamrsi pređu  i da obori mostove, da ne da rukama da se rukuju ni dušama da se zagrle.

  Mnoge sporedne i sitne okolnosti treba da prepletu neku pojavu pa da nam neko postane blizak i drag,a nešto da bude potrebna dopuna našeg života. U šuštanju lišća,u mumlanju mora,u šapatu zaljubljenih,u gukanju deteta, u muzici i u smehu, u svemu tome čovek može naći krvne privlačnosti i srodstva, ali u svemu tome ima i svih simbola tuđinstva,ćutanja i samoće.

...Poznate i bliske stvari muče čoveka u samoći. Iz njih izvire dugogodišnje sećanje,a u sećanju je uvek puno bola i kajanja. Naprotiv, udaljene i retko viđene stvari ostavljaju čežnju,čežnju i slatku setu za onim što se samo željama miluje i samo uzdasima pozdravlja. Eto,tamo negde na jugu,nasred sočne livade pune šarenog cveća i šarenih buba,ima jedan usamljen i gromom opaljen jablan od koga leptiri beže i ptice se plaše, a ja, u samoći i u daljini,plačem za njim kao za dobrim drugom iz najlepših dana.

[Phoebe]

 

I tamo pada lišće gde si ti, i odakle sam ja, svuda pada lišće, to hoćeš da kažeš,je li?

Znam,znam, čujem ja padanje lišća sa svih strana, i svugde gde mi je duša gde sam jesenovala.

Proleće se voli,jesen se pamti. 

[Phoebe]

[мина м]

 

[мина м]

[Phoebe]

 

" Samo jedan poljubac je u životu čoveka, samo jedared je vera sujevera!

A sve ostalo je samo čežnja, silna i slomljena, večna i bolna čežnja..."

[Поет]

[JESSY]

Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi, Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali kad udjes u šumu, ti osetis da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nesto mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je, preko noć, u času crnog mraka, kad ni najblizi sused ne moze da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.  A izjutra, kad probuđeni fjur potera stotinu vetrova na sve strane, dremljiva stabla se u nekoj vrtoglavoj liniji povedu za strujom, ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompasi u neke neslućene predele i daljine.

***

Jedinstvena lepota norveških fjurova, to su velike borbe i velike boli, to je ljubav, ljubomora, osveta između kamena i vode, Voda jednako traži stenu, miluje je, grize, izjeda i troši. Surovo razvaljuje kopno tamo gde želi u dubinu da se sjuri, i nanosi čitave kule od kamena temo gde po njemu hoće u visinu da se digne. Od svoje strane, razlupano i rascepkano kopno oštrim svojim iverjem grebe i razbija mirno ogledalo vode, i daleko je u sebe uvlači dok od živih fjurskih talasa ne postanu mrtva jezera zelena kao otrov.

***

Jezgrovito je misliti: kakav je to trenutak kad se silesija žive vode odjedared ukoči, kad trenutno isčeznu sve boje, na prečac otme huknjava i trasak koji se kilometrima daleko čuju. I kakav će biti trenutak kad će se odjedared protegliti, poplaveti, i procuriti sve strašne klice, kad će opet skočiti i prorikati vodene energije. Kakve su to metamorfoze, kakva su to vaskrsenja!

Pisma iz Norveške

 

 

[JESSY]

,,Ni od koga ne tražiš dušu i nikome ne daješ dušu. Zašto je ne daš? Zato što ti sva duša treba ili zato što je svu i nemaš?"  (,,Saputnici")

[JESSY]

Veoma mnogo pate ovi ljudi. Nezgode i teškoće skoro su iste kao i u stara vremena, a kultura je odnela verovanje da se štapom u koji su urezane rune vodenih bogova može utišati bura, a drugim takvim štapom može preneti bolest čoveka na kamen ili drvo.

Velika fantastičnost, sentimentalnost i bizarnost u mislima i u mašti, sve su to prvo direktne, a zatim i indirektne posledice prirode u kojij ti ljudi žive. Opkoljen zlim vremenom i pretnjama elemenata i nebeskih i zemnih, čovek se uvlači u kuću. Daleko od ljudi i retko u prilici da  se sastaje s društvom, čovek se uvlači u sebe. Retko u mogućnosti da promeni mesto prebivanja, jer na moru je i tako već prepuno i grabež, a u unutrašnjosti ima samo od zla gore, ljudi, da ne bi poludeli ili podivljali, naučili su da vole opasno i strašno i pusto, i ufantazirali se u to, baš stoga što je od nevolje, do jedne zanesenosti koja je često nenormalna.

U ovim krajevima kuća je zbilja dom i ognjište, krov nad glavom i odbrana od nepogoda. Zato Norvežanin ume da se uvuče u kuću kao niko na svetu, i sasvim ne poznaje onu našu potrebu da smo stalno među “svetom”. Kavana nema; kavane su restorani, i postoje zbog stranaca i onih koji ne mogu u privatnim kućama da se hrane…

…Prema životu je i norveška kuća. Drvena, niska, mala ali topla i svojska. Ima ih koje izgledaju sasvim kao one lepe i nepo nameštene kućice za lutke u koje nijedna lutka ne može da uđe. Majušne, pune sitnih sobica, sa uskim lestvastim stepenicama, ali sa obligatna dva kata, iako se čini, kao što Tekerej u jednom svom romanu zgodno kaže, da ljudi sede u salonnu u prvom spratu a noge im vise u trpezariji u prizemlju.

Norveška kuća je obično već spolja uglađena, negovana, lična i svoja; a ako se živi u tuđoj kući, onda je stan na svaki način tako ukusan i intiman da čovek ne može da se u njemu nasedi. Prozori i verande, to su prave umetničke izložbe belih čipaka i zelenih biljki. Iako to vrlo često ide do luksuza, ponekad do teškog luksuza, nikada ne ide do pretrpanosti i neukusnosti, jer su zavese uvek samo bele, a biljke u prozorima uvek samo nebrojene vrste severne zelene paprati…

I kad god uđete ili prođete, sve je sveže i čisto kao da je mesečinom oprano i oribano; i nigde ne vidite prosutu vodu ili osušeno lišće, iako cveće stoji i po podu, i na policama, i visi u činijicama s plafona, i puza se kroz sobu po zidovima i po zategnutim metalnim žicama, tako da su meni i do današnjega dana neshvatljivi čudnovati cvećarski budžeti tih domaćica i u novcu, a naročito u vremenu.

 Pisma iz Norveške 

[JESSY]

“Sanjala o velikim morima po kojima se koralska ostrva ljuljaju kao kotarice cveća. O predelima gde sunčani zraci u teškim debelim viticama padaju na zemlju, i gde nema druge hladovine i svežine  do kad morske tice rašire svoja krila i vodom sa svoga perja poprskaju cveće. Sanjala o strašnoj studi i glečerima iz čijih se pukotina plazi čudna plava sverlost i osećala da tamo na severu, u onim smrznutim energijama, mora ležati klica i stihija prave večnosti.

U toj truloj kolibici sam naučila da volim ono što ne vidim, ono što nemam, i ono što mora da prođe. Volela sam sunce, svetlost, leptire, bubice i cvrčke. Volela sam ih nervozno i sa strepnjom, jer sam videla da sunce zalazi i znala da će za dan ili nedelju poumirati šareni i ludi leptiri i da će za malo popadati iznureni mali cvrči. Popadaće i vrućina će ih spržiti, i ja ću možda sama izgaziti osušene lešinice veselih mojih pevača.”

 Bure

[JESSY]

“Zato su krenuli Rusi, kratkovidi Rusi u naočarima, koji sve posmatraju sa gledišta krivice i kazne, koji su uneli u umetnost misao i savest, koji su doneli neprirodnost čula. A za njima idu Skandinavci i Danci, magleni i šumski džinovi s morem u očima, koji nose problem nevinosti i dobrote, i dolaze da spasu radost.

Idu šume u kojima drveta koje kao beli korali ide topla slutnja golih krševa red rađanje snega u vazduhu, ide jezik koji je čist i providan kao morska voda, idu ljudi koji su dugo ćutali da bi što više mogli da kažu. Idu oni koji će dati što književnosti dosad nisu dale, koji će dati mir i lepotu.

Imaju sva četir godišnja vremena u krvi, i imaju sve četir strane sveta u očima, a govore misao i osećaj tiho i detinjasto kao Grigova muzika bez programa i teksta, u tome je draž općenja sa tim ljudima, i draž čitanja njihove književnosti. Videti nevinost života i osećati slatku sugestiju svega što kroz dušu mora da prođe, to je skandinavski. Znati da oduševljenje stvara obmanu, imati neku stidljivost i skrivenost u ljubavi i u divljenju, zadržati uvek jedan neispoveđeni deo volenja i obožavanja, to je danski. Ispovediti što dušu odviše boli, ali pustiti da debeli slojevi snega zatrpaju ispovest; sklopiti brak u sebi, nečujno razlomiti brak u sebi, nečujno, to je skandinavski i danski. U tome je akustička tihost i statički mir svega što ti ljudi napišu i kažu, i stoga je Hamzun, čija krv ponekad raskkalašno progovara, jedan od najnemirnijih među njima.”

 Skandinavija i Jitland, 1912.

[w.a.mozart]

https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/blagoje-pantelic:541

https://www.scribd.com/document/372936892/Zasto-je-Miroslav-Markovic-morao-da-ode

 

Mene je ovde rezočarala:

Трећи напад на Мирослава Марковића извела је угледна књижевница и академик Исидора Секулић. Критика је дошла, дакле, са „друге стране“ у односу на претходну, тј. из опозиције Ђурђеву, тачније Ђиласу. Повод је предлог Марковића упућен Књижевном савету Издавачког предузећа „Просвета“ да у свој издавачки план уврсти и превод Хомерове Одисеје, који је он планирао да сачини; уз допис овој издавачкој кући, он је – пробе ради – превео одређени број стихова. Тај његов гест је изазвао бурну и у потпуности неприличну реакцију Исидоре Секулић, која је била члан Књижевног савета „Просвете“.

Већ на самом почетку „Реферата“ познате књижевнице јасно је да је њена основна намера да исмеје и до краја дискредитује Марко- вића. Она са неподношљивим цинизмом говори о његовом предлогу

„Просвети“ да размотри могућност да подржи један значајан и ве- ома комплексан пројекат какав је превод Хомерове Одисеје. Начин  на који она коментарише његово, како каже, „писамце“ Књижевном савету „Просвете“ је крајње злонамеран. Иако је реч о младом и ам- бициозном научном раднику, Марковић је у том тренутку иза себе имао десетогодишње искуство рада на универзитету, више запаже- них студија и хиљаде (!) преведених страна са неколико језика, стога није заслужио да се уважена књижевница и академик тако односи према њему.

Критика Исидоре Секулић је пребогата непотребним дигресијама чији је циљ да покажу тобожњу интелектуалну супериорност аутора у односу на младог научног радника. А да је, из неког нама непознатог разлога, намеравала само да јавно омаловажи Марковића говори и чињеница да она у свом часопису објављује реферат који је интерног карактера, који је у ствари акт намењен Издавачком предузећу „Просвета“, и није од јавног значаја. Публиковање документа тог типа је крајње непримерено јер, пре свега, јавност није упозната са самим предметом спора. Читаоцима Књижевности, уредница листа и аутор реферата није ставила на увид и интегралну верзију Марковићевог „писамцета“ и (огледног) превода једног кратког извода из Хомерове Одисеје, како би они могли самостално да дођу до закључка да ли је њена критика оправдана или није. Штавише, она одбија да објави и одговор Мирослава Марковића. Како сазнајемо из Марковићевог писма Ђурићу, Исидора Секулић је чак фалсификовала његов превод и онда га подвргла критици. Имајући то у виду, очигледно је зашто је цењена књижевница одбила да публикује Марковићев одговор.

Исидора Секулић је Марковићу ускратила право да изнесе своју одбрану, те је на тај начин дискредитовала и своју критику, зато нема разлога да детаљније анализирамо садржај њеног реферата. Оно што је најважније јесте да је она, нажалост, успела да спречи Марковића да приреди превод Хомерове Одисеје, који је планирао да реализује по највишим научним стандардима. Насрећу, пошло јој је за руком да допринесе томе да један озбиљан научни радник емигрира из Србије (тј. Југославије) – и направи светску каријеру. Марковићеви и ондашњи и потоњи резултати говоре да је он итекако био способан да успешно изведе један тако захтеван преводилачки посао. Капитално дело које је у иностранству, без опструкције од разно-разних ауторитета, успео да реализује заправо је најбољи одговор на напад академика Исидоре Секулић.

О овом случају као и о другим разлозима који су га приморали да напусти отаџбину, Мирослав Марковић је писао свом учитељу, искреном пријатељу и заштитнику, проф. Милошу Ђурићу, и то његово писмо доносимо у наредном [II] делу, а пре тога ћемо изложити једно веома значајно сведочанство колегинице и пријатељице Мирослава Марковића, у којем нам открива зашто је изабрао да оде у Венецуелу.