Поставите питања везана за еволуциону биологију

[Milan Nikolic]

Nikolicu,

tvorevina je preko telesno-duhovnog bica tj. coveka, Adama, bila prizvana  da postoji

na novi način postojanja tj. u sjedinjenju sa Bogom i na Božanski način postojanja.

To je sve lepo otkiveno rečju Svetog Pisma, a jos jasnije i savrsenije u/kroz/ i od  Ličnosti Božanskog Logosa Gospoda Isusa Hrista.

    Сложио бих се са тобом, али додао бих да творевина није имала неки други циљ до да буде сједињена са Богом. Наиме, творевина није настала сама од себе, па да онда Бог приводи творевину ка Себи (у вечни однос). Него, творевина ја од самог почетка имала усмерење ка Богу, где је, појавом Адама требало да ступи у тај циљ: у сједињење са Богом.

    Међутим, када је Адам промашио циљ, тек онда је творевина добила своје усмерење којем се удаљује од Бога, а тај смер је ништа друго до небиће.

    Шта се десило са творевином по паду Адамовим грехом? Обратите пажњу на ову претпоставку. Могли бисмо рећи да је творевина одступила од Бога и пошла другим смером. Ово у начелу јесте исправно учење. Међутим, поставља се питање како ћемо тај заокрет (= пад) протумачити из перспективе савремених чињеница науке и савремених теолошких погледа.

    Може бити довољно да кажемо упрошћено како је творевина отпала од Бога, удаљила се од Бога, доживела промашај циља, итд. Но, нас занима теолошки аспекат кроз савремена питања и проблеме изазване појавом научних теорија (еволуције, физичких теорија, итд). Узмимо за пример једног хришћанина еволуционисту који је убеђен у чињеницу еволуције. Шта је довело до његове убеђености? Да ли је то некакво веровање или је то општа логичка реалност, односно, општа научна чињеница и научни доказ? Дакле, разлог убеђености у еволицију је чињенично стање научних резултата. Такав човек и верник је убеђен у нешто што је логички (опитно) спознао.

    Вратимо се сада на проблем Великог праска и последице Ајнштајнових теорија. Наиме, и у овим научним теоријама постоји нешто што човек и верник прима као логичко знање, као логичку убеђеност - као оно што поима и у шта је уверен посредством доказа и логичког закључака. У том сагледавању налазимо потпуно оправдање, потпуни доказ, релативности времена. За све нас могуће је да време протиче различитим темпом - зависно од међусобног кретања и самим тим, од различитог (и релативног) доживљаја енергије. Морамо схватити да је време везано за сâму материјалну природу која се креће и која сâма собом чини време. Наиме, електро-магнетна динамика јесте начин на који време постоји, а то што омугућава да се материја креће у времену су фотони светлости. Дакле, светлост у свом физичком облику омогућава да се материја креће и да постоји у времену. Према томе, постављамо питање: каква је ово светлост и каква је светлост била пре пада Адамовог, односно, да ли је била у истом својству као данас? Пошто светлост сада постоји као сâма категорија смрти: зрачење јесте конкртетан вид смрти, пропадљивости и распадања.

    Јасно је свим савременицима да је релативност времена чињенично стање. Покушајмо сада да повежемо категорију времена са постојањем пре пада Адамовог. Пре него што је Адам пао у грех време је могло да постоји на другачији начин, односно, на начин који у себи не садржи смрт, али, пошто Адаму предстоји онтолошки одговор на (слободно) постојање творевине који у себи садржи могућност одрицања, односно могућност промашаја циља (циља као јединства са Богом), тако постоји и смрт, али само као потенцијал. Шта можемо рећи о светлости која је постојала пре пада Адамовог. Шта Јеванђеље говори о Логосу Божијем у првој глави Јовановог Јевнађеља? Каже се да је кроз Логоса Божијег све постало, и да без Логоса Божијег ништа није постало што је постало. Оно што је за нас сада важно, то је да је Логос живот и живот беше светлост људима. Наиме, првобитна творевина је имала сâму категорију творевине, категорију материје, као светлост (= основа постојања времена и материје) која је била непосредно дејство воље Божије, а то значи да смрт није могла бити актуелна, то јест, Бог није створио смрт. Међутим, пошто је на Адаму цела творевила била предата да ступи у слободан однос са Богом, и пошто је Адам пао, односно промашио свој циљ (= да сједини творевину са Богом), смрт је ушла као нова категорија постојања. Тама је ушла као носиоц постојања творевине, а то значи распадљивост и одлазак у небиће.

    Сада се враћамо мало заморнијим путем на нашу тему. Шта ћемо рећи о тој новој категорији постојања, односно како ћемо протумачити тај пад Адамов који је покренуо целокупну творевину у трагично постојање? Једно од кључних чињеница је да је време релативно. То значи, ако материја пада (грехом) у трагично постојање, онда и сâма категорија времена ступа у то ново трагично постојање. Наиме, услед пада Адамовог, целокупна творевина је, могли бисмо рећи савременим језиком, ресетована у ново постојање заједно са категоријом времена, а то ново постојање, трагично постојање које носи смрт као основну категорију, започиње, како је објашњено научном теоријом, Великим праском.

    Погледајмо шта се збива са Адамом и Евом. Сетимо се да је време релативно. Не само због Ајнштајновог учења, већ и због догматског (= новозаветног) учења: ,,Али ово једно да вам не буде непознато, љубазни, да је један дан пред Господом као хиљаду година, и хиљаду година као један дан (2Пет.3,8). Дакле, исто као што су еволуционисти убеђени у еволуцију због логичких закључака, тако је и могуће закључити да су Адам и Еве доживели (= искусили) релативност времена. Наиме, Адама и Еву је Бог ,,изагнао'' (1Мој.3,23), а то изгнање, како смо сада протумачили, могло је бити тренутно, док је целокупна остала творевина прошла кроз Велики прасак и еволуцију космоса. То би била последица пада Адамовог и искуство релативности времена.

    Ова релативност времена може се употребити и у другим местима богословља, нарочито када се ради о ,,стању душе по исходу из тела'', као и о улози светитељâ, пре свега Богородице у нашем историјском времену. Наиме, знамо да Богородица јесте брза помоћница, и не само Она, већ и многи други свети. Како је могуће да један светитељ истовремено пребива са многим људима на Земљи, као, уосталом, и сâм Бог у том појединачном смислу. На пример, на две супротне тачке земљине кугле један светитељ истовремено помаже двојици (или више) људи. Одговор овог проблема (проблема у смислу за нашу логику) лежи у томе што за једног светитеља време не протиче нужно као што протиче и нама. Помислите само колико је тога Богородица урадила на Земљи до сада. Тај временски период, појединачних догађаја и дела, могао је трајати милионима година. Једном речју, Богородица може доживети искуства која су у укупном трајању времена дужа од милион година, иако је од њеног упокојења протекло, из наше перспективе, око 2000г.

    Све ово говори да наша вера, и наше логичко поимање, треба да буду радикално заокренути ка односу са Богом Светом Тројицом на начин који превазилази нужне - али и ограничене - категорије. Све што савремена наука доноси као чињенице и доказе (математичке, такође), православна теологија мора да протумачи на начин који ће увек запечатити пређашње тумачење догматâ Цркве, односно саме догмате Цркве. Јер, догмати Цркве нису ништа друго до откривење самога Бога као заједнице личности, што подразумева слободу у постојању. Тај однос у слободи потрђује се кроз учење свих догмата Цркве, укључујући учење о Адаму и свих других.

[Milan Nikolic]

Опет уводиш једну тешку недоследност која нема везе са темом. Кажеш: ,,Opet je vise nego problematicno jer ugrozava Bozije postovanje Adamove slobode''. Откуд такво резоновање тамо где нема говора о том проблему? Хајде покушај то да објасниш.

Zato sto je jedan od sustinskih pokazatelja Bozijeg odnosa prema Adamovoj slobodi taj sto ga je pri

Adamovom odricnom odgovoru naprosto napustio. Ostavio ga da postoji na svojim energijama. Nije

vrisio nikakav aktivni vid "kaznjavanja". Nikakvo izbacivanje, prebacivanje, ubacivanje u neke nove

dimenzije a narocito ne u namerno stvorene smrtne svetove.

Ostavivsi Adama da postoji oslonjen na svoje energije Adam je poceo da sazivljava smrtnu prirodu koja

je vec u stalom delu kosmosa bila aktivna.

To jeste uklopivo sa poimanjem greha i kazne kako su to videli oci na istoku. Medjutim ovo ubacivanje

u specijalno stvorene smrtne kosmose je totalna juridika. Dakle po tome Bog zeli i aktivno radi na tome

da Adam zivi u smrtnom svetu.

Даље, може бити да је било управо тако како ти мислиш да није исправно учење. Наиме, када је Адам пао, шта Бог говори Адаму? Ко уводи у постојање ,,коров'', ,,трње'', ,,невоље'', ,,патње''? Јер, тек од тада, односно од пада Адамовог, почиње да постоји све то трагично што карактерише наше данашње постојање.

Према томе, од тренутка пада, од када је Бог наговестио шта ће бити и како ће Адам живети, целокупна творевина улази у ново постојање - трагично постојање. Таквом постоајњу узрок је Адам, као одговорног за целокупну творевину, док је Бог допустио, а можда и таквим начином и казнио Адама, да творевина поприми такав начин постојања. Можемо рећи да то није казна, већ васпитна мера. Адам, као и сви ми, имао је одређени период за покајање. Тај начин постојања (за покајање) је наша целокупна творевина коју је Бог осудио заједно са Адамом. Дакле, та осуда није била за вечну смрт, већ за пројављивање покајања.

Velika je, gotovo sustinksa razlika,  ako Bog naprosto obavestava Adama i Evu da je njihovim odabirom

da prekinu opstenje sa Bogom biti oslonjeni na smrtnu tvar. Pa ce stajati na "korovu i zelju poljskom",

"sa znojem lica svoga jesce hleb", "imace velike muke na trudnoci", "bice pod vlascu muza".

A sasvim druga stvar je kad Bog zeli da to bude i aktivno radi na stvaranju takvog okruzenja u koje ce

ubaciti Adama i Evu. E to je onda vec sasvim druga prica. To je vec onda ona rimokatolicka juridika po

kojoj je smrt nasutpila zbog zadovoljenja Bozije pravde citaj sujete.

Zbog toga je problematicno atkivno stvaranje smrtnog kosmosa tek nakon Adamovog NE.

Мораш ипак признати да сам то кажњавање споменуо са резервом. Није Бог измислио смрт како би казнио Адама, али је Бог допустио да творевина следи Адамов избор, а ту настаје актуелизована смрт. Дакле, смрт је пре пада била само могућност творевине, и то могућност која је природна. Но, ми пре свега тражимо смисао творевине, које је у стварању човека.

Творевина није била намењена да оде у небиће, иако је природно творевини да се врати у небиће. Из чега је дошла у то ће да оде. Зато се стварање Адама подразумева као циљ творевине, као и смер творевине, који је у сједињењу са Богом. Што значи, да је тек након пада Адамовог творевина добила смер ка небићу.

Ако можемо то боље објаснити, могло би се рећи овако:

Творевина је створена из небића и има своје кретање које има могућност достизања две ствари: сједињење са Богом или одлазак у небиће. Дакле, прво иде суочавање са избором, односно са одговором према Богу, у самом општењу са Богом, а то је моменат када се Адам и Ева стварају и усмеравају одређеним послушањима.

Али десио се промашај Адамов. Сада је потребно објаснити на који начин је творевина почела своје кретање ка небићу, односно кретање које више нема Бога испред себе. То ново трагично постојање означено је као промашај Адамов који је увео другачије законе постојања, односно који је увео смрт као закон постојања. Смрт је наш непријатељ, уљез у творевини, која се појавила услед греха Адамовог.

Такође, напоменуо бих, да сам и појам небића, као категорију кроз коју пролази творевина Великим праском, окарактерисао као под резервом. Наиме, као што сам већ тада напоменуо, појам небића је веома сложен. Питање небића морало би да се посебно објасни. То је читава прича, везана за све теолошке теме.

[Aquilius Cratus]

Мораш ипак признати да сам то кажњавање споменуо са резервом. Није Бог измислио смрт како би казнио Адама, али је Бог допустио да творевина следи Адамов избор, а ту настаје актуелизована смрт. Дакле, смрт је пре пада била само могућност творевине, и то могућност која је природна. Но, ми пре свега тражимо смисао творевине, које је у стварању човека.

Творевина није била намењена да оде у небиће, иако је природно творевини да се врати у небиће. Из чега је дошла у то ће да оде. Зато се стварање Адама подразумева као циљ творевине, као и смер творевине, који је у сједињењу са Богом. Што значи, да је тек након пада Адамовог творевина добила смер ка небићу.

Ако можемо то боље објаснити, могло би се рећи овако:

Творевина је створена из небића и има своје кретање које има могућност достизања две ствари: сједињење са Богом или одлазак у небиће. Дакле, прво иде суочавање са избором, односно са одговором према Богу, у самом општењу са Богом, а то је моменат када се Адам и Ева стварају и усмеравају одређеним послушањима.

Али десио се промашај Адамов. Сада је потребно објаснити на који начин је творевина почела своје кретање ка небићу, односно кретање које више нема Бога испред себе. То ново трагично постојање означено је као промашај Адамов који је увео другачије законе постојања, односно који је увео смрт као закон постојања. Смрт је наш непријатељ, уљез у творевини, која се појавила услед греха Адамовог.

Такође, напоменуо бих, да сам и појам небића, као категорију кроз коју пролази творевина Великим праском, окарактерисао као под резервом. Наиме, као што сам већ тада напоменуо, појам небића је веома сложен. Питање небића морало би да се посебно објасни. То је читава прича, везана за све теолошке теме.

Sto si stao? Boldovano je sve ok ali bas kod kljucne tacke si stao i poceo da pricas o tome kako je smrt uljez

i kako je nebice jako slozen pojam. Sto ja uopste ne sporim jer to jeste tacno.

Da uprostim jos jednom

  1) Stvaranje kosmosa koji je pred dva moguca puta

  2) Adamov promasaj

  3) Kosmos pada nazad u nebice

  4) Veliki praska i nastanak ovog smrtnog svemira

Ako smo se za tacku 4 slozili da nebice samim svojim fluktuacijama nemoze da dovede do velikog praska

nego samo Bozijim aktom moze da nastane onda je ipak ono sto sam ja rekao. Bog stvara univerzum sa

nemerom da sadrzi smrne i trulezne osobine.

[Иван]

Tvorevina je Adamu predana u DOBROM STANJU ("i vide Bog da je dobro). Takvu tvorevinu, u dobrom stanju (stanje koje nije podrazumevalo smrt i propadanje kao nacin postojanja), Adam je trebao prineti Bogu. "Tvoje od tvojih", Tvoja dobra od tvojih dobara, jer sve sto je Bog stvorio BILO JE DOBRO. Smrt nije dobra.

”Уосталом, Божији суд о томе да је светлост добра, није изречен зато што се Бог дивио било чему што је угодно нашему оку, већ зато што је предвидео корист која ће у будућности од ње настати. Јер, тада још не беше очију које би судиле о лепоти светлости.”

”Не задовољава очи Божије све оно што је Он Сам створио, нити Он тако прихвата добра као ми; већ је за Њега добро оно што је настало по логосу умећа и што служи корисности некога циља. Наиме, Он Који је у Самом почетку Свога дела поставио циљ свега што је створио, а појединачне творевине саздао да допринесу крајњем циљу, оценио да је све добро, испитавши га према логосу Своје уметности.”

”Ово не значи да је море пружило Богу неки пријатан призор. Јер, све лепоте творевине, Творац не гледа очима, већ неизрецивом мудрошћу посматра оно што постаје... Не треба, међутим, да мислимо да Писмо како се на исти такав начин (као нама) море и Богу учинило лепо и пријатно; тамо се, наиме, о ономе што је лепо расуђује логосом стварања.”

***

”У извесном смислу, таква је и природа насталих ствари, која свакако расте и троши се, и не одликује се чврстином и постојаношћу. Требало је дакле, да тела животиња и биљака, која су, на неки начин по нужности повезана у један ток и, која је захватило кретање које их води ка постојању и пропадању, да буду обухваћена природом времена, чије је својство сродно променљивим стварима.” (говори о ”дану” у коме још не беше створен човек)

Св. Василије Велики

Ивице, па ово баш и не говори у прилог смртности и пропадљивости живог света пре греха Адамовог. Чак ни последњи пасус...

Можда би могли да се осврнемо шта на ту тему јасно каже св.Симеон Нови Богослов (Аквилио, Вељко и Ивице)

ЕТИЧКА БЕСЕДА ПРВА

1. Бог није, како су неки склони да мисле, првозданима на самоме почетку само рај дао, није само њега створио нетрулежним, него је много пре њега сву ову земљу коју ми сада насељавамо и све што је на њој, али и небо и оно што је на њему, привео /у постојање/ у пет дана. У шести дан саздао је Адама и поставио га за господара и цара целокупне видљиве творевине. Тада не беху створени ни Ева ни рај, него Бог овај свет сазда као какав рај  нетрулежан, додуше, али ипак вештаствен и чувствен, те је њега, како је речено, даровао Адаму и његовим потомцима на уживање.

----------

Обрати пажњу опет и на то како није написано ни "створи Бог рај", нити "рече: нека буде; и би", него  Насади го; и израсте Бог још из земље свако дрво лепо за гледање и добро за јело (Пост 2, 9), које има плодове свакојаке и разнолике, а који се не кваре, нити уопште пролазе, него имају вечиту свежину и посебну сладост и првозданима пружају неизрециву милину и радост.

----------

И одмах постави пламени мач да чува приступ дрвету живота (Пост 3,24), чега смисао није даје требало да се касније они поново врате у сами чулни и вештаствени рај. Он и није због тога до сада задржан, нити га тога ради Бог није проклео, него да би носио образ будућег непролазног живота и представљао слику вечнога Царства Небеског. Да није то било разлог, требало је пре он да буде проклет, јер је у њему и дошло до преступа. Али /Господ/ то не чини, него је сву осталу земљу јер, како рекосмо, нетрулежна беше као и рај и све сама од себе приношаше, да Адам, када већ излази отуда, не би и надаље живео животом лишеним мука, умора и зноја, проклео овим речима: Проклета је земља у делима твојим; у мукама ће те је јести све дане живота свога; трње и коров даваће ти и јешћеш траву пољску намењену зверима и бесловесним животињама; у зноју лица свога јешћеш хлеб свој, док се не вратиш у земљу из које си узет, јер земља си и у земљу ћеш отићи (Пост 3,1718).

----

4. Видиш ли како не казах случајно да твар више није хтела да послужи Адаму преступнику, видевши даје као онај који је устао против Бога, свога Творца, остао без божанске славе? Зато му Бог, предодредивши пре стварања света његово спасење из пакибитија, потчини твар, проклевши је да човеку који је постао трулежан и ради кога је настала трулежна и сама постане, да би му сваке године давала трулежну храну.

----

5. Јеси ли видео како не рекосмо без разлога да је и сама целокупна твар испрва Богом створена нетрулежна и у чину раја, а да је проклета преведена у трулежност и ропство и потчињена људској таштини? Него гледај каква ће бити њена коначна красота.

----

1. Обнављајући се, дакле, она неће одмах постати онаквом каква је од искони створена  далеко било!

Милане, има и за тебе нешто:

2. Видиш ли како Бог на почетку цео овај свет као какав рај даде човеку? Јер о којој управо друго земљи говори, ако не о овој коју ми, како рекосмо, и сада настањујемо, и ни о једној другој?

----

5. Али пошто је то тако премудро Богом уређено, Адам је, избачен из раја, чадотворно, поживео и умро, а тако и његово потомство. Тадашњи људи имајући свежу успомену на пад, а учећи се томе зацело од Адама и Еве, бојали су се Бога и поштовали Га као Владику

[Aquilius Cratus]

@Djunis

Dzabe se upinjes kad to jednsotavno cinjenicno nije tacno.

[Иван]

@Djunis

Dzabe se upinjes kad to jednsotavno cinjenicno nije tacno.

Daj Boze da se susretnes u raju sa sv.Simeonom i sve mu to potanko objasnis oci u oci...

[Аурор]

0102_laugh

[Aquilius Cratus]

Daj Boze da se susretnes u raju sa sv.Simeonom i sve mu potanko objasnis oci u oci...

Ocekivao sam "odgovor" ovakvog tipa. Ako se zbude ta rasprava bice veliki problem tad

i heliocentrizam a kamoli truleznost prirode tokom istorije. 0102_laugh 4chsmu1

[Иван]

Daj Boze da se susretnes u raju sa sv.Simeonom i sve mu potanko objasnis oci u oci...

Ocekivao sam "odgovor" ovakvog tipa. Ako se zbude ta rasprava bice veliki problem tad

i heliocentrizam a kamoli truleznost prirode tokom istorije. 0102_laugh 4chsmu1

S tim sto heliocentrizam ne implicira Boga kao tvorca smrti i nasilnika nad slobodnom voljom, za razliku od evolucionizma...

Samo ti imaj dobre argumente pred svetim...

ps. super kad umes tako lepo da me "procitas"...

[Milan Nikolic]

Мораш ипак признати да сам то кажњавање споменуо са резервом. Није Бог измислио смрт како би казнио Адама, али је Бог допустио да творевина следи Адамов избор, а ту настаје актуелизована смрт. Дакле, смрт је пре пада била само могућност творевине, и то могућност која је природна. Но, ми пре свега тражимо смисао творевине, које је у стварању човека.

Творевина није била намењена да оде у небиће, иако је природно творевини да се врати у небиће. Из чега је дошла у то ће да оде. Зато се стварање Адама подразумева као циљ творевине, као и смер творевине, који је у сједињењу са Богом. Што значи, да је тек након пада Адамовог творевина добила смер ка небићу.

Ако можемо то боље објаснити, могло би се рећи овако:

Творевина је створена из небића и има своје кретање које има могућност достизања две ствари: сједињење са Богом или одлазак у небиће. Дакле, прво иде суочавање са избором, односно са одговором према Богу, у самом општењу са Богом, а то је моменат када се Адам и Ева стварају и усмеравају одређеним послушањима.

Али десио се промашај Адамов. Сада је потребно објаснити на који начин је творевина почела своје кретање ка небићу, односно кретање које више нема Бога испред себе. То ново трагично постојање означено је као промашај Адамов који је увео другачије законе постојања, односно који је увео смрт као закон постојања. Смрт је наш непријатељ, уљез у творевини, која се појавила услед греха Адамовог.

Такође, напоменуо бих, да сам и појам небића, као категорију кроз коју пролази творевина Великим праском, окарактерисао као под резервом. Наиме, као што сам већ тада напоменуо, појам небића је веома сложен. Питање небића морало би да се посебно објасни. То је читава прича, везана за све теолошке теме.

Sto si stao? Boldovano je sve ok ali bas kod kljucne tacke si stao i poceo da pricas o tome kako je smrt uljez

i kako je nebice jako slozen pojam. Sto ja uopste ne sporim jer to jeste tacno.

Da uprostim jos jednom

 1) Stvaranje kosmosa koji je pred dva moguca puta

 2) Adamov promasaj

 3) Kosmos pada nazad u nebice

 4) Veliki praska i nastanak ovog smrtnog svemira

Ako smo se za tacku 4 slozili da nebice samim svojim fluktuacijama nemoze da dovede do velikog praska

nego samo Bozijim aktom moze da nastane onda je ipak ono sto sam ja rekao. Bog stvara univerzum sa

nemerom da sadrzi smrne i trulezne osobine.

Морамо ипак дати Адаму нешто више од пуког бирања којим ће се за нешто определити у име целокупне творевионе. Наиме, Адам је био и ,,господар над творевином''.

Кад кажемо да је Велики прасак ново трагично постојање услед греха Адамовог, мисли се и на Адамово учествовање у том новом постојању, односно у том увођењу творевине у ново трагично постојање.

Пази сада. Стварање није само некакво обликовање материје, већ је један прост покрет Божији унутар Његове суштине, јер, само се кроз суштину могу пројавити дела енергија Божијих. Дакле, то просто покретање твари из небића има једно савршено дејство Божије које не може да буде негативно, трагично, распадљиво, али ипак та творевина мора да прође кроз слободан избор како би избегла повератак у небиће, односно тај природни правац којим би се творевина одвратила од ,,сусрета'' и вечног односа човека и Бога. Дакле, хтео сам рећи да је Адам имао један нарочити значај за творевину: био је њен господар и онај којии има власти над њом, а та власт (у суштинском значењу) садржи и оне почетне законе (= начине) по којима творевина постоји. Према томе, Адам је унео једну другачију категорију постојања, а то је категорија ,,познања зла'', што значи да је ушао у саму суштину своје створености и покушао да без односа са Богом (Личношћу) оствари вечно постојање. Заправо, хтео је да пронађе живот, али нашао је смрт, пошто је смрт једини правац, односно једини начин постојања којим се удаљава од Бога и иде у небиће.

Сада ћемо да видимо шта је тиме Адам учинио. Унео је једно ново кретање кроз суштину творевине, а та суштина није ништа друго до кретање из небића. То је место где се састају нестворене Божије енергије са облицима пројаве логоса твари. (Сад ја мало надахнуто пишем, немој ми замерити.) У том састајању ових Божијих енергија са облицима логосâ твари, Адам је унео једно сопствено усмерење, сопствени покрет, а тај покрет је неправилан (= промашај циља), што је заправо погрешан начин учествовања у љубави Божијој и задатку који је имао као господар над целокупном творевином.

И тако, Велики прасак има свој узрок у Адаму. Једном речју, Адам је злоупотребио саучесништво у власти над творевином коју је имао заједно са Богом. Наиме, и Бог и Адам имају власт над творевином. Нема само један или само други, него и један и други. Адам је унео другачији импулс суштине твари од онога што је била Божија воља. Да је изабрао исто што је Божија воља, онда би општио са Евом све до испуњења домостроја стварања, што и означава тај онтолошки одговор ,,да'' - све до Оваплоћења Логоса као печатом такве слободе, а то значи остварење личносног односа у Духу Светоме који превазилази сâме категорије створености, јер представља возглављење свега у Логосу и попримање свега као ..рођеног'' од Бога.

[Aquilius Cratus]

S tim sto heliocentrizam ne implicira Boga kao tvorca smrti za razliku od evolucionizma...

Da, samo sto jasno pokazuje koliki uticaj ima to sto je neko tajnovidac na utvrdjivanje

da li je nesto istinito ili ne(naucna teorija). Apsolutno nikakav!

Samo ti imaj dobre argumente pred svetim...

Uvek.

ps. super kad umes tako lepo da me "procitas"...

Da, nisam te bas procitao jer sam ocekivao nesto visestruko jadnije.

[Иван]

Da, nisam te bas procitao jer sam ocekivao nesto visestruko jadnije.

Hvala ti na ovome....

[Aquilius Cratus]

Da, nisam te bas procitao jer sam ocekivao nesto visestruko jadnije.

Hvala ti na ovome....

  0102_laugh 4chsmu1

[Aquilius Cratus]

@Milan Nikolic

Zar nije Adam ima status gospodara tvorevine do momenta odricnog odgovora Bogu?

Kako je mogao na bilo koji nacin da saucestvuje sa Bogom u stvaranju tog drugog kosmosa

velikim praskom kad nije vise imao opstenje sa Bogom?

[Milan Nikolic]

@Milan Nikolic

Zar nije Adam ima status gospodara tvorevine do momenta odricnog odgovora Bogu?

Kako je mogao na bilo koji nacin da saucestvuje sa Bogom u stvaranju tog drugog kosmosa

velikim praskom kad nije vise imao opstenje sa Bogom?

Одрични одговор према Богу, како кажеш, управо је био тај моменат узрока пада творевине као последице погрешног владања над творевином.

И опет си ме погрешно разумео. Адам није саучествовао, односно Бог није саучествовао у паду творевине. И Бог и Адам су заједно учествовали - Адам је саучествовао - у начину постојања првобитне творевине. То јест, и Адам је имао власт над твревином. Према томе, услед греха Адамовог, то саучествовање у власти над творевином претворило се у злоупотребу власти над творевином. Тај грех био је узрок новом трагичном постојању, пошто је Бог претходно Адаму дао власт над творевином.

Разлог зашто је Бог дао Адаму власт над твревином је тај да би Адам слободно прихватио заједницу и постојање са Богом. Међутим, Адам се преварио и помислио да може остварити постојање без Бога. У том тренутку Адамовог самообмањивања (искушењем) уследио је нови покрет творевине у свом суштинском делу, а то значи, да је Адам ,,познао зло'' и кренуо у правцу таме. Тај промашај био је наговор сатане. Превара сатанина.

Дакле, нема говора о некаквом саучествовању Божијем у смрти и пропадљивости, већ је у питању Адамова злоупотреба својег саучествовања са Богом у власти над творевином. Ту власт је Адам добио због тога, као што сам ваћ поменуо, да би творевину слободно увео у вечну заједницу са Богом, што подразумева једини начин вечнога постојања. Тек када је Адам промашио свој циљ (= сједињење са Богом), творевина се обрезла у ново трагично постојање на начин како сам већ објаснио.