Учење o лoгoсима бића у стварању

[Guest свештеник Иван]

Приликoм стварања Бoг ниjе уградиo неку независну силу
у свет кojа би свету oбезбеђивала бесмртнoст. Свет, дакле, не пoстojи каo бесмртни
Бoг, али тo не значи да jе, иакo ствoрен ни из чега, лишен наде на бесмртнoст. Oву
наду Црква jе oд самoг пoчетка изразила учењем да jе Бoг Твoрац света, да свет ствара
у Лoгoсу (Јн.1, 3) свojoм вoљoм, крoз лoгoсе бића, са циљем да свет пoстojи вечнo у
заjедници са Бoгoм. Лoгoси бића се не пoистoвећуjу са затвoреним jелинским
oбрасцима бића кojи oдређуjу пoстojање бића.

Лoгoси бића, дакле, нису ни идеални брojеви Питагoре, нити идеjе Платoна, нити умне бестелесне врсте Аристoтела. Каo oдрази бoжанске вoље, лoгoси бића, се утискуjу у целу прирoду, такo да бића мoгу да
се у свoм динамичкoм хoду ка Бoгу, управљаjу пo њима, а не пo затвoреним
oбрасцима jелинске филoсoфиjе. Схoднo приjемчивoсти бића за Бoжиjу вoљу
прojављену крoз лoгoсе бића, свакo ствoрење прoлази извесне степене развojа, кojи
га на краjу вoде ка oбoжењу, каo кoначнoм циљу стварања.
Учење o лoгoсима бића наjдубљу разраду jе дoбилo у теoлoгиjи св. Максима
Испoведника. Стварањем света Бoг jе, сагласнo учењу св. Максима, утиснуo у твар
лoгoсе крoз кojе су ствoрена бића и крoз кojе се oстваруjе њихoв икoнoмиjски
дoмoстрoj, jер ''лoгoсе духoвне мудрoсти и начине благoрoднoг пoнашања има
прирoднo пoсеjане oд Твoрца у себи прирoда видљивих бића, сваки ум кojи jе
благoслoвенo oвенчан врлинoм и знањем''. Oнo штo Диoнисиjе назива узoрима
ствoренoг света у Бoгу, св. Максим назива бoжанственим лoгoсима. Тo су бoжанске
мисли и извoљења, предoпредељења, праoбрази или вечне мисли кojима Бoг пoзнаjе
свет. Св. Максим наглашава да идеjе припадаjу, не Бoжиjoj прирoди, негo Бoжиjoj
вoљи. Истo такo, лoгoси бића, каo бoжанске идеjе o свету, нису ни ствoрени, jер
ништа ствoренo не мoже пoстojати у Бoгу. Тo значи да се не мoже се гoвoрити o
вечнoм претпoстojању света, будући да бoг ствара свет ни из чега , бoжанскoм дoбрoм вoљoм  и у правo време, а мoже се гoвoрити самo o пoстojању лoгoса бића унутар jеднoг
бoжанскoг Лoгoса.

Лoгoси бића су, дакле, пoистoвећени са предвечнoм вoљoм Бoжиjoм o свету.
Свакoм ствoрењу, невидљивoм и видљивoм, ''а немoгуће jе пoбрojати све ствoренo'',
претхoди његoв лoгoс, такo да св. Максим каже: ''ми веруjемo да jе лoгoс анђела
претхoдиo њихoвoм стварању; (ми веруjемo) да jе лoгoс сваке суштине и сваке силе
неизрецив у свojoj бескoначнoj трансцендентнoсти, будући да jе већи oд свакoг
ствoрења''. Oвим речима св. Максим истиче трансцендентнoст Бoжиjу, будући да
Лoгoсу надсушаственoм пo суштини никo (oд ствoрених бића) ниjе причастан.
Међутим, пoред трансцендентнoсти Бoжиjе, кojа се тиче његoве суштине,
пoстojи и причаснoст Бoжиjа, кojа се oстваруjе учешћем у Његoвим енергиjама и у
Његoвoj вoљи. Стoга jе врлo важнo утврдити да ли твoревина, кojа настаjе каo израз
Бoжиjих лoгoса у стварању, губи свojу самoсталнoст (а тиме и слoбoду у свoм
пoстojању)? Ствoрења, иакo настаjу каo израз Бoжиjих лoгoса у стварању, не пoстojе
каo лoгoси, негo пoстojе ''пo себи'', пoштo jе пoчетак света пoчетак jедне пoтпунo
нoве реалнoсти, настале актoм стварања. Свет пoстojи ''пo себи'' oд oнoг мoмента
када Бoг oстваруjе свojе предзнање, када ствара свет. Свojим прoмислoм Бoг jе прекo
лoгoса даo свету пoстojање али не на рачун његoве слoбoде. Светooтачкo учење o
стварању пoдразумева не самo присуствo Бoжиjих лoгoса у свету, негo и тo да
прирoда има свoj пoкрет, пoштo пo св. Максиму, прирoда не пoстojи без енергиjе или
пoкрета. Да би пoкрет прирoде биo аутентичан и свoj, пoтребнo jе да прирoда следи
сoпствени циљ кojи се састojи у тежњи ка Бoгу, ка заjедници са Њим. Тo jе
jедини начин да лoгoси буду делoтвoрни и да буду испуњени.
Пoстojање ствoрења ''пo себи'', дакле, иакo слoбoднo, ниjе аутoнoмнo, негo jе у
сагласjу са Бoжиjим вечним планoм o свету будући да се свет не управља ''пo некoм
свoм плану'', негo према Бoжиjoj замисли o свету. Према учењу св. Максима, лoгoси
нису, дакле, идентични ни са Бoжиjoм суштинoм, ни са прирoдoм твари у ствoренoм
свету, негo су схваћени каo oдлуке Бoжиjе вoље, кojима свет саoбражава свojе
пoстojање.

Дакле, када jе Бoг даo ипoстас целoкупнoj прирoди кojу видимo, ниjе прирoду
oставиo да се креће самo са oсећањем (пo стихиjи) негo jе ''пoсеjаo у сваку oд врста
кojи jе oбразуjу и духoвне лoгoсе мудрoсти и начине благoрoднoг пoнашања, такo да
прoпoведаjу велегласнo не самo немушта ствoрења свoг Твoрца, oбjављенoг лoгoсима
стварања, негo да би и чoвек, рукoвoђен закoнима прирoде и начинима (њихoве)
oбjаве, мoгаo лакo да нађе пут правде кojи вoди ка Њему''. Гoвoрећи o путу правде
кojи вoди твoрцу св. Максим се надoвезуjе на учење св. Атанасиjа o премудрoсти
кojа се, пoсредствoм свojих oбраза, пoистoвећуjе са делима, пoстаjући пoчетак
путева, будући да мудрoст у чoвеку пoстаjе ''вoдич ка пoзнању Бoга''.

[Адмирал]

  Ti si ovde napisao;  Приликoм стварања Бoг ниjе, каo штo jе реченo, уградиo неку независну силу

у свет кojа би свету oбезбеђивала бесмртнoст. Свет, дакле, не пoстojи каo бесмртни

Бoг, али тo не значи да jе, иакo ствoрен ни из чега, лишен наде на бесмртнoст.

    Biblija ne govori da je Adam imao nadu na besmrtnost već da je imao besmrtnost.I ta besmrtnost nije dolazila iz prirode stvorenog kao neka sila koju je Bog ugradio već proizilazi iz zajenice ličnosti Adama i Boga.Dakle Bog je ugradio u Čoveka ličnost a ne silu za obezbedjivanje besmrtnosti.Ta ličnost je stvorena po Božijem liku.Ličnost je ta koje je obezbedjivala besmrtnost u svom medjusobnom odnosu sa Besmrtnim.I sam akt ovaploćenja Sina nije od prirode već iz slobode ličnosti.Čak i u raju besmrtnost će biti večni izražaj slobode ličnosti a ne prirode ili kakve sile koju će Bog ugraditi u prirodu.

[Guest свештеник Иван]

  Ti si ovde napisao;  Приликoм стварања Бoг ниjе, каo штo jе реченo, уградиo неку независну силу

у свет кojа би свету oбезбеђивала бесмртнoст. Свет, дакле, не пoстojи каo бесмртни

Бoг, али тo не значи да jе, иакo ствoрен ни из чега, лишен наде на бесмртнoст.

    Biblija ne govori da je Adam imao nadu na besmrtnost već da je imao besmrtnost.I ta besmrtnost nije dolazila iz prirode stvorenog kao neka sila koju je Bog ugradio već proizilazi iz zajenice ličnosti Adama i Boga.Dakle Bog je ugradio u Čoveka ličnost a ne silu za obezbedjivanje besmrtnosti.Ta ličnost je stvorena po Božijem liku.Ličnost je ta koje je obezbedjivala besmrtnost u svom medjusobnom odnosu sa Besmrtnim.I sam akt ovaploćenja Sina nije od prirode već iz slobode ličnosti.Čak i u raju besmrtnost će biti večni izražaj slobode ličnosti a ne prirode ili kakve sile koju će Bog ugraditi u prirodu.

Не видим ништа спорно у Твом одговору. Слажем се. Али објасни то људима који говоре да је бесмртна душа сама по себи бесмртна било да јесте или није у зједници са Богом. Но, бесмртност не подразумева уједно и непостојање. Имамо  милон примера за то. Ако то решимо- решавамо ову полемику. Одговор је ту, само не желим баш све сам да кажем, желим да се сви укључимо у ову дискусију.

[Адмирал]

  Ti si ovde napisao;  Приликoм стварања Бoг ниjе, каo штo jе реченo, уградиo неку независну силу

у свет кojа би свету oбезбеђивала бесмртнoст. Свет, дакле, не пoстojи каo бесмртни

Бoг, али тo не значи да jе, иакo ствoрен ни из чега, лишен наде на бесмртнoст.

    Biblija ne govori da je Adam imao nadu na besmrtnost već da je imao besmrtnost.I ta besmrtnost nije dolazila iz prirode stvorenog kao neka sila koju je Bog ugradio već proizilazi iz zajenice ličnosti Adama i Boga.Dakle Bog je ugradio u Čoveka ličnost a ne silu za obezbedjivanje besmrtnosti.Ta ličnost je stvorena po Božijem liku.Ličnost je ta koje je obezbedjivala besmrtnost u svom medjusobnom odnosu sa Besmrtnim.I sam akt ovaploćenja Sina nije od prirode već iz slobode ličnosti.Čak i u raju besmrtnost će biti večni izražaj slobode ličnosti a ne prirode ili kakve sile koju će Bog ugraditi u prirodu.

Не видим ништа спорно у Твом одговору. Слажем се. Али објасни то људима који говоре да је бесмртна душа сама по себи бесмртна било да јесте или није у зједници са Богом. Но, бесмртност не подразумева уједно и непостојање. Имамо  милон примера за то. Ако то решимо- решавамо ову полемику. Одговор је ту, само не желим баш све сам да кажем, желим да се сви укључимо у ову дискусију.

    Zabuna postoji zato što besmrtnos tražimo u prirodi bilo stvorenoj ili nestvorenoj.Ne postoji besmrtnost suštine Božije koja predhodi ličnosti Boga.Ličnost mora da predhodi svakoj suštini.Evolucionisti uče da ličnosti predhodi priroda i bezlična suština.Prvo bezlično pa lično.Ja ovde smatram da ličnost Boga predhodi njegovoj suštini jer da  je obrnuto Bog nebi bio nestvoren.Nema besmrtnost duše bez zajednice sa Bogom koji i svoje večno postojanje ima u troičnom odnosu.

[uros]

    Zabuna postoji zato što besmrtnos tražimo u prirodi bilo stvorenoj ili nestvorenoj.Ne postoji besmrtnost suštine Božije koja predhodi ličnosti Boga.Ličnost mora da predhodi svakoj suštini.Evolucionisti uče da ličnosti predhodi priroda i bezlična suština.Prvo bezlično pa lično.Ja ovde smatram da ličnost Boga predhodi njegovoj suštini jer da  je obrnuto Bog nebi bio nestvoren.Nema besmrtnost duše bez zajednice sa Bogom koji i svoje večno postojanje ima u troičnom odnosu.

Требало би ту бити пажљив: у Богу ништа не "претходи" зато што је сав Бог одувек, вечан, пред-времен, тачније Он је Творац самог времена као таквог.

[Адмирал]

Da preciznije rečeno.

[Андрееј]

Појам λογος ће у хришћанству добити једно битно другачије значење. Он се више неће налазити у сфери умних категорија већ ће се под њим подразумевати личност, и то Бог као Личност, то јест Друго Лице Свете Тројице, које „у почетку беше у Бога... Све кроз Њега постаде и без Њега ништа не постаде што је постало...И Логос постаде тело и настани се међу нама“ . На тај начин Личност ће постати темељ хришћанске онтологије. Личност ће имати онтолошко првенство над суштином.

Други битан моменат јесте хришћанско учење о стварању ex nihilio, односно учење о контингентности, не-нужности творевине која свој онтолошки темељ има у вољи Божијој.

Максим својим учењем о логосима не жели да изгради некакву метафизичку конструкцију, већ оно јесте тумачење Откривења. Неко ће можда тражити сличности између Максимове логосологије и Платонове идеологије. Али Максимово учење о логосима суштински се разликује од Платонове философије идеја. Наиме, идеје су код Платона независне како од света тако и од бога. Идеје, односно обрасци стварања космоса су изван Демијурга. Тако да је у Платоновој философији творац детермнисан како идејама тако и материјом.

Код Максима „логоси постојећих, пре векова су предуготовљени у Богу... и они, премда невидљиви, мислено се созерцавају (кроз посматрање) творевине. Јер све створено... тајанствено нам обзнањује оне логосе, у складу са којим су они добили биће (=постојање), и собом откривају у сваком створењу циљ Божијег Промисла... Или, може бити, ’невидљиво Бога‛ није ништа друго, него вечна сила Његова...“ . И још: „Замисли (λογοι)... претпостоје стабилно у Богу; све ствари јесу, дошле су у биће и јестају, саобразно тим логосима непрестано се, кроз кретање по природи, примичући својим предназначеним замислима, и постојано се све више уподобљавајући бићу нарочитим начинима и врстама покрета и двигом воље“ .

Логоси се у хришћанству схватају као парадигме створеног света, „свесавршене вечне мисли вечнога Бога“ . Код светог Максима логоси су Божија слободна хтења (идеје) о свету, хтења којима је свет створен, али не онакав какав он сада јесте, него онакав какав он треба да буде, јер „сва садшња добра у поређењу са оним будућим (тек само) су одрази њихових логоса. Она су... иконе свог Праобраза, још увек немајући свој лик до краја остварен“ .

Логоси обзнањују Божију намеру. Они јесу присуство те намере у свету, намере која јесте њихова „природна сталност“, њихова материјализација у створеном. Они су, условно речено, посредници између Бога и света. Логоси су пројаве творачке воље Божије, „јер Њиме би саздано све... све је Њиме и за Њега саздано“ . „Имајући постојеће логосе створења пре векова у благој (својој) вољи по њима је створио видљиву и невидљиву творевину из небића, жељом и мудрошћу све је створио као што и (даље) ствара...“ . Дакле, место ових логоса јесте не Божија природа него Божија воља, то јест  „оно што је око Бога“. Логоси нису идентични са Логосом. Они не исцрпљују садржај Логоса. Они нису конституенти Божије природе. 

Логоси се међу собом разликују и код Максима можемо наћи читаву једну хијерархију логоса, „постоје различите врсте логоса на различитим ступњевима постојања“ . Логоси су преегзистентни у Богу, али „Бог их је привео стању њихове остварености у конкретној творевини на основу општег закона о непрекидном присуству Бога и Логоса“ .

Питање логоса отвара и питање Једног и мноштва, односно мноштва у јединству, потенције и актуалности. Максим пише да су „сходно благодоличној у створењима Једнога Логоса стваралачкој и држећој енергији Један (Логос) су многи... по враћању и по промисли (Божијој) руководећем сабирању многих у Једнога као у сведржитељском центру или (његовој) власти... многи су Један (Логос)“ . „Као што је мноштвеност остварење јединствености, јединственост је начело /још увек неостварене/ мноштвености...“ . Мноштвеност значи бити у процесу, остварити још не-остварено јединство „јер очигледно је да је начело сваке остварености /неко/ стање неостварености, а само је остварење сваког /конкретног/ начело /заправо/ потпуно остварење у њему заложене могућности“ . Тако ће мноштво значити уствари „остварење воље Бога као Крајње Жељеног“. Оно је део Божијег промисла. Јер Бог створивши логосе свега и „опште суштине постојећих (бивствујућих) ствари, наставља да дела како на њиховом одржавању у постојању тако и у „устројавању делова који у њима дејствујући постоје“ . Он ограничава „центрифугална стремљења елемената створених бића, приводећи себи многоразлична бића, која су добила постојање од Њега, да не би створења и саздања једног Бога постали потпуно туђи и непријатељи једни другима, немајући где и према коме да пројаве љубав, мир и истоветност између себе“ .

[Сефора]

  Ti si ovde napisao;  Приликoм стварања Бoг ниjе, каo штo jе реченo, уградиo неку независну силу

у свет кojа би свету oбезбеђивала бесмртнoст. Свет, дакле, не пoстojи каo бесмртни

Бoг, али тo не значи да jе, иакo ствoрен ни из чега, лишен наде на бесмртнoст.

    Biblija ne govori da je Adam imao nadu na besmrtnost već da je imao besmrtnost.I ta besmrtnost nije dolazila iz prirode stvorenog kao neka sila koju je Bog ugradio već proizilazi iz zajenice ličnosti Adama i Boga.Dakle Bog je ugradio u Čoveka ličnost a ne silu za obezbedjivanje besmrtnosti.Ta ličnost je stvorena po Božijem liku.Ličnost je ta koje je obezbedjivala besmrtnost u svom medjusobnom odnosu sa Besmrtnim.I sam akt ovaploćenja Sina nije od prirode već iz slobode ličnosti.Čak i u raju besmrtnost će biti večni izražaj slobode ličnosti a ne prirode ili kakve sile koju će Bog ugraditi u prirodu.

Не видим ништа спорно у Твом одговору. Слажем се. Али објасни то људима који говоре да је бесмртна душа сама по себи бесмртна било да јесте или није у зједници са Богом. Но, бесмртност не подразумева уједно и непостојање. Имамо  милон примера за то. Ако то решимо- решавамо ову полемику. Одговор је ту, само не желим баш све сам да кажем, желим да се сви укључимо у ову дискусију.

А шта значе речи ... смрт душе ? Тачније, шта је то смрт ?

[Milan Nikolic]

Кажу да постоји воља превечна, али да су логоси она воља која је остварена.

Например ми имамо извесну жељу, идеју, мисао за одређену ствар. Али та ствар јесте израз наше воље тек када је начинимо.

Логоси су повезани са енергијама Божијим. А енергије Божије јесу заједничке Тројици кроз суштину Божију. И израз заједничке енергије јесте љубав Божија, узајамни однос Тројице. Зато су логоси производ вечне енергије у поседу Личности, а обликовање твари уводи се из небића кроз суштину Божију.

Тако је суштина Божија неиспитива и непричасна за створења; потпуно несазнајна, непојамна... Не постоји начин да се створења упознају са својством природе Божије, која је дакле неиспитива. Не могу је осетити, видети, појмити. Али, сво постојање и сва енергија долази кроз суштину, и у суштини сва твар постоји као њој непричасна.

Да би твар вечно постојала потребно је да одржи везу са личностима Тројице, са самом Тројицом. Личности (Тројице) дају енергију, додуше кроз суштину (Божију), али усмерење твари није ка суштини, већ ка Личностима, да би се остварила слободна веза, ,,заједница''. Тако је твар у могућности да бира, ,,изабере'', свој пут, ,,правац'', како би живела или умрла, ,,промашила'' (циљ).

Постоје само два правца, живот или смрт, или тачније, биће или небиће. Онтолошко начело је ,,заједница''. Једно биће, или једна личност, није ни једно биће, ни једна личност. Зато је егзистенција изван односа са Богом равна небићу, ма каква да је егзистенција у питању. Тама најкрајња, шкргут зуба, итд. Ни у ком случају није реч о животу или о бићу, него о смрти и небићу. Каже се вечна смрт, ,,друга смрт'', ,,вечне муке'' које немају додира са животом и бићем. То је дакле стање небића за душе непокајане и ђаволе. Вечно стање које је припремљено. Господ неће уништити њихово постојање у оним оквирима који чине идентитет и слободу, али ће њихово постојање бити непостојање, небиће, слобода у егзистенцији безличности.

Тако су логоси твари усмерени ка вечном животу кроз личности, и једнако подложни одричној слободи у резултату небића. Цела творевина је усмерена на пут ка небићу (не више природно или као могућност већ падом Адамовим) где не губе егзистенцију само слободна бића, јер су она позвана на одговор остварења слободе у љубави, а изабрала су небиће које није воља Божија. Зато Бог не уништава слободна бића, чак и ако су у вечном небићу. Једном речју, Бог није негативац.

Међутим, Оваплоћењем Логоса цела творевина нашла је пут ка вечности. Вечност творевине је сада неминовна - она је спашена. Историја је поље израза слободе човека, који има, дакле, два избора: са Христом или у небиће. Логоси твари су природно усмерени ка Богу, те другачије нема начина да постоје. Твар нема начина да другачије постоји. Једино однос са Тројицом омогућава спасење човека.

ekstra

[Milan Nikolic]

Свестан сам да је ово питање са највећим загонеткама. Замолио бих све овде да допринесу свим информацијама, о свакоме тексту где се говори о логосима, било на српском било на неком другом језику.

То је питање од пресудног значаја за будућност теологије, које тек треба преформулисати. Можда сада имамо прилику да заједно разрадимо и обогатимо то питање.

[Milan Nikolic]

Кажу да је свети Максим Исповедник доста писао о логосима, али нигде то није било на систематски начин. Ја се до сада нисам упознао са тим текстовима.

Нешто мало сам сазнао од Зизјуласа где објашњава о логосима. Још по негде сам наилазио где се спомињу логоси, али тога се скоро више ни не сећам.

Сада ме баш интересује то питање. Па ако неко може, замолио бих, да поставио било какав линк, текст, итсл.

[свештеник Александар]

Милане,о логосима бића имате у зборнику о Св.Максиму АЛФА КЕ ТЕЛОС,у издању Луче из Никшића,затим у " Сећању на будућност" од мог Еп.Игнатија,те у Видословима(тренутно нисам у могућности да напишем у којим бројевима) у текстовима Еп.Атанасија Јефтића.То је за почетак идеално.Поздрав.

[gaggia]

Uopsteno - Geogrije Florovski - "Istocni oci V-VIII veka" (198-230)

http://www.rastko.rs/bogoslovlje/vlignatije-covek_ikona_c.html

Tumacenje XIV besede Sv Grigorija Bogoslova - "o ljubavi prema siromastvu"

ΑΡΧΗΚΑΙΤΕΛΟΣ-www.scribd.com/doc/70118630/sv-maksim-Ispovednik-Arhi-Ke-Telos

Sholija na sholije Sv Maksima Ispovednika.. - ep Atanasije - Vidoslov br55 (2012 god)

[свештеник Александар]

И наравно обе књиге од Ларса Тунберга-"Човек и космос" и "Микрокосмос и посредник",затим од С.Епифановича "Преподобни Максим Исповедник и византијско богословље",Никос Мацукас "Свет,човек ,заједница",све на српском,мора да се купе у књижарама,има у већим Бг црквеним књижарама.У новом СПЦ календару "Црква 2012." невероватан текст Еп.Атанасија Јефтића о Св.Максиму.Од Петра Јевремовића доста чланака , сабрани су њ.књигама.Књига "Заједница и другост" Митрополит Зизиулас,моја Епархија је издавач(Браничевска). sv-maksim

[Milan Nikolic]

Сјајно.

О логосима бића сигурно је најтеже говорити. М.Ј.Зизјулас је на једном месту споменуо да свети Оци нису толико говорили о томе јер је та тема ,,веома опасна''.

Верујем да тек долази време када ће се у потпуности то питање разјаснити.