Критички осврт на богословље Јована Зизјуласа - Николаос Лудовикос

[timjančica]

ЛИЧНОСТ УМЕСТО БЛАГОДАТИ И НАМЕТНУТА ДРУГОСТ:

КОНАЧНО БОГОСЛОВСКО СТАНОВИШТЕ ЈОВАНА ЗИЗИЈУЛАСА

НИКОЛАС Лудовикос

Превод: о. Дејан Николић

Линк: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Kritika_Zizijulasa.htm

"Морамо признати, Зизијулас изгледа нуди идеалистичку, (готово по себи) безгрешну и "слободну" личност ("буди ти"!), практично поистовећену са благодаћу, личност која бежи од пасивне, нежелеће и не-активне природе (нарочито онда када неко "приноси" ову природу Богу), укидајући тако могућност психосоматског учествовања у Богу - без невоља модерних страсти и несвесног и без непријатности историје и недоумица сазнања. Исто тако, изгледа да он нуди једну лако схватљиву, па ипак филозофски и психолошки опасну концепцију заједнице (наметнути или трпети наметање), без одговорности опасно стварне дијалошке узајамности између стварних, природних бића. Он тиме може да задовољи и фундаменталисте и модернисте међу православним теолозима: прве због поништавања природе, а друге због поништавања сазнања и покајања, зато што он готово сваку унутрашњу духовну борбу поистовећује са психологизмом". [Исечак из текста]

Извор: Блог о. Дејана Николића

(http://www.earthisnotflat.com/2010/06/ludovikos-licnost-umesto-blagodati/)

Објављено у часопису Видослов Епархије Захумско-Херцеговачке, бр. 51-2010.

(http://www.eparhija-zahumskohercegovacka.com/node/2754)

С једне стране – пошто се митрополит у својој последњој књизи, Заједница и другост, на коју ћемо се усредсредити, позива на ауторитет јелинских отаца – желим да потражим доказе за такво позивање у њиховим текстовима. С друге стране – и ово је важније – желео бих да преиспитам његове идеје саме за себе.

ludvikos se u ovom radu uglavnom oslanja na zizjulasov rad "zajednica i drugost" (zajednica i drugačijost), objavljenj i unutar zizjulasove zbirke njegovih sabranih djela- studije o Ličnosti i Crkvi.

jedna od glavnih tema analize zizjulasovog rada i djela uopšte je to kako on vidi Ličnost u odnosu na Prirodu. ludvikos o tome kaže:

Ako Ličnost odvojimo od Prirode na takav način, onda je za prirodu nemoguće da ona bude lična, no to na mnogo mesta čitamo u patrističkoj književnosti

s druge strane zizjulas ne može potvrditi ovakav odnos Ličnosti i Prirode:

Створено добија својства нествореног не као део његове природе, него као део једног односа који ствара личност

HRISTOLOGIJA I POSTOJANjE (Nerazumevanje po pitanju pojma "prirode"), str. 173, sabrana djela.

kao potkrepljenje svojih teza ludvikos navodi svetog Masksima Ispovednika, Jovana Damaskina, Grigorija iz Nise objašnjavajući neslaganje sa tezom da je "priroda samo nužnost", već objašnjavajući odnos između Ličnosti i Prirode i kako on vidi njihov međusobno uslovljeni, odnosno sinergijski odnos.

[Sherlock H.]

Malo sam citao ovu kritku Zizjulasa i mislim da je Milan u pravu kada kaze da Ludovikos nije najbolje skapirao mitropolita.Npr. na jednom mestu kaze:

Има још озбиљних питања која се овде могу поставити. За Митрополита пергамског природа је само смрт, нестајање и закони нужности - никада дар. Оваква природа/пад може побећи из свога стања кроз личност, али она не може бити преображена - док, с друге стране, Лоски, чини се, оставља простора једној оваквој могућности.

Ovo bolodovano nije tacno niti je +Zizjulas to ikada tvrdio.On itekako ostavlja prostora za preobrazenu prirodu a da bi se priroda preobrazila,potreno je dostici obozenje.Ili da citiram mitropolita("Od maske do licnosti"):

Podviznicki(asketski) karakter eklisijalne ipostasi ne zasniva se na negiranju sveta ili same bioloske prirode postojanja.On predstavlja negiranje bioloske ipostasi.Biolosku prirodu prihvata,hoce medjutim da je ipostazira(utemelji) ne na bioloski nacin,da je ucini da zaista jeste,da joj da istinsku ontologiju,tj.zivot vecni.Zato smo napred pokazali da ne treba da budu napusteni ni eros ni telo,nego da budu ipostazirani(utemeljeni) "nacinom postojanja" eklisijalne ipostasi.

Ako sam ja negde pogresio u analizi,ispravite me.

[Александар Милојков]

Ниси погрешио. Лудовикос је промашио за светлосну годину. Митрополит говори о палом начину постојања природе, а не о природи као таквој. Философски речником речено: +Зизјулас прилази проблематици онтолошки а о.Лудовикос феноменолошки.

А на који начин да природа буде преображена осим кроз личност? А шта је истинска људска личност? Ко је истински Други који гарантује вечност наше личности? Па Син Божији. Само кроз такав личносни однос природа може и биће преображена. Или можда отац Лудовикос има боље решење?

[timjančica]

Malo sam citao ovu kritku Zizjulasa i mislim da je Milan u pravu kada kaze da Ludovikos nije najbolje skapirao mitropolita.Npr. na jednom mestu kaze:

Има још озбиљних питања која се овде могу поставити. За Митрополита пергамског природа је само смрт, нестајање и закони нужности - никада дар. Оваква природа/пад може побећи из свога стања кроз личност, али она не може бити преображена - док, с друге стране, Лоски, чини се, оставља простора једној оваквој могућности.

Ovo bolodovano nije tacno niti je +Zizjulas to ikada tvrdio.On itekako ostavlja prostora za preobrazenu prirodu a da bi se priroda preobrazila,potreno je dostici obozenje.Ili da citiram mitropolita("Od maske do licnosti"):

Podviznicki(asketski) karakter eklisijalne ipostasi ne zasniva se na negiranju sveta ili same bioloske prirode postojanja.On predstavlja negiranje bioloske ipostasi.Biolosku prirodu prihvata,hoce medjutim da je ipostazira(utemelji) ne na bioloski nacin,da je ucini da zaista jeste,da joj da istinsku ontologiju,tj.zivot vecni.Zato smo napred pokazali da ne treba da budu napusteni ni eros ni telo,nego da budu ipostazirani(utemeljeni) "nacinom postojanja" eklisijalne ipostasi.

Ako sam ja negde pogresio u analizi,ispravite me.

dobro je da si naveo i zizjulasov citat da se jasnije vidi šta misliš.

ono što ludvikos analizira  i šta nalazi za sporno je kako zizjulas vidi preobraženje, način na koji zizjulas misli da se do njega može doći. u tom smislu se razmatra kritika u prvoj liniji, i ako pogledaš ovaj donji citat koji si naveo od zizjulasa vidjećeš da on spominje biološku prirodu koju prihvata, eklisijalne ispostasi, s tim što bi mislim trebalo potražati neki citat koji više opisuje ovaj sporni odnos.

njegove citata gdje govori upravo o odnosu Prirode i Ličnosti.

[Лазар Нешић]

Ниси погрешио. Лудовикос је промашио за светлосну годину. Митрополит говори о палом начину постојања природе, а не о природи као таквој. Философски речником речено: +Зизјулас прилази проблематици онтолошки а о.Лудовикос феноменолошки.

А на који начин да природа буде преображена осим кроз личност? А шта је истинска људска личност? Ко је истински Други који гарантује вечност наше личности? Па Син Божији. Само кроз такав личносни однос природа може и биће преображена. Или можда отац Лудовикос има боље решење?

Одлично објашњење!

Ја сам 2009. дипломирао на ПБФ-у са темом о теологији личности код Зизјуласа.

И тада сам, дакле пре превода овог текста о.Лудовикоса, рекао на одбрани да је Зизјулас несумњива велика фаца теологија, али да му "фали" (у теолошким текстовима, не знам да ли и у пракси) мало оног "патолошког" у конкретном људском (смртном) бићу.

Да појасним: митрополит Зизјулас (Христо Јанарас, на пример, још више) има тенденцију да се више бави оном "позитивном" (љубавном, слободном, онтолошком) страном људске личности. То је, с једне стране, добро јер се тако теологија показује као једна конкретна, позитивна и оптимистичка наука и слово о животу човека (који је икона Божија), твари, света, заједници са Богом, итд.

С друге, пак, стране човек је и ништа, једно антрополошко ништавило (гледано пер се, наравно!) И зато у њему поред оног иконичног (божанског, целовитог, разумског) постоји и оно ништавно (смртно, контингентно, несвесно), тј. патолошко. А поента је што то патолошко није тек неки надоместак (што би Дерида рекао), већ је у самом корену постојања и увек је присутно, тј. оно је нужно-неизбежно (то је оно кад кажемо: сви смо ми грешни - то значи смртни, болесни, распадамо се).

Е то патолошко фали мало у теологији митрополита Зизјуласа, бар за мој лични мрачњачко-нихилистички укус.  zru

Зато ми се чини да поједина места у овом тексту о.Лудовикоса (која се баве овим што сам напоменуо) имају своје место и да требамо размишљати о њима.

[timjančica]

А на који начин да природа буде преображена осим кроз личност? А шта је истинска људска личност? Ко је истински Други који гарантује вечност наше личности? Па Син Божији. Само кроз такав личносни однос природа може и биће преображена. Или можда отац Лудовикос има боље решење?

po ludvikosu treba da bude preobražena i kroz Ličnost, ali ne samo kroz Ličnost(I) (ogoljeno viđenu), već u relacijskom, sinergijskom odnosu Ličnosti i Prirode, inače bi kako kaže ludvikos "ousia/suština  bila ostavljena izvan uzajamnog davanja"

[Sherlock H.]

@Lazar Nesic

Ali zar +Zizjulas ne govori i o postojanju bioloske ipostasi,koja nas vodi u smrt?

[Sherlock H.]

А на који начин да природа буде преображена осим кроз личност? А шта је истинска људска личност? Ко је истински Други који гарантује вечност наше личности? Па Син Божији. Само кроз такав личносни однос природа може и биће преображена. Или можда отац Лудовикос има боље решење?

po ludvikosu treba da bude preobražena i kroz Ličnost, ali ne samo kroz Ličnost(I) (ogoljeno viđenu), već u relacijskom, sinergijskom odnosu Ličnosti i Prirode, inače bi kako kaže ludvikos "ousia/suština  bila ostavljena izvan uzajamnog davanja"

Pa naravno da je u pitanju sinergijski odnos.Ipostas je neodvojiva od prirode.Stoga ukoliko se nasa ipostas(=nacin postojanja) zasniva,ne na bioloskim osnova vec na zajednici sa Bogom,onda priroda isto tako zadobija svoje hristolosko usmerenje koje je izgubila Padom.Osecam da sam nesto zesce odvalio.

[Лазар Нешић]

@Lazar Nesic

Ali zar +Zizjulas ne govori i o postojanju bioloske ipostasi,koja nas vodi u smrt?

Апсолутно да, на многим местима.

Ја сам рекао само да то истицање смрти није Зизјуласов фазон, тј. он је методолошки окренут оним позитивнијим и афирмативнијим странама теологије и живота. То је добро и тако треба да буде.

Моја емпатична критика према Зизјуласу била је усмерена на недостатак посебног бављења том биолошком испостасју која је патолошка у корену. Зато је и о.Лудовикос, бар за моје размишљање, покренуо то питање.

Јер између стварања човека иконом Божијом и крајњег есхатона у коме ће засијати преображене свете личности стоји огромна историја распадања истог тог теоиконичног и личностног човека. Искрено, Зизјулас је један непоправљиви позитивац, идеалиста и оптимиста...ето, можда такав и треба да буде сваки прави хришћанин.

Кажем опет, то је више мој лични укус него Зизјуласов неки страшни недостатак.

[timjančica]

А на који начин да природа буде преображена осим кроз личност? А шта је истинска људска личност? Ко је истински Други који гарантује вечност наше личности? Па Син Божији. Само кроз такав личносни однос природа може и биће преображена. Или можда отац Лудовикос има боље решење?

po ludvikosu treba da bude preobražena i kroz Ličnost, ali ne samo kroz Ličnost(I) (ogoljeno viđenu), već u relacijskom, sinergijskom odnosu Ličnosti i Prirode, inače bi kako kaže ludvikos "ousia/suština  bila ostavljena izvan uzajamnog davanja"

Pa naravno da je u pitanju sinergijski odnos.Ipostas je neodvojiva od prirode.Stoga ukoliko se nasa ipostas(=nacin postojanja) zasniva,ne na bioloskim osnova vec na zajednici sa Bogom,onda priroda isto tako zadobija svoje hristolosko usmerenje koje je izgubila Padom.Osecam da sam nesto zesce odvalio.

pod priroda ako shvatim našu ljudsku palu prirodu  zru, onda se slažem s ovim.

[Sherlock H.]

А на који начин да природа буде преображена осим кроз личност? А шта је истинска људска личност? Ко је истински Други који гарантује вечност наше личности? Па Син Божији. Само кроз такав личносни однос природа може и биће преображена. Или можда отац Лудовикос има боље решење?

po ludvikosu treba da bude preobražena i kroz Ličnost, ali ne samo kroz Ličnost(I) (ogoljeno viđenu), već u relacijskom, sinergijskom odnosu Ličnosti i Prirode, inače bi kako kaže ludvikos "ousia/suština  bila ostavljena izvan uzajamnog davanja"

Pa naravno da je u pitanju sinergijski odnos.Ipostas je neodvojiva od prirode.Stoga ukoliko se nasa ipostas(=nacin postojanja) zasniva,ne na bioloskim osnova vec na zajednici sa Bogom,onda priroda isto tako zadobija svoje hristolosko usmerenje koje je izgubila Padom.Osecam da sam nesto zesce odvalio.

pod priroda ako shvatim našu ljudsku palu prirodu  zru, onda se slažem s ovim.

O ljudskoj prirodi sam i govorio.Inace,ako govorimo o Bogu,o kakvom preobrazenju Bozije prirode mozemo da govorimo?

[Sherlock H.]

@Lazar Nesic

[timjančica]

А на који начин да природа буде преображена осим кроз личност? А шта је истинска људска личност? Ко је истински Други који гарантује вечност наше личности? Па Син Божији. Само кроз такав личносни однос природа може и биће преображена. Или можда отац Лудовикос има боље решење?

po ludvikosu treba da bude preobražena i kroz Ličnost, ali ne samo kroz Ličnost(I) (ogoljeno viđenu), već u relacijskom, sinergijskom odnosu Ličnosti i Prirode, inače bi kako kaže ludvikos "ousia/suština  bila ostavljena izvan uzajamnog davanja"

Pa naravno da je u pitanju sinergijski odnos.Ipostas je neodvojiva od prirode.Stoga ukoliko se nasa ipostas(=nacin postojanja) zasniva,ne na bioloskim osnova vec na zajednici sa Bogom,onda priroda isto tako zadobija svoje hristolosko usmerenje koje je izgubila Padom.Osecam da sam nesto zesce odvalio. girl_jumping

pod priroda ako shvatim našu ljudsku palu prirodu  , onda se slažem s ovim.

O ljudskoj prirodi sam i govorio.Inace,ako govorimo o Bogu,o kakvom preobrazenju Bozije prirode mozemo da govorimo?

ludvikos koliko sam shvatila govori o prebraženju pale prirode. probat ću napisati konkretnije o ovome drugi put, jer već slabo vidim slova  girl_jumping

[Александар Милојков]

Моја емпатична критика према Зизјуласу била је усмерена на недостатак посебног бављења том биолошком испостасју која је патолошка у корену. Зато је и о.Лудовикос, бар за моје размишљање, покренуо то питање.

Јер између стварања човека иконом Божијом и крајњег есхатона у коме ће засијати преображене свете личности стоји огромна историја распадања истог тог теоиконичног и личностног човека.

Мислиш, не бавио се довољно хришћанском социологијом?

[Лазар Нешић]

Моја емпатична критика према Зизјуласу била је усмерена на недостатак посебног бављења том биолошком испостасју која је патолошка у корену. Зато је и о.Лудовикос, бар за моје размишљање, покренуо то питање.

Јер између стварања човека иконом Божијом и крајњег есхатона у коме ће засијати преображене свете личности стоји огромна историја распадања истог тог теоиконичног и личностног човека.

Мислиш, не бавио се довољно хришћанском социологијом?

Да, рецимо.