Шта значи исходити?

[trapa]

Кад кажемо да Дух Свети исходи шта тиме хоћемо да кажемо, зашто баш та реч исходити, која је разлика између рађања и исхођења? Ко је први увео појам исходити у догмату о Светој Тројици итд. ?

[Сефора]

Recimo ... Svetlost ishodi iz sijalice. Mislim !?

[Цвеле1993]

Recimo ... Svetlost ishodi iz sijalice. Mislim !?

[Сефора]

Ili ... Toplota i svetlost ishode iz Sunca.  

Možda grešim !? 

[Сефора]

Наиме, светлост је свему одједном подарила радостан и ведар изглед.  0442_feel

Јер, указало се и небо, које дотад беше покривено тамом; а његова красота беше толика, колику и сада наше очи могу посведочити.

Ваздух беше обасјан, боље рећи, у потпуности беше помешан са светлошћу. 

А уколико посматраш васколику творевину ...

Видећеш како снага топлоте преовладава у све му што настаје и пропада.  

[Сефора]

Е сада ... Сунце је Сунце !  0442_feel

[Сефора]

Премда је "немогуће да се нађе у свету слика која би сама по себи, тачно, уприличила начин егзистенције Свете Тројице" ја сам пробала да ...   :cheesy2: 

Наравно, не треба да се приписује Богу оно што припада створеном,

те да се тако створи лажна представа о Њему.

Опростите ми !

[Aquilius Cratus]

Ako bi smo rekli "radja" to bi znacilo da Bog ima pocetka i da mu je prebivajnje uslovljeno vremenom

jer bi ispalo da je postojao period u kome  Bog nije bio svetotrojican.

[Milan Nikolic]

Наравно да постоји рађање и исхођење, и наравно да Отац рађа. То су вечне категорије.

Разлика између рађања и исхођења, као и учење о томе, важно је утолико што је оно откровење Свете Тројице Христовим Јеванђељем. Наиме, учење о Тројици, о рађању и исхођењу, је сâмо Јеванђеље. Једном речју, Исус Христос је то учење објавио.

Зашто је то учење важно?

Прво, Бог је Тројица у Своме вечном постојању, те према томе као такав (Тројичан) се треба објавити људима. Величанство тог учења базира се на апофатичком богословљу, мистичкој тајни Цркве. Кроз ту тајну објављује се спасење у односу са Богом Оцем. Дакле, у очинском и синовском односу. Јасно је да о томе не може нико други говорити до сама Црква, то јест, свештенство - Евхаристијско Тело.

Да кажем коначно о исхођењу и рађању. То је тајна, дакле, вечне љубави Божије, вечног идентитета Бога као заједнице, која заиста јесте љубав. Исхођење се разликује од рађања јер Дух Свети и Син различито происходе из Оца. Како каже догматика, Син излази (рађа се) непосредно од Узрока (Оца), док Дух Свети исходи кроз Онога који је непосредно из Узрока, то јест кроз Сина. Догматика оправдава то разлогом да никада не би увели два Сива, већ је Син само један.

Наравно, тријадологија има можда непрегледну могућност изражавање те тајне. За почетак је потребно да учествујемо у тајнама Цркве као заједничарењу верних у Евхаристији, пазећи да ту тајну не претворимо у идеје, мишљења, учења, итд. Једном речју, истина је првенствено у Догми која означава Праксу - Дело, односно Скуп, Заједницу, Сабрање. Што значи, да тек пошто се уврстимо у Тело Цркве, у Тело Христово, можемо знати и напредовати у знању о тријадолошким (тајнама) темама. Међутим, не треба се оптерећивати количином знања, јер се то знање базира првенствено на философским потребама и дискусијама из разлога принуђености Цркве да се одржава у јединству.

[trapa]

Значи кад се све сведе. Отац рађа Сина и исходи Духа кроз Сина.

[Драган]

Ја значењу појма "исходи" сматрам најближим "извире". Отац је извор Духа Светога.

[Александар Милојков]

Рађање и исхођење су личносна својства која разликују Сина и Духа. Не знамо шта ти појмови обухватају, односно како то Отац рађа и исходи. То нам је непојмљиво, те не би требало правити неке чврсте аналогије са употребом тих појмова у нашем опитном свету. Аналогије су добродошле ако помажу у истицању и разумавању личносне разлике. Међутим, суштинско објашњење рађања и исхођења за нас је непојмљиво.

[Сефора]

ИПОСТАСНО СЈЕДИЊЕЊЕ (гр. ενοσις, лат. unio, јединство, сједињење): начин на који су се сјединиле две природе, божанска и човечанска, као последица Оваплоћења, у једну ипостас Логоса. Ипостасно сједињење или јединство није просто спајање или здруженост (συναφεια), него синтеза и битисање у ипостаси (υποστασιν). Израз је прихватио Пети Васељенски Сабор (Цариград, 553), који је, преузевши христолошки халкидонски догмат, донео низ појашњења у христолошком речнику што се тиче употребе појма ипостаси и сједињења. Халкидонски Сабор није означио крај христолошким јересима које говоре било о сједињењу кроз мешање, то јест о ишчезнућу различитих одлика природа, било кроз однос, што претпоставља дељење природа, било о сједињењу кроз сличности имена, радњи, једнакости у части и власти.

Уза све то, Цариградски Сабор исповеда да се Логос (Реч Божија) сјединио са човеком по ипостаси, на ипостасан начин; зато постоји само једна ипостас или лице, она Господа нашег Исуса Христа, у Којем су две природе сачуване без мешања и дељења. Ипостасним сједињењем човечанска природа нема лично постојање у њој самој, него је уипостазирана, односно устаљена у сопственој личности Сина. Исто тако, људска воља нема кретање сама по себи или према самој себи, него у Богу и према Богу.

Ипостасним сједињењем људска природа је добила нов облик и поредак у Христу.

Наиме, Бог је ипостасно биће, живо, свудаприсутно, биће које зрачи љубављу - зато божанске енергије јесу енергије љубави.

Рођен ...  значи рођен а не створен  !

[trapa]

Значи кад се све сведе. Отац рађа Сина и исходи Духа кроз Сина.

А то кад се све повеже испадне да се Божије деловање  испољава вољом Оца кроз Сина кога(Отац)  рађа, Духом кога (Отац) исходи.

Нпр. Христос је васкрсао Лазара вољом Оца, а дејством Духа Светог.

Да ли сам лепо формулисао

[Александар Милојков]

Лепо си формулисао, али то је већ икономија (однос Бога према свету).