Како Ви тумачите Христове речи '' Будите савршени '' ?

[kajaa]

  Цитат

 О ЧИСТИЛИШТУ

По православном учењу душа после смрти излази пред Божји суд, где по својим заслугама добија место свог боравка - рај или пакао. После смрти, човек нема могућности да се покаје или поправи. Римокатоличка црква, међутим, учи да осим раја и пакла....

Da, tako je..a kako bi to trebalo biti po katolickom...?учи да осим раја и пакла postoji i nesto,htjeo si reci kao cistiliste..?

Mozes malo pojasniti brate Nedeljko...

[Милан Меденица :)]

ок, али не разумем зашто толико људи полажу на покајање ...

зар сте се покајали за све оно што сте чинили пре крштења, кад сте опрани од свих греха пре тог чина?

Бог не условљава, већ пружа, само је питање избора.

кајо, и ми схватамо тело и душу заједно, оба ће васкрснути заједно.

како то називамо, мање је важно - важно је да разумемо шта подразумева израз кад га употребимо.

[nedeljko]

  Цитат

сефоро, православље није за буквалисте, иначе ћемо сви у пакао или у рај а оба таква учења су јереси давно обележене.

Господ је Јеврејин.

[Сефора]

  Цитат

ок, али не разумем зашто толико људи полажу на покајање ...

зар сте се покајали за све оно што сте чинили пре крштења, кад сте опрани од свих греха пре тог чина?

Бог не условљава, већ пружа, само је питање избора.

кајо, и ми схватамо тело и душу заједно, оба ће васкрснути заједно.

како то називамо, мање је важно - важно је да разумемо шта подразумева израз кад га употребимо.

ИСПОВЕСТ или покајање (гр. ματανοια, лат. paenitetia, духовна промена, кајање): тајна у којој верник, силом Духа Светога и молитвом Цркве, прима опроштај грехова учињених после крштења, ради обнове своје заједнице са Богом и помирења са литургијском заједницом чији је члан. Будући да је њен циљ да поново доведе верника у стање чистоте, да "опет почне добри почетак" (Петар Дамаскин, Духовна поука I, Рум. филок., том V, стр. 218), као и да буде свестан опроштаја и обновљења којеје примио на крштењу, покајање се још назива "друга благодат" или друго просвећење (Јевр. 6,6). Моћ опраштања грехова обећана је Апостолима неколико пута (Мт. 16,19; 18,17-18), али је тајна установљена речима Спаситеља: "Примите Духа Светога, којима опростите гријехе опраштају им се и којима задржите, задржани су" (Јн. 20,22-23). Тајна је практикована од самога почетка Цркве (Јак. 5,14-16,19-20; 1. Јн. 1,8-10) поштоје неодвојива од крштења: "Јер није могуће оне који су једном просвијетљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога, и окусили добру ријеч Божију, и силе будућег вијека, па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега (Јевр. 6,4-6). Исто тако њено упражњавање потврђују постапостолски списи и писци из патристичког периода: Климент Римски (Посл. 1. Коринћанима, VII, 2-5), Игњатије Богоносац (Посланица Смирњанима IX, 1), Посланица Варнавина (XIX, 4), Дидахи (XIV, 1-2), Поликарп Смирниски (Посланица Филипљанима VI, 1-2), Јермин Пастир (Виђење I, II, III; Праслика VII, VIII, IX), Јустин Мученик (Апологија I, гл. XVI, 8, 14; Разговор са Трифуном СХХХ, 2), Иринеј (Против јереси III, 11,9 и 14,4), Климент Александријски (Стромата II, 56-70; IV, 153, 154), Тертулијан (0 покајању I-XII), Кипријан (Писма LV, 3-27; LVII, 1-4; LIX, 15-17).

Тајна исповести претпоставља четири елемента; прва два имају лични, субјективни карактер, а друга два литургијски, светотајински или објективни карактер:

а) Кајање, дакле одлука да се опрости и да буде опроштено, разоткривањем стања пада са "срцем скрушеним и смиреним". Μετανοια означава духовну промену, обновљење ума; не само жалост, тугу, или пасивно сажаљење, него дубоко обраћење, суштинско преусмеравање живота. Покајање је "двострука драговољна смрт. А милостиво срце јесте горење срца за сваку твар, за људе и птице и демоне, и за сву твар" (Исаак Сиријанац, навед. по Калисту и Игњатију Ксантопулу, 100 глава, 44, Рум. филок., том VIII, стр. 105). За Климента Александријског, сузе жалости и кајања чине друго крштење (Који ће се богаташ спасти? ХLII, 14). У Старом Завету дивни пример кајања јесте цар Давид (2. Цар. 11; 12,1-25): "Помилуј ме Боже, по великој милости Твојој" (Пс. 50), и пророк Јован: "Покајте се, јер се приближи Царство Небеско" (Мт. 3,2).

а) Исповедање грехова пред свештеником, односно молитва верника Цркви да му се опрости, те да поново буде примљен у заједницу. То је тренутак кад верник признаје своју недостојност: "Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим" (Лк. 15,21). У раној Цркви исповест беше јавна, ради помирења са целом заједницом, а тежи случајеви били су обзнањивани епископу. Временом исповест је изгубила јавни, а добила лични карактер. У нужним случајевима допуштено је групно исповедање. Кајање и исповедање грехова јесу неопходни лични услови опраштања, а благодат опраштања грехова додељује се разрешном молитвом свештеника.

в) Молитва за опроштај и свештениково разрешење, стављањем епитрахиља а затим и руке на главу онога који се исповеда. Разрешење или "молитва измирења" са чињава објективну стварност тајне исповести, ,,Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом" (2. Кор. 5,19). Она нема декларативни карактер, него призивни, јер свештеник који изговара опросну молитву само је сведок, док Христос, Који невидљиво стоји, прима исповедање. Једна од римокатоличких инфилтрација у словенском Требнику, одакле је продрла и у румунске Требнике, јесте разрешна формула у првом лицу: "И ја, недостојни свештеник и духовник, опраштам и разрешавам те", док је, напротив, свештена формула у другим тајнама у трећем лицу: "крштава се", "причешћује се", "венчава се".

Сви греси могу се опростити јер не постоје ограничења Тајни, како вероваху неки јеретици (Пети канон Седмог Васељенског Сабора). Постоји једини изузетак, а то је грех против Духа Светога, зато што тај грех ствара стање потпуног непокајања, где благодат не може делати (Јевр. 6,4-10). Неки греси, као што су: апостазија (отпадништво), човекоубиство, прељубочинство, лече се са великом строгошћу. Православна теологија одбацила је римокатоличку доктрину по којој покајање брише само вечне казне за учињене грехе, а временски треба да се задовоље у пургаторијуму, где их Црква може опростити из ризнице заслуга сакупљених жртвом Христовом и обилним добрим делима Светих. Идеја задовољења правде Божије кроз казне у супротности је са човекољубљем Бога, "Који не жели смрти грешнику, него да се обрати и жив буде". Зато је неприхватљиво не само учење о индулгенцијама него и прихватање епитимије или покајног канона као задовољења или казне који би "допунили" тајну исповести. Наравно, покајање је чин истинског исцељења, "очишћујући час". Зато свештеник, по својој пастирској благоразумности, може препоручити вернику покајни канон: честе молитве, помоћ сиромашнима, читање Светога Писма, ходочашћа (поклоничка путовања), одстрањење од причешћа. Иначе, епитимија нема карактер задовољења правде или казне, него својство лека, јер "ако си дошао лекару, да се не вратиш неизлечен". Она није нужни услов нити пак допуна разрешења.

г) Помирење са заједницом и радост враћања која се прославља у тајни причешћа. "Велика радост бива на небу за једног грешника који се покаје". Начелно, тајна исповести врши се пре Тајне Евхаристије, али пошто покајање има стални карактер, она се може вршити и независно од причешћа. У пракси неких Православних Цркава нагласак се ставља на моћ свештеника да разреши; зато је тренутак разрешења, чак и без исповедања грехова, најважнији. У другим Православним Црквама, под утицајем монаштва, немају сви свештеници право да врше тајну исповести, јер духовно руковођење претпоставља лично искуство и стално вођење. Премда је власт да се опраштају греси везана за благодат свештенства примљену у тајни хиротоније, у пракси свештеник добија дозволу да буде духовник или прима власт да врши ову тајну кроз нарочиту "хиротесију". Дабоме, благодатни и духоносни Оци играли су велику улогу у духовном руковођењу и у доношењу покајних канона. Монаси, непосвећени свештеници, нису имали свештену власт дрешења или "кључева" (Мт. 16,19).

Независно од ритма причешћивања, које свакако треба да буде што чешће, вернике треба упућивати да упражњавају стално покајање и исповест, као непрестано актуализовање благодати примљене на крштењу.

[Сефора]

ПРИЧЕШЋЕ (гр. κοινονια, причешће, заједница, учешће лат. communicatio, општење): један од суштинских момената православне Литургије, који се одвија у два дела - Литургија катихумена и Литургија верних - имајући у виду управо карактер причешћа. У православној традицији постоји Литургија без анафоре (освећења дарова), али не постоји Литургија без причешћа служитеља и верника. Без причешћа, смисао Литургије као заједнице био би опорекнут. Причешћивање верних одвија се после причешћа служитеља, на ђаконов позив: "Са страхом Божијим и вером (и љубављу) приступите".

Данас неки траже нову расправу о питању: у ком смислу Тајна исповести грехова и Покајни канон представљају услов sine qua non за причешће.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/recnik/P.htm

[Toma]

Možda bi neki od načina kako da budemo savršeni poput Savršenstva Lično

(na Boga Oca mislim) jesu i - da upoznamo Njega i silu Njegovog vaskrsenja,

ili da čitajući 1. Kor. 13 kadgod piše "ljubav" - pročitamo "Bog" i onda

novonastalo saznanje pretočimo u praksu.

[Сефора]

0110_hahaha

[Aquilius Cratus]

  Цитат

  Цитат

сефоро, православље није за буквалисте, иначе ћемо сви у пакао или у рај а оба таква учења су јереси давно обележене.

Господ је Јеврејин.

Ja sam do sada mislio da nas je Apostol Pavle obavestio da u Hristu nema vise ni Grk ni Jevrejin.

[Aquilius Cratus]

@Sefora

Sveti Jovan Zlatousti je pricescivao i pokajane i nepokajane na vaskrs. I ako definicije jesu potrebne u teologije ona ne stoji na definicijma a daleko bilo da pravi liturgijski zivot stoji na pracenju pravila, definisanih zakona, naredbi i normi. Tu onda zivog odnosa nema, ima samo velikog broja komlikovanih radnji.

[Драган]

  Цитат

ок, али не разумем зашто толико људи полажу на покајање ...

зар сте се покајали за све оно што сте чинили пре крштења, кад сте опрани од свих греха пре тог чина?

Бог не условљава, већ пружа, само је питање избора.

кајо, и ми схватамо тело и душу заједно, оба ће васкрснути заједно.

како то називамо, мање је важно - важно је да разумемо шта подразумева израз кад га употребимо.

Монаси ми често у задње време скрећу пажњу на важност покајања.

[Сефора]

  Цитат

  Цитат

ок, али не разумем зашто толико људи полажу на покајање ...

зар сте се покајали за све оно што сте чинили пре крштења, кад сте опрани од свих греха пре тог чина?

Бог не условљава, већ пружа, само је питање избора.

кајо, и ми схватамо тело и душу заједно, оба ће васкрснути заједно.

како то називамо, мање је важно - важно је да разумемо шта подразумева израз кад га употребимо.

Монаси ми често у задње време скрећу пажњу на важност покајања.

Уколико мислиш да није потребно да се исповедиш или да немаш шта да исповедиш ...

[Александар Милојков]

Е, благо нама... 0110_hahaha

[Aquilius Cratus]

  Цитат

И свештеници. Уколико мислиш да није потребно да се исповедиш или да немаш шта да исповедиш ...

Нема потребе да се причестиш !

То пише на улазу у Цркву !

Ovo jednostavno nije tacno. Pricesce je nesto bez cega nam nema zivota a osecaj i potreba za pokajanjem je u zavisnosti sa stanjem nase savesti.

Obavezno obrati paznju na potpis koji ima brat Meda i skini tu knjigu i proceitaj je ako mozes naravno.

[Сефора]

  Цитат

  Цитат

И свештеници. Уколико мислиш да није потребно да се исповедиш или да немаш шта да исповедиш ...

Нема потребе да се причестиш !

То пише на улазу у Цркву !

Ovo jednostavno nije tacno. Pricesce je nesto bez cega nam nema zivota a osecaj i potreba za pokajanjem je u zavisnosti sa stanjem nase savesti.

Obavezno obrati paznju na potpis koji ima brat Meda i skini tu knjigu i proceitaj je ako mozes naravno.

Па, добро, реци ми ... Зашто постоји света тајна исповести ?

Рецимо ... Ти мене већ данима узнемираваш, вређаш, итд. И ... Ти ћеш у недељу да одеш и причестиш се. И након тога ћеш опет наставити да ме узнемираваш и вређаш на овом форуму. Да ми говориш да сам секташ и итд. А зашто то не би исповедио ?

[Александар Милојков]

Постоји да би човек исповедио своје грехе, по својој савести, те да би добио поуку како да исповеђени грех више не понови. Нонсенс је исповест везивати за Причешће, као услов без кога се не може. Питај тог попа који је окачио тај "натпис", исповеда ли се он пред свако причешће?

Човек треба да се исповеда онда када иам потребу за тиме, не гајећи илузије дапосле исповести излази безгрешан. Мене би мој духовни отац најурио напоље када би дошао на исповест и смарао га са неким свакодневним глупостима, типа: био сам мало нервозан, мало љут, мало маловеран, мало ово мало оно. Нажалост, код нас је исповест постала форма и формалност, сведена на ритуал.