УЖАСНО ЛИЦЕ ЧОВЕЧАНСТВА - Страдања деце у ратовима и сл.

[Милан Меденица :)]

Ima li veze hriščanstvo sa rasizmom?

једино ако мислиш да су неки од првих светих Оца Цркве белци, пошто нису били белци и европљани, већ Арапин и Етиопљанин ... уосталом, које је боје коже Христос, кад је рођен као Јеврејин?

свети Јован Дамаскин (илити из Дамаска, данашња Сирија) из 7. века, написао Тачно изложење православне вере. Црква памти своје светитеље по крштеним именима а пуно име пре крштења му је било Јуана (или Јана) ибн Мансур ибн Сарјун. мислим да знаш арапски, па не морам да ти објашњавам шта му значи име запази тканину, боје и шару коју има на глави ...

http://en.wikipedia..../John_Damascene

свети Мојсије Црни, Етиопљанин рођен у 4. веку, бивши роб и покајани друмски разбојник, некадашњи вишеструки, да не кажем масовни, убица и лопов ... назван Црни јер познајемо и друге Мојсије, да би се лакше разликовали

http://en.wikipedia....Moses_the_Black

[Милан Меденица :)]

између осталог, свети Јован Дамаскин је поштован посебно и у СПЦ као онај који је одбранио иконе као светињу, чак су му одсекли богоборци шаку десну а Пресвета Богородица му је вратила да би се Бог прославио и кроз иконе

Богородица Тројеручица је и добила име по икони која је од тог догађаја настала, шака је остала осликавана као залог љубави према Богу у доњем левом углу.

[Ђуро Станивук]

Злочин над Србима на КиМ: Незабележен у историји човечанства

27. 09. 2012 21:20 | Иван Максимовић / Српске барикаде

Бака Анка над ископаним гробићима (Фото: Српске барикаде)

Од Видовдана до данас, највећа страдања и злочини над Србима на Косову и Метохији готово увек су чињени на дан неког православног празника. Немогуће је то не уочити. Неуочљиво је – у ком смо тренутку ми, ти исти Срби, заборавили ове најтеже злочине почињене над нама?

На Крстовдан 1988. године, на централном Косову, почињен је злочин какав на свету никада пре и никада после није забележен. Тела две српске бебе, умрле одмах по рођењу а затим и сахрањене, ископала су и голим рукама раскомадала шиптарска деца. Недело али и окрутност при чињењу незабележени су у читавој историји човечанства.

Двоје мушких близанаца родитеља Радојка и Драгице Петровић умрли су ускоро по рођењу. Сахрањени су 4. и 5. јула на гробљу у селу Граце, између Вучитрна и Приштине. На велики празник, Крстовдан, ожалошћени деда Станко пошао је да обиђе гробиће. Надао се да ће сам, у тишини, моћи да се помоли и да одушка свом болу. Оно што је тамо нашао превазилази моћ описивања.

„Призор је био језив, ужасавајући. Видео сам разбацане дечје кости и пеленице“, описивао је деда Станко дубоко урезану слику у својој души.

Иако је ово пријавио најближој станици полиције што је пре могао, они се тек сутрадан појављују на месту невиђеног вандализма. Са њима су дошли и форензичари (међу њима је била и Славица Добричанин, професор Медицинског факултета у Приштини а иначе сведок многих шиптарских зверстава) ради што прецизнијег реконструисања и бележења читаве ситуације. Закључак је био поражавајући за све који сматрају да живе у свету у коме постоји макар минимум разумних осећања и схватања, укључујући и негативна, која одређују односе међу људима.

Злодело овде почињено није забележено током читаве историје света. Ни међу људима али ни међу најкрволочнијим зверима које су икаде ходале овом планетом.

Петорица малих шиптара, узраста од 11 до 15 година, раскопали су гробиће, извадили телешце једног од близанаца, разбили му главицу и покидали ручице и ножице од тела. Остатке мртве бебе разбацивали су наоколо насумично по шипражју током овог демонизованог чина. Сандук напуњен земљом, поново су затрпали, на брзину.

У извештају Комитета и истражног судије из Вучитрна наводи се да су око отвореног гроба пронађени дечија лобања, кости грудног коша и кости дечјих екстремитета.

„Поред отвореног гроба такође смо пронашли белу пелену са којом је, вероватно, било прекривено тело умрлог детета у мртвачком сандуку, као и папирни новац“ пренели су тада медији.

Починиоци су убрзо откривени, петорица шиптара: Ш.К. (15), М. К. (11), Г. Х. (12), А. И. (11) и Н. Ж. (13). Сазнало се и за двоје суседа шиптара који су од првог дана знали (а можда и видели недело) а да нису никоме пријавили. То су Б.Б. (16) и домаћица и мајка Климаку Бедрија сви су из оближњег села Доње Становце.

Упркос свим чињеницама, упркос живим сведоцима и документима, тадашње шиптарске власти са појединим проданим Србима (баш као и данас) крећу у прикривање па чак и правдање овог злочина.

Шиптарчићи починиоци на саслушању су изјавили да су „дошли на идеју да отворе сандуке јер су чули да Срби, по својим обичајима, са покојницима сахрањују новац и оружје“. Да је то лаж доказује налаз истражне комисије СУП-а Прилужје у коме се наводи да је око гроба, између осталог, пронађен и папирни новац. И да није, чему онда разбијање и чупање лобање, комадање леша невинашцета? Ово такође говори о томе да је постојао колективни талас код шиптара чињења и подржавања зверстава над Србима који до данас непрекидно траје а превазилазе чак и гнусобу усташких логора.

Већ током вршења увиђаја на гробљу су се окупили мушкарци, жене, деца – Срби. Да одају пошту овим малим посмртним мученицима али и да поделе жалост уцвељене српске породице. Повређене и понижене како никада ниједна на свету није била. Народ се на гробљу окупио и сутрадан а онда су се протести наставили у центру села. Ношени су транспренти (у оно време „пароле“) и, између осталог, узвикивало се „Косово је Србија“, „Хоћемо слободу“, „Емигранти напоље“. У име омладине села Граце говорила је Љиљана Михајловић и тада рекла:

„Остаћемо на нашим огњиштима да бранимо оно за шта су се наши дедови борили. Хоћемо само да и ми имамо миран сан и безбедан живот. Нису нас мајке рађале да би нас сепаратисти силовали, пребијали, псовали, боли ножевима и за то добијали смешно мале казне.“

Изречено тада било је, у ствари, понављање вапаја Срба са Косова и Метохије. Вапаја који се и данас чује.

У Србији је написано од тада на хиљаде књига, на стотине филмова је снимано, безброј новинских чланака објављено а да се нико није овог злочина ни сетио. А говорило се, писало, снимало о свему и свачему. Величало се, понављало, „тргало од заборава“ све и свашта. Нико о Грацу, бебама и злочину над злочинима није говорио. Ако је навођење деце на овакав злочин још већи злочин, шта је онда заборав тог недела и страдања? Колико још људи, ван села Граце зна за овај злочин? Колико нас га памти? Заборавили су га народ, држава, „интелигенција“, хроничари, документаристи, летописци, уметници, политичари… Заборавили смо га ми који до данашњег дана доживљавамо и ишчекујемо такве и сличне злочине од тих истих „људи“.

А та шиптарска деца нису била толико мала и несвесна да нису могла да одбију да почине овако нешто. Мада је извесније да су сами дошли на ту идеју и лично уживали у свом демонском чину. Тада су имали од 11 до 15 година, данас имају од 35 до 40. Да ли је неко од њих у шиптарској косовској влади, у шиптарској полицији, да ли раде у некој продавници у којој и ми Срби купујемо?…

Данас је Крстовдан, на Косову и Метохији.

Извор - Васељенска

[Бојан Сарачевић]

Наслов теме је као хорор филм, али нажалост адекватан. Тешко ми је и даље да поверујем...

[Ромејац]

СТРАДАЊА ДЕЦЕ У НДХ: Комплекси страве и ужаса из којих се чуо плач и дозивање мајки

 

Усташко-немачки логор у Сиску је основан 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за децу избеглица“. Дечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дечијим прихватилиштем“ било је у рукама усташе и др Антуна Најжера.

 

Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана сестара св. Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени односно једној од шест барака сабирног логора. Сви ови објекти су били крајње неприпремљени за становање и живот деце. У згради Сокола није било ни врата, у дворани Рајс је била промаја, јер је била подешена за сушење соли.

 

Деца су овде, па и она најмања, стара неколико месеци, морала лежати на поду, тек с танким слојем сламе, без одеће и покривача.

 

Први транспорт у Сисак стиже 3. августа 1942. са укупно 906 малишана. Дан после долази још 650 деце, а у трећој групи, која је у Сисак допремљена 6. августа, налазило се 1.272 деце. У Теслићевој стаклари и у новоподигнутим баракама, тзв. Карантени, налазио се општи сабирни логор за мушкарце, жене и децу. Овде је током августа и септембра 1942. од родитеља који су одабирани за присилни рад у Немачкој одузето 3.971 дете.

 

Тако је од 3. августа 1942. – 8. фебруара 1943.у Сиску било заточено 6.693 дечака и девојчица, Срба са Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније.

 

Упркос акцији Дијане Будисављевић и групе неуморних праведника – Јане Кох, Вере Лукетић, Драгице Хабазин Мајке, Љубице и Вере Бецић, доктора Камила Бреслера, Анте Думбовића, других истакнутих појединаца и сестара Црвеног крста, свакодневно је у логору умирало од 30 до 40 деце.

 

О незамисливим условима на логорским локалитетима сведочио је и доктор Лазар Маргуљес, доктор из Осијека: „Приметио сам да од пошиљки боље хране које је слао Црвени крст из Загреба, ништа од тога нису добивала деца. Прегледавајући децу најчешће сам обилазио ова места: недовршену Соколану, у којој су деца лежала на голом бетону или, у најбољем случају, на нешто мало сламе. У тзв. Болници, у малој школи у Старом Сиску, у којој није било кревета деца су лежала на подовима са мало растресене и загађене сламе, улепљене крвавим изметинама и прекривене ројевима мува. Деца су била гола и боса, без покривача. Кад је и у Соколани избио пегавац, доктор Најжер је наредио да се заражена деца пренесу у тзв. Болницу, у којој још заразе није било, те је тако проузроковао велики помор деце.“

 

Из обиља потресних сведочења издвајамо и сведочење Јане Кох, тадашње секретарице Црвеног крста Хрватске.

 

„Бараке су биле повезане ходницима на којима су стражарили усташе. Подаље од амбуланте, из неке друге бараке, чуо се тужни плач деце. Ту је било смештено на голом поду четири стотине деце: новорођенчади, деце од неколико недеља и месеци, до десет година старости. Колико је деце долазило, и куда су их отпремали, није се више могло сазнати. Деца у дечјој бараци су неутешо плакала и дозивала матере, које су биле на само неколико кораја удаљене од деце, али које до њих не пропушта фашистички злочинац. Већа дјеца причају нам кроз сузе, како не могу умирити малене, јер су гладни, нема их тко превити и како се боје да ће сви помрети. Та деца још нису навршила нити десет година, заклињу нас: „Ајде, сестро, доведи нам матере, доведи барем мајке овим маленима. Видет ћеш, ако им не доведеш матере, угушит ће се, већ од самих суза.“

 

Довести матере овој деци није за нас било једноставно, а ипак нам је успело и то извести. Било је то у ноћи 10. на 11. октобар када смо све припремили да тај транспорт деце још исте ноћи отпремимо у Загреб.

 

Требало је да мајке задњи пут надоје своје дете и да га тим умире, а онда да га можда заувек оставе, како би ми иза тога могле лакше децу отпремити. Ко да опише радост деце, кад су угледале мајке. Њихове мале ручице овиле су се око мајчиног врата, а тешки јецаји још дуго и дуго били су јека пређашње туге. Из тих малих, узбуђених груди излазили су дубоки и тешки уздаси. Њихова похлепна уста прибила су се уз мајчина прса, а на косицу деце капале су крупне сузе матера које су ћутале. Када је и последње дете, преморено тугом, заспало, оставиле су матере своју децу и тихо нестале у супротној бараци. На вратима свака се још једном окренула, топло нам е загледала у очи и пришаптала: “Чувај нам децу, чувај их рођена.”

 

Транспорт са 550 деце отпремили смо у Загреб и једино што смо могли као утјеху рећи тим матерама, била је адреса где да потраже децу кад се врате из туђине. Њих су све још исте ноћи отпремили у Немачку.“ (Драгоје Лукић: „Родитељ покошеног нараштаја“ Музеј жртава геноцида, Београд, 179 стр.)

 

Према евиденцији Анте Думбовића, из логора је враћено родитељима или најближим рођацима 1.200 деце, док их је 2.200 предано грађанима Сиска и околине на „прехрану“. Никада нећемо моћи са сигурношћу утврдити тачан број умрле деце. Према сведочењу гробара Фрање Видеца број умрле деце у мртвачким сандуцима је увек био већи од броја који је стајао у евиденцији. Осим тога мала деца нису нити пописивана. Више је могућих и релевантних извора. Према књигама евиденције Анте Думбовића у логору је за пет месеци 1942. године умрло 1.630 малишана. Према подацима мртвозорника, др Давида Егића у Сиску је покопано 1.152 деце.

 

Истраживања Нарцисе Ленгел Кризман пак говоре о 1.214 умрле деце са могућим одступањима у неколико десетака умрлих. На споменику на дечјем гробљу стоји податак да је ту сахрањено око 2.000 деце. У сваком случају број укопа на месном гробљу би био много већи да није било спасилачких акција и „колонизирања“ отете деце. Некада су те акције значиле тек одгоду умирања – било због неповратне исцрпљености деце, било због повремених усташких акција у којима су тражили ту децу те убијали и њих и њихове хранитеље. Услед изостанка било каквог систематског истраживања након рата није могуће са сигурношћу утврдити нити приближно тачан број умрле деце.

 

Крајем рата се већи број људи вратио из заробљеништва те су кренули у потрагу за најближима. Картотека коју је водила Дијана Будисављевић могла се користити тек кратко време. На захтев нове власти у Загребу, Одељења за заштиту народа (ОЗНА), Дијани Будисављевић је одузета „картотека козарачке деце“ и албуми с фотографијама из усташких логора. Рад на картотеци је убрзо сасвим замро, а на хиљаде деце и њихових родитеља тражит ће једни друге још дуго, најчешће без успеха.

 

Процењује се да је кроз логор прошло око 5.000-7.000 деце до његовог затварања 8. јануара 1943. Према подацима мртвозорника у логору су умрла 1.152 детета, док други наводе да је 1.631 дете умрло у логору Сисак.

 

Грађани Сиска и околине покушавали су помоћи узимајући из логора најмлађу и болесну децу.

 

У историјским уџбеницима не може се сазнати пуно о страдању најмлађих.

 

Извор

[Дијана.]

[Дијана.]

[Ромејац]

Последњи видео исламиста приказује њихов најболеснији злочин почињен у Сирији. Не зна се шта је разлог за ову масовну егзекуцију и у чему је кривица жртава

 

МАЊЕ од 30 секунди траје најболеснији, најшокантнији и најгрозоморнији видео-запис који је до сада Исламска држава објавила величајући своје злочине а на овом је приказан најгори од свих - масовно убиство око, како се закључује на основу снимка, 200 деце. Верује се да је све снимљено негде у Сирији, на делу територије коју исламисти контролишу.

 

На интернет-страни британског "Дејли мејла" објављен је снимак на којем се виде жртве овог безумља како леже лицем окренуте ка земљи док над њима више од десет џихадиста прво стоји, а затим отвара ватру по њима, углавном из аутомата. На снимку је све после тога препуно прашине која се подиже са тла заклањајући тела.

Не зна шта је разлог за овај масакр и за шта су деца била осуђена.

Свет се већ раније суочио са неделима Исламске државе али никада раније не у оваквом обиму над најмлађима. Британски лист је видео назвао "најболеснијим који је Исламска држава снимила икада". 

Исламисти су развили најгоре методе уништавања људских живота. Најмасовнији њихов злочин је био над младићима из ирачке војске када је у крвавом пиру који је трајао дан и ноћ убијено око 1.700 војника.

 

Упозоравамо да је видео узнемирујућег садржаја

 

https://www.youtube.com/watch?v=5_nnCi880jc

 

Исламисти су поред масовности у егзекуцијама, познати и по измишљању нових техника убистава - спаљивањем у кавезима, обезглављивањима, бацањем са зграда, везивањем и стрељањем жртава привезаним за античке стубове из Палмире, черечење...

 

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B5%D1%82%D0%B0.479.html:576062-%D0%92%D0%98%D0%94%D0%95%D0%9E-%D0%98%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B5%D1%99%D0%B0%D0%BB%D0%B0-200-%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B5

[feeble]

Ja se nadam da je ovo neki fake, tj. neka montaza da uplase svet sto vise. To i ovde pisu

 

 

"NAJSTRAŠNIJI VIDEO GODINE" Istina o snimku "egzekucije stotina sirijske dece" 

 

Brojni svetski mediji objavili su snimak koji je ocenjen kao "najstrašniji video godine", a koji navodno prikazuje smaknuće nekoliko stotona dece u Siriji. Sada su se, međutim, oglasili stručnjaci koji na ceo slučaj bacaju novo svetlo.

 

Snimak koji navodno prikazuje islamiste kako ubijaju stotine sirijske dece nastao je pre godinu dana kao propagandni snimak za terorističku organizaciju, tvrde stručnjaci.

 

Mediji prenose da je masakr počinjen posle pada vazdušne baze Tabka, u avgustu prošle godine i da su na njemu pogubljeni sirijski vojnici, a ne deca kako prenosi nekoliko medija.

 

Na snimku se mogu videti žrtve položene licem ka zemlji dok maskirani džihadisti pucaju iz automatskih pušaka u njih.

 

Snimak je najverovatnije napravio vojnik Islamske države radi izazivanja straha.

 

- Ovaj snimak je napravljen da bi uticao na gledaoce. Napravljen je da uplaši ljude koje Islamska država želi da zastraši svojom silom - kaže Čarli Vinter, istraživač u Kilijam fondaciji, za "Independent".

[Дијана.]

Take a look at these pictures just in case being so much obsessed about the incident of Paris you don't have any idea about what's actually going on in Syria now after the invasion of France.
I've collected these pictures from Instagram.So I ain't assuring that all are from the recent Syria Attack.But some of the pictures are definitely recent like the one where "Love from Paris" is written on a bomb.But it's actually happening there.Everyday & Every single moment.You can't deny that!

Still there'll be no Celebrity tweets in Tweeter.
There'll be no filters for profile picture in Facebook.
No actual news coverage by the Media.
No BBC & No CNN
No hashtags No tears 
No powerful voice to speak for the Syrian innocent people.
‪#‎Syriaattack‬
‪#‎prayforsyria‬
‪#‎prayforpeace‬
‪#‎prayformuslims‬ 
‪#‎prayfortheworld‬ 
‪#‎prayforthehumanity‬

 

 

 

Izvor

[Kaludjerovic Sreten]

uzas i tuga    Gospode pomiluj 

[АлександраВ]

Женщины и дети прячутся от обстрела. Вьетнам. 1 января 1966 года.

[АлександраВ]

A former prisoner of war returns home after the end of the Second World War. His daughter last saw him when she was just one year old.

[Zayron]

On 6. 8. 2010 at 17:42, Милан Меденица рече

занимљива је и позадина приче око имена авиона који је бомбардовао Хирошиму - Enola Gay. тако се звала мајка пилота, а она је добила име по хероини романа који се зове ''Њена смртна грешка''.

 

Ta zgrada je djelo češkog arhitekta Jana Letzela. Obično se navodi da je jedina ona preživjela taj udar atomske bombe, ustvari je jedna od dvije koje su to preživjele.

Hiroshima's famous dome (designed by Czech architect, Jan Letzel) stood 160m southeast of ground zero. But the dome miraculously survived.

VIDEO: Čech navrhl stavbu, která přežila v Hirošimě i výbuch atomové bomby

Český architekt Jan Letzel - stavitel Atomového dómu v Hirošimě

V Brně objevili hrob od tvůrce Atomového dómu v Hirošimě

Jeho dům přežil výbuch atomovky, svět ho přesto nezná

Fragmenty atomového dómu z Hirošimy. Dar České republice.

 

[zuti car]

I zato tom anglosaksonskom zlu treba jednom slomiti vrat, svo zlo na planeti doazi odate u poslednjih 300 godina.