Разговор о рају и паклу у православљу

[Душко Дугоушко]

A čemu mi hrišćani da se nadamo? Meni ovde ništa nije jasno u vezi raja i pakla. Da li će se posle smrti odvojiti duša od tela i završiti u raju ili paklu? Meni to nije nikakva uteha, da recimo prebivam kao duša negde na nebu. Prijemčivija sam za učenje da će raj biti na zemlji jer je čovek stvoren za zemlju i zemlja za čoveka. I gde će se vaskrsavati mrtvi? Valjda na zemlji kao što je i Lazara Isus vaskrsao na zemlji. Ja neću da budem duša nego da imam telo kao što ga i sada imam i da živim na zemlji kao što su Adam i Eva uživali u raju na zemlji pre pada. Uostalom, Božja namera za ljude je oduvek bila da ljudi žive u raju na zemlji jer ne bi onda Adama stvorio na zemlji nego na nebu i bio bi nekakva duša bez tela...

Па нећете бити неки дух након смрти. Ми хришћани не верујемо у "живот након смрти", ми верујемо у живот након васкрсења у Есхатону, дакле у телу...

[obi-wan]

Па нећете бити неки дух након смрти.

Mozes li onda u svetlu ove izjave da mi objasnih tzv. klinicku smrt?

Ko to koga vidi u tim trenucima apsolutnog gubitka svesti?

[SANJA]

A čemu mi hrišćani da se nadamo? Meni ovde ništa nije jasno u vezi raja i pakla. Da li će se posle smrti odvojiti duša od tela i završiti u raju ili paklu? Meni to nije nikakva uteha, da recimo prebivam kao duša negde na nebu. Prijemčivija sam za učenje da će raj biti na zemlji jer je čovek stvoren za zemlju i zemlja za čoveka. I gde će se vaskrsavati mrtvi? Valjda na zemlji kao što je i Lazara Isus vaskrsao na zemlji. Ja neću da budem duša nego da imam telo kao što ga i sada imam i da živim na zemlji kao što su Adam i Eva uživali u raju na zemlji pre pada. Uostalom, Božja namera za ljude je oduvek bila da ljudi žive u raju na zemlji jer ne bi onda Adama stvorio na zemlji nego na nebu i bio bi nekakva duša bez tela...

Па нећете бити неки дух након смрти. Ми хришћани не верујемо у "живот након смрти", ми верујемо у живот након васкрсења у Есхатону, дакле у телу...

Stvarno? Hoće li to biti na zemlji? 0442_feel

[SANJA]

Па нећете бити неки дух након смрти.

Mozes li onda u svetlu ove izjave da mi objasnih tzv. klinicku smrt?

Ko to koga vidi u tim trenucima apsolutnog gubitka svesti?

Đavo je car smrti i pretvara se u anđela svetlosti. To što se dešava može da bude demonske prirode.

[grigorije22]

A čemu mi hrišćani da se nadamo? Meni ovde ništa nije jasno u vezi raja i pakla. Da li će se posle smrti odvojiti duša od tela i završiti u raju ili paklu? Meni to nije nikakva uteha, da recimo prebivam kao duša negde na nebu. Prijemčivija sam za učenje da će raj biti na zemlji jer je čovek stvoren za zemlju i zemlja za čoveka. I gde će se vaskrsavati mrtvi? Valjda na zemlji kao što je i Lazara Isus vaskrsao na zemlji. Ja neću da budem duša nego da imam telo kao što ga i sada imam i da živim na zemlji kao što su Adam i Eva uživali u raju na zemlji pre pada. Uostalom, Božja namera za ljude je oduvek bila da ljudi žive u raju na zemlji jer ne bi onda Adama stvorio na zemlji nego na nebu i bio bi nekakva duša bez tela...

Па нећете бити неки дух након смрти. Ми хришћани не верујемо у "живот након смрти", ми верујемо у живот након васкрсења у Есхатону, дакле у телу...

0442_feel ekstra smej.gif smej.gif

[obi-wan]

Па нећете бити неки дух након смрти.

Mozes li onda u svetlu ove izjave da mi objasnih tzv. klinicku smrt?

Ko to koga vidi u tim trenucima apsolutnog gubitka svesti?

Đavo je car smrti i pretvara se u anđela svetlosti. To što se dešava može da bude demonske prirode.

Ocigledno nisi dobro ukapirala pitanje, pa da pojasnim:

Otac mog skolskog druga ima je iskustvo klinicke smrti, nakon gubljenja svesti (penicilinski sok) video je iz samog vrha sale za reanimaciju SEBE i oko tela uzurbane lekare...

1) telo nema puls i bez svesti je, mozak ne dobija kiseonik

2) oci su cvrsto zatvorene

Nakon svega, kad je srce proradilo i on opet "izgubio sliku" probudio se u krevetu sledeceg dana, da bi zatim uzasnutim lekarima detaljno ispricao sta je video (iako realno mrtav)...

Dakle, ako nema duse/duha kako veli brat Aexandar kako objasnjava ovo (jedno od vrlo brojnih iskustava, od kojih neka skupljaju i beleze vrlo ozbiljni lekari)?

[SANJA]

Па нећете бити неки дух након смрти.

Mozes li onda u svetlu ove izjave da mi objasnih tzv. klinicku smrt?

Ko to koga vidi u tim trenucima apsolutnog gubitka svesti?

Đavo je car smrti i pretvara se u anđela svetlosti. To što se dešava može da bude demonske prirode.

Ocigledno nisi dobro ukapirala pitanje, pa da pojasnim:

Otac mog skolskog druga ima je iskustvo klinicke smrti, nakon gubljenja svesti (penicilinski sok) video je iz samog vrha sale za reanimaciju SEBE i oko tela uzurbane lekare...

1) telo nema puls i bez svesti je, mozak ne dobija kiseonik

2) oci su cvrsto zatvorene

Nakon svega, kad je srce proradilo i on opet "izgubio sliku" probudio se u krevetu sledeceg dana, da bi zatim uzasnutim lekarima detaljno ispricao sta je video (iako realno mrtav)...

Dakle, ako nema duse/duha kako veli brat Aexandar kako objasnjava ovo (jedno od vrlo brojnih iskustava, od kojih neka skupljaju i beleze vrlo ozbiljni lekari)?

Ne znam brate. Ima raznih duhova pa je pitanje kakvog je porekla ta slika tokom kliničke smrti. Ja u svakom slučaju ne želim da budem duh nego da o vaskrsenju ponovo budem na zemlji i da živim večni život u poslušnosti Bogu.

Ovde pod znak pitanja možemo staviti i snove na koji se neki pozivaju. Te javila se nekome sveta Petka, te javio se onaj ili ovaj svetac, ali Biblija nas poziva da ispitujemo duhove jer nisu svi duhovi anđeli Božji, ima i onih drugih...

P.S. Isus je za Lazara rekao da on nije umro nego da spava. Ako spava, možda nešto i sanja kao taj čovek tokom kliničke smrti. 0102_laugh

[grigorije22]

  БЕСМРТНОСТ ДУШЕ ПО БИБЛИЈИ

Као што Библија тврди да човек има душу и тело и да је душа исто што и „дух животни“, тако она тврди да та душа остаје да живи свесним животом у духовном свету и после смрти тела. Ево неколико примера из Библије.

Већ сам назив „дух животни“ упућује нас на закључак да је природи духа смрт нешто страно, јер кад би му била својствена, онда се не би називао „дух животни“.

У старозаветним књигама Св, писма одлазак човека из овог света назива се „прибирање својим оцима“. О Авраму је речено: „И онемоћав умрије Аврам и би прибран к роду својему“ (1 Мојс. 25,8). Исто то је речено и о Аврамовом сину Исаку (1 Мојс. 35,29). А исто то речено је и о праоцу Јакову (1. Мојс. 49,29-33).

Пошто се из текста јасно види да ни у једном од ова три случаја није реч о сахрани у заједничкој гробници, то онда израз „прибирање к роду својему“ може значити једино одлазак душе појединог човека онамо где су и његови преци и рођаци који су пре њега преминули.

У књизи Проповедника стоји и ово обавештење о земаљском крају човекова живота: „врати се прах у земљу, како је и био, а дух се врати Богу који га је дао“ (Проп. 12,7). Пошто је то онај исти „дух животни“ који Бог дарује сваком човечијем телу да га оживљава и да буде носилац његовог свесног психичког живота, то онда те библијске речи значе исто што и продужење свесног човековог живота у духовном свету.

Додуше, има у старозаветним књигама и извесних изрека које изједначују човека са животињом, и да у гробу нико неће Бога славити. (Књ. Проп. 3,9-12; 9,5-6; пс. 6,5; 30,9; Пс. 88,10-12; 115,17; Пс. 146,4). Но, кад се те речи прочитају у вези са целим текстом онда се види да то није заправо порицање бесмртности душе, јер у гробу, куд одлази тело и претвара се у прах, заиста нико неће Бога славити. И ако се човек посматра материјалистички, то јест ако му се порекне дух а призна само тело, онда између човека и животиње заиста нема суштинске разлике, јер свима бива подједнако, сви иду у земљу и прах.

Да су старозаветни Јевреји веровали у загробни живот у којем душа свесно продужује егзистенцију у духовном свету, и чак да су веровали у посебни суд над душом и молили се за ублажење њихове загробне судбине, о томе постоји сведочанство у Књизи Сироховој (11,26): „лако је Богу у дан смрти платити човеку по делима његовим“, а и у 2. Књизи Макавејској 39,26 где се говори како су се Јудини војници обратили Богу с молитвом да опрости грехе њиховим изгинулим друговима у чијим су се џеповима нашле драгоцености од дарова идолских.

У новозаветним књигама Библије истина о загробном животу душе наглашена је још јаче и изразитије.

Спаситељ храбри своје ученике:  не бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити. Него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10,28).

По Христовим речима Бог Аврама, Исака и Јакова није Бог мртвих, него живих, јер су њему сви живи (Мт. 22,32;, Лк. 20,38).

Христос је испричао случај неког безумног богаташа и неког сиромаха Лазара тако да се из текста јасно и несумњиво да закључити да по Христовом схватању и тврдњи душе људске живе после смрти тела свесним животом у онаквим околностима какве одговарају њиховим моралним особинама (Лк. 16,19-31).

Приликом преображења Христова на гори Тавору појавили су се и говорили са Христом Мојсије и Илија. За Илију то није никакво чудо, јер Боблија каже да се он са преображеним, продуховљеним телом узнео у небески свет (2. О царевима 2.1-12). Али откуд Мојсије на Тавору, кад је он умро природном смрћу а није васкрсао? Значи, његов дух постао је на неки начин видљив за апостоле у оном моменту.

Христос обећава покајаном разбојнику: „Заиста, кажем ти: данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк. 23,43).

Апостол Павле пише Филипљанима: „Имам жељу да умрем и да будем са Христом, што је куд и камо боље; али остати у телу – то је потребније ради вас“ (Фил. 1,23-23).

Слично пише и Коринћанима: „Уздамо се и спремни смо да радије изиђемо из тела и да се код Господа настанимо као код куће“ (2. Кор. 5,8).

Апостол Петар каже да је његово тело само пролазна сеница у којој станује његова душа, а Христос му је јавио „да ће ускоро доћи да скидања ове моје сенице“ (2. Петр. 1,13-15).

Још нешто више и одређеније! По тврдњи апостола Петра „мртвима је објављено еванђеље“ (2. Петр. 4,6); и Христос је у аду проповедао еванђеље тамошњим душама (1. Петр. 3,18-19).

Најзад, апостол Јован у једној својој визији виде душе побијених хришћана како се моле Богу (Откр. 6,9-10).

Ако се ове напред наведене библијске чињенице имају у виду, онда је сасвим јасно и несумњиво да Библија учи да човек има духовну душу различиту од тела и да она продужује свој свесни живот после смрти тела у условима и околностима које одговарају њеном моралном стању.

Према томе, нису у праву ни секташи ни они модерни теолози који, поводећи се за материјалистичком философијом, кажу да учење о духовној души различитој од тела и о њеној бесмртности није библијско учење него специјалитет јелинске философије.

Напротив, Библија зна за душу и процењује је већом вредношћу од целог света. Јер, шта вреди човеку да цео свет придобије а души својој науди. Или, какав ће откуп дати човек за душу своју (Мт. 16,26) – тако каже Христос.

Према томе, за оне који верују Светом писму, или бар кажу да верују, проблем је решен и дискусија завршена.

         

                                                                                    др Лазар Милин

                                                      (фрагмент из књиге Постанак света и човека)

[obi-wan]

Ne znam brate. Ima raznih duhova pa je pitanje kakvog je porekla ta slika tokom kliničke smrti.

Ovo ti je kao da se igramo autizma... ajmo opet, valjda sad uspe...

...

Dakle, covek je video sopstveno telo - sta je ON bio dok je gledao svoje telo (i cuo zvuke u sali, i...)?

I niko nije ni pomenuo Vaskrsenje, naravno da cemo onda svi da imamo telo...

[SANJA]

Hvala Grigorije na ovim citatima iz Biblije. Sad mi je sve mnogo jasnije... bliss jeeee

[SANJA]

Ne znam brate. Ima raznih duhova pa je pitanje kakvog je porekla ta slika tokom kliničke smrti.

Ovo ti je kao da se igramo autizma... ajmo opet, valjda sad uspe...

...

Dakle, covek je video sopstveno telo - sta je ON bio dok je gledao svoje telo (i cuo zvuke u sali, i...)?

I niko nije ni pomenuo Vaskrsenje, naravno da cemo onda svi da imamo telo...

Ok, što se odmah ljutiš? To znači da ipak postoji duša van tela. Nego, nije mi jasno ovo sa vaskrsenjem. Znači, mi umremo, duša nam je u raju ili paklu, čekamo vaskrsenje pa da opet budemo u telu ili kako već? De pojasni mi ovo, života ti. Ništa ne razumem...kojim redosledom sve to ide?

[Душко Дугоушко]

Па нећете бити неки дух након смрти.

Mozes li onda u svetlu ove izjave da mi objasnih tzv. klinicku smrt?

Ko to koga vidi u tim trenucima apsolutnog gubitka svesti?

Biological analysis and theories of near-death experience

[Никола Ђоловић]

Бог не смешта душу у човека, душа није нешто материјално (механичко) па да се смешта било где. То није неко парче ектоплазме (или како год да га називају парапсихолози). Ми смо хришћани и не смемо доживљавати душу тако гностички. Душа је наша личност онако каквом је Христос памти у вечности. Као што искуцках у свом претходном поусту да ако хипотетички узмемо да Бог заборави неког човека, тај човек губи душу...

prstgore

[Никола Ђоловић]

оби-ван,

http://forum.verujem.org/index.php?topic=16998.msg302148#msg302148

[Душко Дугоушко]

НЕФЕШ

  Нефеш хаја (обично се преводи као „душа жива“) јавља се већ при стварању. Нефеш се у Сз јавља 750 пута, а Септуагинта га 600 пута преводи са πσυχη. Ипак, у већини случајева то је лош превод.

  „Створи Бог човека од праха земаљског , дунувши му у нос дах животни, и поста човек живи нефеш“. Човек не добија нефеш, он јесте живи нефеш. Дакле, није у питању платонистичка душа. По Атанасију Великом, дах животни је Дух Свети. Нефеш је читав човек.

  Ипак, нефеш има обиље значења. Има га, сличног или истог по облику и значењима, и у другим семитским и сродним језицима.

  Првобитно могао би значити грло или ждрело (Иса 5, 14, Авк 2, 5), али изражавајући читавог човека. Такође, може значити орган дисања (Јер, Јов, Изл, 2 Сам). [Овде се види неразликовање између ждрела и гркљана. Такође, у складу са јеврејском логиком, ни анатомски органи не постоје по себи, без функције.] Чак може значити и врат (у причи о Ендорској врачари).

  Нефеш је носилац воље, пожуда, нагон, жудња (ПСол, Понз), чак и слободна воља.

  Када означава тежњу ка храни, онда је жудња грла. Али, ако се односи на тежњу ка Богу, или нечем апстрактном, или када нема објекта, онда изражава жудњу уопште. У мудросној литератури, оваква жудња обично има негативну конотацију.

  Може означавати и целокупност људских осећања, као данас срце. Чест је израз „мар нефеш“ – горка душа, очајање.

  Пост у Сз јесте прочишћење нефеша, тј. целокупног човека.

  Проблем са изразом πσυχη јесте његово платонистичко схватање. Ипак, у хомерској и неким другим грчким традицијама πσυχη је јако сродан израз нефешу.

  Преко 100 пута септуагинта га преводи личном заједницом, нарочито у поезији.

  Врло често, нефеш се адекватно може превести једино као личност. Такође, има речи чак и о Јахвеовом нефешу (Иса 42, 1; 1 Сам 2, 35). Овим се, између осталог, потврђује људска боголикост.