Разговор о рају и паклу у православљу

[XIO]

Ову тему сам отворио да бисмо разговарали о рају и паклу и то искључиво о православном концепту истог.

Дакле пре мог мишљења пар питања о томе:

1) Да ли су рај и пакао вечне катерогије?

2) Да ли је реч о бинарном систему или постоје ''ступњеви'' раја и пакла?

3) Да ли је могуће да неко промени своје стање након смрти, тј. на пример да евентуално из пакла оде у рај (нпр. ако се дубоко покаје), или можда чак и обратно?

4) Да ли рај стање БЕСКОНАЧНОГ благостања?

5) Да ли је пакао стање БЕСКОНАЧНЕ патње и агоније?

6) Да ли представе раја и пакла описане у Библији (на пример вечни огањ што се пакла тиче или град од злата описан у откровењу што се тиче раја) имају икакву валидност у православљу?

7) Да ли су ђаво и демони стварна бића по православљу?

8) Шта је по православљу ''хуљење на светог духа'', тј. неопростив грех који би требало право у пакао да те одведе?

Молио би неког ко добро познаје догматику да одговори на ова питања јер иако доста знам о учењима православља стварно ме мрзи да копам одговоре тј. дефинитивне и званичне ставове цркве на ова питања. (Мишљења има на хиљаду!)

Елем, да дам своје опште мишљење о паклу.

Прво да видимо како православље решава тзв. Проблем Пакла тј. (врло морално необориву) идеју да је неправедно да неко оде у пакао и буде подвргнут БЕСКОНАЧНОЈ патњи, и по интензитету и по дужини трајања, због коначних греха и злочина током његовог живота, ма колико страшни ти злочини били.

Православље овде копира исту фору које хришћанство генерално користи код Проблема Зла (Зашто добри бог дозвоњава зло на овом свету? Одговор: није бог крив, него су ЉУДИ криви за то а конто прародитељског греха).

Дакле, по православљу колико сам схватио, кад дођеш у присуство бога и његове љубави, они којима је душа ''чиста'' (у недостатку боље речи користићу ову) ће то доживљавати као благостање, док ће онима којима душа није чиста да његово присуство доживљавати као агонију. Тако да ето, није бог крив што у његовом присуству неко проживљава агонију него је САМ ТАЈ ЧОВЕК то себи произвео лошим животом.

Са овим има пар проблема:

1) Ово је на ивици да се коси са идејом да БОГ одређује ко ће у рај, а ко у пакао, тј. да је то свестан и директан избор божији. Испада да ако уђеш у рај са чистом душом бог нема избора него да одеш у рај.

2) Свезнајући бог не би могао а да не примети да његова љубав изазива агонију код неких... и то за читаву вечност! И онда свако са имало самилости а бесконачном моћи би свакако нашао начин да неко ко није спреман НЕ БУДЕ у његовом присуству после смрти. Види се из авиона да православље уопште не решава проблем пакла.

3) Зашто су једине реакције у присуству бога агонија и екстаза? Зашто неко не би могао да буде ИНДИФЕРЕНТАН према целој ујдурми? Ја могу рећи да ја свакако не би осетио ни агонију ни срећу у присуству некаког бога, ОСИМ у случају да тим осећањима нисам некако из СПОЉА снабдевен (на који год начин)... што би нас опет довело до ситуације у којој бог АКТИВНО кажњава неког.

ОК, толико за сад.

[Аурор]

Ne razumeš...

Pakao nije nikakvo mesto, nikakva lokacija već stanje čoveka, stanje njegove duše.

Možda je krivica pakao? Samoproganjanje? To je sve alegorija.

Po Dostojevskom, to je stanje čoveka koji ne može da voli.

Ima smisla.

[Guest ага пије млеко]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,4112.msg108342.html#msg108342

[Aquilius Cratus]

Ову тему сам отворио да бисмо разговарали о рају и паклу и то искључиво о православном концепту истог.

Дакле пре мог мишљења пар питања о томе:

1) Да ли су рај и пакао вечне катерогије?

Raj jeste, pakao nije iu ontoloskom smislu.

2) Да ли је реч о бинарном систему или постоје ''ступњеви'' раја и пакла?

Nije binarni sistem. Postoje stupnjevi.

3) Да ли је могуће да неко промени своје стање након смрти, тј. на пример да евентуално из пакла оде у рај (нпр. ако се дубоко покаје), или можда чак и обратно?

Ovo prvo je moguce, ovo drugo nije.

4) Да ли рај стање БЕСКОНАЧНОГ благостања?

5) Да ли је пакао стање БЕСКОНАЧНЕ патње и агоније?

Termin beskonacan je neadekvatan. To je stanje vecnog, znaci zahteva transformaciju licnosti koja moze da sazivi stalnu sadasnjost sto mi sad ne mozemo. Mi zivomo reprojektujuci proslost i projektujuci buducnost zato se

cest o mesa beskonacnost sto je "dugo" postojanje u vremenu i vecnost sto je stalna sadasnjost.

6) Да ли представе раја и пакла описане у Библији (на пример вечни огањ што се пакла тиче или град од злата описан у откровењу што се тиче раја) имају икакву валидност у православљу?

Slikovitu.

7) Да ли су ђаво и демони стварна бића по православљу?

Jesu.

8) Шта је по православљу ''хуљење на светог духа'', тј. неопростив грех који би требало право у пакао да те одведе?

Kad neko ko je svestan da je Hristos Istina odbija da postane slican njemu nego naprotiv tezi ka suprotnom.

Прво да видимо како православље решава тзв. Проблем Пакла тј. (врло морално необориву) идеју да је неправедно да неко оде у пакао и буде подвргнут БЕСКОНАЧНОЈ патњи, и по интензитету и по дужини трајања, због коначних греха и злочина током његовог живота, ма колико страшни ти злочини били.

Opet. Nije rec o beskonacnosti i nije rec o jurudic. Sta je ko pocinio ili ne pocinio nego da li neko moze i koliko drugog da identifikuje kao licnsot to jest da ostvari zajednicu ljubavi sa njime. Nemogucnost toga je zapravo sazivljavanje pakla.

Православље овде копира исту фору које хришћанство генерално користи код Проблема Зла (Зашто добри бог дозвоњава зло на овом свету? Одговор: није бог крив, него су ЉУДИ криви за то а конто прародитељског греха).

Дакле, по православљу колико сам схватио, кад дођеш у присуство бога и његове љубави, они којима је душа ''чиста'' (у недостатку боље речи користићу ову) ће то доживљавати као благостање, док ће онима којима душа није чиста да његово присуство доживљавати као агонију. Тако да ето, није бог крив што у његовом присуству неко проживљава агонију него је САМ ТАЈ ЧОВЕК то себи произвео лошим животом.

Pa jest tako ali ti to pogresno vizualizujes, suvise deterministicki. Nije to da se sad pomesaju dve hemikalija pa jedna reaguje ovako a druga onako na okruzenje nego je svako od nas dinamicna licnost koja prema svojoj volji moze da se postavi prema drugoj licnosti na odredjeni nacin. E ta postavka prema drugoj licnsot je zapravo to "cista" dusa ili "necista".

1) Ово је на ивици да се коси са идејом да БОГ одређује ко ће у рај, а ко у пакао, тј. да је то свестан и директан избор божији. Испада да ако уђеш у рај са чистом душом бог нема избора него да одеш у рај.

Boj je vec izabrao. I izabrao je apsolutno svakog od nas, ukljucujuci demone. Samo je pitanje kad cemo se mi setii da izaberemo njega. Dakle Bog je vec svoje rekao, lopta je samo u nasim rukama i samo je na nama.

2) Свезнајући бог не би могао а да не примети да његова љубав изазива агонију код неких... и то за читаву вечност! И онда свако са имало самилости а бесконачном моћи би свакако нашао начин да неко ко није спреман НЕ БУДЕ у његовом присуству после смрти. Види се из авиона да православље уопште не решава проблем пакла.

Vidi se iz aviona da sam dzabe objasnjavao na 50 stranica sta je cilj pravoslavnih.

Bog ne zeli da se ti "ne osecas lose" nego da postanes Bog. A da bi postao Bog moras ostvariti zajednicu sa njime. Tako da sveznajuci Bog i teka kao zna da svako od nas ima potencijal da ostvari tu zajednicu i da ce na kraju o poslednji ostvariti samo treba zato mnogo da se pretrpi i izdrzi.

3) Зашто су једине реакције у присуству бога агонија и екстаза? Зашто неко не би могао да буде ИНДИФЕРЕНТАН према целој ујдурми? Ја могу рећи да ја свакако не би осетио ни агонију ни срећу у присуству некаког бога, ОСИМ у случају да тим осећањима нисам некако из СПОЉА снабдевен (на који год начин)... што би нас опет довело до ситуације у којој бог АКТИВНО кажњава неког.

ОК, толико за сад.

Hajde budi iskren prema sebi bar ako neces prema nama. Mozes li biti indiferenat ako te zagrli neka osoba, bilo koja. Odgovor znasi sam. To pristustvo i jeste aktivacija  spolja jer se tvoja bice sjedinjuje sa nestvorenim Bozanskim energijama i to je taj "zagljaj". Ali osim te tehnicke prirode tog odnosa to pre svega licnosti odnos jer Bog je licnost. Nema govora o nikakvoj kazni jer je sve na tebi, dakle kako ti odlucis tako ce ti biti, to vazi i sada a vazi i u eshatonu.

[Aquilius Cratus]

Ne razumeš...

Pakao nije nikakvo mesto, nikakva lokacija već stanje čoveka, stanje njegove duše.

Možda je krivica pakao? Samoproganjanje? To je sve alegorija.

Po Dostojevskom, to je stanje čoveka koji ne može da voli.

Ima smisla.

bighugbighug 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

[Аурор]

Što nisi boldovao prethodnu, ona je autentično moja?

Njah, neka ti bude.  bighugbighug

[Guest ага пије млеко]

Ne razumeš...

Pakao nije nikakvo mesto, nikakva lokacija već stanje čoveka, stanje njegove duše.

Možda je krivica pakao? Samoproganjanje? To je sve alegorija.

Po Dostojevskom, to je stanje čoveka koji ne može da voli.

Ima smisla.

Да, и мени се јако свидео цео пост!  bighugbighug

[Аурор]

Religija religija...    bighugbighug

[Guest ага пије млеко]

Religija religija...  0110_hahaha  

Види, сваки православни теолог ће ти рећи да је православље престанак религије и да се православље не сматра религијом него животом (истинским), животом у Христу.

Религија, по дефиницији (да не кажем по "дифолту"  smej.gif), је нешто што мораш да чиниш и радиш, кроз неке жртве, култове и ритуале да би те све ово спојило, повезало, конектовало са неким Вишим бићем.

Ево и сама етимологија појма Религија о томе говори.

А овде имаш нешто на српском.

[Guest ага пије млеко]

Religija religija...  0110_hahaha  

Види, сваки православни теолог ће ти рећи да је православље престанак религије и да се православље не сматра религијом него животом (истинским), животом у Христу.

Религија, по дефиницији (да не кажем по "дифолту"  smej.gif), је нешто што мораш да чиниш и радиш, кроз неке жртве, култове и ритуале да би те све ово спојило, повезало, конектовало са неким Вишим бићем.

Ево и сама етимологија појма Религија о томе говори.

А овде имаш нешто на српском.

Док је православље, нешто сасвим друго.

"Чини, све што желиш (у животу и духовности), и то чини једино зато што желиш тако и зато што волиш".

Христос није негде "тамо далеко". Он је присутан и увек је са нама а врхунац и потврда његове присутности међу нама је св. Евхаристија (Литургија - причешће). Ту се на недвосмислени начин потврђује да наша вера није деизам него да Бог живи са нама и у нама, где се сједињујемо са Његовом крвљу и Његовим телом, чинећи тако и нас боговима, што и јесте смисао наше вере и заједнице са Богом - обожење.

[Аурор]

Sad da kažem da znam to, ne bi mi verovao, zato neću ni reći.

[Guest ага пије млеко]

Sad da kažem da znam to, ne bi mi verovao, zato neću ni reći.

А ако ти кажем да ти верујем, да ли ћеш ми Ти веровати?  0110_hahaha

[Аурор]

Sad da kažem da znam to, ne bi mi verovao, zato neću ni reći.

А ако ти кажем да ти верујем, да ли ћеш ми Ти веровати?   0110_hahaha

Ajd recimo. smej.gif

Vi ste stvarno sveštenik?

[Sherlock H.]

Sad da kažem da znam to, ne bi mi verovao, zato neću ni reći.

А ако ти кажем да ти верујем, да ли ћеш ми Ти веровати?   smej.gif

Ajd recimo. greengrin

Vi ste stvarno sveštenik?

Ma jok on to tako napisao pošto je u modi. greengrin

On je đakon.

[Guest ага пије млеко]

Sad da kažem da znam to, ne bi mi verovao, zato neću ni reći.

А ако ти кажем да ти верујем, да ли ћеш ми Ти веровати?   smej.gif

Ajd recimo. greengrin

Vi ste stvarno sveštenik?

Нисам свештеник, ја сам ђакон. greengrin