Разговор о рају и паклу у православљу

[Никола Ђоловић]

Логички: душа настаје онога тренутка када и тело. Не настаје пре тела јер дотад није нигде постојала. Дакле, ако има почетак мора имати и крај. Међутим, и души и телу претходи личност која је створена по образу Господњем. Човек има почетак и крај - спада у категорију створене реалности и пропадљив је а Бог нема почетак и крај - спада у категорију нестворене реалности и бесмртан је. Човек не може црпети постојање из своје природе јер је пропадљив, но само из Божије природе јер је само Бог непропадљив. Свако ко живи изван литургијске заједнице са Богом - која је улазак у однос између Оца, Сина и Светога Духа - нема постојање. То што можемо да дишемо, мислимо, крећемо се, итд. још не значи постојање јер је пролазно. Чим је нешто пролазно - значи да није више вечно. Зато на Литургији приносимо и време на освећење, да се и оно овековечи, јер је само по себи показатељ пропадљивости а што се најбоље види на нашем телу. То што људи постоје изван заједнице са Богом још не значи живот. Свети Максим Исповедник истином (животом) назива будуће стање ствари а то је одгонетка за личну бесмртност јер се оно показује у свеопштем васкрсењу. Међутим, превидевши благодат васкрсења, јавила се девијација аутоматске бесмртности самим уласком у свет, што опет има своје порекло у египатској религији, грчким утицајима, итд. Где је душа до Другог Христовог доласка? Нигде, нема свест о себи. Имамо временски проблем који не поимамо у светлости Сећања Божијег које ће све васкрснути (зато се врше и молитвени помени за упокојене, да их Бог спомене, не заборави у Последњи Дан). Међутим, онај ко је умро нема свест о себи, баш као што ни човек док спава не размишља о себи ко је и где је. Неко ко је умро пре 1000 година, када наступи свеопште васкрсење не може знати колико је година прошло, њега ће од последњег догађаја смрти делити само један тренутак сећања. Идеја загробног живота је опозиција Христовом васкрсењу. Научници су доказали да када човек умре, његово тело се разлаже а честице настоје да опет после одређеног времена дођу у целину - што је опет икона васкрсења. Такође, у складу са тим, неко други је рекао да тело, дакле и душа, не напушта границе овога света. Треће, св. Јован Златоусти је рекао да без обзира што смо смртни, самим тим што имамо могућност да опет оживимо, више и не постоји коначност смрти. Даље, Бога Сина не наводи да се оваплоти због Адамовог греха, већ лична жеља јер је свет створен за Њега, Он би се оваплотио и да Адам није погрешио. Када би га условљавао Адамов грех, Бог не би био слободан. Уосталом, логички, да је душа бесмртна не бисмо ми тако пуно патили за онима који су умрли јер бисмо нашли утеху у сазнању да су на бољем месту. Међутим, интуитивно, смрт је жалац која нас је одвојила од вољеног бића и баш зато се она показује јединим непријатељем. Утолико је слава Васкрсења већа. Такође, један професор је добро приметио да Христос када каже разбојнику на крсту: "Данас ћеш са Мном бити у Рају", то "данас" није временски "исправно", јер Христос Васкрсава у трећи дан а они су били разапети у петак. Опет временски проблем, односно, показатељ есхатолошке свести. И да Христос није умро, не би цела творевина тек тако занемела са својим помрачењем, итд.што само показује колико је терет смрти велико зло.

п.с. онај ко је умро и не зна да је умро, нема свест о томе као што нпр. није имао свест о себи пре 300 година. Може да прође 1000 година али он неће осетити притисак времена, већ одмах после смрти долази у стадијум Васкрсења. У супротном, зашто би се Црква молила за упокојене ако су они већ бесмртни и већ ушли у Рај?

[anajrim]

Логички: душа настаје онога тренутка када и тело. Не настаје пре тела јер дотад није нигде постојала. Дакле, ако има почетак мора имати и крај. Међутим, и души и телу претходи личност која је створена по образу Господњем. Човек има почетак и крај - спада у категорију створене реалности и пропадљив је а Бог нема почетак и крај - спада у категорију нестворене реалности и бесмртан је. Човек не може црпети постојање из своје природе јер је пропадљив, но само из Божије природе јер је само Бог непропадљив. Свако ко живи изван литургијске заједнице са Богом - која је улазак у однос између Оца, Сина и Светога Духа - нема постојање. То што можемо да дишемо, мислимо, крећемо се, итд. још не значи постојање јер је пролазно. Чим је нешто пролазно - значи да није више вечно. Зато на Литургији приносимо и време на освећење, да се и оно овековечи, јер је само по себи показатељ пропадљивости а што се најбоље види на нашем телу. То што људи постоје изван заједнице са Богом још не значи живот. Свети Максим Исповедник истином (животом) назива будуће стање ствари а то је одгонетка за личну бесмртност јер се оно показује у свеопштем васкрсењу. Међутим, превидевши благодат васкрсења, јавила се девијација аутоматске бесмртности самим уласком у свет, што опет има своје порекло у египатској религији, грчким утицајима, итд. Где је душа до Другог Христовог доласка? Нигде, нема свест о себи. Имамо временски проблем који не поимамо у светлости Сећања Божијег које ће све васкрснути (зато се врше и молитвени помени за упокојене, да их Бог спомене, не заборави у Последњи Дан). Међутим, онај ко је умро нема свест о себи, баш као што ни човек док спава не размишља о себи ко је и где је. Неко ко је умро пре 1000 година, када наступи свеопште васкрсење не може знати колико је година прошло, њега ће од последњег догађаја смрти делити само један тренутак сећања. Идеја загробног живота је опозиција Христовом васкрсењу. Научници су доказали да када човек умре, његово тело се разлаже а честице настоје да опет после одређеног времена дођу у целину - што је опет икона васкрсења. Такође, у складу са тим, неко други је рекао да тело, дакле и душа, не напушта границе овога света. Треће, св. Јован Златоусти је рекао да без обзира што смо смртни, самим тим што имамо могућност да опет оживимо, више и не постоји коначност смрти. Даље, Бога Сина не наводи да се оваплоти због Адамовог греха, већ лична жеља јер је свет створен за Њега, Он би се оваплотио и да Адам није погрешио. Када би га условљавао Адамов грех, Бог не би био слободан. Уосталом, логички, да је душа бесмртна не бисмо ми тако пуно патили за онима који су умрли јер бисмо нашли утеху у сазнању да су на бољем месту. Међутим, интуитивно, смрт је жалац која нас је одвојила од вољеног бића и баш зато се она показује јединим непријатељем. Утолико је слава Васкрсења већа. Такође, један професор је добро приметио да Христос када каже разбојнику на крсту: "Данас ћеш са Мном бити у Рају", то "данас" није временски "исправно", јер Христос Васкрсава у трећи дан а они су били разапети у петак. Опет временски проблем, односно, показатељ есхатолошке свести. И да Христос није умро, не би цела творевина тек тако занемела са својим помрачењем, итд.што само показује колико је терет смрти велико зло.

п.с. онај ко је умро и не зна да је умро, нема свест о томе као што нпр. није имао свест о себи пре 300 година. Може да прође 1000 година али он неће осетити притисак времена, већ одмах после смрти долази у стадијум Васкрсења. У супротном, зашто би се Црква молила за упокојене ако су они већ бесмртни и већ ушли у Рај?

...pa ja se i cudim zasto ti onako "nipodastavas" svetitelje,umjesto svetosti ti akcentujes njihovu gresnost,ali o.k...nego mene sad dalje interesuje ovo-gdje su oni po tebi sada,da li i njihova dusa spava...cuje li mene npr. sveti Nikola kad se ja njemu molim?!!!!!!!.......a znas zasto placemo,pa zato sto smo ljudi,pa tu smo se barem slozili na onoj drugoj temi

[SANJA]

Логички: душа настаје онога тренутка када и тело. Не настаје пре тела јер дотад није нигде постојала. Дакле, ако има почетак мора имати и крај. Међутим, и души и телу претходи личност која је створена по образу Господњем. Човек има почетак и крај - спада у категорију створене реалности и пропадљив је а Бог нема почетак и крај - спада у категорију нестворене реалности и бесмртан је. Човек не може црпети постојање из своје природе јер је пропадљив, но само из Божије природе јер је само Бог непропадљив. Свако ко живи изван литургијске заједнице са Богом - која је улазак у однос између Оца, Сина и Светога Духа - нема постојање. То што можемо да дишемо, мислимо, крећемо се, итд. још не значи постојање јер је пролазно. Чим је нешто пролазно - значи да није више вечно. Зато на Литургији приносимо и време на освећење, да се и оно овековечи, јер је само по себи показатељ пропадљивости а што се најбоље види на нашем телу. То што људи постоје изван заједнице са Богом још не значи живот. Свети Максим Исповедник истином (животом) назива будуће стање ствари а то је одгонетка за личну бесмртност јер се оно показује у свеопштем васкрсењу. Међутим, превидевши благодат васкрсења, јавила се девијација аутоматске бесмртности самим уласком у свет, што опет има своје порекло у египатској религији, грчким утицајима, итд. Где је душа до Другог Христовог доласка? Нигде, нема свест о себи. Имамо временски проблем који не поимамо у светлости Сећања Божијег које ће све васкрснути (зато се врше и молитвени помени за упокојене, да их Бог спомене, не заборави у Последњи Дан). Међутим, онај ко је умро нема свест о себи, баш као што ни човек док спава не размишља о себи ко је и где је. Неко ко је умро пре 1000 година, када наступи свеопште васкрсење не може знати колико је година прошло, њега ће од последњег догађаја смрти делити само један тренутак сећања. Идеја загробног живота је опозиција Христовом васкрсењу. Научници су доказали да када човек умре, његово тело се разлаже а честице настоје да опет после одређеног времена дођу у целину - што је опет икона васкрсења. Такође, у складу са тим, неко други је рекао да тело, дакле и душа, не напушта границе овога света. Треће, св. Јован Златоусти је рекао да без обзира што смо смртни, самим тим што имамо могућност да опет оживимо, више и не постоји коначност смрти. Даље, Бога Сина не наводи да се оваплоти због Адамовог греха, већ лична жеља јер је свет створен за Њега, Он би се оваплотио и да Адам није погрешио. Када би га условљавао Адамов грех, Бог не би био слободан. Уосталом, логички, да је душа бесмртна не бисмо ми тако пуно патили за онима који су умрли јер бисмо нашли утеху у сазнању да су на бољем месту. Међутим, интуитивно, смрт је жалац која нас је одвојила од вољеног бића и баш зато се она показује јединим непријатељем. Утолико је слава Васкрсења већа. Такође, један професор је добро приметио да Христос када каже разбојнику на крсту: "Данас ћеш са Мном бити у Рају", то "данас" није временски "исправно", јер Христос Васкрсава у трећи дан а они су били разапети у петак. Опет временски проблем, односно, показатељ есхатолошке свести. И да Христос није умро, не би цела творевина тек тако занемела са својим помрачењем, итд.што само показује колико је терет смрти велико зло.

п.с. онај ко је умро и не зна да је умро, нема свест о томе као што нпр. није имао свест о себи пре 300 година. Може да прође 1000 година али он неће осетити притисак времена, већ одмах после смрти долази у стадијум Васкрсења. У супротном, зашто би се Црква молила за упокојене ако су они већ бесмртни и већ ушли у Рај?

  sHa_sarcasticlol

[SANJA]

Шта је бре ово па зар ви не верујете у Тарабиће ?

Ma kakvi Tarabići, kakvi bakrači...je l' lepo piše u Bibliji da će biti lažnih proroka koji će varati narod? Mislite o tome

[Баба]

Шта је бре ово па зар ви не верујете у Тарабиће ?

Ma kakvi Tarabići, kakvi bakrači...je l' lepo piše u Bibliji da će biti lažnih proroka koji će varati narod? Mislite o tome 0203_cool

Зашто мислиш да су Тарабићи лажни пророци ?

[anajrim]

a ja se ponadala da se "tamo" moze bez veze,kad ono treba neko da se moli za mene i da podsjeti zaboravnog boga da i mene,gresnu,probudi 0203_cool......ih,samo da znas kakav je moj Bog :bla:

a ova logika koju pominjes u skoro svakoj recenici,i naucnici ovi,to ti je samo prepreka za pravu vjeru...

a ovo kad kazes da ce se spasiti samo kroz liturgiju,ma nemoj mi reci,za koga se ja onda molim...

imam drugara,nekrsten je,od rodjenja ima dijabetes,i strasne posljedice istog...ALI je smiren,krotak,voli ljude,voli zivot,pa sta mislis ima li sanse za njega?!!!!!!kad me gleda,kao sam Bog da me gleda!!!!!!

apokastazu ne mogu da prihvatim jer se kosi sa slobodnom voljom,ali radije prihvatam i tako nesto nego ovako 'ograniceno' poimanje Boga.....ma,vanzemaljce biram radije

[SANJA]

Шта је бре ово па зар ви не верујете у Тарабиће ?

Ma kakvi Tarabići, kakvi bakrači...je l' lepo piše u Bibliji da će biti lažnih proroka koji će varati narod? Mislite o tome

Зашто мислиш да су Тарабићи лажни пророци ?

Svaki prorok je LAŽNI prorok jer vrlo dobro znamo da Bog osuđuje one koji se bave proricanjima, vradžbinama i sličnim stvarima. Eto, zato ne verujem ni Tarabićima, ni vidovitoj Zorki ni Kleopatri ni nikome od njih. Daleko im lepa kuća... zna se ko im je dao takvu moć 0203_cool

[Милан Меденица :)]

ове две сестре што одговарају по форуму у последње време, плач Мајке Божје ...

[anajrim]

ове две сестре што одговарају по форуму у последње време, плач Мајке Божје ...

0102_laugh 0102_laugh greengrin

[nishizawa]

РАЈ И ПАКАО

Дошао неки бахати самурај код Зен учитеља да му овај објасни шта су то Рај и Пакао.

Учитељ га одмери и рече му: - Слушај, ти си једна обична будала и ја немам времена да се бакћем са идиотима као што си ти.

Самурају се у тренутку лице изобличи од беса. Он потеже катану и замахну да посече учитеља, а овај му у том тренутку рече – Е видиш, ТО је Пакао.

Самурај се у тренутку скамени када је схватио шта је учитељ хтео да му каже. Дубоко постиђен, он врати катану у корице и поклони се учитељу до земље.

Е, а ТО је Рај – рече учитељ.

[ВИЛМА]

РАЈ И ПАКАО

Дошао неки бахати самурај код Зен учитеља да му овај објасни шта су то Рај и Пакао.

Учитељ га одмери и рече му: - Слушај, ти си једна обична будала и ја немам времена да се бакћем са идиотима као што си ти.

Самурају се у тренутку лице изобличи од беса. Он потеже катану и замахну да посече учитеља, а овај му у том тренутку рече – Е видиш, ТО је Пакао.

Самурај се у тренутку скамени када је схватио шта је учитељ хтео да му каже. Дубоко постиђен, он врати катану у корице и поклони се учитељу до земље.

Е, а ТО је Рај – рече учитељ.

0110_hahaha 0102_laugh

[dragisa]

a sad malo sale:

resi zemunac da pronadje smisao zivota. trazio, trazio, trazio i na kraju ode kod nekog isposnika u pustinju da se posavetuje.

dodje zemunac kod njega i pita ga: ¨ocebrate sta je smisao zivota?¨

kaze njemu monah: ¨pa smisao zivota je... ljubav... milostinja... dobrota...i tako¨

kaze zemunac: ¨joj a ja mislio... ribe.. kola.. malboro... zeeezanje¨

tek ovaj: ¨joj a ja mislio ljubav milostinja dobrota!¨

bliss jeeee 0205_whistling 0102_laugh

[anajrim]

a sad malo sale:

resi zemunac da pronadje smisao zivota. trazio, trazio, trazio i na kraju ode kod nekog isposnika u pustinju da se posavetuje.

dodje zemunac kod njega i pita ga: ¨ocebrate sta je smisao zivota?¨

kaze njemu monah: ¨pa smisao zivota je... ljubav... milostinja... dobrota...i tako¨

kaze zemunac: ¨joj a ja mislio... ribe.. kola.. malboro... zezanje¨

tek ovaj: ¨joj a ja mislio ljubav milostinja dobrota!¨

0102_laugh bliss jeeee :bla:

0102_laugh 0205_whistling smej.gif

[dragisa]

0205_whistling

[anajrim]

0205_whistling

...ma sta se crvenis,bas se slatko ismijah,u ovom dosadnom kisnom danu...