Ф. М. Достојевски

[anajrim]

ma ja isto...ovo kako je zavrseno vise lici na pocetak.,a tako sam se nadala da ce biti taj dio o optinoj pustinji i njegovom druzenju sa starcem amvrosijem...

[Evgenik]

Сићо краљу, шаху, царе, легендо!!!

Фала ти ко брату рођеноме!!!

[Raskoljnikov]

A šta mislite kakav uticaj na njega ostavljaju i povremeni napadi epilepsije?

Mislim, da li se u njegovim knjigama može osjetiti da pridaje tome neki značaj?

Eво сад листам опет тему,па видех ово питање.

Елем,с обзиром да се између осталог доста бавим психијатријом и психологијом,могу да кажем следеће.На темперамент Достојевског и уопште његову личност,епилепсија је пресудно утицала.

И сам познајем једног епилептичара и могу рећи да се његова личност зачуђујуће поклапа са Достојевским.

Ради бољег разумевања унутрашњих збивања код Достојевског,треба укратко изложити нуспојаве епилепсије.

Наиме,код епилептичара се формира,још од првог напада,тзв.епилептичарска личност,с посебним епилептичарским карактером.

Што се тиче телесних особености,истичу се грубе црте лица,специфичан поглед,џиновски стас и снага;зато су епилепсију у старој Грчкој називали и Херкулова болест.

Оно што је интересантније јесу свакако психичке особености.Прва карактеристика,која чини сличним све епилептиаре јесте нагла промена супротних осећања и расположења.Они једног тренутка могу да буду добро расположени,уљудни,доброћудни,да претерано наглашавају човекољубље и побожност.уз проповеднички стил и слаткоречивост;а већ идућег тренутка да постану раздражљиви,напрасити,песимисти,мизантропи,спремни на различите свирепости.

Зато су средњовековни лекари за епилептичаре говорили да имају ​​"молитвеник у џепу,Бога на језику и злочин у души."

Поред тога,код њих је врло често изражено и претерано наглашавање свога "Ја",лака увредљивост,егоцентризам,честе илузије и халуцинације,често може да дође до успоравања у говору и размишљању,али и до претеране речитости итд итд.

Све у свему,реч је о врло комплексим личностима.

Искрено говорећи,ја све ове типичне епилептичарске карактеристике видим и код Достојевског,почевши од његове подвојене личности-с једне стране моралиста а с друге стране коцкар и сладострасник.Све ово је пресудно утицало и на писање његових романа.

У свакој личности можемо спознати део Достојевског-и у Мишкину и у Рогожину и у Дмитрију и у Аљоши Карамазову и у Кирилову и у Ставрогину итд.

Такође,Достојевски попут многих епилептичара осећа неку природно урођену патњу и чак шта више силом је тражи.Поред тога што је мазохиста,Достојевски попут многих епилептичара јесте и садиста.Подсвесно ужива да мучи друге.Ужива у мучењу јер је епилептичар ,а један од психичких еквивалената епилепсије јесте и повремено пренебрегавање моралних и материјалних интереса својих ближњих.

То се видело и у серији.Он с намером иде и коцка се,троши последње паре своје жене Ане,изјављује да је њему суђено да мучи све оне које воли.За то није крив сам Достојевски и његова воља,већ је за то крива његова епилептичарска личност.

Баш због те подвојености Достојевски је на речима фанатик Христове љубави према ближњем,али на делима показује сасвим супротну природу.

Ево шта записује у Пишчевим дневницима:

-"Волети Човека значи засигурно презирати,а покаткада и мрзети правог човека,који је ту поред нас.

Уколико више волим човечанство,утолико више мрзим појединце.У сновима се могу понети и до жртвовања за човечанство.Али макар и два дана проживети у једној соби са другим човеком,мени је немогуће.Непријатељ сам сваког ближњег."

-"Може се волети само скривен,невидљив човек.Чим покаже своје лице,љубав нестаје."

Сам Толстој је свом пријатељу написао следеће:"Изгледа ми да сте били жртва лажног схватања о Достојевском.Не само ви,него читав православни свет је увеличао његов значај и уздигао га на степен пророка и свеца,њега,човека који је умро у фази када је у њему најјаче пламтела борба између добра и зла.Он је дирљив и занимљив човек без сумње,али подићи га као споменик и пример потомству,човека који је сав борба-не иде."

Сличан Достојевском јесте био и Наполеон Бонапарта,који је такође био епилептичар.Наполеон је често добијао нервне нападе,био је незгодан човек склон крајностима.Некада би ујутру испребијао слуге без икаквих разлога,а онда би већ исто вече према тим слугама био крајње љубазан и предусетљив,награђивао их и слично.

Или,у једном тренутку је био крајње стидљив,а већ идућег тренутку би обасуо Жозефину невиђеном страшћу.

Све у свему,дело Достојевског се никако не може посматрати ван контекста његове болести.

Слободан сам и да се запитам,да ли би он створио то што је створио,да није било овог специфичног склопа његове личности.

[marko_13]

Извини, одакле ти ови нонсенси везани за епилепсију!? Мени личи на приручник за истраживање вештица у средњем веку.

[angst]

Мени личи на приручник за истраживање вештица у средњем веку.

[marko_13]

Taj rad...

[Raskoljnikov]

Извини, одакле ти ови нонсенси везани за епилепсију!? Мени личи на приручник за истраживање вештица у средњем веку.

Питај неког неуропсихијатра о "епилептичарској личности" па ће ти дати готово идентичан одговор.

Уосталом,о томе су писали сви значајнији неуропсихијатри и психолози.

Ако те занима нешто више,литература је следећа:

1)Dr Emile Laurent-Sadisme et Masochisme,Paris,1903.

2)Dr Bajenov,Dostoievsky et Maupassant,Conference,1903.

3)Ц.Ломброзо:Генијалност и помљсатељство,1885.

4)др Владимир Станојевић-Трагедија генија,2009.

5)Проф.Цизљ:Достојевски патологија,1903.

6)Ц.Витрински:Ф.М.Достојевски'в воспоминанија современиков,Москва,1912.

7)др Драгутин Прохаска:Фјодор Михајлович Достојевски,Загреб,1921.

8)др Хуго Клајн:Абнормалност нормалних,Београд,1936.

9)Драгослав Смиљанић:Порекло генија,Београд,1926.

О овим карактеристикама Достојевског,као и осталих личности оболелих од те болести,сведочио је и његов лекар Јановски.

Такође,ваља прочитати можда и најбољу и најопсежнију студију о овом проблему под називом

"Медико-психолошка студија о Достојевском" од др Гастона Лојга.

Врло је добра и студија париског психијатра Лелија који је написао књигу "Геније,разум и лудило",а по овом питању добар је и Чезаре Ломброзо.

О свим овим симптомима епилептичарске личности можете читати и у свој осталој литератури која је везана за епилепсију.

А као што рекох,и сам познајем особу оболелу од епилепсије и симптоми су идентични.

[marko_13]

Ја их познајем неколико и никада нисам видео, чуо или искусио ишта од овога што си писао.

[marko_13]

А поготово ми је сумњиво што је литература прастара... Од 2001. до данас по питању епилепсије се мнооого узнапредовало, а камоли од 1926.

[marko_13]

Има и Јеротићева студија о овом питању и он се не слаже у основним стварима по овим питањима са твојим писањем, а упоређивао је и Достојевског и епилепсију у његовим делима.

[Raskoljnikov]

Има и Јеротићева студија о овом питању и он се не слаже у основним стварима по овим питањима са твојим писањем, а упоређивао је и Достојевског и епилепсију у његовим делима.

Нисам ту студију читао.Ја сам баш у Агапеу чуо да је Јеротић рекао да је раздражљивост и лака увредљивост Достојевског потицала баш од епилепсије.

Јел имаш линк за ту Јеротићеву студију?

Оно што сам писао,а на основу истраживања из бројне литературе,је општеприхваћено међу готово свим епилептолозима.

Несхватљиво ми је да сумњаш у то...зар стварно мислиш да напади и терапија јаким лековима може да остане без икаквих последица на мозак и понашање болесника?!

[marko_13]

Уверио сам се да може, а поготово што су терапије већ неколико деценија такве да, када се уђе у "ритам" лековима онда ни не долази до напада, а посебно не оставља било какве последице.

http://www.scribd.com/doc/6252867/-

[marko_13]

А што се тиче раздражљивости и лаке увредљивости, Достојевски је имао бар још три разлога за то, поред болести.

[Raskoljnikov]

Ја их познајем неколико и никада нисам видео, чуо или искусио ишта од овога што си писао.

Па добро,нису сви апсолутно идентични.Увек има изузетака,људи код кога су ове карактеристике јаче изражене и људе код кога су слабије изражене.

Оно што је такође чињеница јесте да се услед напада и узимања медикамената слаби лева кора мозга која је задужена за материјално,рационално и слично,а десна кора мозга која је задужена за нематеријално надокнађује својим појачаним радом уништене електроне леве коре мозга,те зато код епилептичара долази до појачаног интересовања за уметност и духовност и уопште нематеријално.

Али понављам,нису сви апсолутно исти и код неких случајева се ова епилептичарска личност не мора развити,иако су то ипак веома ретки случајеви.

А поготово ми је сумњиво што је литература прастара... Од 2001. до данас по питању епилепсије се мнооого узнапредовало, а камоли од 1926.

Нема то много везе...ово су ипак највећи ауторитети на том пољу и сви данашњи неуропсихијатри и епилептолози узимају њих као полазни основ.

Што се тиче епилептичарског карактера,ту се није много што-шта променило.Промене се догађају на научном плану у којима се говори о узроку епилепсије,о неким ситницама и слично.

[Raskoljnikov]

А што се тиче раздражљивости и лаке увредљивости, Достојевски је имао бар још три разлога за то, поред болести.

На шта конкретно мислиш?