Čovek: delo ljubavi ili potrebe?

[Tristatri]

.

Ako je Ćovek Božija kreacija i ako Bog nadilazi vlastitu kreaciju, to bi dalo mogućnost ili značilo, da je nije morao ni stvoriti. Onda, da li je to učinio iz ljubavi ili neke potrebe. Ako je to milost i dar, a ne potreba koliko bi mu bilo mirnije da nas nije stvorio. Da li je moguće da je zažalio zbog odluke da se upusti u očinstvo!?

.

[Tristatri]

.

Zašto bi pitanje 'vjeruješ li u Boga?' drevnom Jevrejinu bilo krajnje čudno? A isto pitanje savremenom čoveku, uključujući i mnoge vernike, ne bi, tj. bilo bi ravno pitanju 'veruješ li u otmice vanzemaljaca'?

Da li su drevni ljudi imali manje nedoumica? ...........................................................................................  (Sem Jova).

.

[Ralex]

On 1. 10. 2019. at 8:35, Tristatri рече

.

Ako je Ćovek Božija kreacija i ako Bog nadilazi vlastitu kreaciju, to bi dalo mogućnost ili značilo, da je nije morao ni stvoriti. Onda, da li je to učinio iz ljubavi ili neke potrebe. Ako je to milost i dar, a ne potreba koliko bi mu bilo mirnije da nas nije stvorio. Da li je moguće da je zažalio zbog odluke da se upusti u očinstvo!?

.

Ako pođemo od toga da je Bog Logos, a logos sem što znači Reč, znači i Smisao, Um i još neke stvari vezano za um. 

Možemo da razmišljamo da je Bog Um u kojem je u Mašti sve stvoreno.

A onda imamo podatak da smo po obličju Božijem stvoreni; Možemo videti da smo i mi umovi, umovi koji žive u telu. Možemo razumeti da smo kao takvi delovi, ćelije jednog većeg Božanskog uma. 

Pavle nam ovo svedoči govoreći da smo mi udi Hristovog tela, tada nije postojala svest o ćelijama pa nije mogao tako da se izrazi ali mi možemo razumeti da je na to  mislio.

Dakle sve što postoji postoji u Bogu u njegovoj mašti i ovaj materijalni svet je kreiran u Božijem umu da bi ćelije njegovog uma mogle da žive jedan život kao odvojene jedne od drugih u jednom svetu koji je predivno dizajniran, sveće, životinje, biljke, . I da bi mi živeć sebične živote shvatili važnost života za zajednicu verom da smo ćelije jednoga tela. 

Bog od ćelija svoga uma pokušava da stvori kreatore, svoju decu kao bogove i da sebi na taj našin život učini smislenijim i lepšim. Da ima kome da da svoju ljubav i da uživa u našoj ljubavi.

Jeste da bi mu bilo mirnije da nas nije stvorio, ali on očekuje da se mi od stvorenja rodimo kao sinovi Božiji, de ne budemo više stvorenja, bioroboti već kreatori svog života i svoje sudbine. Iako od nas dobija mnogo tuge ipak ga vesele i uspesi nekih od nas koji se rađamo kao sinovi.

Imaš ovo razmišljanje malo šire razrađeno na ovoj temi