Разлика између сујете и осетљивости?

[Аљонка]

Treba znati napraviti razliku, tek sad shvatam da je mnogo bolje neke ljude i voleti i moliti se za njih ali s velike distance.

Potpisujem!

[Зорица екс Милева]

[Млађо]

Treba znati napraviti razliku, tek sad shvatam da je mnogo bolje neke ljude i voleti i moliti se za njih ali s velike distance.

Potpisujem!

          Зависи како се узме. Не бих ја то уопштавао. Свиђа ми се Аљонка твој ранији одговор. Пропустих да га цитирам. Кликнућу ти на захвалницу greengrin

[И.стојковић]

Hristos nas uci da ne gajimo ideale osim ideala Carstva Nebeskog.

Njegovo Jevandljelje moze da posluzi za svaku senzibilnu situaciju, nije apstrahovano ili izdvojeno iz istorijskog toka jer bi to znacilo negiranje stradanja, a samim tim, dovelo bi upravo do neosetljivosti za drugog u pseudo - osecanju da je sve lepo, pravedno, ruzicasto, dobro, itd.

Zao mi je sto Hristos prvi govori da nije tako - ali nije sve tako divno...

Za ostalo - razumemo se...

Наглашена реченица , јесте оно о чему и ја говорим, али другачијим речима.

Када једини идеал коме тежимо јесте Царство Небеско, и када га предокушамо већ сад и овде, онда осетљивости које сам навео немају своје место у нашем животу. Да је немогуће живети "оперисан" од осетљивости, односно да овде није све лепо, праведно, ружичасто, добро, ит.д., такође сам написао, али кроз свој пример.

Осетљивост, хипер осетљивост према самом себи, није исто што и осетљивост према другом....да покушам да прецизирам greengrin

Преосетљивост према себи, у смислу, осећања неправде према себи, бола и туге према себи,и сл. "лечи" се смиреном, стрпљивом и истрајном молитвом, која за резултат има прихватање свега као воље Господње. Не значи инфериорност према догађајима, већ размишљање о сопственом уделу у стању у коме смо се нашли. Тако спознајемо своју грешку, кајемо се, учимо за даље.  Све заједно, засигурно искључује и могућност преласка осетљивости у сујету, јер на овај начин преиспитујемо снагу и искреност сопственог односа са Господом, у смеру ја-Господ, јер обрнут смер је свима познат.

Осетљивост према другом кога препознајемо у евентуалним наведеним стањима, не буди у нама ни семе сујете, већ милосрђе, које опет најпре испољавамо смиреном, стрпљивом и истрајном молитвом Господу, Опет не ради некаквог мистичног и фанатичног очекивања, већ ради искрене жеље да нам Бог Помогне да спознамо да ли и како можемо милосрђе и, да тако кажем, "материјализовати". Дакле опет долазимо до размишљања о себи , али сад не само у односу на Господа, већ и у односу на тог другог.

Тешко јесте, али не и немогуће, јер у Христу и са Христом, све је могуће...

:229229229:

poklon

prstgore

П.С.

Ја сам ипак мишљења да се са Тобом у свему разумем greengrin greengrin

[Никола Ђоловић]

Слажем се са тобом И. Стојковићу  gringrin

И додао бих из личног а не пуког научног искуства:

Чудна је сујета болест. Тамо где гостује она има исхитрену патологију одбране упада било које личности на територију њене личности. А онда, врло брзо, када увиди да никога претерано не занима њена обимна преокупираност собом онда друге насилно увлачи у свој пали свет тражећи без молбе, дакле егом захтевајући, решења за своје проблеме. У таквим тренуцима им није битно ко сте ви или чиме се бавите, они вас прекидају у најинтимнијим и најсветијим стварима, само да бисте се ви бавили њима, подмукло и без пардона, под изговором солидарности тражећи интереса.

[w.a.mozart]

tj. i djavo može da citira bibliju za svoje potrebe... ovo je i čest slučaj sa roditeljima....

moji su mi u nekoj od ranijih faza u prošlosti stalno citirali-poštuj oca i majku- ... kao ideš u crkvu i ti fazoni... i poštovanje je u datom kontekstu uvek trebalo da bude robovanje

a nikada recimo nisu citirali- Ko oca ili majku voli više nego mene, nije me dostojan. Ko sina ili kćer voli više nego mene, nije me dostojan.

0102_laugh

[ego]

facenew22222222

[JESSY]

link=topic=7027.msg331192#msg331192 date=1293315553]

tj. i djavo može da citira bibliju za svoje potrebe... ovo je i čest slučaj sa roditeljima....

moji su mi u nekoj od ranijih faza u prošlosti stalno citirali-poštuj oca i majku- ... kao ideš u crkvu i ti fazoni... i poštovanje je u datom kontekstu uvek trebalo da bude robovanje

a nikada recimo nisu citirali- Ko oca ili majku voli više nego mene, nije me dostojan. Ko sina ili kćer voli više nego mene, nije me dostojan.

Јој, исти случај...

[Данче*]

Човек који не подноси критику или је осетљив, моментално се вређа и као да себи говори:

"Како смеју? Па ја нисам такав, ја сам добар,како могу тако да говоре?"
Дакле како се борити са сујетом и стећи смирење? Тешко јесте,али морамо признати да су највероватније они који су нас увредили и искритиковали у праву (додуше,не баш  увек).Јер,са стране се некад боље види. Ми себе увек замишљамо бољим него што смо у ствари. Праштамо себи много тога што код других не би поднели.Тако да имамо над чим да се замислимо. Рањивог човека критика баца у униније, а паметном она даје стимуланс за промену. Ми треба не само да се не вређамо него и да направимо метаније пред ногама увредиоца јер су они у неку руку наши васпитачи који нам с времена на време дају по носу и подрезују крила нашој сујети. Увреду, као и гнев, треба гасити док је још мали угаљ, тј. искра. Продуховљени људи и подвижници не само да се не боје грдње већ их с радошћу примају тј. као да их намерно изазивају, прикривајући на тај начин подвиге. Сујету треба сузбијати на самом заметку - односити се према себи критички и чешће понављати:
"НЕ НАМА, ГОСПОДЕ, НЕ НАМА, НЕГО ИМЕНУ ТВОМЕ ДАЈ СЛАВУ (Пс.113,9).

 

Свештеник Павле Гумеров