У потрази за Богом

[JESSY]

Duša je moja prionula za tebe
i desnica me tvoja drži.
Psalam 63:9

 

Osećajte i vidite (Psalam 34:9)

[JESSY]

Богопознање

 сврха Христовог оваплоћења

 

   ''И реч се оваплоти и станова међу нама, и гледасмо њену славу, славу као јединороднога од Оца, пуног благодати и истине. (...) Бога нико  никад није видео; јединородни Бог, који је у Очевом крилу, он га објави.'' Св. ев. по Јовану 1:14,18

 

   ''А ово је вечни живот, да познају тебе, јединога правога Бога, и Исуса Христа кога си послао.'' Св. ев. по Јовану 17:3  

 

   У текстовима писаним апостолским перима посебно је изражена духовна мисао да је спознаја Бога могућа само посредством вере и поуздања у Сина Божијег, Спаситеља Исуса Христа. Да није било Христовог утеловљења, које је за последицу имало његов живот међу људима, Бог би остао невиђен и нeспознатљив. Људима далек и непознат. Ипак, по Његовој милости и вољи, Он се објавио  земаљским становницима у особи Исуса из Назарета. Сврха Христовог доласка је даривање вечног живота свакоме ко се поузда у Његову заменичку жртву ради опроштења грехова. Вечито постојање у живљењу са Богом, и Његова непрестана и све већа спознаја, испуњаваће милином свако људско биће у вековима који долазе. А будући векови ће бити само кап у мору бескрајне вечности.

 

    ''Јер ће се земља напунити познања славе Господње као што је море пуно воде.'' 

                                                                                            Књига пророка Авакума 2:14

[JESSY]

Богопознање

у средишту светописамског откривења

 

   ''И рече Бог: нека буде светлост. И би светлост. И виде Бог светлост да је добра, и растави Бог светлост од таме. И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ.'''

   Прва књига Мојсијева 1:3 

 

   ''Јер Бог који је рекао да светлост засветли из таме, он је засветлио у нашим 

срцима – да ми будемо просвећени познањем славе Божије у лицу Исуса Христа.''

Друга посланица Коринћанима св. апостола Павла 4:6

 

 

   Свето писмо започиње Богом. Створитељем и разделитељем светлости од таме. Прве речи Библије истичу да тама није била предмет Божијег стваралачког чина. Она је већ постојала. Бог је створио светлост и њоме био задовољан. Ова слика постанка веома добро илуструје духовну реалност човечанског битисања. Према сведочанству Господњих пророка у Књизи над књигама, као и Христа и Његових апостола, свако на земљи рођено људско биће је зачето са клицом погрешивости и несавршенства. Свети ап. Павле је писао о овој духовној истини као о рођењу не на Божијој осунчаној страни, већ на страни таме и духовне хладноће (посл. Ефесцима 2.погл.). Ипак, Бог има решење за студен људског срца. Он шаље надприродну светлост. Светлост са висине. Ону која походи људску нутрину и у њој отпочиње свој сјај. Та светлост је Син Свевишњег. Веровањем у Исуса Христа и читањем библијског откривења о Њему, сваки човек напредује и расте у спознаји Бога. Једном речју, Богопознање представља суштину и циљ. За све људе. До доласка царства небеског. И у вечности. 

 

http://evandjelje.com/

[JESSY]

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ
„ТРАЖИМ БОГА, А НАИЛАЗИМ НА СЕБЕ САМОГА”
Анселмо Кентерберијски (1033–1109)

 

 

Ретко могу да посумњам у истину да сваки човек тражи Бога. Разуме се да Га он тражи на безброј успешних и, много чешће неуспешних начина.Човек тражи Бога у себи, у природи, у другом човеку, а онда Га тражи и налази у уметности, науци, философији, и наравно у религији. Зашто човек често узалудно тражи Бога? Вероватно зато што Га тражи на погрешним местима и код погрешних људи, а онда и зато што Га не тражи „свим срцем, свом мисли, свом снагом својом”. После безброј неуспелих тражења Бога, човек се или умори и одустане од тражења, или га истински нађе, после много напора (и несвесних) по принципу: покушај-грешка. Зар нема људи, можемо се упитати, који брзо и лако нађу Бога, још у младости? Постоје такви људи – то су они (из Јеванђеља) „чиста срца”,јер управо такви, према Христовој проповеди „видеће Бога”.

 

Други део поменуте Анселмове мисли – „а наилазим на себе самога” – може да нам се учини песимистичком, помирење са
судбином, па и подсмешљиво. Не мора увек да буде тако. Давно су нам рекли, додуше хришћански светитељи, али и философи да је „Бог несазнатљив и недокучив”, односно да се Он само вером може да наслути, па и доживи. Зато Анселмо и понавља, збиља језгровито, оно што смо већ чули од неких значајних хришћана давно пре Анселма: Credo ut intelligam – Верујем да бих ра-
зумео. Ако је овако изрицана парадоксна вера, она је била у ранијим вековима људима ближа и прихватљива, али како разумети
и прихватити такву тврдњу у новом веку, а тек данас у XXI веку? Чини ми се да се вера у једнога Бога одувек примала од људи,
или збиља оних безазлених и „чиста срца”, или код других, после много умних наpора да се Тајна до краја (?) промисли, али и
да се срцем осети.Ако је и било покушаја неких хришћанских философа пре наступања схоластичке средњовековне теологије и философије да се некако измире две завађене и супротстављене стране људске психе – вера и разум, теологија и философија, тек је од XI, па све до XIII века – у коме је веку тријумфовала на Западу мисао светог Томе Аквинског – покушај мирења објављене и pриродне tеолоgије донео хришћанском човеку који хоће и воли да мисли, релативно олакшање и релативну могућност стварног помирења разума и вере. Овакав покушај мирења, који је првенствено за западне мислиоце (римокатоличке вернике) представљао могуће разрешење сукоба (према овим мислиоцима нарочито успело код светог Томе Аквинског, теолога и философа, а за његове критичаре, само tеолоgа – за Источну цркву, овакво мирење не може бити задовољавајуће, јер се у таквом покушају није водило довољно бриге о мистичној страни хришћанства, о чежњи срца и ревносној молитви упућеној Исусу Христу (Исусова молитва исихаста, и данас примењивана у Светој Гори и многим другим православним манастирима у свету).
Питање остаје болно отворено: Могу ли се мирити и плодно споразумно решавати спор – објављене и природне теологије?
Западна хришћанска црква мисли да је такво мирење могуће, позивајући се на узвишену улогу ума, човеку од Бога намењену
управо да би се и ова значајна страна човековог бића могла задовољити. Да ли то онда значи да људи којима је довољна само чврста вера у Бога и његову промисао, жртвују свесно (?) интелект –sacrificium intellectus, за коју жртву се знало још из времена Тертулијана и његових следбеника, све до Мартина Лутера и његовог чувеног узвика: Sola fides sufficit!
Опасности вребају са обе искључиве стране, како од пренаглашавања значаја интелекта (разума и ума) који може да одве-
де у осведочену охолост самодовољног човека (човекобога), тако и присутну опасност неговања искључиво вере, и то услед недо-
вољне просвећености (овај појам онда схватам у најбољем смислу речи), самим тим и губитка улоге таквог човека и таквог на-
рода у есхатолошком плану претпостављеног смисла историје човечанства (при чему не треба замењивати појмове есхатологије са хилијазмом).

 

Завршићу чланак са пуном отвореношћу и срца и ума према Тајни „објављеног и природног”, према тешком задатку човека да
у току своје индивидуације и/или обожења, покуша да нађе релативно успешно решење односа и сукоба између „природног и ду-
ховног човека” у њему самом. Отуд и мислим да је Анселмо зрело (и онда упитно) поставио, насупрот тражењу Бога – човека са-
мог. Када верујемо и знамо (?) да је у сваком човеку присутан Бог(homo religiosus) онда понирање у себе искрено и дубоко, целоживоtно, може и треба да доведе до оtкривења Боgа у себи. „Куцај и отвориће ти се” – стална је и спасоносна Христова порука свим људима, и у свим временима.