Najopasniji je formalizam

[JESSY]

                                   

 

- Oče Konstantine, ponekad sveštenici ne dozvoljavaju da se čovek pričesti zato što nije postio tri, već dva dana. Neki odbijaju da pričešćuju na poklade ili u toku Svetle sedmice, ako za to vreme parohijani nisu postili. S druge strane, postoji mišljenje da post pred pričešće uopšte nije potreban, jer, po crkvenom kalendaru u toku godine je i onako oko polovina posnih dana.

 

- Narušavanje posta samo po sebi nije toliko težak greh niti stanje zbog kojeg čovek mora da bude odlučen od pričešća Svetim Hristovim Tajnama. Crkvena pravila, između ostalog i o postu, jesu dar Crkve njenim čedima, a ne teret koji treba da se sa strahom  nosi samo da sveštenik ne bi grdio. Ako čovek iz nekog razloga, koji ne zavisi od njega, nije sposoban da koristi darove Crkve  - to je predmet za trpljenje i smirenje. Ako je čovek iz nepromišljenosti, ili pristrasnosti, ili zaboravnosti narušio darovano mu Crkveno pravilo, to je povod za pokajanje, ali ne još i za zabranu. Svima koji narušavaju post, kao  i druga crkvena pravila, savetujem da se od pričešća ne odlučuju samovoljno, već da dođu na službu i da pitaju duhovnika, kako bi on doneo odluku. Odluke mogu da budu različite, ali nikada ne smeju da budu formalne. Zadatak sveštenika nije samo da poštuje pravilo, već da njegova odluka bude čoveku na korist, ili, u najmanju ruku, da ne naškodi. Događa se da je čovek bio nešto rasejan i da se uoči pričešća prejeo (pa makar to bila i posna hrana), tako da i sam oseća potrebu da je neophodno da odloži pričešće. Pa neka, neka odloži, a onda će da  otposti i da se pričesti. Događa se da neko zaboravi pa u supu stavi pavlaku... Ne smatram da je u takvim slučajevima umesna strogost.

 

Što se tiče posta pre pričešća, smatram da ga uopšte ne treba ukidati, ali strogost i dužina posta moraju da se prilagode situaciji: raznim ljudima u različitim situacijama moraju da se daju različiti saveti. Jedno je kada se čovek iz nekog razloga pričešćuje jedanput godišnje, a sasvim drugo – kada se pričešćuje svakog crkvenog praznika i svake nedelje, jer, i zdravlje, i način života imaju značaja. Za nekoga je nejedenje mesa i mlečnih proizvoda – pravi podvig,  a za nekoga je suncokretovo ulje sa  krompirom  -  već črevougađanje.  

 

Najlošije rešenje pitanja posta jeste - formalizam. Jedni traže strogo poštovanje onoga što su čitali u tipiku, drugi traže ublažavanje tako strogih pravila. Međutim, neka  pravila ostanu norme, orijentiri, a kako i u kojoj meri ih treba primenjivati, neka sveštenik, moleći se za čoveka, pokrenut ljubavlju prema njemu i željom da mu pomogne na putu spasenja, odlučuje u odnosu na svaki konkretan slučaj. 

Što se tiče pričešćivanja u Svetloj sedmici i na crkvene praznika posle Božića, razume se, ako se u crkvi služi Liturgija, pričešćivati se može. A kako s postom? Onima, koji me pitaju, savetujem da tih dana jedu svu hranu, ali da se ne prejedaju. Ali, ja nikome ništa ne želim da namećem; u ovoj oblasti smatram da je najlošije – da se svađamo čak i zbog jednog slova... Ako neko za Vaskrs želi da jede biljnu hranu, to ništa nije strašo, samo neka se ne gordi i ne osuđuje onoga ko jede drugačiju hranu. Ali i oni koji ne poste strogo, da one koji poste  ne smatraju zaostalim ili manje duhovno jakim. 

Dozvoliću sebi da napišem jedan poveći citat od  Apostola Pavla: «...Jer jedan vjeruje da smije svašta jesti, a koji je slab jede zelje. Koji jede neka ne ukorava onoga koji ne jede; a koji ne jede neka ne osuđuje onoga koji jede; jer ga Bog primi. Ko si ti koji sudiš tuđemu sluzi? On pred svojim Gospodom stoji ili pada. Ali će ustati, jer je Bog kadar podignuti ga. Tako jedan razlikuje dan od dana, a drugi o svakom danu sudi jednako: svako da postupa po uverenju svoga uma. Ko razlikuje dane, Gospodu razlikuje; a ko ne razlikuje dane, Gospodu ne razlikuje. Koji jede, za Gospoda jede, jer hvali Boga, a koji ne jede, za Gospoda ne jede, i blagodari Bogu... A ti, što osuđuješ brata svoga? Ili ti što ukoravaš brata svoga? Svi ćemo izaći na sud pred Hrista... Zato da više  ne osuđujemo jedni druge, već bolje je da sudimo o tome, da ne postavljam bratu spoticanja ili sablazni. Znam i uveren sam u Gospodu Isusu da u samom sebi nema ničega nečistog, samo onom ko smatra da je nešto nečisto, njemu je nečisto. A ako se zbog hrane žalosti brat tvoj, ti već ne postupaš po ljubavi. Ne gubi svojom hranom onoga, za koga je Hristos umro... Jer Carstvo Božije nisu jelo i piće, već pravda i mir i radost u Duhu Svetom (Rim. 14: 2-6, 10, 13-15, 17). Razlog za zabranu pričešća na duži ili kraći period može da bude ili samo težak greh (blud, ubistvo, krađa, vračanje, odricanje Hrista, javna jeres i slično), ili,  na primer odbijanje da se pomiriš sa čovekom koji te uvredio, a pokajao se, što predstavlja moralno stanje, a što je potpuno nespojivo sa pričešćem. 

 protojerej Konstantin Ostrovski

 

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6352

 

[JESSY]

Sveto Pričešće

 

Postoje ljudi koji sebe smatraju pravoslavnima, koji nisu padali u teške smrtne grehe, ali koji se, ipak, pričešćuju svega tri-četiri puta godišnje, jer, ne osećaju potrebu za više. Ja ne smatram da ih treba primoravati ili čak nagovarati da se pričešćuju češće. Ipak, koliko god mogu, nastojim da svim hrišćanima objasnim smisao i spasonosnu moć Tajne Tela i Krvi Hristove.

 

Ako se pravoslavni čovek pričešćuje za vreme svih  prazničnih i nedeljnih dana, to je  suštinski normalno za hrišćanina. Ako se to iz nekog razloga ne može, neka bude kako može. Ipak mislim da svaki čovek jedanput mesečno može da dođe u hram da se pričesti, ali, ako je to nemoguće, šta da se radi? Gospod i nameru pozdravlja. Ali, pričešće svetim Hristovim Tajnama ne treba da smatramo podvigom! Ako je to tako, bolje je da se uopšte ne pričešćujemo. Telo i Krv Hristova nije naš podvig – već Milost Božija. Ako neko u toku Svetle sedmice želi da se pričesti nekoliko puta zaredom, ne kao podvig, već jednostavno tako želi, šta je u tome loše? Ako čovek nema nikakvih prepreka, ja obično ne branim. Međutim, da bi se neko pričešćivao svaki dan, za to moraju da postoje ozbiljni razlozi. To nikada nije bilo crkveno pravilo samo po sebi. Evo, sveti Teofan Zatvornik poslednjih godina svog života pričešćivao se svakog dana. Neka svako uvidi, šta ga realno pobuđuje na toliko često pričešćivanje: blagodat Božija ili sopstvene sujetne fantazije. Oko toga je nužno potražiti savet od duhovnika.  

 

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6352