Aва Јустин Поповић

[Guest Izida]

[fsa]

О ОВОМ ПРЕВОДУ СВЕТИХ ЛИТУРГИЈА

Ако би се све тајне вере хришћанске, све тајне Новога Завета, Завета Богочовека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве. Јер она нам објављује и даје васцелог Господа Христа у свом чудесном богатству и раскошју Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Јер је Света Литургија: Црква са Христом и у Христу и Христос међу нама и у нама.

У светој тајни Крштења дат је сав свети програм и свети подвиг човекова спасења и обожења: сјединити се са Христом, обући се у Христа, охристовити се, обогочовечити се (Гал. 3, 27; Рм. 13, 14; Кол. 3, 9–12). А тај свети програм, а тај свети подвиг: то охристовљење, то обогочовечење остварује се најсавршеније у светој тајни Евхаристије, у светој тајни Литургије. Ту се литургијски, светотајински, благодатно-врлински доживљује сав богочовечански домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег и као душа душе наше. Света Литургија је, по богомудрој речи Светог Теодора Студита: понављање целокупног Богочовечанског домостроја спасења. То се нарочито наглашава на крају Литургије Светог Василија Великог, где се вели: „Испуни се и изврши се, Христе Боже наш, тајна Твога домостроја спасења“. Срж је Свете Евхаристије, светоотачки речено: „Бог постаје човек да би човека начинио богом“. И смерни причасник пре светог Причешћа исповеда: „Божанско тело и обожује ме и храни; обожује дух, а ум храни на необичан начин“. Посреди је страшна и изузетно огромна тајна; причасник сав трепти „гледајући боготворећу Крв и Тело“ и причешћујући се њима, и доживљује најмилију и најрајскију благовест и реалност свих човечанских светова: испуњује се сваком пуноћом Божјом (Еф. 3, 19; Кол. 2, 10).

Литургијско сабрање верних у Христу и причешће Христом открива и пројављује тајну Цркве као тела Христовог; литургијско свето Причешће је увек тело свеживог Господа Исуса: „Ово је тело моје“; и ми смо њиме и кроз њега увек Његови, свагда наново Његови. А и оних који се са нама тим светим Телом причешћују. По апостолском сведочењу христоносног Павла: „Чаша благослова (то јест чаша Св. Евхаристије) коју благосиљамо, није ли заједница – κοινωνία – крви Христове? Хлеб који ломимо (у Св. Евхаристији), није ли заједница – κοινωνία – тела Христовог? Јер је један хлеб, једно смо тело ми многи; јер се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1 Кор. 10, 16–17). Тако сви сачињавамо једну свесвету Богочовечанску заједницу – Цркву. У самој ствари, у Светој Евхаристији је сав Господ Христос, сва Црква Његова, и све њене тајне и њене светиње. У њој је сав Нови Завет, завет у свеживотворној крви Божјој. Богомудри Кавасила благовести: „Црква показује себе у светим тајнама тела и крви Христове (тј. у Св. Литургији), не као у символима, него као удови у срцу, и као гране у корену дрвета, и, по речи Господњој, као лозе у чокоту (Јн. 15, 1–5). Јер овде не постоји само општост – κοινωνία – имена или аналогија по сличности, него истоветност – ταυτότης. Јер су ове тајне – тело и крв Христова, а то и јесте истинита храна и пиће Цркви Христовој; и она, причешћујући се њима, не претвара их у људско тело, као што бива са људском храном, него се она сама (тј. Црква) претвара у то тело и крв Христову ... И ако би неко могао да види Цркву Христову по томе колико се она сјединила с Њиме причешћујући се Његовим телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело. Зато и пише Апостол Павле: Ви сте тело Христово, и уди међу собом (1 Кор. 12, 27)“.

Тако је апостолско и светоотачко доживљавање Свете Литургије као тајне саме Цркве, тајне причешћа и сједињења са Христом. Кроз свето Причешће ми стално обнављамо свој савез са Господом Христом и као појединци и као „народ Божји“ (ср. Тит. 2, 14; Јевр. 2, 17; 8, 8–10; 2 Кор. 6, 16); стално се утврђујемо и уцрквљујемо у Њему; и то је за нас стварно увек нови савез, Нови Завет у Богочовеку Христу. То је оно што никада, никада не треба заборавити већ увек памтити и обнављати, и тако себе у Цркви стално изнова богочовечанским животом оживљавати. Зато Спаситељ и озакоњује благовесну заповест: „Ово чините у Мој спомен“ (1 Кор. 11, 24–25; Лк. 22, 19).

Овај литургијски, овај евхаристијски спомен не само подсећа него и продужује сав Богочовечански подвиг спасења света, извршен Господом Христом. По богонадахнутој речи Светог Јована Дамаскина: „Свршавање светих тајни на Литургији испуњава сав духовни и натприродни домострој оваплоћења Бога Логоса“. Кроз Свету Литургију и свето Причешће на њој ми доживљујемо сав Спаситељев Богочовечански домострој спасења као свој. А пре свега Његову свеспасоносну смрт и чудесно васкрсење. Јер они потпуно уводе у само срце и у саму вечност Богочовечанског подвига спасења. Стога свети Апостол благовести: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу и васкрсење обзнањујете, докле не дође“ (1 Кор. 11, 26). Стога је Света Литургија основна тајна вере хришћанске – тајна обзнањивања и литургијског причесног даривања Христове смрти и васкрсења као нашег спасења, охристовљења, оцрквљења, обожења, обогочовечења.

Са тих разлога ево и три Свете и Божанствене Литургије на српском језику. Јер? – Православни хришћани су позвани да помоћу светих тајни и светих врлина, чији је извор и центар Света Литургија, доживљују Богочовечански домострој спасења у свима његовим богочовечанским красотама и блаженствима.

Следујући апостолском предању свете равноапостолне браће Кирила и Методија и равноапостолног Св. Саве, дајемо овај превод Божанских Литургија на говорном народном језику, али не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма. Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Као што је смисао Цркве да сваки народ, примајући га у себе, обогати својом Пуноћом, тако се она односи и према, језику тога народа: примајући га за свој језик којим се обраћа Богу, она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богодане могућности. Црква је мерило и народа и језика народног, никад обратно. Она никад не раздваја и не сиромаши, напротив – увек сабира и спаја народ и народе и њихове језике, ново богати ризницама старог, а старо обнавља живим соковима новог. У језику је увек главно тајна речи; а тајна речи људске неодвојива је од тајне Речи Божје, словесне тајне, логосне тајне Логоса Божјег – Христа Богочовека. Отуда је литургијски језик увек еванђелски, псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светог, језик богослужења и богославословљења, којим се освећује и посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литургијском употребом, јер се, по Апостолу, све освећује речју Божјом и молитвом (1 Тим. 4, 5).

Превод Божанствених Литургија: Св. Јована Златоуста, Св. Василија Великог и Пређеосвећених Дарова извршен је према грчком, старосрпском и црквенословенском тексту. За превођење са грчког употребљавали смо пре свега старије и новије штампане Служебнике Јерусалимске Цркве, цариградске Велике Цркве, Јеладске Цркве и Свете Горе, а затим и научна издања најстаријих грчких литургичких рукописа, као што су:

Ј. Goar, Ευχολόγιον, Venetia 1730.

F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western, Oxford 1896.

А. А. Дмитриевскій, Описаніе литургическихъ рукописей хранящихся въ библіотекахъ православного Востока. Томъ II: Ευχολόγια. Кіевъ 1901.

Π. Τρεμπέλας, Αι Τρει̃σ Λειτουργίαι κατά τούς εν Αθηναις κώδικας, Αθη̃ναι 1935.

М. И. Орловъ, Литургія Св. Василия Великаго, Спб. 1909.

Δ. Μωραϊτης, Η Λειτουργία τω̃ν Προηγιασμένων, Θεσσαλονίκη 1955.

При превођењу на српски, као што рекосмо, користили смо и старосрпски превод, углавном из србуљских рукописних Служебника 14-16. века (првенствено из фонда библиотеке и музеја Српске Патријаршије) и из првог штампаног Служебника Божидара Вуковића. За црквенословенски текст користили смо неколико старијих и новијих издања Служебника Руске и Српске Цркве.

Као помоћна средства при превођењу имали смо у виду и новије преводе на новогрчки, руски, бугарски, немачки, енглески и француски (Π. Τρεμπέλας-а, К. Керн-а, Митроп. Герасима, A. Matzew-a, T. Tarnawskog, Robertson-a, Mgr Sylvestre-a), као и досадашње преводе на српски језик (наш превод Литургије Св. Јована Златоуста из 1922. године овде смо поправили а понегде и прерадили).

За коначну припрему српског текста Светих и Божанствених Литургија много су нам користила светоотачка тумачења Свете Литургије, и то: Св. Максима Исповедника, Св. Германа Цариградског, Николаја Кавасиле, Симеона Солунског и Филотеја Цариградског, као и новији литургички радови православних руских, грчких и српских литургичара и богослова.

Још неке напомене и објашњења ради бољег разумевања овог превода и издања Светих Литургија на српском. Текст молитава, јектенија и возгласа, као и примедаба и упутстава за свештенослужитеље, унет је у овај Служебник онакав какав је засведочен данашњом саборном васељенском праксом Православних Цркава која продужује древно православно литургијско Предање. Сходно тој пракси, у овом нашем преводу све молитве у божанском чину Св. Литургије налазе се на свом природном месту: непосредно испред својих возгласа, којима се свака молитва логички и завршава. То посведочује већина старих литургијских рукописа и не мали број штампаних издања Служебника.

Исто тако, сходно литургијском сведочанству древног и савременог саборног Православља, извесни текстови који су тек у новије време ушли у чин Литургије, и то не свуда код свих православних (као што су: Јектенија за упокојене после Сугубе јектеније, и тропар Трећега часа у самом канону Евхаристије), стављени су овде у угласте заграде, јер није наше да их овом приликом изоставимо али ни да их пропустимо не указавши на њихово новије увођење у чин Литургије. То особито важи за тропар Трећега часа у канону Евхаристије, за који су последњих неколико векова многи православни јерарси, литургичари и богослови већ више пута рекли да га треба или сасвим изоставити или макар пренети испред молитве епиклезе, што смо ми овде и учинили (тј. ставили смо га у Литургији Златоустовој испред молитве „Још Ти приносимо...“, а у Литургији Св. Василија испред молитве „Стога и ми, Пресвети Владико...“). На овај начин он мање прекида литургијску и логичку непрекидност текста свете Анафоре, то јест текста молитве епиклезе и освећења Дарова. Одсуство тог тропара Трећега часа у старијим (пре 16. века) рукописним Служебницима, како грчким тако и србуљским, као и у свим данашњим штампаним грчким Служебницима, сматрамо да овде није потребно ни доказивати.

Такође напомињемо да у Литургији Св. Василија Великог, при самом освећењу евхаристијских Дарова, речи „Претворивши их Духом Твојим Светим“ овде су изостављене (иако у новијим словенским Служебницима постоје). Оне су непотребно и неумесно пренете овде из Златоустове Литургије, док у изворним текстовима Василијеве Литургије не постоје, јер су текстуално сувишне. Наравно, остале су овде завршне речи освећења Дарова Василијеве Литургије: „Проливеном за живот света. Амин, Амин, Амин.“

Да не би некима изгледала чудна или неуобичајена понека места у овом нашем преводу Божанствених Литургија, те да то не би сматрали као од нас уведену новину, напомињемо и следеће: Спомињање (и вађење честице) међу девет светих чинова на Проскомидији као првих Светих Анђела и Арханђела, засведочено је не само целокупном данашњом грчком литургијском праксом, него и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и србуљским и словенским. Јер и Свети Анђели спадају такође у Цркву као Тело Христа Спаситеља и као „побожни Сабор Његових верника“ (како о томе дивно говори оно сажето тумачење Св. Проскомидије од патријарха Филотеја Цариградског, наведено у нашем преводу на крају Проскомидије, у примедби испод текста). Даље, возглас пред Трисветом песмом: „Јер си свет, Боже наш, и у Светима обитаваш...“ текстуално се тако налази у многим старим рукописним Служебницима, а тако је дословно очуван и у васкрсном и празничном Јутрењу (где је, несумњиво, пренет као такав из Литургије). Даље, поредак ђаконовог узимања благослова од свештеника после завршеног Великог Входа дат је у овом Служебнику према извесним старим рукописним и штампаним Служебницима и, што је главно, према Архијерејском Чиновнику, јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености и литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим Служебницима. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника. На крају, треба додати и следеће објашњење односно упутстава за свештенослужитеље при служењу Свете Литургије: Постојеће напомене, упутства и објашњења у Служебнику, што су опширнија и детаљнија, тим самим показују да су новија и млађа, тј. да њихово уношење у текст Литургије каснијег је датума. Зато смо и ми у овом преводу, не могући их ипак изоставити или пренебрегнути, настојали пре свега да се не упуштамо у било каква додавања или проширивања тих упутстава и објашњеша, а понегде и да не уносимо све оне подробности које се налазе у новијим штампаним Служебницима.

Последња наша напомена односи се на певање и одговарање на Светој Литургији: Свуда смо бележили древну литургијску праксу Саборне Православне Цркве, засведочену и најстаријим изворним текстовима Литургије, а то је – да на све свештеничке и Ђаконске возгласе, прозбе, јактеније и молитве на Литургији увек одговара народ, сав православни верни народ Божји. Јер је Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа и у њој сви саборно живимо и саборно се молимо. У томе се такође испољава саборни карактер Свете Евхаристије.

На крају свега, моја небоземна молитвена, евхаристијска, литургијска благодарност Пастиреначалнику и Великом Архијереју Богочовеку Господу Исусу Христу и Светим Оцима, Литурзима Цркве Његове, што ме недостојнога удостојише и омоћаше да ово свето дело завршим. Такође се овде особито захваљујем за драгоцену помоћ при коначном прегледу овога превода Божанствених Литургија четворици младих христољубивих богослова, доктора православне светоотачке теологије, јеромонасима: Атанасију, Амфилохију, Артемију и Иринеју. За труд њихов нека их Господ Бог помене у Царству Своме.

На Благовести 1978. године

Архимандрит Јустин, духовник Манастира Ћелије

[deda]

Само треба погледати када је ово наш свети Отац писао. 1978. И после неко каже како је све фукнционисало како треба. Медо, не мислим само на тебе али... ево, види. Ово је било поодавно. И шта се променило?

Св. Јустин је опомињао Србе и Словене уопште, што су погрешно схватили Литургију. И наводи тачно проблеме који су увелико владали. Проблеми тропара трећег часа, вађења честице за анђеле...

[Guest Izida]

Odmah da se ogradim ja nisam teolog.I zato se pocesto osecam glupo u drustvu,kad laici pocnu da komentaerisu pro at contra novog i starog,a niko ne ume da kaze argumente zasto.Samo jedni drugima skacu za oci.

Mene silno zanima da li ovaj narod misli da je Liturgija ista vec dva milenijuma,da se nijednom nije menjala.Pa promenu su uveli jos Sveti Kirilo i Metodije,kad su uveli crkvenoslovenski umesto grckog.Setite se samo da su se rani hriscani okupljali u katakombama.Da li su oni imali dveri da se oko njih svadjaju ili ne daj Boze tuku,kao sto je zabelezeno slucajeva u novijoj istoriji SPC?Nisu.Bili su srecni sto imaju gde da sluze makar i krijuci.Volela bih ovde da napomenem nesto iz relativno novije istorije iz proslog veka.Naime,u jednoj susednnoj drzavi,kada je diktator ucvrstio svoju vlast,navodno je Ustavom zajemcio pravo na slobodu veroispovesti.Ali,je zatvorio pravoslavne u jedan radni logor u Delti Dunava.Svestenicima i narodu cak nije dozvoljavano da imaju kalendar,da zanaju koji je dan i praznik.Ali je njihova vera bila jaka.Pronasli su jedno zrno psenice i jedno zrno grozdja i krijuci od logorske straze sluzili Liturgiju. 8084.gif

Sto se mene tice vec 16,5 godina sam u Liturgiji.Sto se dveri tice,mislim da ne smemo dovoditi u pitanje prisustvo Svetog Duha,ako su dveri otvorene ili zatvorene.Kao laik mogu da kazem da je akustika bolja sa otvorenim.Nedavno sam bila za pevnicom,gde se dveri i otvaraju i zatvaraju,zarad mira u Crkvi,

i,brate mili,mnogo jeci i odjekuje,kad su zatvorene.I bila sam za pevnicom u drugom hramu,gde su konstantno otvorene,i bolje je.Takodje mislim da je bolje pricescivati narod tokom Liturgije,a ne na kraju.Pamtim vreme,kada narod dodje na pricst za Cistu nedelju,red bukvalno do gimnazije,kod nas,i taj narod uopste ne ucestvuje u Liturgiji,samo se pricesti na kraju.Sem toga molitve za posle pricesti su se uvek citale tokom Liturgije,pa je bilo poprilicno

nelogicno,a i glupo,iskreno govoreci,citati molitvu posle dogadjaja,koji se nije desio,pa se dogadjaj desi pola sata posle molitve.Razmislite o tome.Zatim,

vele da se sad cuju neke molitve,koje narod ne sme da cuje.A sto ne sme?Pa,je li se prezviter,koji sluzi,moli samo za sebe ili i za prisutni narod?!Zatim,

cini mi se da je uveden neki red u tome sto se sve cuje.Da nije tako bila bi situacija sledeca:ja sretnem brata,nazovem mu Boga,a on meni kaze:"Lepo

je vreme." 0102_laugh Pa,zar nije?Mada mi je poredjenje mozda neumesno ili glupo,ali je realno.Meni licno se jedino ne dopada sto se po "novom" ne poju

duhovne pesme,jer ih ja mnogo volim,ali ne mozemo u Liturgiju ubacivati subjektivne dozivljaje.

I evo vam jedna zanimljivost.Imam cast da poznajem,i ogromnu srecu i zadovoljstvo da ponekad razgovaram sa najstarijim svestenikom Zicke eparhije  8084.gif.Covek ima 84 godine,ovo mu je jedanaesti vladika.Pamti Nikolaja,on ga upisao u bogosloviju i poslao u Bitolj.Elem,covek je hadzija.Jos pre pet-

naest godina mi je pricao da je prolazio kroz Ganu.Veli on da tamo nemaju zvona,vec bubnjeve,tj.dobose   Mislite li da njih Hristos manje voli

zbog toga?Cak sta vise oni Hrista crtaju kao crnca,a Azijati,u svojim pomesnim crkvama Ga prikazuju kao kosookog.Zato sto Ga tako zamisljaju.I zato sto

kad je do njih stigla Njegova rec,oni nisu imali sredstva,putem kojih bi videli belce.Mislite li da je to strasno?Meni nije.Sisao je da spase sve rase.

Prema tome,vreme,snagu i energiju,koju trosimo za debate,bolje bi bilo da trosimo na molitvu.Cini mi se da ta rasprava samo zbunjuje i Liturgijske vernike,

a kamo li ateiste ili formalno-pravoslavne.

Jedino bih te,oce,zamolila da mi objasnis ovo "novo" pravilo oko pricesti.Cula sam da se mogu pricescivati na svakoj Liturgiji,iako mrsim.Ne bilo ti zapove-

djeno,pojasni mi to malo.

[Guest свештеник Иван Цветковић]

http://www.svetijakov.org/forum/index.php/topic,1016.msg13366/topicseen.html#msg13366

[Guest Alefshin]

Последња наша напомена односи се на певање и одговарање на Светој Литургији: Свуда смо бележили древну литургијску праксу Саборне Православне Цркве, засведочену и најстаријим изворним текстовима Литургије, а то је – да на све свештеничке и Ђаконске возгласе, прозбе, јактеније и молитве на Литургији увек одговара народ, сав православни верни народ Божји. Јер је Црква живо Тело вечноживог Богочовека Христа и у њој сви саборно живимо и саборно се молимо. У томе се такође испољава саборни карактер Свете Евхаристије.

Занимљиво да се о овоме скоро уопште не прича, а ради се о изузетно битној ствари. Наиме, моје лично мишљење је да би ми, Срби, били много црквенији да и сам народ у себи певуши тихо `Благослови душе`, `Јединородни Сине`, `Достојно јест`, `Иже херувими` и све остале `певничке` песме. Оне су прелепе, а просечан верник који дође да се причести, изузимајући ону мањину која је редовна на богослужењима, отпрати цупкајући предивну и божанствену св. Литургију само чекајући `кад ће причес``. Ако гледамо то и са једне практичне стране, мислим да су протестанти и римокатолици црквенији у просеку баш због тога што код њих сву одговарају на јектенија или певају оне мени срцепарајуће песме о Исусу. Наша Литургија је најлепша и величанственија са те естетске стране и у односу на римокатоличку мису и у односу на протестантску службу, а опет нам је црквеност, она суштинска, прилично слаба. Просечан Србин/Српкиња не зна шта се у суштини дешава на св Литургији, он(а) се пита `шта се то дешава у Цркви око службе( или још горе `мисе`). Не доживљава св.Литургију као нешто своје, нешто узвишено и увек ново, не задрхти му срце кад чује звона за почетак Литургије и није му криво што није ишао на исту, чак и не размишља о томе( једноставно не зна). Али, да ли је наше `дођи и види`, свих нас утврђених у православљу, довољно гласно?

[Guest Izida]

U Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi,sav prisutan narod oduvek peva,tj.poje.A skoro mi rece jedan svestenik,moj zemljak,da je isao da sluzi sa novim patrijarhom njihovim i da je zensko bilo ctec.Takodje,oni imaju jedan,po mom misljenju,lep obicaj,kad se svestenik pricesti,svi prisutni piju vino. 8084.gif

Inace,moram da se hvalim,kod nas u Staroj crkvi,gde je staresina protojerej Milic Dragovic,pominje se u ovom forumu,ceo prisutan narod peva.Neki dan,

jedna iza mene pevala tuzna,a uopste ne ume.Ali,nema veze.Hvala Bogu,pa mi je culo sluha ocuvano,pa sam mogla da je cujem. 0104_cheesy

[PD]

Pomaze Bog,

Licna iskustva...u pocetku ne razumeh liturgiju...pojanje...sta svestenik radi i zasto...zelja za saznanjem se pojavila (valjda to zrno psenice je bar malo uhvatilo koren u srcu mom) i ja sam pocela da sve vise obracam paznju sta se dogadja...prvo sto mi je pomoglo je bilo na kraju liturgije objasnjenje samog jevandjelja za taj dan sto bese procitano...nas svestenik to lepo objasni i beseda mu zlata vredi...od tog je sve krenulo...nisam odgovarala ni pevusila u pocetku...sad da i ne samo ja nego svaki dan sve vise dusa cujem oko sebe da tiho odgovaraju...neki znaju sve a neki samo Oce nas i Verujem...Takodjer imamo na rasplaganju brosure u kojim je cela liturgija i sta se peva za pevnicom...ko hoce moze i tako da prati i uci...Ne znam da je zabranjeno to raditi...jednom sam sa svestenikom isto pricala kako mi nekad misli odlutaju i ne slusam sta se poje...a on kaze i to je prirodno...ako ce ti pomoci ti pridji za pevnicu pa s njima polako...

Sto je pisac hteo da kaze...nije sve do same liturgije i kako se sluzi...veliki udio u tome ima narod....da li je svestan i rascisito sam sa sobom zbog cega dolazi na liturgiju...da li da se vidi sa nekim, zavrsi neki posao, dodje eto tako jer vecina ide, jer je to sad cool...verujte ima svega toga. Koliko mi ne znamo i ne postujemo svetinju u kojoj se nalazimo je zalosno. Probam da ne osudjujem, da nadjem opravdanja misleci ne znaju...oprosti im Boze, ali se javi u meni neka vrsta osude zasto ne zele da saznaju. Ima ovde primera kad pocnu da se ljube, smeju, glasno razgovaraju, dovikuju a stoje u redu da prime naforu ili kad Boze oprosti mobilni telefon zvoni...kao posao mora da se javi...da su svi vatrogasci razumela bi ajde gori ne moze se cekati pola sata ali kad je obican poziv...e ne mogu...

Prastajte meni gresnoj.

klapklap dobrodosli

[Guest Izida]

Vala,sestro,da znas.Sve si lepo napisala i obuhvatila nemam sta da dodam. trening

Osim da na Liturgiju treba ici zarad Hrista,koji je umro za nas na Golgoti,i zarad spasenja duse svoje.I ne treba da nas interesuju ponasanja drugih i njihovi

razlozi...Ako nam se obrate za savet i pomoc treba im reci ono sto znamo i naravno uputiti na svestenika. B)

A vec za mobilne,nemam reci da kazem koliko su ljudi nevaspitani.To je stvar elementarne kulture.Pitam se kako smo ziveli dok ih nismo imali.

[PD]

Vala,sestro,da znas.Sve si lepo napisala i obuhvatila nemam sta da dodam. trening

Osim da na Liturgiju treba ici zarad Hrista,koji je umro za nas na Golgoti,i zarad spasenja duse svoje.I ne treba da nas interesuju ponasanja drugih i njihovi

razlozi...Ako nam se obrate za savet i pomoc treba im reci ono sto znamo i naravno uputiti na svestenika. B)

A vec za mobilne,nemam reci da kazem koliko su ljudi nevaspitani.To je stvar elementarne kulture.Pitam se kako smo ziveli dok ih nismo imali.

Naravno, svi treba da radimo na sebi i svom hodu ka Gospodu Hristu ne obracajuci paznju na druge...cvrsta volja i vera i onda je sve moguce...

Mobilne sam pomenula jer ljudi koji dodju sa mobilnim nisu tu radi liturgije nego radi svih onih drugih stvari sto nabroja gore...gordost, egoizam a ne rec bozija sto se propoveda.

Sto je coveku nemoguce, Bogu je moguce!

[Tanja]

Opomenite me, molim vas ako gresim, ali Liturgija kao hod, zivotni hod i jeste interakcija svestenstva i carskog svestenstva, naroda. Nema pasivnih. Pre svega mislim da je potrebno shvatiti da je kao i u zivotu tako i u Liturgiji potreban ceo covek, Bog nas hoce cele, ali i na Liturgiji i van nje(ako uopste to i moze da se razdvaja!). Smelost je ta koja nas, iako svesne svoje nedostojnosti, opet i opet poziva i pokrece. Kako ziveti ako se ne pricestimo? Da li je i to uzimanje slobode sebi, kao da mozemo uvek da kontrolisemo okolnosti. Svako put pomislim sta ako nastradam nekim slucajem a nisam se pricestila? Cemu reci AMIN ako se ne ucestvuje u molitvi, ako je ne cujemo? Ne umem da procenim da li sam dostojna ili ne, ali imam poverenja, duhovnika, Nedeljom sam na Liturgiji, ispovedam se, postim, boli me bol mog brata, radujemo se zajedno i ne cutimo. Svake Nedelje smo zajedno, ucimo se, slusamo zivu Rec, i ne samo to nego i ucestvujemo i to je zaista ona smelost kojom se preporucujemo. Imam utisak da malo ljudi, inace ima ovako zivu Zajednicu kao mi i da je to razlog mnogih nedoumica, cini mi se cak i straha. Ispovedajmo se jedni drugima... to je iskustvo, ne znanje. Zato bih predlozila da pored svih objasnjenja koja nam dajete, a ocigledno su vise nego potrebna, mozda treba poceti upravo temu REC ZAJEDNICE, prakticno, licno iskustvo, svedocenje. Otac Ugrin je pokrenuo ovu temu, ali nazalost koliko vidim nije bilo reakcija ili nema iskustava, ne znam.  confused

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Сестро, тема постоји у истом или сличном облику, и мислим да је добро да се ова тема споји

http://www.svetijakov.org/forum/index.php/topic,1016.msg13630/topicseen.html#msg13630

[Guest Светлана]

[Милан]

Беседа на Аранђеловдан:

Беседа на Аранђеловдан.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа на Благовести:

Беседа на Благовести.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа на парастосу Св. Владици Николају

Беседа на парастосу Владици Николају.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа на Педесетницу

Беседа на Педесетницу.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа на Светог Саву

Беседа на Светог Саву.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа на Усековање

Беседа на Усековање.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа на Васкрс

Беседа на Васкрс.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа на Видовдан

Беседа на Видовдан.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа о слепом

Беседа о слепом.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа у Свету Недељу Православља

Беседа у Свету Недељу Православља.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа уочи Великог Петка

Beseda Uoci Velikog Petka.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Беседа у манастиру Каони

Беседа у манастиру Каони.wma

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

СВЕТИ ОЧЕ ЈУСТИНЕ МОЛИ БОГА ЗА НАС. СЛАВА ОЦУ И СИНУ И СВЕТОМЕ ДУХУ. АМИН.

[Guest Izida]

A za ovo jedno specijalno hvala!Ja sam njegov veliki postovalac.A i ucinio mi je neke stvari u zivotu,koje ne moze i ne bi svako.