Пилотима Шестог ловачког пука-одлетелим у вечност…

[Милан Ракић]

Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно Сунце мученика. 

(Јован ДУЧИЋ, Химна победника)

5. април 1941. године - управо сада, око 21 сат. Манастир Крушедол...

Пилоти 51 групе. Шестог ловачког пука поред ловца ИК3

Утихнула су звона древне светиње…

Пилоти 32. ловачке групе Шестог ловачког пука са пратећим саставом су међ` манастирским зидинима…

Крушедола…

Свако са својим мислима. У тишини… Са Богом…

Манастир Крушедол

На летелишту испред манастира, налазе се „постројене“ три ескадриле ове ударне ловачке групе. Са 27 најмодернијих ловаца Месершмит Ме-109…

У сталном су контакту са колегама на земунском аеродрому… Из 51. ловачке групе… Са такође три ескадриле. Они имају 16 авиона. Десет „месера“ и шест ИКЗ…

Месершмит Ме-109Е из састава 6. Ловачког пука

И они чекају.

Ослушкују…

Тишина…

Погледају каткад ка Бежанијској цркви…

Црква Сцетог Великомученика Георгија

У манастиру, са својим пилотима и механичарима је и њихов командант пука.

 

Потпуковник Божидар Костић…

 

Тихо им се обраћа…

 

Издаје задатке… Бодри их да мало одспавају…

 

Буђење и први извиђачки летови почињу сутра, 6. априла… У три сата…

 

Таман кад прође оно тамно – „глуво доба“ ноћи…

 

Опет тишина…

 

Манастир…

 

Молитва…

Потпуковник Божидар Костић, пилот ловац

 

Понеко и заспи… У манастиру…

 

Колеге у Земуну нису те среће…

 

Иако је наређено повечерје, читаву ноћ се по аеродрому мотају сенке…

 

Људске…

 

То нису људи…

 

То су изроди људски…

 

Ометају сан. Таман први сан на очи, а неко лупи на прозор…

 

Сенка се изгуби у тмини Дојног поља…

 

Сан се некако врати…

 

Сенке се појаве опет…

Генерал пуковник Александар Лер

 

Понеко, „ломећи се“ измеђ` сна и јаве, наивно помисли: „Ма неће они нас сутра… Неће уопште… Можда… Па њихов командант „Саша“ је наш! Православац по мајци!“

 

И тако… Чекају…

 

И знају наредбу…

 

Остала је иста!

 

Без обзира што је колико прекјуче, онај изрод Владимир Крен из Загреба авионом побегао у Бечко Ново Место и Александру „Саши“ Леру однео наше ратне планове…

Капетан Владимир Крен

 

“Саша” ће остати упамћен као дивљак…

 

Човек који је дивљачки разорио понижену земљу и њен престони град… И још много градова и села... 

 

И њега и издајничко псето Крена, дочекао је на крају рата метак… Као милост…

"Паклена врата Београда"

 

Сви су на картама и у својим главама разрадили линију која „не сме пасти“…

 

Инђија-Војка-Авала-Панчево… „Паклена врата Београда“…

 

Чекали су јутро… Шестог априла…

 

И часно борећи се, одлетели у вечност!

Милан РАКИЋ

 

 

 

Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг