Десанка Максимовић: На­јед­ном Сам Про­ле­ћем Опи­је­на

[Милан Ракић]

На­јед­ном сам про­ле­ћем опи­је­на,
као на пу­чи­ни њи­шу се ства­ри,
и идем пре­ма пе­сми ко­ја из­гре­ва
као ме­се­цу ме­се­ча­ри.

Има ли ишта вре­ли­је и лу­ђе и чуд­ни­је
не­го кад у ср­це се­ме пе­сме уђе
и као лист се спре­ма да из­би­је.

До ју­че ми све за­кљу­ча­но
от­кљу­ча­вам на­јед­ном вол­шеб­ним кљу­чем.

И чи­ни ми се да ми је да­но
пу­чи­ном да га­зим,
у не­бе­са ру­ку да за­ву­чем.

Буд­на сам, али као да спа­вам,
по­ве­зу­јем ства­ри не­по­ве­за­не,
гла­ва ми је чу­да кр­ца­та,
и ме­ло­ди­је на­до­ла­зе са сва­ке стра­не.