In Memoriam: Гроздана Олујић (1934-2019)

[Милан Ракић]

У суботу 16. марта увече у Београду напустила нас је велика српска књижевница, Гроздана Олујић. Била је позната по својим романима, приповеткама, бајкама, као и по својим преводима, есејима и антологијама.

Гроздана Олујић рођена је 1934. године у Ердевику. Чувала је „бабушка”, Рускиња избегла од Октобарске револуције, па је рано научила руски и француски. После гимназије у Бечеју завршила је енглески језик и књижевност, а потом и магистрирала на Филолошком факултету у Београду. Још као студенткиња, у 23. години објавила је роман „Излет у небо” (1958). Рукопис је добио награду сарајевске издавачке куће „Нова просвјета”, изазвао велику пажњу и убрзо идеолошке нападе због критичког односа према социјалистичком режиму. У кратком временском периоду, током једне деценије, написала је и „Гласам за љубав” (1963, први омладински роман у српској књижевности), „Не буди заспале псе” (1964) и „Дивље семе” (1967).

Шездесетих година била је млад писац у фокусу, онај који изазива контроверзне ставове и, у исто време, један од најпревођенијих (романи су преведени на око тридесет језика, објављивани на разним континентима, ушли у лектиру за студенте компаративне књижевности на америчким универзитетима). По романима су снимљени филмови „Чудна девојка” (1962) и „Гласам за љубав” (1965), од којих први спада у један од култних филмова црног таласа југословенске кинематографије. Пети роман „Преживети до сутра” (настао 1961) одлучила је да не објави, све до пред крај живота (Плаво коло Српске књижевне задруге 2017). Прошле године Српска књижевна задруга и Прометеј објавили су едицију „Сабрани романи Гроздане Олујић” којом се представља њен целокупни романескни опус.

Са друге стране, идеолошке критике имале су далекосежне последице, па су место и значај списатељице углавном одређивани на фону негативне рецепције у социјалистичкој епохи: у свим важнијим књижевноисторијским прегледима друге половине 20. века дело Гроздане Олујић вредновано је као „доста превођено”, али „без особите дубине”. Данас је видљиво да њен књижевни опус има своју знатну дубину и слојевитост и да је реч о ауторки која је била провокативна и бескомпромисна у представљању скривених страна људске природе и друштва. Модерност романа огледа се не само у приповедној структури, већ и у усредсређености на актуелну стварност земље која се тада опорављала од последица рата. Позиција младог човека (а јунаци њене прозе најчешће су средњошколци, студенти, чиновници, уметници) у свим временима је слична, изјавила је списатељица у једном интервјуу: они се не мире са постојећим и у свом трагању за срећом често прекорачују моралне, друштвене, еротске норме. Чињеница је, међутим, да је таква слика стварности (било да је радња смештена у фикционалну војвођанску варошицу Караново, Београд или Њујорк) била у оштрој супротности са комунистичком идеологијом и потребом да се млади људи обликују као промотори социјалистичких вредности и изградитељи будућег друштва. Један новински текст из тог доба наводи да су њени ликови први хипици у српској књижевности, па се може рећи да је наслутила (или антиципирала) шездесетосмашке протесте у Југославији.

Каријеру је почела као новинарка у „Младости” и „Младој култури” крајем педесетих година прошлог века. Познавала је Десанку Максимовић, Андрића, Васка Попу, Бранка Ћопића и многе друге. Из њених разговора са књижевницима настала је књига „Писци о себи” (1959). Много година касније из текстова објављених у овим листовима настала је збирка књижевних портрета о одрастању великих писаца и уметника „Били су деца као и ти” (2017). Волела је сликарство и дружила се са уметницима – Деса Керечки, која је илустровала многе њене књиге, била јој је блиска пријатељица, као што су били и Милић од Мачве, Оља Ивањицки, Шејка и други.

У Сједињеним Америчким Државама боравила је као стипендиста International Writting programа у Ајови (1969/70), а као корисник Фулбрајтове стипендије држала је предавања студентима на Универзитету у Калифорнији и на Колумбија универзитету у Њујорку (1982–1984). Неки њени текстови су драматизовани и извођени у САД у том периоду. У овом периоду ауторка је више пута боравила у Индији и спријатељила се са познатом индијском књижевницом Амритом Притам чију је књигу превела на српски језик. Опчињена културом Далеког истока годинама је радила на „Антологији савремене индијске поезије” (1980), за коју је требало да добије награду за преводилачки рад „Милош Ђурић”, али те године није додељена. Осим тога, превела је и дела Арнолда Вескера, Сола Белоуа, Виљема Кенедија, Јукима Мишиме.

Осим романескне прозе, Гроздана Олујић писала је и приповедну прозу и радио драме које су извођене на Радио Београду. Осим прича у периодици, објавила је збирку „Афричка љубичицa” (1985) из које су многе приче уврштене у антологије широм света. Једна од тих прича награђена је на конкурсу за најбољу кратку причу у Арнсбергу (Немачка).

Гроздана Олујић бавила се тумачењем књижевности, па њена есејистика обухвата проблем времена у књижевном делу, текстове о Кафки, Томасу Вулфу, Марселу Прусту, студију о Вирџинији Вулф и о савременој индијској поезији; у области проучавања књижевности за децу познати су њени есеји о поетици бајке и природи фантастике у књижевности за децу.

Младим читаоцима позната је као писац бајки из основношколске лектире. Бајкама се посветила у својим зрелим годинама и у овом жанру постигла велики успех у земљи и иностранству, о чему сведоче збирке „Седефна ружа и друге бајке” (1979), „Небеска река и друге бајке” (1984), „Камен који је летео” (2002), „Снежни цвет” (2004), Јастук који је памтио снове” (2007) и роман бајка „Звездане луталице” (1987). Сматра се најзначајнијим аутором бајке у савременој књижевности – збирке су преведене на више од тридесет језика широм света, а бајку „Варалица и смрт” Светска академија за уметност и културу (САД) прогласила је најбољом бајком света (1994). Године 2001. за Српску књижевну задругу сачинила је „Антологију љубавних бајки света”.

Добила је и награде Политикиног забавника, Младог покољења, Змајевих дечјих игара, Златни лептир, Стара маслина. Године 2004. добила је Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије. Добитница је НИН-ове награде за роман „Гласови у ветру”. Важно је рећи да је за своје заслуге у књижевности добила витешки орден Danneborg (1977), да је била почасни члан Универзитета у Ајови, од 1970. и почасни грађанин града Осла.

Последња појављивања у јавности имала је приликом доделе НИН-ове награде пре десет година. Живела је повучено, у свом стану, али волела је да чита нове књиге које су се појавиле и да о њима разговара. Када сам је последњи пут видела рекла је да много сања.

Сахрана Гроздане Олујић 21. марта у Алеји заслужних грађана

Сахрана књижевнице и преводиоца Гроздане Олујић биће одржана у четвртак, 21. марта, у 11.30 у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу, саопштило је синоћ Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.

Истог дана у 10 сати биће одржана комеморација у Удружењу књижевника Србије, наводи се у саопштењу. У удружењу „Адлигат” налазе се библиотека и део личне архиве Гроздане Олујић.

Поводом њене смрти, Удружење ће у Музеју српске књижевности, који је под његовим окриљем отворен, приказати посебну изложбу ретких потписаних првих и страних издања њених дела, као и део књига са посветама других великана овој књижевници, преноси Танјуг.