Zaljubljrnost ili opsesija

[Flojd]

Nadjoh zanimljiv tekst, mozda ce biti mnogima od koristi:

Ljubavni opsesivci smatraju da previše vole i imaju neverovatan „talenat“ da ih zainteresuje emocionalno nedostupni partner bez kapaciteta za bliskost, a nemir u stomaku pripisuju
zaljubljenosti umesto znaku upozorenja. Integrisana osoba sa kapacitetom za bliskost im je nezanimljiva, previše mirna jer nema fatalnosti i dramatike. Nalaze partnera sa greškom jer žele da su potrebnin, esvesno očekujući da kao takvi neće biti ostavljeni. Nakon početnog trijumfa što su osvojili partnera, pokušavaju da ga menjaju (pokušavajući da mu suzbiju loše navike) i spašavaju (u bajkama opisan fenomen magičnog poljupca sa terapijskim efektom promene: lepotica i zver, princeza ljubi žabu). Pogrešno veruju da će snagom ljubavi promeniti partnera, čime nesvesno pokušavaju da poprave loše obrasce iz detinjstva (pored emocionalno nedostupnog roditelja razvijena je težnja da se za ljubav opsesivno bore i to na pogrešnom mestu, od osobe koja to ne može da pruži, a za to krive sebe). Kako u tome ne uspevaju (čak i ako se partner promeni postaje im kao takav nezanimljiv, pa uleću u drugu disfunkcionalnu vezu), iznova potvrđuju lošu sliku o sebi kao nekom ko ne zaslužuje ljubav, čime pojačavaju doživljaj inferiornosti. Preporučuje se psihoterapija u cilju podizanja samosvesti, preispitivanja disfunkcionalnih obrazaca i jačanja zdravih kapaciteta.

Kada ljudi osećaju prihvaćenost lakše se zaljube i zavole, ali ako očekuju da će intenzitet razmene osećanja biti uvek isti, ako su „gladni ljubavi“ pre svega zbog nezadovoljenih potreba u detinjstvu, normalne svakodnevne oscilacije u vezi doživljavaju kao potencijalno ugrožavajuće, kao početak kraja, što vodi osećanju zanemarenosti i napuštenosti. Ko ne veruje u sopstvene potencijale sklon je ljubomori, zavisti, u svakome vidi opasnost po vezu, pa preovlađuje ljubavna opsesivnost.

U savremenom svetu je često Facebook špijuniranje i u skladu sa tim tzv. opsesivno-kompulzivni fejsbuk poremećaj koji karakteriše stalno proveravanje profila partnera (sadašnjeg ili bivšeg), skupljanje „dokaza“ za neverstvo, okupiranost istim. Oni smatraju da ih samo određena osoba može usrećiti (dok se ne pojavi novi izvor fiksacije) i ne mogu prihvatiti da objekat požude bude srećan sa nekim drugim, dok oni pate. Kod integrisanih, normalnih osoba prekid veze prouzrokuje tugu, povlačenje, žalost za značajnim drugim, prihvatanje realnosti da bivši partner ima izbor, da je za vezu potrebno dvoje, dok kod neintegrisanih koje odlikuje tzv. cepanje (ili nekoga vole ili mrze, ništa između) dolazi do narcističkog besa, osvete i potrebe za dramatizacijom.

Opsednutost nije zaljubljenost, mada se često izjednačava. Osoba gladna ljubavi opsesivce na početku tumači pogrešno, npr. na posesivnost i ljubomoru gleda kao na izraze ljubavi. Koriste se racionalizacije „toliko me voli da ne može bez mene“, preko mnogih oblika posesivnog ponašanja se prelazi i tone u destruktivnu vezu. Ljubomora je strah od gubitka ljubavi, predstavlja izraz nesigurnosti i i/ili projekciju sopstvenih nedozvoljenih težnji, a posesivnost se javlja kod osoba difuznih granica, koji drugog doživljavaju kao sopstveno vlasništvo. Na početku obično ne pokazuju pravo lice već socijalnu masku, iza zainteresovanosti za detalje, upoznavanja i brzog zbližavanja sa svima, sačekivanja, pokušaja menjanja najčešće se krije pokušaj kontrole. Ne tragaju za istinom, već traže dokaze nevere koje najčešće nema, ali to im nije bitno jer „znaju“ pravu istinu.

Opsednutost nije ljubav. Kad neko voli, želi toj osobi dobro ali ne nametanjem stavova, menjanjem njenog izgleda, osobina i ponašanja. Teško mu je kad voljena osoba pati, pomaže maksimalno, raduje se kad je srećna, pruža užitak. Ljubavni opsesivci žele da menjaju nečiji izgled (boju kose, frizuru, način oblačenja, šminku, čak predlažu plastične operacije), porodicu, profesiju, prijatelje, hobije, veroispovest, način ishrane i sl., sve što predstavlja stub identiteta, doživljaja sebe, pod izgovorom „bolje od tebe znam šta je za tebe dobro“.

Mnogi se opsesivno vežu za prvu vezu ili simpatiju i pored raskida, neopravdano veličaju njen značaj kao čiste, jedine prave, pa se emocionalno zatvaraju za naredne veze. Ne uviđaju da je njihovo ponašanje u toj vezi najverovatnije bilo ispravno jer je bilo iskreno, samo sa pogrešnom osobom. Tako se stvara začarani krug kojim se potvrđuje teza da je prva veza nešto posebno („samo jednom se ljubi“), a u stvari se izgubila nada da će opet voleti, pa se menja ponašanje. Mnogi se prerano vežu, što je u redu ako rade na vezi i zajedno psihološki rastu, što u životu nije toliko često. Kada se radi na sopstvenim potencijalima, ljubav u zrelijem dobu je često adekvatnija, sklonija kompromisima. Prava ljubav ne zna za godine, važno je na vezi raditi, napredovati zajedno.
Da bi ljubavna veza funkcionisala adekvatno, potrebno je da oba partnera budu integrisana, tj.u dobroj komunikaciji sa samim sobom. Zato je upoznavanje sebe kroz psihoterapiju najbolji put koji vodi ljubavi. Uviđanjem sopstvenih mana i vrlina stiče se tolerancija, prihvatanjem sebe proširuju se kapaciteti za ljubav. Za razliku od opsednutosti u kojoj je dominantan doživljaj opterećenja i gušenja, ljubav ne guši, čak i kada se povremeno pojavljuju loši trenuci, najveći deo vremena je osoba srećna i ispunjena, pa ljubav predstavlja podsticaj za proširenje sopstvenih potencijala.

Jedna od meta ljubavnog opsesivca može biti i integrisana osoba koja je u skladnoj vezi i koja jasno stavlja do znanja da ne želi da budu zajedno, a čija se uobičajna ljubaznost u početku pogrešno tumači. Ona se već dokazala kao neko ko ume da formira zdravu vezu i predstavlja ideal koji želi ljubavni opsesivac ali za to nema kapaciteta, pa teži da to ostvari zamenom sa partnerom integrisane osobe. Što ih integrisana osoba više odbija ne želeći da daje lažnu nadu, to se oni više prilepljuju i progone, jer njihova potreba nije da formiraju vezu punu bliskosti sa nekim ko je dostupan već da projektuju želje na nekoga sa kime ne mogu biti. Time se njihova misija puna patnje ispunjava jer veruju da prava ljubav mora da boli, da što je više prepreka i veća bol, veća je očekivana nagrada u vidu večite ljubavi. Pravi način komunikacije sa ovakvim osobama je diskretno prikazivanje sebe u socijalno manje poželjnom svetlu upravo u preuveličanim osobinama, a prekid komunikacije je najbolje izvesti tako da ljubavni opsesivci misle da su oni prekinuli komunikaciju.

Ljubavni opsesivci kao izvor fiksacije najčešće biraju ili osobu socijalnu uspešnu baš po aspektu koji im lično manjka (fizička privlačnost, obrazovanje, društveni uticaj, situiranost), pokušavajući da preko nje kompenzuju sopstveni nedostatak ili submisivnu osobu koja ponavlja patološki obrazac dominacija-podređenost iz sopstvene primarne porodice (sa istorijom alkoholozma, zanemarivanja, fizičkih i/ili psihičkih zlostavljanja).

Zaljubljeni misli stalno na voljenu osobu sa osećanjem ispunjenosti i prijatnosti, dok ljubavni opsesivci osećaju težinu, višak napetosti; zaljubljani ponekad čeka voljenu osobu posle posla da bi što više vremena proveli zajedno, dok opsesivci uhode da vidi sa kime izlazi; zaljubljeni često šalje mailove i sms-ove, dok opsesivci špijuniraju poruke, mailove i facebook profile, prisluškuju pozive; zaljubljeni povremeno zove, shvata da osoba ima i druge aktivnosti sem zajedničkog viđanja; dok ljubavni opsesivci zovu svaki čas uz povremeno isleđivanje zašto je npr. zauzet telefon; zaljubljenom je teško kada je ljubav neuzvraćena, ali to prihvata kao pravo na izbor, dok ljubavni opsesivci to doživljavaju kao veliku narcističku povredu, često iskaljuju bes („kako se usuđuje da raskine samnom“), smišljaju i sprovode osvetu.

napisala: Jasna Bulajić-Stepanović psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, [email protected]

Ovo je deo teksta, procitajte ceo tekst na ovom linku:

https://www.pharmamedica.rs/iz-ugla-psihologa/opsesivna-ljubav/