Svetislav Basara: Dan sendviča

[Милан Ракић]

Može li se – sme li se, dozvoljava li uopšte savest – pisati o kulturi ili bilo čemu drugom dan-dva nakon posete Najvećeg Brata našeg naroda, V. V. Putina, koja je poprimila razmere biblijskog Potopa.

Bio je to toliko veliki događaj da ni onaj TV policaj nije morao dežurati. Nije bilo potrebe, a nije imao ni gde. Sve televizije su posetu „pokrivale“ u realnom vremenu, delom „sa terena“, delom iz studija, u kojima su geopolitikanti i smarači (svih boja) iznosili smatranja i predviđanja, možda je bolje reći – priviđanja.

Najbolje od svega je što je sve prošlo bez žrtava u ljudstvu i materijalu, što je pravi bingo za zemlju u kojoj ni seoski vašar ne prođe bez nekolicine izbodenih. Nije to bio jedini pomak nabolje. I protokol je malčice uznapredovao, što će reći da na Surčinu nije bilo pokušaja da se Vladimir Vladimirovič sočno izljubi i da mu se uturi prst u dupe. Nije čak bilo – ili sam ja propustio da primetim – ni tradicionalnih devojčuraka u narodnim nošnjama koji visokom gostu prinose hleb, so i rakiju, e sad, da li je tu „tradicija“ zatajila ili je (pre će biti) ruski protokol našem protokolu skrenuo pažnju da to tako ne ide, ne znam, a nije ni važno za našu temu.

Dan velikih sendviča ipak nije prošao bez određenih razočarenja. Biva to kad je snaga mala, a očekivanja prevelika. Pretpostavljam da je ipak najtužniji bio Boškić Obradović, koji je lepo – crno na belo – Putinu objasnio da je Vučić lažni rusoljub i da – ako hoće pravu srpsku ljubav – treba da dođe kod njega, Jeremića Vuka i Sande RI, ali eto, Putin ga nije poslušao, pa sad neka trpi posledice.

Ni najobradovaniji visokom posetom, Visoki Nosilac ordena Aleksandra Nevskog – umalo ne napisah „Vučića – nije prošao bez razočarenja jer je Putin (podozrevam da se ne bi zamerio Boškiću) decidirano odbio da se obrati masi okupljenoj u njegovu (mislim Vučićevu) čast. Nikakva huškanja tu nisu pomogla. Njet i njet. Organizatori su morali znati da se u Rusiji „obraćanjima masi“ bave isključivo jurodivci i Žirinovski, ali nije to ni jedino – ni najvažnije – što oni ne znaju.

Sve u svemu, režim Nosioca Ordena Putinovom se posetom i priključenijima vinuo do zvezdanih visina, ali to je stvar koja bi Ordenonosca trebalo da zabrine, a ne da ga preterano osokoli. Iako mu se, naime, može dogoditi (a uzgred i svima nama) da – pilotskim rečnikom kazano – izgubi „uzgon“, neka mu Aerolazanski ili komandant RV i PVO objasne o čemu se tu radi i kakve opasnosti donosi.

Visoka poseta je Srbiju pokazala onakvom kakva i jeste – kao (većinski) aritmetički skup individuuma koji su u stanju da se perfektno organizuju da ne urade ama baš ništa, pa čak ni da vide onog zbog koga su potegli na put – našu uzdanicu, Putina – i na (nešto manji) skup antiprotivnih prvom skupu, koji nisu u stanju čak ni da se organizuju. Nego, je li Dačić pevao Kaljinku?

https://www.danas.rs/kolumna/svetislav-basara/dan-sendvica-2/

[Драшко]

Dobro je i ovo iako mi Bassara nije na listi omiljenih likova

Nešto sam se mislio dok sam se šeto Tašmajdanskim krajem sada, pade mi na pamet misao, zvučaće možda malo surovo ali:

Ono što je kod Rusa najbolje to je Aristokratija i duhovna i kulturna i umetnička. Svakojaka.

Mi smo to izgubili.

Srpska aristokratija ne znam dal postoji...