Претражи Живе Речи Утехе

Irinej Preletačević Izazovu svesrpskog plebiscita – ZA ili PROTIV građanskih protesta – nije odoleo ni NJ. S. Irinej, patrijarh serbski, koji nikako da se presaldumi da li je za kralja i otadžbinu ili je za Vučića i centralnu otadžbinsku upravu. 20Piše: Svetislav Basara29. januara 2019. 16.00 Nije prošlo – koliko – ni mesec dana otkako je blagoizvoleo izjaviti da srpsko nacionalno biće naprosto vapi za monarhijom, NJ. S. je opet okrenuo politički ćurak naopako i ponovo krenuo da agituje za republike Aleksandra Vučića i Mila Dodika. Ne mogodoh, grešna mi duša, da ne pomislim da bi – da počem nije monah – NJ. S. bio, kako se to u politžargonu kaže, žestok preletač, kalibra, daleko bilo, Maje Gojković – Hidžabović. No, dobro, moglo bi se to permanentno patrijarhalno idenje iz krajnosti u krajnost opravdati potrebom za sabornošću, širinom pogleda i izrekom „svaka vlast je od Boga“, ali ipak držim da je je dovođenje na vlast kralja (ili predsednika) isključivo Božija ingerencija, a da smo mi, rabi Božiji – na čelu sa patrijarhom – u obavezi da vlasti (svih boja) strpljivo podnosimo sve dok se drugačije ne naredi „odozgo“. Ne, međutim, ovog „odozgo“ – koje vedri i oblači po Srbiji – nego onog gore „odozgo“. NJ. S. je bezbeli ovako bogoslovstvovao: Vučić je na vlasti, ergo to je volja Božija, građanski pak protesti nisu Vučiću po volji, sledstveno to ne može biti ni Božija volja. Nije NJ. S. uopšte uzeo u obzir svetootačko učenje saglasno kome se u vaseljeni ne događa – niti se može dogoditi – ama baš ništa što nije po Božijoj volji – ili bar po dopuštenju – nego je pohitao da Božiju volju usaglasi sa Vučićevom i svojom – nije mu prvi put – pa je izdao saopštenje u kome je građanske proteste povezao sa delovanjem nečastivih sila, ali ne onih besplotnih, ovozemaljske su u pitanju, a vi dokonajte o kojima se tu radi. Kakve su to sile? To su, kaže NJ. S., sile strane „srpskom biću“. A šta je to srpsko biće? Da to možda nisu Vučić i Dodik? Ne znam. Pitajte NJ. S. Osim što su „strane“, te nečastive sile su i povezane u osovinu zla Beograd – Banja Luka, samo je falilo da NJ. S. doda – „po prepoznatljivom scenariju“. Povodom patrijarhovog teološko političkog istupanja oglasio se protođakon LJuba Ranković rekavši da to „nije stav crkve“ nego patrijarhovo privatno mišljenje. LJubi svaka čast, ali to što je rekao isto je kao da je Nebojša dr Stefanović da neka Vučićeva izjava nije stav SNS-a. Ja uopšte ne sumnjam da mnogi – ni u SPC ni u SNS (između kojih se sve više gubi razlika) – ne misle kao NJ. S. i Vučić, ali nismo valjda od juče, dobro mi znamo da je, obrni okreni stav poglavara, stav čitave crkve, kao što je stav NJega Vrhovnog obavezni stav NJih Nižnjih. Da je to hteo, NJ. S. se mogao „ograditi“, pa reći „ovo je moje mišljenje, ne crkveno“, tako bi bilo bolje, ali najbolje bi bilo da se crkva ogradi od ovakvog patrijarha. https://www.danas.rs/kolumna/svetislav-basara/irinej-preletacevic/

Može li se – sme li se, dozvoljava li uopšte savest – pisati o kulturi ili bilo čemu drugom dan-dva nakon posete Najvećeg Brata našeg naroda, V. V. Putina, koja je poprimila razmere biblijskog Potopa. Bio je to toliko veliki događaj da ni onaj TV policaj nije morao dežurati. Nije bilo potrebe, a nije imao ni gde. Sve televizije su posetu „pokrivale“ u realnom vremenu, delom „sa terena“, delom iz studija, u kojima su geopolitikanti i smarači (svih boja) iznosili smatranja i predviđanja, možda je bolje reći – priviđanja. Najbolje od svega je što je sve prošlo bez žrtava u ljudstvu i materijalu, što je pravi bingo za zemlju u kojoj ni seoski vašar ne prođe bez nekolicine izbodenih. Nije to bio jedini pomak nabolje. I protokol je malčice uznapredovao, što će reći da na Surčinu nije bilo pokušaja da se Vladimir Vladimirovič sočno izljubi i da mu se uturi prst u dupe. Nije čak bilo – ili sam ja propustio da primetim – ni tradicionalnih devojčuraka u narodnim nošnjama koji visokom gostu prinose hleb, so i rakiju, e sad, da li je tu „tradicija“ zatajila ili je (pre će biti) ruski protokol našem protokolu skrenuo pažnju da to tako ne ide, ne znam, a nije ni važno za našu temu. Dan velikih sendviča ipak nije prošao bez određenih razočarenja. Biva to kad je snaga mala, a očekivanja prevelika. Pretpostavljam da je ipak najtužniji bio Boškić Obradović, koji je lepo – crno na belo – Putinu objasnio da je Vučić lažni rusoljub i da – ako hoće pravu srpsku ljubav – treba da dođe kod njega, Jeremića Vuka i Sande RI, ali eto, Putin ga nije poslušao, pa sad neka trpi posledice. Ni najobradovaniji visokom posetom, Visoki Nosilac ordena Aleksandra Nevskog – umalo ne napisah „Vučića – nije prošao bez razočarenja jer je Putin (podozrevam da se ne bi zamerio Boškiću) decidirano odbio da se obrati masi okupljenoj u njegovu (mislim Vučićevu) čast. Nikakva huškanja tu nisu pomogla. Njet i njet. Organizatori su morali znati da se u Rusiji „obraćanjima masi“ bave isključivo jurodivci i Žirinovski, ali nije to ni jedino – ni najvažnije – što oni ne znaju. Sve u svemu, režim Nosioca Ordena Putinovom se posetom i priključenijima vinuo do zvezdanih visina, ali to je stvar koja bi Ordenonosca trebalo da zabrine, a ne da ga preterano osokoli. Iako mu se, naime, može dogoditi (a uzgred i svima nama) da – pilotskim rečnikom kazano – izgubi „uzgon“, neka mu Aerolazanski ili komandant RV i PVO objasne o čemu se tu radi i kakve opasnosti donosi. Visoka poseta je Srbiju pokazala onakvom kakva i jeste – kao (većinski) aritmetički skup individuuma koji su u stanju da se perfektno organizuju da ne urade ama baš ništa, pa čak ni da vide onog zbog koga su potegli na put – našu uzdanicu, Putina – i na (nešto manji) skup antiprotivnih prvom skupu, koji nisu u stanju čak ni da se organizuju. Nego, je li Dačić pevao Kaljinku? https://www.danas.rs/kolumna/svetislav-basara/dan-sendvica-2/