Zoran Panović: I bi Putin

[Милан Ракић]

Sigurno ste se naslušali priča o malignom uticaju Rusije na Balkanu, kao i onih da ruski uticaj podriva stabilnost Srbije i njenu briselsku budućnost.

Ali, povodom ove Putinove posete Srbiji, čuo sam od ozbiljnih i upućenih ljudi i ovaka neobična tumačenja: Ako je neko cinično primetio da je realizam u ruskoj književnosti svojevremeno bio upropastio rusku realnost, onda sigurno nije cinično ako konstatujemo da sadašnji ruski racionalizam u spoljnoj politici možda upravo spasava srpsku realnost, jer da je do nekih patriotskih radnika i revizionista najglasnijih u Srbiji, bilo bi globalno krajnje neizvesno na šta bi ispalo kad bi se Rusija ponašala baš kako oni to intimno priželjkuju.

Odmerenost i indikativna škrtost na rečima, kao karakteristike Putinove posete Beogradu, potvrđuju pomenutu racionalnost. I među dovedenim prostim narodom a i među zvaničnicima bilo je mnogo onih koji su očekivali da se Putin ponaša kao njegov prethodni ambasador u Beogradu – Konuzin, pa da u jednom trenutku ultimativno pita narod okupljen ispred Hrama Svetog Save – ‘Ima li ovde Srba’? Sigurno bi se iz raspamećene mase prolomilo – ‘Idemo na Kosovo!’ Pa da je Putin ostao još koji dan, da zađe po Srbiji sa crnim koferčetom, da obilazi zaseoke i ćuprije sa svojim imenom, da proba rakije, vidi crkve u izgradnji, da čuje repertoare emotivnije i od onog koji je Dačić bio spremio.

Medijsko-marketinški, Putin i Vučić su se obostrano ispomogli. Srpska napredna stranka je deo evropske narodnjačke internacionale. Vučić je u novembru prošle godine učestvovao u Helsinkiju na Samitu Evropske narodne partije (EPP). Ali, SNS ima i jako dobre odnose s Putinovom partijom. Odnosi su produbljeni oktobra prošle godine kad su potpredsednik SNS Marko Đurić i sekretar Generalnog saveta Jedinstvene Rusije Andrej Turčak potpisali u Moskvi Sporazum o saradnji. Iako je, uprkos tome, bilo previše očekivati da mu Putin još bude i govornik na naprednjačkoj bini, Vučić je pokazao da veštije pravi kontramitinge od Miloševića, mada je svaki naš političko-mitingaški autobus u poslednje tri decenije ‘događanja naroda’, u stvari onaj autobus iz filma ‘Ko to tamo peva’. Iako titoistički zavodljivo zvuče reči reditelja i julovca LJubiše Ristića izrečene u osvit Putinove posete da Srbija treba da vodi politiku ‘aktivne miroljubive koegzistencije’, u suštini takva politika znači ekvidistancu, dakle otklon i od evroatlantskih integracija, ali u nekim tumačenjima i eufemizam za prorusku poziciju. S obzirom na stanje EU i njena raspoloženja, punopravno članstvo Srbije i dalje je fatamorgana, ali i u ovakvim depresivnim perspektivama treba se podsetiti reči Majka Davenporta, bivšeg šefa delegacije EU u Srbiji, koji mi je u u jednom razgovoru prilikom posete redakciji Danasa rekao poludobronamerno, polucinično, da je svaka država u EU ušla dobrovoljno i da Srbiju niko neće naterati da uđe u EU ako ona to ne želi. Kao što se naknadno, prilično cinično, pokazalo da i Britance niko ne može naterati da ostanu u EU ako oni to ne žele.

U funkcionisanju svake harizme, pa i kulta ličnosti kao njene monumentalizacije, bitna je proporcija spontanog i manipulativnog prihvatanja od strane naroda. Naravno da je u obezbeđivanju srpske mase za Putina bilo vulgarno prinudnog, ili napadno ‘učtivog’ kao kad ti direktor kaže – ‘firma je obezbedila prevoz za Beograd ko želi da vidi Putina’ – ali obožavanje Putina ovde, kao i u Republici Srpskoj, severu Kosova i delovima Crne Gore je većinski dobrovoljno. Gde se čudno miksuju ponos i snishodljivost.

Iako bi bilo politički neozbiljno reći da Vučić nema harizmu, u ovakvim spektaklima, ma koliko da su režirani, nakon petnaest susreta sa Putinom, ta harizma dobija uverljivost u svojoj delegiranosti od moćnog pokrovitelja.

Društvene promene u domaćoj kulturnoj i političkoj sredini retko su kada u istoriji imale demokratski tok i karakter. Uglavnom je dolazilo do supstitucije autoriteta, do nekritičkog vezivanja za harizmatske vođe. Možda su preterane tvrdnje o ‘restaljinizaciji Srbije’, i ‘kontra četr’es osmoj’, ali jedna upadljivo ikonička slika ‘pravoslavnog socrealizma’ je neupitna. Autoritarnost nije izolovana psihološka dispozicija, radi se o sindromu koji je usko povezan sa tradicionalizmom i kolektivizmom. Za razumevanje dubljih procesa preporučujem sociološku studiju ‘Razaranje društva’ (1994), a iz nje za ovu priliku izdvajam reči socijalnog psihologa Bore Kuzmanovića, da autoritarnost kao deo socijalnog karaktera ‘otežava utemeljenje modernog demokratskog društva i olakšava postojanje raznih formi autoritarne vlasti, čak i ako se jedna ideologija napusti i zameni drugom’. Na primer, dodali bismo, socijalističko samoupravljanje kad se zameni sabornim nacional-kapitalizmom.

Vučiću sigurno nije lako da svoju ‘obrenovićevsku’ politiku normalizuje sa pokroviteljskom ulogom Rusije prema njegovoj Srbiji. Da ‘protestantsku’ etiku iz liberalnije faze režima sinhronizuje sa pravoslavnim misticizmom koji obogočovekuje Vladimira Vladimiroviča. NJegov kult pored opštih svojstava svakog kulta – raskrinkavanja zavere, obnavljanja države, moralnog preporoda i eshatološkog projekta ‘zlatnog doba’, po ‘srpsku stvar’ ima ‘lekovite’ efekte u intervenisanju po istoriji. Zbog Putina sigurno nijedan srpski predsednik – Koštunica, Tadić ili Vučić neće položiti vence poginulim partizanima na Sutjesci ili Neretvi (tamo bi otišli samo da je tamo bilo i poginulih crvenoarmejaca pa da ih Putin povede), ali će biti zgodno zbog moći ruskog predsednika julovsko-radikalsku ‘patriotsku politiku’ i tekovine Miloševićeve ‘antibirokratske revolucije’ predstaviti kao globalnu avangardu koja tek sad dobija satisfakciju. Bizarno, ovo je možda zaista pravo vreme za Miloševića. Da ga je istorija bolje tempirala. Bolje čak i od onoga da je pobedio maršal Jazov. A da je Gorbačova u Beogradu 1988. umesto Miloševića, sačekao neko ko je bio logičniji za to vreme.

Estetski, ovo je ipak bilo konvencionalnije nego na Marakani marta 2011. kad nije lako bilo biti Mirko Cvetković u loži.

Znam ljude koji voli Putina a nisu hteli da ga ‘pozdrave’ zbog naprednjačkog kontramitinga (doduše ona ‘jedan od trista miliona’ efektno je smišljena parola), kao što znam i neke dovezene koji ne ljube Putina, ali ne bi da sebi otežavaju poziciju u javnom preduzeću u kome rade.

Gubitnik je i deo putinovske antivučićevske opozicije. Znate ono kad zapadnjaci dođu, pa odu kod Vučića, ali posle prime i lidere opozicije. I Putin je mogao da nađe petnaestak minuta da primi Vuka Jeremića i Boška Obradovića, na primer. Iako bi bilo nezgrapno da ih spaja sa Šešeljem. Ali nije. Što ostavlja sumnju da baš toliko prezire Vučića i da je orden baš mnogo manje bitan kao što smatra Jeremić i nacional-demokratska opozicija. Doduše, čujem i autocinična, ali smela opoziciona tumačenja da je Putin uvažio pismo lidera Dveri i da je propao Vučićev pokušaj da Putina totalno uvuče u rijaliti, da ga popnu na binu da održi govor. Tek su bile opskurne strepnje revnosnih stratega u režimu da bi seksi afera s Jelenom Karleušom mogla da malkice zaseni Putinovu posetu, posebno jer ni režimski tabloidi nisu mogli da joj odole pa je Putin morao da deli naslovnice sa Karleušom.

Bitna će jako biti sledeća prestonička šetnja opozicione Srbije, da se vidi da nije demoralisana Vučićevom demonstracijom moći jer tako se namestilo da je ‘kontramiting’ imao i funkciju poklapanja opozicione ‘šetnje za Olivera’ veče pre. Trezveni u opoziciji znaju da će ih zaista biti više tek onda kad i mnogi iz autobusa sutra pređu na njihovu stranu. I 2000. i 2012. suštinskih promena ne bi bilo da neki s jedne nisu prešli na drugu stranu.

Ne treba nipodaštavati efekte ekonomske saradnje sa Rusijom i potpisane ugovore, ali opreza radi uvek treba u malom mozgu držati reči moćnog staljiniste Mikojana (da, da, i ime mu zvuči kao marka nekog jermenskog konjaka), koji je kao trgovački pregovarač Sovjetskog Saveza uvek govorio surovo iskreno potencijalnim partnerima: ‘Cilj mi je da napravim što povoljniji ugovor za svoju zemlju, i što nepovoljniji za vašu.’

Kosovo? Biće vam ono što se dogovorite sa Amerikancima. Pošteno.