Najbolji filmovi 2018

[JESSY]

KRADLJIVCI

Novo remek-delo Hirokazua Korede za koje je dobio Zlatnu palmu na ovogodišnjem Kanskom festivalu. Koreda opet ispituje socijalne i društvene stege savremenog japanskog društva kroz priču o skladnoj porodici sitnih lopova čija empatija prevazilazi svaki pokušaj iste od strane „pristojnih i etički ispravnih građana“.

Sitno realistički i neviđeno emotivno „Kradljivci“ koriste narativnu matricu porodične sreće u nesrećnim uslovima sučeljavajući je sa društvenim normama koje, u stvari, potiru ljudskost. I to sve na topao, jednostavan i nadasve emotivan način. Jedan od najboljih filmova godine.

[JESSY]

ROMA

Rad Alfonsa Kuarona na strim servisu Netfliks zabrinuo je tzv. “pobornike pravog filma“, ali je meksički sineasta, paradoksalno i po mišljenju autora ovog teksta, napravio svoj prvi pravi film posle nekoliko godina i to baš na mestu na kome biste to najmanje očekivali. On je u tome uspeo koristeći slične narativne postupke kao Koreda sa apsolutno zadivljujućom fotografijom koju, pored režije i scenarija, potpisuje reditelj i stilom koji podseća na najveće majstore ’70-ih kada se i dešava radnja filma.

Priča o služavki u kući više meksičke klasa koja ostaje sa napuštenom gazdaricom nije samo priča o istorijskim okolnostima već i o odlukama koje nas menjaju na planu ljudskosti. „Roma“ je neverovatan primer mikro dramaturgije, višeslojne, jednostavne a istovremeno komplikovane, privlačne i odbojne zbog mnogih paralela sa Srbijom nekada i sada. Obavezna praznična filmska lektira.

[JESSY]

MID 90’S

Odličan rediteljski debi komičara Džouna Hila o odrastanju u Los Anđelesu sredinom ’90-ih ima sve elemente sjajnog, malog nezavisnog filma koji vas vraća u vreme detinjstva (da, ovo je lični izbor autora.)

Izuzetna uloga dečaka Sanija Suljića, rusko-bosanskog dečijeg glumca koji se proslavio u drugoj produkciji A24 kompanije, „Ubistvo svetog jelena“ Jorgosa Lantimosa, kao i kompletan LA šmek u kome se on, kao glavni junak iz problematične porodice, snalazi provodeći celo leto na ulici sa novim prijateljima. Hil se dokazao kao svež autor i nadamo se da će nastaviti ovim putem.

[JESSY]

ERASE AND FORGET

Bo Grica, jedan od najodlikovanijih i najkontroverznijih specijalaca američke vojske, poznat nam je iz dokumentaraca Luja Terua o najbizarnijim likovima iz američke white trash kulture. Gric je bio inspiracija za nastanak Džona Ramba zbog borbe za veterane iz Vijetnamskog rata gde je vodio tajne operacije, kao i njegovog angažmana na kasnijim akcijama na Bliskom istoku i u Latinskoj Americi.

Britanska dokumentaristkinja Andrea Luka Cimerman pratila je Grica 10 godina i napravila epski i žestoko uzmemirujući film ne samo o alt right pokretima militarista naoružanih do zuba kojima je Gric heroj već i o dubokoj podeljenosti i nepoverenju koje Amerikanci imaju u svoju državu i, uopšteno, zakone neutemeljene u čistoj sili. Cimerman prati i snima svaki Gricom pokret i akciju i intervjuiše njega i njegove bližnje u sirovom i neposrednom stilu. „Erase and forget“ govori više o Trampu i njegovoj pobedi od bilo kog drugog dokumentarca. Na koji način pogledajte sami.

[JESSY]

DOGMAN

Ovogodišnje Kansko iznenađenje i dobitnik Zlatne palme za najboljeg glumca i apsolutni pobednik nacionalnih nagrada Udruženja filmskih radnika Italije „Dogman“ je surova i, verovatno, priča sa najviše obrta u radnji ove godine.

Glavni junak, u interpretaciji maestralnog Marsela Fonte, nežni uzgajivač pasa i sitni diler iz ozloglašenog napuljskog predgrađa Castel Volturno, jednog od najproblematičnijih mesta u Italiji u kome se 2008. desio krvavi masakr nad kriminalcima imigrantima počinjen od strane lokalne Gomore, nalazi se u podaničkom odnosu prema bivšem bokseru i siledžiji koji maltretira ceo komšiluk, koga glumi Edoardo Peše. Pošto završi u zatvoru zbog boksera uzgajivač odlučuje da mu se osveti i veoma pamtljiv način.

Mateo Garone je pre „Dogmena“ radio veoma uspešnu adaptaciju nagrađivanog romana „Gomora“ i ovde se nalazi na poznatom terenu „Dogman“ je bolji pošto se ne bavi kriminalnom organizacijom per se već se priča fokusira na lične sudbine, maestralnu psihološki odnos mučitelja i žrtve i već pomenute obrte koji direktno utiču na radnju te je više i ne smemo opisvati kako ne bi došlo do potpunog spojlera. S toga isključujemo alarme za isti i preporučujemo gledanje.

[JESSY]

OVERLORD

Iako autor teksta nije ljubitelj horora, pogotovo konvencionalno bisokopskih kao što je ovo čedo Džej Džej Ejbramsa, filmskog i televizijskog ajatolaha fantastike. „Overlord“ je najbolji američki film pogledan u bioskopu ove godine.

Radnja se bavi grupom američkih vojnika koji, u noći iskrcavanja u Normandiju, nailaze na tajnu nacističku laboratoriju za zombije i nadljude. Naravno, kao i u svakom dobrom hororu, onda kreće simfonija napetosti, preokreta i tenzije.

Reditelj Džulijus Ejveri, autor „Yardbirda“ i „Son of a gun“ je iskusni rutiner u žanru, ali se Ejbramsov pečat vidi od početka do kraja što „Overlord“ stvarno čini prijatnim iznenađenjem ma koliko izgledalo da je u pitanju žongliranje opšte poznatim stvarima i žanrom. Ritam i tenzija dodatno pojačavaju utisak što ovaj film čini najboljim iz kategorije bioskopskih, komercijalnih ostvarenja u 2018.

[JESSY]

MCQUEEN I ROBIN WILLIAMS: COME INSIDE MY MIND

Za kraj još dva dokumentarca različitih struktura ali iste tematike –  nastradalih umetnika iz sveta šou biznisa.

Prvi dokumentarac je detaljna i višeslojna priča o Aleksandru MekKvinu, jednom od najvećih imena modnog dizajna koji je izvršio samoubistvo 2010. Film, prvenstveno kroz formu intervjua sa bliskim saradnicima i dokumentarnih snimaka iz privatnih arhiva, priča o uspehu običnog momka iz niže srednje klase, krojača, koji je došao do pozicije jednog od najvećih modnih dizajnera novog milenijuma.

Ne samo da „Mcqueen“ film o izuzetnoj ličnosti i njenoj tananosti već i o pritisku modne industrije i mašinerije koja melje ličnosti ma koliko bila jedninstvena. Na kraju, kao u Mekkvinom slučaju, tananost ličnosti umetnika popušta pred teretom slave i bogatstva što je i poenta ovog izuzetno zanimljivog i analitičkog dokumentarca.

Drugi, HBO-ova produkcija „Robin Williams: Come inside my mind“, je odličan televizijski dokumentarac rađen u najboljoj tradiciji američke škole što mu je i zagarantovalo mesto na ovoj listi.

Znamo šta je Vilijams bio i kako je tekao njegov put od jednog od najpopularnijih stend ap komičara, preko pozorišta do pozicije filmske zvezde. Film pokriva sve te aspekte veoma informativno sa intervjuima svih relevantnih činilaca Vilijamsovog uspeha kao i sa porodicom ne skrivajući ni jedan mračan  element njegove ličnosti, a baš oni su doveli do tragičnog samoubistva. „Robin Williams: Come inside my mind“ ima savršeno proporciju informacija, emocije i realnog portreta omiljenog glumca i predstavlja, sada već, klasik ovakve podvrste dokumentarnog filma. S toga, trebalo ga je pomenuti i zatvoriti spisak preporučenih, ako ne i najboljih, filmova 2018.

https://www.beforeafter.rs/kultura/najbolji-filmovi-2018/

[Broken]

Pre dve nedelje sam pogledao Bohemian Rhapsody, film iz prošle 2018. godine.

Sasvim slučajno ga našao u ponudi HBO paketa, uključio ga bez ikakvih očekivanja i pokazalo se da je film jako dobar. Dovoljno dobar da me zadrži 134. minuta ispred televizora a samo da naglasim da ne pamtim kad sam poslednji put neki film pogledao do kraja, najčešće zaspim. Plus to, nisam nikad bio fan grupe Queen a ni Freddie Mercury mi nije nikad bio simpatičan.

Toliko me je zainteresovao da sam posle filma još par sati googlao da proverim detalje iz Fredijeve biografije koji su me zainteresovali.

Odličan glumac, ne znam kako se zove. Velika sličnost sa originalom. Stvarno su se potrudili, naročito da prikažu taj nastup na koncertu Live Aid iz 1985.

Sve u svemu, moja preporuka.

Evo jedan zanimljiv video poredjenja filmskog i stvarnog nastupa na Live Aidu iz 1985.