Postavi pitanje muslimanu

[Александар Милојков]

Slažemo se po tom pitanju.Samo ne znam koliko si pratio razgovore među nama, ja sam Aleksandre dobio dojam da je ovdje više nacionalista nego vjernika(koji razumiju ovu prvu rečenicu koju si napisao)Naravno da može biti čovjek Srbin islamske vjeroispovjesti kao i pripadnik bilo kojeg drugog naroda.Tu mi ništa nije sporno.Ali sporno mi je da neko nekoga nastoji silom učiniti Srbinom, kada to neko nije ni historijski niti etnički niti u bilo kojem drugom kontekstu.

Na kraju krajeva čovjek kaže moji su bili Srbi a ja nisam srbin, ja sam ono što ja osječam recimo kaže da je Tungužanin.Šta ćemo sa takvima hoćemo li danonočno osporavati mu to.Pustite više ljude neka budu ono što žele a ne ono što ja ili ti želimo da budu.

Malo mi ovo skroz bezveze.

Нећу ја никоме ништа да оспоравам. Нека се изјашњава као марсовац, што се мене тиче. Ја само показујем о каквом се ту примитивизму и малограђанштини ради. Јер, онај ко се одриче своје нације, својих корена није ништа друго до незналица и малограђанин.

[Дејан]

Нећу ја никоме ништа да оспоравам. Нека се изјашњава као марсовац, што се мене тиче. Ја само показујем о каквом се ту примитивизму и малограђанштини ради. Јер, онај ко се одриче своје нације, својих корена није ништа друго до незналица и малограђанин.

Mislim da ćemo i na sledećem popisu imati naciju Dzedaja u Srbiji,kao što ih ima u CG

[suza]

kakvom uvijek situacijom ti ljudi vise nisu srbi ako su nekada bili,ko zna zasto i zbog cega ,sada sam mozemo da pricamo iz prici,nije malogradjanost i primitizam , nebi nazvala ako mislis na muslimane aleksandre nase ,pa mozda isto u ono vrijeme posle turske nisu bili bas gledani kao srbi vise jel su religiju promjenili, sve ima svoje sto je tako mozda

[Александар Милојков]

Све ово доказује колика смо ми, да не претерам, генетска поган од народа. Дивљаци у генима. Оно светло словесности које, хвала Богу ипак имамо, унело је међу нас Јужне Словене управо хришћанство. Иначе, били бисмо и даље ништа више до дивљаци, силеџије, зликовци и примитивци. Прелистајте мало Историју Срба од Владимира Ћоровића. Погледајте шта пише о походима наших вајних предака (потичу од њих сви Срби, Хрвати, а и ови што данас себе називају Бошњацима, Црногорцима,....). Када овакве ствари прочитате, онда вам буде и јасно одакле данас идиотизам и примитивизам код ових народа. Постане вам јасно какав је то мозак који може да каже: "Нисам Србин, Хрват....иако су ми дедови били Срби, Хрвати." Одакле онаква инспирација за међусобну мржњу и најстрашније злочине током последњег рата. Погледајте о каквом се генетском оптерећењу ту ради. Један од многих пљачкашких упада Словена (најбучнији су међу њима били, наравно, а ко други него Срби и Хрвати) на територију Византије, Ћоровић овако описује:

"Један страховит упад Словена у унутрашњост Царства забележен је 548. године. једна њихова чета, не већа од 3000 људи, прешла је без запреке Дунав, па без икакве муке и Марицу, и ту се поделила у две групе. Пролазећи у пустошењу Илирик и Тракију, те групе су тукле византијска одељења, са којима би се сукобиле, иако су понекад биле слабије бројем. једно јако одељење коњице, које се налазило у трачкој тврђави Цурулу под заповедништвом царског дворјанина Азбада, покуша напад, или би разбијено "без икакве муке" и "поубијано у најсрамнијем бегу", а сам Азбад заробљен. Њему су нападачи најпре скинули ремење до коже на леђима, па га онда бацили у ватру. Словени су потом, несметано, ударали и на тврђаве, стекавши искуства и у поседању; а пре, говори Прокопије, "нити се усуђиваху сићи у равницу нити борити се око градова". Тако заузеше и приморски трачки град Топер, дванаест дана хода од самог Цариграда. Мушко становништво у њему, око 15000, поубијаше, а жене и децу са свим благом поведоше у робље. Овај словеснки поход описан је као језовито дело клања и мрцварења, равно хунским крволоштвима и потире потпуно ону стару романтичарску слику о питомости и мирољубивости старих Словена. Иза њих су као свиреп траг остајале лешине поубијаних без обзира на године, и то посмицаних не мачем или стрелом, него набијаних на коље или премлаћених по глави, пошто би несрећницима руке и ноге биле спутане међу четири даске у процеп. Друге су, не могавши их са собом уз многу стоку повести кућама, угонили у њихове стаје и тамо их све заједно спаљивали. У своју земљу повели су робља на десетине хиљада."

Може ли онда да нас чуди све ове лудости данашњих потомака старих Словена на нашим просторима? Генетика је импозантна. Још кад тој генетици додате неку запљаиву верску, револуционарну идеју - ето невоље.

[Александар Милојков]

kakvom uvijek situacijom ti ljudi vise nisu srbi ako su nekada bili,ko zna zasto i zbog cega ,sada sam mozemo da pricamo iz prici,nije malogradjanost i primitizam , nebi nazvala ako mislis na muslimane aleksandre nase ,pa mozda isto u ono vrijeme posle turske nisu bili bas gledani kao srbi vise jel su religiju promjenili, sve ima svoje sto je tako mozda

А шта је Енизе ако није малограђанштина и комплекс? Јел можеш порећи нешто што си добио рођењем? Јел можеш рећи, не није ми тај и тај деда и тај и тај отац? Можеш ли рећи, иако су ми дедови и бабе, очеви и мајке, били Срби (Хрвати, Словенци, небитно), ја то више нисам, иако су ме они родили? Наравно, можеш рећи шта год хоћеш, само је питање говориш ли истину или лаж. Дакле, ако су ти дедови, сви преци, теби, мени, било коме, били Срби или Хрвати или Мексиканци, ја и ти можемо само да ЛАЖЕМО да нисмо Србин, Хрват, Мексиканац,....

Онда та лаж само говри о нама и о нашој свести - о нашем примитивизму, комплексу и малограђанштини.

[bosanac]

Нећу ја никоме ништа да оспоравам. Нека се изјашњава као марсовац, што се мене тиче. Ја само показујем о каквом се ту примитивизму и малограђанштини ради. Јер, онај ко се одриче своје нације, својих корена није ништа друго до незналица и малограђанин.

Svako ima pravo da se izjašnjava kako želi.Po ovoj drugoj strani je osporavanje tog prava nekome krkanluk i malograđanština.Međutim, možda kroz osporavanje nekome prava na pripadnost se želi nešto daleko opasnije a to je otimanje identiteta, kulture, pa i teritorije.

Problem je kod nas balkanaca uistinu ta naša zadrtost.

[Александар Милојков]

Svako ima pravo da se izjašnjava kako želi.Po ovoj drugoj strani je osporavanje tog prava nekome krkanluk i malograđanština.Međutim, možda kroz osporavanje nekome prava na pripadnost se želi nešto daleko opasnije a to je otimanje identiteta, kulture, pa i teritorije.

Problem je kod nas balkanaca uistinu ta naša zadrtost.

Не спорим право, рекох. Хтео сам само да видим зашто нисмо способни да размишљамо као, на пример, Французи.

[bosanac]

Све ово доказује колика смо ми, да не претерам, генетска поган од народа. Дивљаци у генима. Оно светло словесности које, хвала Богу ипак имамо, унело је међу нас Јужне Словене управо хришћанство. Иначе, били бисмо и даље ништа више до дивљаци, силеџије, зликовци и примитивци. Прелистајте мало Историју Срба од Владимира Ћоровића. Погледајте шта пише о походима наших вајних предака (потичу од њих сви Срби, Хрвати, а и ови што данас себе називају Бошњацима, Црногорцима,....). Када овакве ствари прочитате, онда вам буде и јасно одакле данас идиотизам и примитивизам код ових народа. Постане вам јасно какав је то мозак који може да каже: "Нисам Србин, Хрват....иако су ми дедови били Срби, Хрвати." Одакле онаква инспирација за међусобну мржњу и најстрашније злочине током последњег рата. Погледајте о каквом се генетском оптерећењу ту ради.

Znači problemi su u nama u našim genima.Naša krvoločnost je tolika da ona nažalost kod nekih biva i vjerskim ubjeđenjima pravdana.Mada za to nemaju osnove ili im se proičinjava da imaju a istina je sasvim suprotna.Nekima ni vjerski savjeti njihovih poglavara nisu bili dovoljni da ne čine zlo nego su se na njih oglušili i mnogo zla nanesoše.Pitanje je sljedeće:Šta učiniti da se to više ne desi?

ako nam je problem u genima da li smo mi to degenerici kojima je u krvi da ubijaju?Da li treba nešto promjeniti?Da li trebaju vjerski, obrazovni kadri da vrše degenetiku, da pokušavaju to naše divljaštvo na taj način kontrolisati.Tj da nas mjenjaju u temelju.

Један од многих пљачкашких упада Словена (најбучнији су међу њима били, наравно, а ко други него Срби и Хрвати) на територију Византије, Ћоровић овако описује:

"Један страховит упад Словена у унутрашњост Царства забележен је 548. године. једна њихова чета, не већа од 3000 људи, прешла је без запреке Дунав, па без икакве муке и Марицу, и ту се поделила у две групе. Пролазећи у пустошењу Илирик и Тракију, те групе су тукле византијска одељења, са којима би се сукобиле, иако су понекад биле слабије бројем. једно јако одељење коњице, које се налазило у трачкој тврђави Цурулу под заповедништвом царског дворјанина Азбада, покуша напад, или би разбијено "без икакве муке" и "поубијано у најсрамнијем бегу", а сам Азбад заробљен. Њему су нападачи најпре скинули ремење до коже на леђима, па га онда бацили у ватру. Словени су потом, несметано, ударали и на тврђаве, стекавши искуства и у поседању; а пре, говори Прокопије, "нити се усуђиваху сићи у равницу нити борити се око градова". Тако заузеше и приморски трачки град Топер, дванаест дана хода од самог Цариграда. Мушко становништво у њему, око 15000, поубијаше, а жене и децу са свим благом поведоше у робље. Овај словеснки поход описан је као језовито дело клања и мрцварења, равно хунским крволоштвима и потире потпуно ону стару романтичарску слику о питомости и мирољубивости старих Словена. Иза њих су као свиреп траг остајале лешине поубијаних без обзира на године, и то посмицаних не мачем или стрелом, него набијаних на коље или премлаћених по глави, пошто би несрећницима руке и ноге биле спутане међу четири даске у процеп. Друге су, не могавши их са собом уз многу стоку повести кућама, угонили у њихове стаје и тамо их све заједно спаљивали. У своју земљу повели су робља на десетине хиљада."

Auuu, strašan podatak!

Може ли онда да нас чуди све ове лудости данашњих потомака старих Словена на нашим просторима? Генетика је импозантна. Још кад тој генетици додате неку запљаиву верску, револуционарну идеју - ето невоље.

Ako je vjerovati stavu djela nekih filozofa da se historija ponavlja samo se ličnosti mjenjaju, onda zaista se treba zamisliti glede naše budučnosti.Po meni je jedini lijek jak sistem koji će silom ukročivati životinjsko-monstrumske nagone kod bolesnika.

Jedan od mojih kolega s posla mi reče :Enize najgore je kada se vjera zlupotrijebi.Nakon što si naveo ovaj strašni historijski fakat, upotpunosti sam se složino sa tim stavom.

[Grizzly Adams]

Po meni je jedini lijek jak sistem koji će silom ukročivati životinjsko-monstrumske nagone kod bolesnika.

Нека фала...

[bosanac]

А шта је Енизе ако није малограђанштина и комплекс? Јел можеш порећи нешто што си добио рођењем? Јел можеш рећи, не није ми тај и тај деда и тај и тај отац? Можеш ли рећи, иако су ми дедови и бабе, очеви и мајке, били Срби (Хрвати, Словенци, небитно), ја то више нисам, иако су ме они родили? Наравно, можеш рећи шта год хоћеш, само је питање говориш ли истину или лаж. Дакле, ако су ти дедови, сви преци, теби, мени, било коме, били Срби или Хрвати или Мексиканци, ја и ти можемо само да ЛАЖЕМО да нисмо Србин, Хрват, Мексиканац,....

Онда та лаж само говри о нама и о нашој свести - о нашем примитивизму, комплексу и малограђанштини.

Nebih se složio sa kvalifikacijom malograđanstva.Nego se tu radi možda o nedovoljnom znanju ili nekakvom iskompleksiranošću.-Poput primjera nekog uspješnog Roma koji se stidi reći da je Rom kada vidi kako većina njegovih sunarodnjaka živi.

Svjestan sam ja da mi bosanci nismo nastali bez roditelja kao što je to slučaj sa Adamom.Neko je od naših predaka bio nemusliman, koji je prešao na islam i ostavio vjeru njegovih predaka.Kao što je neki njegov predak primio hriščanstvo i ostavio neku tamo lijevu vjeru na kojoj su bili njegovi predaci.

Neki naši predaci su srbi, neki hrvati, a neki bogumili od koji je večina koje su i pravoslavna i katolička crkva proganjala , dok su neki od turaka, arapa i drugih naroda.

Ja lično nemam problema sa tim ako je neki od mojih predaka i srbin , to me ne zanima.Ja ga poštujem kao svoga uzroka postojanja i tu se priča završava.

Međutim, Aleksandre ovdje je pitanje više političke prirode od toga ko je od koga nastao.Ovdje se pod tim nasilnim posrbljavanjem-nazovimo ga tako, pokušavaju druge teze progurati koje su itekako za nas bosance neprihvatljive .a to su:Vi ste srbi, a sve zemlje na kojima žive srbi su srpske, ovdje se bojim se radi na skrivenim nekada, a nekada potpuno otvorenim pretenzijama ka teritorijama Bosne i Hercegovine.Doduše nekada djelom a nekada u cjelini.Tu je problem.

[bosanac]

Нека фала...

A zašto?

[Grizzly Adams]

Сила не уништава само зло, сила уништава све.

[bosanac]

Сила не уништава само зло, сила уништава све.

E onda ne postajanjem zakona ti zločincima praviš raj na zemlji! 1500_baby

[Спутник]

Занимљиво да муслиманска књига увек има за свакога цитат...

Када нађеш спорни цитат из курана..мухамеданци ти пронађу други и тако у круг...

Истина је да је куран пун контрадикторности и да има више школа које васпитавају младе хоџе....и да се надам да онај који дође у наше место није милитантни мухамеданац!

Драги брате Михајло!

Ево овде најављени текст о тим контрадикторностима у Корану. Ја сам га превео, а ова два линка воде на страницу где је оригинал.

http://michael-mannheimer.info/2010/03/24/das-abrogationsprinzip-im-koran/

Das Abrogationsprinzip im Koran

ПРИМЕДБЕ О ПРОТИВРЕЧНОСТИМА У КОРАНУ

Већина Муслимана познаје само позитивна места из Корана и Хадиса. Ако се неки Муслиман пита, шта зна да каже о својој религији, најчешће се чују стандардне изјаве као: „Ко убије једног човека, убио је читав свет!“ „Ислам значи мир!“ „Нема принуде у вери!“ Нажалост њему је цела истина о његовој вери – барем у почетку његовог мулиманског битисања – свесно прећутана. Јер искази у Корану су противречни као ни у којој светској религији. О готово свакој год теми (жене, Хришћани Јевреји) налазе се позитивни и негативни, мирољубиви и рушилачки искази.

Уз најпре поменуте позитивне изразе: „Ко убије једног човека, убио је читав свет!“ постоје бројни потпуно супротни контраизрази као рецимо ови: „И поубијајте их (Невернике) где год на њих наишли...“ (Сура 2, стих 191) или израз у Сура 47, стих 4-5: „А кад сретнете невернике, скините им главу, док направите покољ међу њима; онда притегните свезе!“

Оба исказа се узајамно бришу у својој поруци. Не може се наиме тврдити, да је неко ко убије само једног човека, убио чивав свет и – такорећи у истом даху – захтевати, убијање неверника, где год је то могуће.

Не може се такође тврдити, да Ислам значи мир, и у истом даху рецимо цитирати Сура 8, стих 61, где се каже: „Тако се наоружавајте против њих, колико располажете са људством и коњима, да тиме престрашите непријатеље Алаха...“ или Сура 8, стих 65, где стоји: „Пророче! Ободри вернике на борбу! Ако су међу вама двадесет, који покажу стрпљење (и издржљивост), победиће две стотине, а ако су сто, победиће хиљаду неверника!“. Пред западним медијима (али и за обману сопствених верника) имами радо цитирају и стих 256 друге суре, где стоји: „Нема присиле у вери!“ Овај се стих често интерпретира као знак толеранције и слободе вероисповести у Исламу а од стране западне штампе цитира са олакшањем и до исцрпљености као наводни доказ мирољубивости и толеранције Ислама. Иста пак штампа готово никад не цитира оне стихове, у којима је ова слобода поново искључена, као рецимо 89. стих 4. суре: „ А ако се они одврате (и не послушају ваш захтев за веру), тада их ухватите и убијајте, где (год) их нашли.“

Осим овога прећуткују медији и чињеницу, да се у исламским земљама Муслиманима, који се обрате у другу веру или намеравају да то учине, прети смрћу – при чему се шарија-судије позивају експлицитну наредбу Мохамеда, убити свакога, који промени веру. Баш напротив: не само да се ова од 1400 година до данас непромењена пракса од најчешћих медија игнорише, него се чак и упорно пориче.

Траљаве решерше и игнорисање Ислама карактеристичне су за велики број медијских извештаја Немачке и Европе. Као и када је Хитлер у време Вајмарске републике посегнуо за Европом отказали су и данас широки кругови интелектуалаца Немачке и Европе с обзиром на много већу опсаност по слободан свет од стране Ислама.

Примедбе о логичким и психичким консеквенцама противречних уредба и наредби у Корану

Представници обеју страна Ислама, оног „умереног“ као и „исламистичког“, могу се с обзиром на бројне противречне поруке Корана послужити према жељи: убијање је лоше, убијање је исто тако добро. Ислам значи мир, али Ислам значи и рат. Нема принуде у вери, али ко промени веру, биће убијен. За Ислам је дакле карактеристична коегзистенција у себи логички и садржајно противречних исказа. Ислам сусриће сваког, који се њим позабави, било верника или „неверника“ у квази двострукој изведби. Ислам значи мир и Ислам значи рат. Ислам хоће да очува живот и Ислам хоће да убије. Ислам је толерантан и Ислам је интолерантан. Тиме се има један нерешиви логичан и семантички основни проблем: Јер ако је:

А = +1 и истовремено А = –1

онда је један једнозначајан исказ о А било логички или семантички немогућ. Онда су оба исказа о А истовремено исправни и погрешни, иако А истовремено не може бити +1 и – 1. Онда је исказ: Ислам значи мир исто тако тачан и исто тако погрешан као Ислам значи рат.

Стратегија „парадоксне комуникације“ Корана

Коју исказну моћ дати тексту, уставу или религиозном спису, ако су тамо садржане препоруке, наредбе или етничке смернице истовремено како исправне тако и погрешне? Као кад бисмо нпр. у основном закону нашли обоје: Ко убије, биће строго кажњен! као и: Ко убије, биће богато награђен!

Овакве врсте двоисказа немају per definitionem никакву опште-обавезујућу исказну вредност. Они ни у ком погледу не пружају мерило и оријентцију за то, шта је исправно шта погрешно. Шта ће бити кажњено шта награђено. Шта би се требало чинити или радије не. Таквих текстова из разлога једнозначности и разумљивости не би у језичкој поруци заправо смело ни бити. Али има их. У психологији су такве двопоруке познате под појмом double-bind. „Опери ми крзно, али ме не окваси“ је познат пример за једну double-bind. Не може су учинити једно („Опери ми крзно“) а истовремено избегнути друго („Не окваси ме“) – а то се понекад ипак захтева. Научни истраживачи комуникација означавају овакве интерперсоналне комуникације појмом стратегија парадоксне комуникације. О овој врсти комуникације познато је већ дуже, да под извесним екстремним условима може да доведе до шизофреније дотичног. Један пример из научнокриминалне психопатологије показује, какве погубне последице по једну индивидуу може да има стратегија парадоксне комуникације:

Јурген Барч (Jürgen Bartsch) је био четвороструки садистички децоубица 60-их година – шизифрен и високоинтелигентан. Иако дубоко у пубертету, његова мати је инсистирала, да га лично купа. Увек кад се опирао овој жељи, стављала му је до знања, да се то њој не свиђа и кажњавала га дугим одсуством љубазности. Уколико би пак питао своју мајку, да оде у диско, онда је имао да чује, да је немогуће да иде у диско неко, кога у његовом добу још мати купа. Комуникативно је ово безизлазна ситуација.

Из истраживања стратегије парадоксних комуникација је познато, да је при једном постојећем односу зависности напуштање ситуације из угла зависног готово немогуће. Један добар пример немогућности, да се напусти однос заснован на стратегији парадокане комуникације, јесте Ислам. Јер управо у претходно описаној дилеми парадоксне комуникације налази се једноставан Муслиман, у овој дилеми налази се и запад, који увек изнова чује: Ислам значи мир и истовремено схвата, Ислам значи рат. Којој страни веровати, којој се страни мора веровати, која је страна у праву?

Из предострожности – а ово је главна стратегије не само западних добричина и пацифиста, него и највећег броја искрених Муслимана – иде се с обзиром на нерешив дуалитет коранских порука на сигурно и верује, да је Ислам у својој основи исто тако мирољубив као и друге светске религије. Јер се другу претпоставку, да Ислам није добар, него зао, нико не усуђује да у свој консеквенци мисли до краја. Последице овакве претпоставке биле би за 1,5 милијарду Муслимана апокалиптичке природе:

Као консеквенцу они би морали да одустану од своје вере и Алаха, Мохамеда и Коран баце на ђубриште историје.

Они би надаље морали признати пред светом, да су се они, УММА и „најбоља од свих религија“ налазили у 1400-годишњој заблуди, те да су све жртве и мртви у њиховим верским ратовима узалуд изгубили живот.

Или се морају слепо ослонити на заповести свог Алаха и веровати, да ће тек са уништењем свих неверника и доласком светске владавине Ислама доћи оно, што им њихова религија обећава: Најзад мир на читавом свету. Истовремено се столећима дуги ратни сукоби између разних струја Ислама (који су уосталом узроковали далеко више мртвих Муслимана него укупни сукоби са „неверницима“) не смеју тематизовати или анализирати. Јер очигледно нешто није у реду са исламском парадигмом „дар ел-ислам“, представом о свесветском миру, за случај да Ислам свуда победи.

Да се колективно одлуче оставити своју веру може се мирне душе сврстати у подручје неоствариве друштвене утопије и стога као реална опција једва долази у обзир. Оно што преостаје је повратак опцији, да се код Ислама – упркос свих сумњи – напослетку ради о мирољубивој религији. Али управо ту лежи смртоносна заблуда како по неинформисане и добронамерне Муслимане тако и по рецепцију Ислама од стране запада.

РАЗРЕШЕЊЕ ПРОТИВРЕЧНОСТИ КОРАНА

У погледу противречности и произвољности исказа у Исламу мора се са становишта логике поставити питање, зашто су у повести „религије мира“ готово увек радикалне и фундаменталистичке снаге избијале на врх. Јер теоретски би такође било замисливо, да се Ислам у току 14 столећа не развије у једну тоталитарну, већ у једну мирољубиву религију. Ипак чињенице показују, да он ни у једно време и ни на ком месту није био толерантан и мирољубив – чак ни у тзв. Кордоба-Исламу, који се при ближем разматрању показује исто тако нетолерантан и крвожедан као и све остале исламске владалачке форме.

Питање о мирољубивости Ислама не може бити одговорено без познавања његове централне тајне... Јер суре Корана имају једну скривену хијерархију, која онима, који је познају, даје апсолутну слободу интерпретације Корана и тиме апсолутну моћ над верницима и реформистима Ислама.

Трик 1: Ахронолошки распоред коранских сура

Тајна се налази у самом Корану. Тачније речено, у распореду сура. Једва да је некоме јасно, да суре Корана ни у ком случају – као што би било разумљиво очекивати – нису распоређене у временско-хронолошкој форми. Оне су поређане према дужини, дуже суре на почетку краће при крају Корана.

Необична конструкција, могло би се рећи. Зацело али такође и конструкција, о којој се мора промислити. Јер сређивање једног великог текста са 114 поглавља ишло би нормално према правилима хронологије или унутарње каузалне припадности. Једна историјска књига например је или хронолошка (ово је по правилу тако) – или обрађује поједине историјске периоде ратова, културних развоја или односе властодржаца оног времена према каузалној мустри: Пошто је А урадио дело Х, реагује В са делом Y. Замислимо само да би издавач неког романа или историјске књиге дошао на идеју, сортирати текст књиге према дужини реченица или поглавља: Ни један читалац не би више могао да логично реконструише повезаност појединих радњи. Таква књига би била безвредна, будући несхватљива.

Има додуше два случаја, у којима би сортирање поглавља према дужини заиста и било могуће, без да се изгуби смисао или наруши логична структура једног дужег текста.

1. Различита поглавља немају у принципу ничег садржајног и логичког заједничког и објављују опште информације и мудрости (као нпр. код збирки афоризама или лексикона).
   
2. Различита поглавља понављају увек изнова један те исти садржај, час са једне, час са друге тачке гледишта. Ово је често случај кој верских текстова као молитвеника, посмарица и сличном. Али ово је такође и код систематског испирања мозга случај, као што се то сусриће код тоталитарних структура.
   

Код Корана су обе ствари случај. Јер као што у 114 сура недостаје унутарња и логична припадност – суре исто тако понављају ништа друго већ једну те исту поруку, која се да изразити на следећи начин:

Алах је једини Бог. Мохамед је његов пророк. Након Мохамеда неће бити даљих пророка. Најсветија дужност верника је, безпоговорно се покорити Алаху, Мохамеду и Корану.

Ову поруку прима просечан Муслиман у току свог живота стохиљадуструко. То је исламска главна мантра, која се просечном Мулиману готово неизбрисиво угорева у мозак. Ова мантра по правилу обезбеђује доживотну и безусловну верност најчешћих Муслимана према Алаху и његовом пророку – такву верност, за коју су спремни, да у свако време умру, ако им то Ислам заповеда. Испирање мозга је у тоталитарним системима свих времена имало жељени успех – не само у Исламу. Такође је у националсоцијализму и у комунистичким земљама испирање мозга био поуздани гарант успеха и водило код долазећих кадрова углавном до жељеног циља: безусловне послушности према једној особи, односно идеји са правом на универзалну важност. Националсоцијализам је трајао целих 13 година – комунизам се након седам деценија самоуклонио. Али Ислам може у међувремену да се осврне на 1400-годишњу успешну праксу масовног испирања мозга. И његов досадашњи успех даје му право, да на овој пракси и у бућности ништа не мења.

Трик 2: Брисање меканских од стране мединских сура

Ипак ми смо до сада открили само један део тајне, која се скрива у архитектури Корана. Други део, који се од представника религије мира не само наспрам непријатеља, него и гро њихових верника брижно сакрива, објасниће, зашто су се радикална и фуднаменталистичка струјања у Исламу увек могла пробити и зашто су до данашњег дана морољубиве и толерантне снаге углавном биле маргинална појава. У ту сврху морамо се кратко позабавити почетном фазом Ислама – са посебним обзиром на два места Мохамедовог деловања: Меку и Медину.

Меканска фаза Корана

Мохамед је рођен 570 године у Меки. Он је већ у високом добу од 40 година (један традиционално симболичан број) добио своје прве визије, које је понајпре објавио у непосредном окружењу. Касније су ове објаве, које су му по њему биле јављене од Архађела Гаврила, чиниле суре а ове суре касније Коран.

У почетку својих мисионских активности покушао је Мохамед још релативно мирним путем, да придибије становнике Меке за своју нову монотеистичку религију. Нарочито је очекивао, да ће се Јевреји и Хришћани прикључити његовој новој религији. Јер према сопственој представи није он био само пророк једне нове религије, него реформатор и последњи пророк аврамског монотеизма. Али његова очекивања су била изневерена, јер нити Јевреји ни Хришћани нису размишљали, да следе његово учење. Из овог времена – које се зове и Меканска фаза – потичу и нејвећи број мирољубивих и толерантних сура Корана. Са тим временом је Мохамед почео да појачано агесивно наступа против политеизма (идолопоклонства) његовог завичајног града Меке.кад су његови следбеници почели да се боре против старих богова и њихових присталица, дошло је до раскида између Мохамеда и његовог меканског племена Кореишита.

Мединска фаза Корана

Са обзиром на безизлазну до непријатељску ситуацију Мохамед је 622 године одлучио, да напусти Меку и да се са својим присталицама склони у Yathrib (Медину). Ово пресељавање Мохамеда у Медину које је у историју ушло Ислама као „хиџра“ је од централног значаја за учење Ислама, тако да учењаци Ислама сце суре Корана деле на „Меканске“ и „Мединске“ суре. Мединске суре се од Меканских између осталог разликују по дужини (највећи број дугачких сура потиче из Медине) као и по квалитету (у Медини су објављена практично сва верска правила) као и на делове зависно од полазне тачке (политичка ситуација у Медини или Меки). Али оне се од Меканских разликују у једном много значајнијем сегменту: У Медини су Јевреји и Хришћани (а за њима и сви „неверници“) појачано демонизовани и представљани као најгори непријатељи Ислама, који сви имају бити поубијани, како би се Ислам несметано ширио. Ова промена у ставу Мохамеда одражава се у свим сурама, које је „примио“ у Медини.

Упркос “Споразуму од Медине“, у којем су од стране Мохамеда свима по имену названим представницима Ислама и Јеврејства дата иста права и обавезе, налази се у тзв. „Мединским сурама“ појачано ограничавање према Јеврејима, Хришћанима и осталим „неверницима“ све до познатих позива Корана на убијање и уништење, који су све до садашњости заправо идеолошка база између осталог за свесветски исламски терор. Као директни посланик Божји Мохамед је снагом Божанског декрета владао над свим Муслиманима, а снагом од три странке договореног и потписаног споразума владао је и над немуслиманима. Из оног времена – које се зове и мединска фаза – потичу највећи број нетолерантних сура Корана, које позивају на убиство, рат и уништење свих „неверника“.

Мохамед је од 623 водио више борби (majazi) против Меке док у марту 628 није склопљено примирје. Мохамед је тако након одласка у Медину био не само пророк од њега створене религије, него и војсковођа, који је у десетинама ратова и препада на караване дао да се поубијају хиљаде људи – и чија смрто- и осветољубивост није поштедела чак ни становнике Медине – исте оне, који су га у његовој невољи прихватили раширених руку. У настојању, да Медину очисти од Јевреја, направио је незамислив покољ над јеврејским племеном Бану Куреиза: Кад је ово племе одбило, да послуша Мохамедов позив за колективно приступање Исламу, дао је 627 године да се 700 мушкараца (други извори говоре о преко 1000) у безпримерном покољу обезглаве, а њихове жене и деца одведу у ропство... Мохамед се тако мирно сме уврстити у масовне убице свог времена, чиме је потпуно јасно, да са осталим библијким пророцима, у чији се ред он сам уврстава, нема апсолутно ничег заједничког.

О принципу аброгације старијих (меканских) од стране новијих (мединских) сура.

Ислам се дуго видео конфротиран са садржајним супротностима (релативно мирнодопских) сура из меканске раније фазе и онима из мединске касније фазе. Како је у претнодном поглављу детаљно показано и описано, немогуће је истовремено следити два казивања као: „Свако има слободу вероисповести“ и „Убијте сваког, који напусти своју веру!“. Ова дилема је неразрешива, уколико се не помогнемо јасно дефинисаним алгоритмом решења. Управо ово је у Исламу случај. Из ове логичне пат-позиције исламски учењаци су своју веру принципом аброгације такорећи ослободили.

Ово подразумева, да све, што је Мохамед касније казао, оно раније релативира или чак ставља ван снаге. Ово је сасвим разумљиво, јер је старији Мохамед за вернике био зрелији и мудрији него млађи. Тиме су све суре, које је Мохамед „примио“ у Медини, важније него суре из меканског доба. И тако се на послетку овај досад неразрешив проблем противречности Корана да логично објаснити. Будући да су ратоборне суре из времена Медине дошле касније од мирнодопских сура из меканске фазе Мохамеда, њихов је садржај много важнији и одлучујућији за курс Ислама него мирољубиве меканске суре. Ово је одговор на питање, зашто су радикални предтавници Ислама историјски увек били у праву: они су се са успехом позивали на принцип аброгације, који уважавају сви муслимански верски правци.

Ко овај принцип не познаје (а то се односи на највећи број муслимана, нарочито и на највећи број интелектуалаца на западу) суочава се готово безпомоћно са противречним садржајима Корана - те се у својој дезорјентацији и очајању радије позива на мирољубива места у Корану. Да на тај начин није препознао прави карактер Ислама и определио се за веру, која није оно, што он мисли да јесте, то стоји на другом листу. На другом листу такође стоји, да учене верске вође овај принцип аброгације крију као велику тајну. Јер опште незнање о томе до сада био нјбољи помоћник у погледу збуњивања и напослетку освајања непријатеља, а то су сви „неверници“ овога света.

[Спутник]

Драга браћо и сестре!

Управо сам наишао на овој интересантан чланак и одмах сам га превео. Верујем да је користан, јер одговара на многа постављена и непостављена питања.

Драга браћо и сестре, нака је наш драги Господ Бог са нама!

http://www.propagandafront.de/182140/demokratie-fur-anfanger-agyptische-dschihadisten-fordern-schliesung-der-pyramiden-tod-von-christen-und-weltregierung.html

Демократија за почетнике: Египатски џихадисти захтевају затварање пирамида, смрт Хришћана и светску власт

Западне обавештајне службе су у оквиру „арапског пролећа“ обавиле читав посао. Нежна биљчица демократија израста под египатским сунцем у свој својој лепоти.

Bob Unruh, World Net Daily, 29.08.2011

Један џихадиста који унутар исламског покрета све више добија на моћи, који од пада режима Хосни Мубарака игра од најважнијих улога, изјавио је недавно у интервјуу једном дневнику, да се под одређеним условима Хришћанске цркве морају спалити и Хришћани поубијати, како би се исламско право, шарија, могло несметано успоставити.

Ови коментари су од Scheich Adel Schehato, једном од књучних вођа египатских џихадиста. Шеих је 1991 због својих идеја био инхафтиран а почетком ове године у току револуције, у којој је Мубарак срушен, поново ослобођен.

У његовом интервјуу, који је 13.08. 2011 објавио египатски дневник Roz Al-Yousef, одговорио је Шеих између осталог и питање, да ли се против Хришћана у Египту треба применити сила:

„Ви сте против рушења цркава?“, питао је новонар дневника Шехата. „Да и не“, одговорио је овај и додао:

„Хришћанима је дозвољено, да се моле свом Богу у њиховим црквама, али ако Хришћани Муслиманима приређују проблеме, ми ћемо их уништити. Ја се орјентишем према шарији а она прописује, да они морају плаћати џизија-порез, кад су подчињени.“

Новинар дневника је казао, да „овакве предтаве нас плаше“, нашта је Шехато објаснио:

„Ја сигурно нећу деловати против своје вере, како би људе усрећио... Ми ћемо објаснити Хришћанима, да се имају или обратити у Ислам или морају плаћати џизију, иначе ћемо ратовати. Шарија не базира на логици, већ на божанском праву. Из тог разлога смо ми против универзалних, од људи састављених устава.“

Након других тврдњи, које је исламски вођа поставио, објаснио је да се и пирамиде морају учинити недоступним туристима:

„Биће туризма у циљу медицинских третмана, али туристичке атракције као сфинга или Шарм-ел-Шеих морају бити затворене, јер мој задатак је служити Алаху, а не људима. Ниједан поносан Муслиман неће хтети да живи од туристичких прихода, јер тористи, који овамо долазе, пију алкохол и курвају се. Ако желе да дођу, морају се држати услова и прописа Ислама. Ми ћемо им објаснити, да пирамиде према шарији потичу из једног незнабожачког и политеистичког доба.“

Шехато је појаснио, како ће изледати египатска уметност и култура, уколико он дође на власт:

„Нешто као уметност, тога нема у Исламу. Сликање, певање и игре су забрањени. У држави неће бити ничег осим исламске културе, јер ми не можемо подржавати безбожну културу... Ми ћемо се вратити разумној култури Муслимана и муслиманским праоцима и исламској повести.“

У опширном интервјуу представио је и своје планове за светску владавину:

„Као Муслимани, ми морамо веровати да је Коран наш устав и да је нама немогуће, увести западни демократски режим. Ја сам против демократије, јер она не одговара вери Муслимана... Према Исламу је људима забрањено, да владају и успостављају законе, јер је Алах једини владар. Алах није поменуо појам [демократија] као облик владавине, он се уопште не појављује у арапском и исламском лексикону... Кад заповест Алаха буде уведена, престаће надлежност људи и Алах ће бити врховни владар.“

Шехато је изјавио, да Исламски владари не требају знати, шта људи желе:

„Нема саветовања [представника власти] са обичним грађанима, као што су радници или сељаци, нити има саветовања, изван оквира шарије.“

Шехато је упозорио, да Муслимани као Мубарак, који воде исламске земље, без да се строго придржавају шарије, нису друго него отпадници:

„За разлику од неверних Јевреја и Хришћана ово су отпали неверници, и сваки, који сумња да су ово неверници, сам је неверник.“

Он је објаснио, Муслимани морају са тим бити начисто, да Хришћани и Муслимани не могу бити пријатељи:

„Ја морам подржавати Муслимане а борити се против Хришћана. Ако ми Хришћанин не наноси штету, одржаваћу са њим ограничени контакт. У Исламу има разних нивоа контакта са Хришћанима, наиме: одржати обећање, бити искрен према њему, опходити се према њему љубазно и пријатељити се са њим. Прва три су дозвољени, али четврти је опасан, јер је против стиха, у којем стоји: ´...не пријатељи се са мојим и твојим непријатељима.´“

Осим тога је костантовао, да је свесветско царство Ислама разумљиво само по себи:

„Наравно да ћемо покренути кампању за исламско освајање читавог света. Кад Мислимани и Ислам буду контролисали Египат и увели шарију, обратићемо се суседним регионима, Либији и југу Судана. Сви Муслимани света, који хоће да раде на спровођењу шарије, доћи ће у египатску армију и формирати исламске батаљоне, чији ће задатак бити, донети победу Исламу.“

Спољна политика ће према његовом схватању функционисати једноставно:

„Има Муслимана и неверника. Ми ћемо у свакој земљи имати амбасадоре. Ми ћемо захтевати од других земаља, да приђу Ислами, то ће бити задатак амбасадора. Ако се ко устручава, биће рата.“

World Net Dailyвећ је извештавао, да се џихадисти поносе тим, у какав „рај“ су преобразили регион, од како је Мубарак свргнут...