Зашто наслеђујемо последице Прародитељског греха?

[Sherlock H.]

@Ivan

Sta je gnomska volja?

[Sherlock H.]

Petre ,

ti si to malo indisponiran večeras ,a?

Sto, ja sam bas super.

[Sherlock H.]

odlicno pitanje. odgovor na pitanje Ko je onaj ciji je izbor odlucujuci? je : svako od nas! jer jedino tako shvacen "praotac Adam" koji se dakle "odvija" (personifikuje) u svakom ama bas svakom od nas , treba (potencijalno) po Bozijem promislu i naumu da postane prvosvestenik. ako postane to (koristeci dar slobode) to ni na koji nacin ne uskracuje drugome da takodje postane prvosvestenik, jer smisao prvosvestenika kao onoga koji osvecuje prirodu ima pre svega licni karakter, dakle on pre svega osvecuje svoju prirodu. a svetima je onda i sve ostalo sveto.

U slucaju Adama, to osvecenje se prenosi na celokupnu tvorevinu. Dakle, nema samo licni karakter.

Ako se Adam obozuje, obozuje se i tvorevina; ako Adam pada, i tvorevina pada.

[dragisa]

Мислим да се ипак требамо вратити на саму СМРТ. Смрт је НЕЖИВОТ. Смрт је супротност Животу. Бог је Живот. Кретање од Живота је промашај циља. Смрт је пројава и последица тог промашаја.

Адам и Ева су били позвани да кроз узрастање у богопознању дођу у пуноћу заједнице с Богом, заједнице у којој би се, по св.Оцима, Бог оваплотио. Сходно томе, о Адаму пре пада не можемо говорити као о Христу. По Стварању, Адам и Ева, у погледу богопознања су на нивоу новорођенчади, што и ти кажеш у другом пасусу.

Али ја из тога не изводим закључак у трећем пасусу. Зашто? Зато што смрт не доживљавам нешто као природно, зато што верујем да смрт није била Божији наум приликом стварања. Смрт није пуко својство творевине, смрт је УЉЕЗ у творевини. Смрт је "коначни непријатељ". Смрт је нешто лоше. "Бог није створио смрт". Ап.Павле говори да кроз једнога човека уђе грех и кроз грех смрт. А и за творевину ап.Павле говори o творевини да је у стању РОПСТВА пропадљивости.

evo citam vec nekoliko puta postove i moram reci da si verovatno u ovom slucaju u pravu, medjutim ipak postoji nesto sto se ne uklapa i smatram da su Zizijulasove pretpostavke ipak osnovane odnosno da imaju smisla.

a sta mislis ovako: da za trenutak ostavimo po strani kvalifikacije smrti. u smisluda je ona uljez, losa, suprotnost zivotu itd. svakako da je smrt APSOLUTNO uljez i suprotnost ako se posmatra u okviru Bozije volje (dakle u perspektive Bozije volje ona je stvarno uljez jer nije "planirana" i stvarno je suprotna zivotu kao Bozijoj volji) ali da li je ona uljez ako se posmatra iz perspektive tvorevine koja ima POTENCIJAL kako si rekao da bude i smrtna? da li je i u tom slucaju smrt APSOLUTNI uljez? izgleda da nije jer cim u sebi ima (dozvoljen) potencijal i smrtnosti onda ostaje prostora da se tvrdi da je ipak priroda MOZDA stvorena KAO smrtna. e sad kad ove dve suceljene stvari stavimo jednu protiv druge i to kroz LICNOST odnosno VOLJU samog Adam (kao tvorevina koja tek treba da kroz obozenje pomiri te dve suprotnosti) onda ispada da kvalifikaciju da li je priroda stvorena kao smrtna ili besmrtna mozemo da donesemo samo u zavisnosti od jednog medjukoraka koji ce (da tako kazem) post-festum (u nazad) odrediti pravu prirodu prirode. taj medjukorak je adamova sloboda.

ukoliko njegova (adamova) priroda koja je u pocetku stvorena kao dobra ali ima i potencijal smrti bude u odgovarajucem njegovom uzrastu nadvladana njegovom slobodom izbora (pricasnoscu Volji Bozijoj) onda bez obzira na potencijal koji je imala (i kao smrtna) mozemo postfestum reci da je priroda ipak stvorena kao besmrtna.

ali ako njegova (adamova) priroda koja je u pocetku stvorena kao dobra ali ima i potencijal smrti bude u odgovarajucem njegovom uzrastu nadvladana njegovom pogresnom slobodom izbora (odbijajuci Volju Boziju) onda bez obzira na potencijal koji je imala (i kao bessmrtna) mozemo postfestum reci da je priroda ipak stvorena kao smrtna.

(uostalom zar ovo upravo nije nasa sopstvena prica? uz savrsenu svesnost o sopstvenoj smrtnosti verujemo u jednu tako ne verovatnu stvar da ce mo biti bezsmrtni odnosno da ce nasa "sudbina" kao vecnih ili kao smrtnih bica biti postfestum dokazana upravo nasom slobodom za zivota?)

[dragisa]

U slucaju Adama, to osvecenje se prenosi na celokupnu tvorevinu. Dakle, nema samo licni karakter.

Ako se Adam obozuje, obozuje se i tvorevina; ako Adam pada, i tvorevina pada.

mislim da gresis, Hristos je osvetio nasu prirodu/tvorevinu pa je ona i dalje za nas u padu. zar ne?

mislim da je znacenje reci da "sva tvorevina ceka i tuguje" za prvosvestenikom ustvari prvenstveno znaci osvecenje tebe (Adama) kao tvorevine, tebe kao krune Bozijeg stvaranja, tebe kao sublimacije sve tvorevine. takvoj osvestanoj prirodi/tvorevini sve je sveto jer se sva priroda (u stanju te Svetosti) sazima kao jedinstvo kroz tvoju sopstvenu prirodu sve je Jedno. dakle kroz tvoju licnu Svetost sva tvorevina se osvecuje, ali to ne znaci da je ona i za nekog drugog osvecena. ne prenosis ti/Adam svetost na prirodu ona je u tvojoj Licnosti osvecena ti je osvecujes time sto je i ona kroz tebe Jedno, nista se ne prenosi, za nekog drugog ona vec nije osvecena....jer nije Jedno, nema jedinstva sa Bogom.

ja to tako vidim, osvecenje prirode nije neka mehanicka aktivnost prenosenja "necega" na nesto, vec je (za mene) to sam fakat ucestvovanja tvoje prirode u jedinstvu sa Bogom, sve stvoreno postaje Jedno.

zbog toga onda ono tvoje pitanje iz posta broj 27 koje glasi

Takodje, u celoj ovoj prici postoji jos jedan problem.

Stvarajuci svet, Bog je zeleo da on postoji vecno kroz zajednicu sa njim, tako sto bi tvorevina slobodno izabrala tu zajednicu. U svrhu toga se odigralo stvaranje coveka po Bozijem liku, sto ce reci da je covek slobodan da odgovori na Boziji poziv u zajednicu i da, kao prvosvestenik tvorevine, ucestvuje u obozenju celokupnog sveta. Problem se nalazi u sledecem: cak i da je svako od nas imao Izbor nalik Adamovom, to predstavlja ozbiljan problem za obozenje tvorevine, kojoj i covek sam pripada. Naime, postavlja se pitanje: ko je u slucaju kad postoji vise Adama, prvosvestenik tvorevine? Ko je onaj ciji je izbor odlucujuci?

S jedne strane, za obozenje stvorenog sveta(a ne jednog njegovog dela) neophodan je jedan prvosvestenik tvorevine, dok s druge, to predstavlja negiranje slobode svakog coveka.

prevazidjeno, jer ne funkcionise tako kako mislis

[Милан Меденица :)]

што се тиче животодавства, одакле слободна воља и живот пре удахнућа? не постоји, па према томе нема Бог ни кога да пита за слободу.

Бог Својом вољом даје пристанак небићу, мртвој природи грумена земље да удахне живот, уливајући и слободну вољу и онда човек бира шта жели - небиће (смрт) или вечност (живот).

према томе, сву слободу имаш а ми и јесмо у стању у којем је Адам био на клацкалици кад је требао да одлучи оће ли оживети у пуноћи. Бог је био милостив према њему, као и према њиховој деци и остатку творевине па је слабост тела оставио за наставак живота као начин искупљења, да можемо да се молимо за живе и покојне да оживе и буду помиловани нашом вером.

без слабости тела нема покајања а како се Бог не каје за заповести које је дао тако нам се пала природа умножава са сваким рођењем.

поготово што мислим да се они пре нас спасавају нама, а тачка се ставља кад линија постане бесмртна, светитељска, освешта се по слободној вољи свих помилованих и одабраних

Бог ипак жели да се сви спасу, а ми целу перспективу и хронологију немамо па ни не видимо смисао.

с друге стране, смрт (и као грех и као пала природа) има само потенцијал, нема власт над човеком пошто ни ђаво, који је оличење смрти и греха, нема никакву власт над личношћу и слободном вољом.

дакле, зависи шта човек изабере па одатле и крштење и саопштење благе вести Јеванђеља и Васкрса о љубави али и праведности.

ако је човек неразуман, изабраће смрт.

Zapravo, nemamo. Adam na pocetku nije umirao, dok je to realnost sa kojom se radja svako od nas.

Sto se tice tvog tumacenja postanja koje si izneo, jako mi se svidja jer pokazuje da je sustina svakog greha ista, ali opet ne otkalanja ovu kljucnu razliku.

али није ни живео, имао је само потенцијал да изабере.

слично као и ми, нисмо мртви али нисмо ни заиста живи.

јер да смо мртви, не би водили овај разговор а да смо живи, били бисмо вечни, остварени у природи Живог Бога.

[Милан Меденица :)]

Pa ono i ne treba da ukljucuje Boga. Bog je stvorio sav zivi svet i on se vise ne mesa u mehanizme prirode koje je uspostavio.

оно у чему ти константно грешиш је да сматраш да је Стварање завршено а гледаш и присуствујеш сваки дан неком новом животу око себе.

и при том мислим и на бебе и на звезде

Naravno da Bog nista ne mora ali je on izabrao da se ne mesa u prirodne mehanizme koje je uspostavio. Ista kao i covek

on je napravio kompjuter sa svim njegovim delovima i mehanizmima, i ne ocekujemo da ce covek recimo stalno ulaziti u kompjuter

i racunati umesto njega.

како се не меша, одакле онда живот у бебама?

па не дешава се ништа ван Бога, не постоји механизам без Бога.

као што компјутер не ради ако нема струје, ако нема интервенције од стране човека да кликне тастер.

уосталом, Бога остаје саучесник у свачијем животу, свуд присутан.

све што дише, цела творевине живи од светлости Божје, иначе бисмо били мртви у сенци.

то је, између осталог, ознака Месеца у Стварању, да светли ноћу и подсећа човека да нема ни мрака, ни одсуства светла, без Бога.

[Милан Меденица :)]

ај мало догматике од светог Јустина

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve38.htm

[Милан Меденица :)]

уствари, од 36. главе, па надаље ...

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve.htm

[Justin Waters]

Ајде овако да поставим једно дигресивно питање:

Ако кажемо да је Адам створен неутралним, тј имао је потенцијалну шансу за бесмртност ако буде следио Божију вољу, или потенцијалну шансу да умре ако је прекрши, тј направи грех, шта онда стварно значи та неутрална природа у почетку? која су њена својства? Како је околина раговала на неутралног Адама, и како је Адам реаговао на околину? Да ли је и околина била неутрална, или пак савршена, или пак трулежна?

Дакле каже се да је са грехом ушла смрт. Мено је ово "ушла", "као уљез" мало нејасно, и недовољно објашњено. Да ли је ушла као вирус у тело, или некакв отровни гас који је онда нарушио потенцијалну бесмртност, и оставио човека да буде само смртан? Да ли је по томе смрт "која је ушла" на неки начин иманентна? То му доће као нешто ево "узећу смрт" бацити ја не тебе и ти ћеш умрети....Међутим ако опажамо свет смрт као такав појам не постоји. Не постоји смрт која улази и убија нас...Ако посматрамо биолошку смрт, на било који начин ако умремо ми не можемо рећи да смо умрли због смрти, да нас је смрт покосила, тако се може говорити само у неко пјесничком смислу. Ми умиремо зато што нисмо савршени, нисмо довршени. Кад те погоди метак, ниси умро због смрти већ због тога што ти је тијело рањиво и неотпорно на метке. Када те вирус убије, ниси умро због смрти него због тога што ти је вирус разорио ћелије и нарушио функционалност организма. Генерално се може рећи да не постоји никаква смрт која убија, па тако не можемо рећи ни да је смрт ушла, осим ако то није некакав метафорички начин изражавања. Може само да се каже да смрт конкретно људског организма наступа као последица рањивости, тј несавршености тј. не довршености.

Супротно таквом тијелу је нерањиво, савршено тијело које је отпорно ан све утицаје. РЕцимо бива погођено метком и ништа. Падне са високе стијене и тресне од тврду подлогу и ништа не разбије се као пера-којот. Зарони на дно океана и нити га моће хидростатички притисак смождити нити се може угушити. Да ли је Адам био такав прије него ли је згрешио? Да ли је читава природа била таква?

Ако кажемо да је био неутралан, потенцијално смртан и потенцијално бесмртан, онда наравно није. Па шта му онда дође то неутралан? Како се то одражвало на Адамов живот? Изгледа да то онда разумемо овако. Бивајући неутралан, док год је своју вољу усклађивао са Божјом, он није могао умрети. Док је прекршио Божију вољу, направио грех одмах је почео да стари и на крају је умро.

Али како је онда изгледала природа у фази адамове неутралности док је испуњавао Божију вољу? Ако искључимо било какву могућност смрти од неке животиње, јер су оне наводно биле послушне, да ли је могао да се угуши у води? Да ли је могао у некој ексцесној ситуацији која не представља грешан чин, сломити врат? Да ли је могао да се угуши од хране? Да ли је неки камен могао да падне са висине и да га удари у главу ида остане мртав на мјесту? Да ли то значи да се ништа од овог ниеј депавало, него је камење скретало, воде се отварала или је ходао по њој...

Ако овако размишљамо какав је то онад свет, гдје је ту слобода кад је све испред тебе условљено некаквим унпред знаним кретањем? Очигледно је да би такакв свет бивао ван сваких закона физике, и да све што се кретало тад било је дириговано диреткно Божијим покретима, Божијом силом. Тад није било топлоте и хладоће, није било размјене енергије, није било гравитације, није било електромагнетне силе, није било слабе и јаке силе није било ничега фундаментално за којег знамо да чини овај свијет.

Док је Адам згрешио, Бог је повукао ове силе, и природа је остала сама са својим физичким законома, рањива и трулежна. Онда су се одједном замрзнуте силе природе активирале, почела је гравитација да ради, почео је електромагнетизам, почеле су слабе и јаке силе да дјелују.

Онда нема ту неутралности. Онда је Зизјулас у праву када каже да је свет по својој природи смртан, а да се његова трулежност укључујући и човека, превазилати дејством божанских енергија.

[dragisa]

@justinijan

samo razmisljam na glas. citajuci tvoj post o karakteru prirode PRE pada, pada mi na pamet "cudo" rasta i razvoja coveka i kasnije "cudo" umiranja tog istog coveka. odnosno sta bi mi mogli da kazemo za nasu prirodu u fazi rasta a sta u fazi starosti.

mozda je ta potencijalnost (i zivota i smrti) ustvari oslikana nekom vrstom mesanja dve faze: prve kao Bozije Volje da ti podari zivot (rast razvoj) i kasnije evidentne faze laganog umiranja (razaranje i degradacija). dakle mozda je ta potencijalnost prirode koja je inicijalno ne utralna ali je u pocetku da tako kazem u zastiti Bozije Volje (Bozijeg promisla o coveku) zaista priroda koja i ako ne obozena ipak "krsi" na neki nacin fizicke zakone. npr beba iz meseca u mesec dobija po 20% mase, stalno dobija nove sposobnosti ...itd a onda odjedanput u drugoj fazi pri istim uslovima (isto jedes i pijes...) u starosti gubis na masi gubis na sposobnostima uopste gubis rast i razvoj (zivot). onda iz ovoga ispada da i ako je Bog stvorio prirodu koja je u pocetku ne utralna ona ipak i ako ne obozena projavljuje znake krsenja "prirodnih zakona", znake prevazilazenja prirodnih limita, stalnom podrskom bozije volje da ona Zivi (stalno dobija i raste u atributima zivota) te i ako nije definitivno obozena za vecni zivot ipak bozijom miloscu na neki nacin u pocetku potpuno ucestvuje u tom Bozijem naumu, Bozijoj Volji....ali ostaje ovo sto kazes da i ako bi i bilo tako opet ostaje cinjenica da bez obzira na Boziju "podrsku" ona ipak u osnovi jeste smrtna... ili tako nekako (samo razmisljam na glas)...

[Justin Waters]

Па није то неко чудо, процес раста од бебе до одраслог човјека. Све што расте и ма геомтеријску прогресију развоја. Човјек се хранећи и уносећи градивне и енергетске твари омогућује ћелијама да се размножавају деобом. Једна ћелија се раздвоје деобом на двије, о онда од две имаш 4, свака ћелија се потом раздвоји на двије и имш 8, па се свака од 8 развдоји деобом и имаш 16 и низ иде:

1,2,4,8,16,32,64,128,256,512,1024 итд...дакле видиш рапидно повећање бројева док се не постигне неко равнотежно стање тј док особа не одрасте када онда има само процес обнављања оних истих ћелија.

Да то би тако некако могло рећи. Говорћеи у контексту Адама и пада, развој човјека до његовог зенита је некако праћено Божијом вољом, а онда ако човјек одбије да следи ту вољу следи му пад тј кретање ка смрти.

Међутим то је када говоримо о природном развоју, али шта усљед изванредног случаја? Јел се може беба убити? Јел може млад човјек да се утопи у води? Е то су питања на која би ја волио чути мало подробнији одговор када је у питању пад човјека. Јер ако се каже да је сав данашњи свет у стању трулежности и тежње ка ништавилу због пада, то онда значи да је могућност да се неко утопи данас такођер последица пада. Ако велики и тежак камен падне на младог човека и убије га то је последица такођер пада. Но какве је природа била онда прије пада, да ли се Адам није могао утопити у језеру? Да ли је могао удисати чист кисеоник, а да не умре? Да лије могао да буде пропобедн оштрим предметом и да не умре? Ако је Адам био неки супермен, као и читава природа да била некаква суперприрода, јер није било смрти, то онда није неутралност. Ако је пак била неутралност, а да није опет као данас, каква је то природа? Која су њена својства?

Постоје примјери гдје се превазилази та неутралност, рецимо када Христос хода по води, или када се вазнесе ка небесима, или када је сачувао младиће у вавилонској пећи од ватре...итд. Али то су све директне Божанске интервенције. За Бога нема прошлости и будућности, али из наше перспективе, људске перспективе, Бог се увијек јавља и дјела из будућности. С тога чување младића од ватре у вавилонској пећи је била реакција из есхатона, ходање Христа по води је била Његовом Божанственошћу из есхатона, испољавање Његовог Божанства на таворској гори из Есхатона итд...Е ако је Адам могао да хода по води, ако није морао да врши нужду онда какву је он слободу могао да испољава? Пола његове личности је већ било обожено, само је требало да поради на другој когнитивној страни, али како је то могао постићи ако је свет око њега био савршен? Шта је она могао у рају да ради, ако није узгајао храну, није се бавио сточарством, није се бавио земљорадњом, није иашао у лов није сјекао дрвеће које није могло умријети, јер се није дало обрађивати, а није било ни потребе...

Јер ипак мора се признати, да данашњи човјек има много више могућности да спознања природу свијета од древних људи, и да спозна да овај свијет ипак има некаве законе по којима се све одвија. Овај свијет према свему ономе што каже физика и хемија о њему, није тек тако пука долина плача, тамница људи, напротив овај свијет је недовршен, он је у некој фази развоја, а има потенцијал да буде усмјерен ка нечему, тј могуће га је обликовати могуће га је употребити на добро, а и на зло, према томе ако већ говоримо о некој неутралности, онда овакав свијет како се традиционално зове палим, није уствари пао, него је неутралан. Има потенцијал да постане савршен, има потенцијал да се сроза до паклених дубина, све зависи како му човјек да смисао. Јер ако имамо сурову и хладну зиму, имамо као контра томе и лијпео и топло љето. Имамо вулканске предјеле, ужарене пустиње, и имамо предивне плаже, шуме и ливаде. У у томе је та неутралнсот, постојање и живота и смрти. Ако нема смрти, онда како ћеш моћи да знаш како да је не одабереш?

С тога када се говори о паду, чини ми се да се ту ради само о паду човека, као промашају циља, а никако нека космичка реакција која је потом услиједила и све се преобразило у трулежно. Када се говори о стању првог човека, може само да се каже да је Божанском интервенцијом, човек био задржаван да не умре док је следио Божију вољу. Када је прекршио и пао, онда је Божанска интервенција повучена и човјек је почео да умире.

[Благовесник]

@Ivan

Sta je gnomska volja?

petar m, док не стигне одговор од брата Ивана, покушаћу да дам православни одговор о томе у кратким цртама, али посве упрошћено и једноставно. Шта је природна воља? Шта је гномичка воља? Идемо редом. Надовезаћу се на претходни коментар:

Грех је - промашај. Људи рађањем од Адама пребивају у том промашају - одвојености од Господа.

Потребно је сједињење са Христом, и то једино кроз Њега, јер први човек је од земље земљан, а други човек је Господ са неба.

Улазак (вход) у наручје Новога Адама (а то су свето крштење и евхаристија) је спирање прародитељског греха,

а одбијање крштења значи - остајање у прародитељском греху (тј. прародитељском промашају).

Створeна бића су покретна, покретом од Бога и природна воља је усмерена ка Богу. Од Бога ка Богу. Природа је словесна тј. жива, од тренутка када је прогледала, а прогледала је кроз очи човека - почела да упознаје себе и свет око себе. Бог се потом открива Адаму, и то предавањем Духа Светог. То је описано у Петокњижју -предавањем Духа Адаму.

Створена природа (којој је душа Адам) призвана је к Богу (у слободну, "љубећу заједницу" како кажу Свети Оци, јер љубав подразумева слободу).

Адамова лична одлука изменила је начин постојања људске природе (не и саму природу).

Оно - ка Богу, променило се у - од Бога,

тј. променио се богоустановљени поредак, јер је Адам - носилац света тј. створене природе, окренуо њу против себе! Тиме ју је окренуо и против Бога. Избор зла се, дакле, налази у слободној одлуци личности, а не у природи.

Као последица греха појавило се својеврсно контаминирање природне воље!

Услед тога човек је стекао гномичку вољу. Шта је гномичка воља? То је избиратељана воља - бира између греха или не.

На наопак начин човек постоји након пада тј. постоји на грешан начин.

Свет (тј. човек) мора да крене од почетка.

Овде се треба присетити речи Спаситељевих и Апостола (посланика) Његових - "Отац мој ствара и ја стварам", "Поновом стварам", "Христос све новим чини" и сл. (Ово је важно споменути због онога што следи у даљем говору).

Да би поново кренуо од почетка, Бог је на себе морао преузети људску природу. Господ би се оваплотио да и Адам није пао, јер људска природа је морала бити у оном стању из којег је кренуо Адама (пре пада), сада е (након пада људске природе кроз Адама) морала је бити зачета од Духа Светог, а не полним путем, јер пала природа може да роди само палу природу.

Ово се испунило (оставрило, десило) када је људска природа на себе узела свој Архетип (Архетип је Господ тј. Божанствени Логос Божији). Христос је имао вољу по природи божанску, Очеву, јер је био ејдне воље са Оцем!

Међутим, поставши истински човек, човек у пуном смислу те речи, имао је и природну људску вољу, али која се није супростављала божанској!

Баш зато што је грех лични чин који не квари природу, Бог је могао да усвоји људску природу без греха. Зато Христос ни на који начин није могао да има гномичку вољу. Смисао повига и молитве у Цркви јесте поновно обликовање гномије (у том смислу је важан и телесно-духовни пост). Природни тропос (тропос - обрт, окретање) је искварен. Зато је потребно изнова га родити у Христу!

[Justin Waters]

Адамова лична одлука изменила је начин постојања људске природе и богоустановљени поредак тј. Адам - носилац света тј. створене природе, окренуо ју је против себе. Тиме ју је окренуо и против Бога.

Можеш ли ово мало да појасниш. Како је то човјек окренуо природу против себе? Како је изгледала природа која није била окренута против човека?

Хоћеш да кажеш да није постојао вакуум, радијација, метеори и комете, нуклеарна фузија на сунцу итд... него је ово све постало адамовим избором?

[Благовесник]

Тема је - наслеђивање последица Прародитељског греха,

и зашто је искупљење (спасење) у Христу.

Хоћеш да кажеш да није постојао вакуум, радијација, метеори и комете, нуклеарна фузија на сунцу итд... него је ово све постало адамовим избором?

Да би свет настао морао је да се формира (да тако лаички изразим), логично, а за то је потребан почетак, први прасак (стварање светлости)... вакум, радијација, метеори и комете, нуклеарна фузија на сунцу итд...