Sirotinjska majka

[Danijela]

Foto: Noc Muzeja / Promo

Doktorova kula, zgrada u Birčaninovoj ulici u Beogradu, u kojoj je Laza Lazarević otvorio prvu psihijatrijsku kliniku na Balkanu, na korak je od (samo)urušavanja. Nedavno održana Noć muzeja bila je prilika da se podsetimo značaja ovog svestranog čoveka i zgrade u kojoj je lečio i pisao.

Doktorova kula, od 1979. spomenik kulture od velikoj značaja, bila je 19. maja tek četvrti put otvorena za javnost. U naučnim krugovima nedavno je pokrenuta kampanja da se renovira i pretvori u muzej.

Foto: Dušan Milenković / RAS Srbija

- Doktorova kula je kulturno dobro od velike važnosti za kulturu našeg naroda. Ona svedoči ne samo o razvoju srpske medicine i psihijatrije već i o mnogim istorijski značajnim ličnostima i događajima ključnim za istoriju Srbije – kaže za "Blic" doc. dr Ivana Stašević Karličić, v.d. direktora Klinike "Dr Laza Lazarević".

Prvi muzej psihijatrije u Srbiji ne bi imao isključivo kulturni značaj, dodaje ona, već bi mogao biti turistička atrakcija Beograda koja bi ujedno doprinela promociji mentalnog zdravlja i destigmatizaciji psihijatrije uopšte.

- Za početak, naš nadležni muzej, Muzej nauke i tehnike, je sa velikim entuzijazmom formirao zbirku predmeta koja ima kulturno-istorijsku vrednost a sadrži brojne predmete vezane za razvoj psihijatrije u Srbiji prethodnih vek i po. Osim stručne podrške koju dobijamo od relevantnih kulturnih institucija, entuzijazmu svih zaposlenih znatno doprinosi i podrška ministarstva zdravlja koju uživa projekat "Doktorova kula - muzej srpske psihijatrije". Ono što će nas još više angažovati je traženje dodatnih materijalnih sredstava za sanaciju i eventualnu rekonstrukciju zgrade muzeja – objašnjava dr Stašević Karličić.

 

Kao važno svedočanstvo kulturne istorije Srbije, a posebno kao mesto rođenja srpske psihijatrije, ova kuća zaslužuje bolji tretman. Pre nego što bude kasno, treba se delati hitno, poručuju zagovornici ideje o renoviranju.

 

Foto: Dušan Milenković / RAS Srbija

Ovu građevinu podigao je 1824. godine dr Vito Romita, lekar kneza Miloša Obrenovića a 1835. godine postala je vlasništvo Vitovog zeta Bartolomea Kuniberta, lekara i istoriografa. Nakon Kunibertove smrti kuću je kupio Knez Miloš, od koga je najsleđuje Knez Mihailo Obrenović, da bi joj 1861. godine odredio namenu - "Dom za s uma sišavše".

Glavni lekar u njoj u periodu 1880-1887. bio je Laza Lazarević. Danas većini poznat po pripovetkama "Prvi put s ocem na jutrenje", "Sve će to narod pozlatiti" ili "Švabica", Lazarević je mnogo veći doprinos ostavio na polju medicine. On je u svoje vreme lečio gotovo trećinu hospitalizovanih duševnih bolesnika ondašnje cele Srbije.

- U ovoj zgradi nalazila se njegova kancelarija a tu su bili i bolesnici. Lečio ih je po tadašnjim evropskim standardima. Iako je to bio začetak psihijatrije i prva ustanova tog tipa na ovim prostorima, sve je bilo na evropskom nivou. Laza se zalagao i za odvajanje neurologije od psihijatrije što se kod nas dogodilo tek osamdesetih godina prošlog veka – kaže Dragana Mihailović, koautorka izložbe i član Srpskog lekarskog društva, odseka za istoriju medicine.

 

Foto: Dušan Milenković / RAS Srbija

Radna soba Laze Lazarevića nalazila se na prvom spratu vile od crvenih opeka koja je sada u toliko zapuštenom stanju da se šetanje po njoj sprovodi na sopstvenu odgovornost. Tamo i dalje stoji kamin sa grbom Obrenovića, kraj kojeg je Kunibert pisao istoriju Srbije a Laza Lazarević, tokom besanih noći u kojima je obilazio pacijente, pisao pripovetke i ništa manje poetične lekarske izveštaje.

Foto: Wikipedia

Laza Lazarević (1851-1891)

Laza je rođen je u Šapcu 1. maja 1851. godine, kao sin vlasnika trgovačke radnje. Otac Kuzman umro je kada je Laza imao devet godina i porodica je zapala u teškoće; samohrana majka morala je da podiže Lazu i njegove tri sestre: Evicu (1842), Milku (1844) i Katicu (1857). U Šapcu je završio osnovnu školu i četiri razreda gimnazije a sa 16 godina upisao Pravni fakultet u Beogradu. Nakon pauze zbog Tursko-srpskog rata (tokom kojeg je bio u vojnom sanitetu u Srbiji) 1879. je završio studije medicine u Berlinu i postao doktor "celokupnog lekarstva i hirurgije". Iste godine odbranio je disertaciju "Doprinos eksperimentalnom proučavanju i analiza elektrolitičkog delovanja žive na organizam" i sa 28 godina postao doktor medicine. Po povratku u Beograd, 1881, postavljen je za lekara Beogradskog okruga i postao prvi lekar Opšte državne bolnice.

Ratovima opustošena Srbija je u vreme kada je živeo i radio Laza Lazarević imala tek 120 lekara i 46 lekarskih pomoćnika i nijednu jedinu laboratoriju niti najneophodnije lekove i medicinska instrumente. Baviti se naukom u takvoj sredini bilo je ravno podvigu, priznaju mu današnji lekari. Upravo njegovom zaslugom osnovana je prva laboratorija u Srbiji u okviru Opšte državne bolnice. Osim toga, bio je utemeljivač neurologije, psihijatrije i gerijatrije u Srbiji.

 

Foto: Dušan Milenković / RAS Srbija

- Bio je pravi medicinski prosvetitelj. Išao je po Srbiji sa dr Vladanom Đorđevićem. Kao mlad lekar je učestvovao u lekarskim reformama: je onda je govorio o potrebi redovne vakcinacije i zakonske obaveze na to, "a ne da sa policajcima lekari vijaju decu po njivama i livadama da bi ih vakcinisao", smatrao je da treba uticati na svest roditelja da znaju da će tako sačuvati svoju decu od smrti (a tada je smrtnost dece bila visoka). Išao je tako daleko, do prostitucije, gde je tražio da klijenti prijavljuju prostitutke ne da bi ih kažnjavali već da bi ih medicisnki zaštitili i sprečili zaraze. Sve što je ovog momenta aktuelno on je pokrenuo i da smo bolje slušali takve emancipovane glasove sada bismo imali bolju situaciju – kaže za "Blic" Vuka Jeremić, jedna od autorki izložbe o Lazi Lazareviću postavljenoj u Noći muzeja.

Laza Lazarević bio je jedan iz plejade srpskih intelektualaca naučnika, lekara koji su iz Evrope u Srbiju doneli "sve što treba". Bio je siromašan ali je sve svojom pameću, snagom i energijom uspeo da završi, kaže Vuka.

- Uspeo je da završi pravo i medicinu, da diplomira kod najboljih lekara na najboljim fakultetima, da se vrati u Beograd i uđe u praksu. Za kratko vreme organizovao je jedan od najboljih vojnih saniteta u Nišu i Šapcu. Pisao je pripovetke i zapanjujuće izveštaje o ratnom stanju u Beogradu, o korupciji, nestašici prehrambenih proizvoda za bolnice "zato što ih otimaju generalice i prave torte (a nemate jaja za bolesnu decu)"... Sve se to sad ponavlja u nekom obliku – smatra Jeremićeva.

Foto: Dušan Milenović / RAS Srbija

 

Kada imamo u vidu da je doktor Lazarević u toku svoje kratke profesionalne karijere od 11 godina napisao preko 70 stručnih i naučnih radova i primenjivao novostečena naučna saznanja u intenzivnoj lekarskoj praksi, dao doprinos neurologiji i gerijatriji, bio vrstan poznavalac savremene psihologije i psihijatrije a u okviru vojnog saniteta pokazao pored požrtvovanosti i stručnosti i izuzetnu organizacionu sposobnost, iz današnje perspektive njegovi dometi u oblasti medicine su zaista zadivljujući, skoro neverovatni.

- Toga više nema. Nemate ljude koji su istovremeno u nekoj velikoj i ozbiljnoj struci tako posvećeni, sa takvim rezultatima, koji su u umetnosti dostigli vrhunske rezultate, koji su na ljudskom planu zapanjujuće plemeniti. Pokušajte da nađete danas čoveka koji ima 30 odsto Lazinog kapaciteta i ja vam odmah skidam kapu. To je danas nezamislivo. I kada se pitamo što nam se sve ovo dogodilo, dogodilo nam se što nismo više takvi. Ili takvi ljudi odlaze i ne žele da se vrate – ocenjuje Vuka Jeremić.

Februara 1889. Laza Lazarević ukazom kralja Milana postaje njegov lični lekar, ali nastavlja da danonoćno obilazi svoje pacijente, leči sirotinju besplatno i kupuje im lekove (nazivali su ga "sirotinjska majka"), čak i kada ga je ophrvala tuberkuloza od koje je umro januara 1891. u četrdesetoj godini.

Ispratila ga je vojska, rođaci i prijatelji, mnoštvo kola i nepregledna masa ljudi koji se nisu obazirali na hladnoću i klizavicu.

"Dragi brate, i tako juče predadosmo zemlji ostatke najboljeg rođaka, najprisnijeg prijatelja, najboljeg lekara, najslavnijeg pisca i najdostojnijeg čoveka. Osmejak na njegovom licu sigurno je hteo reći: umirem spokojno, nisam nikome ostao šta dužan a zadužio sam sve, nisam nikoga vređao a uvrede nisam vraćao, radio sam da zaradim ali nisam globio nikoga, i sam siromah, pomagao sam sirotinji, rođen sa neznatnim imenom stvorio sam ime kojim će se moje potomstvo i zemljaci dičiti", pisao je Lazin šurak Ljubomir N. Hristić svom bratu Nikoli.

PRVA GERIJATRIJA U SVETU

Foto: Dušan Milenković / RAS Srbija

Preko puta Opšte državne bolnice, u zakupljenoj kući zanatlije Hadži-Nikolića, Laza je 1881. osnovao prvu gerijatrijsku ustanovu u svetu i vodio taj "Odsek za lečenje staraca" sa 13 postelja. Bio je inspirisan idejama svog profesora Huferlanda o "zdravoj starosti" i smatrao je da starost nije ni zdravlje ni bolest i "zato stari moraju drugačije da se leče i moraju biti odvojeni od ostalih". Ovo je posebno značajno Lazino postignuće imajući u vidu činjenicu da je tek 1909. gerijatrija zvanično u svetu odvojena od interne medicine. Nažalost "po usudu velikih ličnosti iz malih naroda i sredina, priznanje ga je mimoišlo". Dž. L. Našer, njujorški lekar, zvanično je priznat kao osnivač svetske gerijatrije iako je 28 godina posle Lazarevića odvojio gerijatriju od interne medicine.

LAZIN ZNAK

Laza je 1880. u "Srpskom arhivu", a četiri godine kasnije na nemačkom jeziku u "Algemane viner medicine cajtung", dao detaljan opis i etiologiju ishijalgije od koje je i sam bolovao. Ono što je u medicini poznato kao Lasegeov znak za dijagnostikovanje ishijalgija, Laza je opisao godinu dana pre no što ga je u medicinskoj literaturi J.J. Fros pripisao svom učitelju Lasegu. Naime, smatra se da je francuski neurolog Laseg znao za ovaj test ali ga nigde nije opisao. U pojedinim udžbenicima iz neurologije on se opravdano naziva Lazarevićev znak a i danas se smatra jednim od osnovnih kliničkih simptoma u neurologiji, neurohirurgiji i ortopediji.

ROĐENI PRIPOVEDAČ

Laza je počeo da piše u zrelom dobu i odmah je ostvario vrhunske rezultate. Iako je ostavio nevelik opus – objavio je samo devet pripovedaka, a osam je ostalo nedovršeno – on se ubraja među najveće pisce srpskog realizma. Budući da je bio jedan od prvih koji je ubedljivo opisivao unutrašnji svet svojih junaka – psihičke potrese, duševne lomove i moralne preobražaje – smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Bio je vešt stilista, dobar poznavalac naših naravi, slikar ubedljivih portreta, autor dramatičnih fabula i dirljivih prizora a bavio se i prevođenjem.

TRAGIČNA SUDBINA ĆERKE

Foto: RAS Srbija

Iste godine kada se doselio u Beograd, 1881. Laza se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića i ćerkom predsednika vlade Nikole Hristića. Sa njom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana, i ćerku Anđeliju. Kuzman je preminuo nakon godinu dana, a Vladan dve godine po rođenju. Anđelija je od oca nasledila umetnički nerv i slabo zdravlje. Rođena je 1885. u Beogradu, rano je pokazala likovni i književni dar, a ceo svoj kratki život borila se sa bolestima. Završila je slikarsku školu Bete Vukanović i postala nastavnica u Prvoj ženskoj gimnaziji, ali se paralelno sve vreme bavila pisanjem. Brzo po smrti pala je u zaborav. Kao što ju je za života Miloš Crnjanski hvalio i podsticao da objavljuje, tako je i posle njene prerane smrti podsećao na njen talenat. Prva i jedina njena knjiga, "Lutanja", pojavila se posthumno, 1926. godine

(Materijal za tekst ustupila Vuka Jeremić)

https://www.blic.rs/kultura/vesti/laza-lazarevic-je-lecio-trecinu-srbije-a-njegova-deca-dozivela-su-tragicnu-sudbinu/gletrjv

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2020/12/03/6966839_img20201122161543-1jpg

Кућа Лазе Лазаревића ругло, запуштено и заборављено – ко ће то позлатити

WWW.RTS.RS

---

Не тако далеко од београдске гостинске собе, Кнез Михаилове улице, налази се кућа у којој је живео и радио писац и лекар Лаза Лазаревић. Оронула, ишарана графитима, на све...

 

[Božena]

https://youtu.be/bFtvooWPYYU