краткодневица

[мина м]

Понекад вам срце прескочи. Коморе и преткоморе, мало се зањишу. Није вам ништа, али као кад изненадни сунчан неки дан протресе прашину по ћошковима.Тако некако. 

Не уме свако да се одреди и орјентише према темама о којима други већ одавно имају своје мишљење. Увек ми се чинило да пребрза реакција затвара многе путеве. Заиста, наше око не хвата танане фреквенције и наше ухо не осећа дубине ћутања и тишине. Вежбамо. Вежбамо...

Има једна прича о згрченој жени. Није могла да се исправи, ни да види свет око себе, ни да чује људе. Глава јој на колена пала. Спустила се до земљице црне. Рече јој Господ :- Жено!

Ето, њој није рекао:-По вери твојој нека ти буде. Зато се мислим каже да ми Милост Божију иштемо.

 Има време за све. Краткодневица нек буде за приче причана...

[мина м]

Тета Жужана

Рекла је тета Жужана да Јеванђеље можемо најбоље разумети ако кренемо од Јеванђеља по Марку. И посебно ако размишљамо о параболи о сејачу. Долазила је сваки дан. Седела на тепиху у соби,и уз чај преводила речи са мађарског језика на српски. У суседној соби једно мало биће, тек рођено, мирно је спавало.

Мати његова, пратећи ритам дисања свог детета које се на један ипак истинит начин слагало са мелодијом гласа и ритмом читања сусетке, ћутала је....

Негде поред детињег кревеца био је крст, дар једног монаха из једног фрушкогорског манастира. Донела га тета Жужана.

Мати дететова, пребирала је у себи речи Јеванђеља по Јовану уз које је некад раније научила да чита.Свето писмо стајало је на полици крај дететовог кревеца. Ти тренуци, уз чај, били су та тишина, та самоћа, која је двадесет година после израсла у стих:

Кришка ћутње, Све.

[мина м]

Имали смо висину, по мери

Да уденем те квадрате, не знам заиста нигде. Да их прерасподелим, нисам вешта. Да им облик одредим..квадратни су..квадрати, квадранти. Окца се пренеразе..високо је.

Нека земља на истоку. Ово је сад источна прича.Велики неки парк у ком можеш да се шеташ, и изгубиш.А ту , пагода. У једној просторији седе монаси, испред њих непрегледно море новца, те га броје и слажу. Коме и зашто? Шта треба монасима источним? Под њима широке и дебеле плоче од сребра..као месечев камен. 

И близу и далеко. Чули смо се боловима.Има у људском болу нешто што ослобађа. Далеко и другачије. Слушала сам музику коју је слао. И писала. Ниједну реч није рекао тај неко. Ни име му не знам. Истоком линија пламена. Прескочи.

Тада сам научила да слушам. Пре сам само била убеђена да умем да слушам. Да сам широких видика. јер, ето, високо сам ..у свом квадранту.

Како ћемо пјевати пјесму Господу у земљи туђој?

 

[мина м]

Трешња

Кутијица. Предмет глатких страница. Унутрашњост постављена црвеним филцом. Кутијица, за нешто. Издалека личи на постоље за јутра.

Волела сам о дрвећу да знам. Изучавала сам пејзажну архитектуру. Мало после парка у Будимпешти, настао је и онај у  вароши.Време које човек проведе сакупљајући  грађу о чему било, не враћа се. Нема репетитивну одлику. И увек кад се занимамо знањем, на путу смо да заборавимо. Да се бавимо схемама и замишљајима.

Кад сам престала да будем превише знатижељна? Кад сам открила птичији јавор, дрво које расте на ограниченом подручју. Дрво од којег се праве виолине. Тад сам открила, случајно, од шумара, да парк у вароши јесте вршњак Будимпештанског. Само што је настао спонтано, плављењем Тисе. И мало сасвим мало култивисањем.

Погледајте дрвеће, рекао је човек. Сасвим је овдашње.

Овдашње. Као она трешња, на коју су закачили љуљашку за малу мене. Па су ми облаци под табане долазили. 

Тада сам престала да будем радознала. Заборавила сам да полемишем. Овдашња ја, са тек кутијицом једном. За нешто.

 

 

[мина м]

Не може се све рећи. Ни транскрибовати. Ни  преорјентисати. Када станеш пред огледало, ни ти ниси увек исти.

Једампут сам се молила за невидљивост. Изашло је то из мене. Нехотице.

Није да ме не виде. Висока сам. Те моје зелене и крупне очи промашити се не могу.Мој глас није нешто, али има своју мелодију и шарм. Није да ме не чују.

Онако, не морам више да објашњавам. Постајем свако у свима. Слабим, а лекари ми ни лекове не дају. Сенка апостола Петра лечила. А баш њега питао Господ три пута: Љубиш ли ме?

Невидљив бити, можда значи..издржати, на свој начин. Често помислимо да је само један начин могућ. Само једна мисао релевантна. И посматрамо ствари да их некако решимо. Јер све ствари имају димензију, густину, специфичну масу, и могу да се поправе.

Живети, кад Светлост светли у тами, и тама је не обузе, није увек исто, није увек исто..

[мина м]

 О прибадачама чиоде што се зову

 

Досада купује време. Досада је инвенција наше замишљене слободе. Склопљене очи, кад трбухозборимо досаду имитирају.

Једна котарице пуна чкаља, и сузе се по њему светлуцају месечином заплетене. Све оне друге, које не видимо, попуњавамо лако, измишљајима својим. 

Досада је садржај који нема одговорност. Прибадача која место изгубљеног дугмета причвршћује капут, а за ветровиту зиму.

 

[Ayla]

Lijepo, @мина м 
Nadam se da ti neće smetati što ću, s vremena na vrijeme, zaviriti ovdje.
Hvala. 

[мина м]

Дођем, одем, а ту је све моје

Добродошла @Ayla  

и остали сви путници намерници

[мина м]

мера

 

Одока,на зуб, прстохватом, педљем, како кад. Тек има једна прича о капијама. Високе , обрасле лозицом, дрвене. Летвице, кад се сложе, сунчеве зраке приказују. Да позвониш, попнеш се на прсте, високо је алка за звоно.А кваке, као кљунови савиле се . Чекају длан детињи.

Са две мере, са три мере, котарица..делисмо, поделити не могасмо.

Гледам , очи..теку речи из мене ...мења се поглед. Њиме гнездо свијам. Њиме звезде гнездим.

[мина м]

 

возови

 

не знам..једно време сам путовала возом..сећам се неких својих сапутника и сабеседника..уствари ја ћутала..

а онда тако негде некад непознати сасвим саћутници

време стане и прође то што било је..само има један део који се тешко превазилази..кад силно покушаваш да објасниш, да се вратиш на почетак па поново..а раздвојење  опроштај не подразумева, бар не у овом свету ..

вичемо се светом овим..тиштимо се неопроштајем

 

 

 

[мина м]

развезана прича

 

Кад бих ти рекла где сам оставила .. уствари кад бих ти напоменула

на којој линији су кофери почели да личе на столове изигрвајући тачку ослонца

оног што би требало да личи на организовање простора

за чај

за кафу са пријатељима

за реформ торту и да

рове са одсјајем августовског неба у повечерју

 

У моју реч би се докотрљало паперјасто комшијско паче

као оно ономад..док сам ти говорила о речима које су само речи

о шеширићима у које тета Мица слаже своје приповести о свету у коме су сви подједнаки са ципелицама на шнир, са пертлама које још везати не умеју, па су им путовања неповезана

нестварних ручки, неуглављених потпетица свих дана будућих

то нешто на шта се наслоних

лепет један давни..изокола да га подметнем..да се ћутке премеримо

 

 

 

[мина м]

равница

Ова прича је о дедином шеширу. Звали смо га и летњи. Направљен од сламе, преплетом трачица, био је онако, као мед жућкаст под Сунцем. 

Сетим се деде. То је сећање у две слике. Не сећам се његовог гласа, али знам да су му очи биле плаве. 

Прва слика: њива.Деда окренут мени леђима. Гледам тај сламнати шешир. У једној руци га држи, другом руком брише зној са чела. Даље мало, привезан за дрво Дечко, коњ..рже..хоризонт не могу да видим. (клише литерарни, знам)

Друга слика: У зрнима грожђа дно сламнато.

И кад опет видим те две слике, сад, у овој приповести..сећам се како је деда био питом и благ..и како ми је једном давно, тада..показао шта је то Љубав

Тихи и благи дан неки...кад можеш изустити Праштај

 

[Биљана, два]

Ти си била

У дворишту играмо се. Била нека дрвена чигра обојена светлоплавим, жутим и црвеним облицима. Као неки таласићи. Сатима хватамо најбољи покрет, онако из зглоба,  прсти да ухвате ритам. Као да уштимавамо неки инструмент. Сећам се земље под том чигром. Нека растресита земља била. Добра и за неке друге игре, али није сад о томе прича. Ко се још сећа пиљака, па одузимања земље, па кликера...све што је шарено, није више у  бојама које сад разумевамо. Сад се каже да ме постоји шарена боја.

И та чигра, која својим окретајем у времену по земљи писаше, сети ме тебе, мати. Рекла си: Сад не могу да разговарам.Уморна сам. Спава ми се. Јавићу ти се кад ми буде боље.

 Чувам једну фотографију. Детенце прашину ципелицама својим растреса, пада прах са дана његових. Пада прах са речи неречених.

 

 

[Биљана, два]

рано па да раним

Раме нараменим. Таман узглавље. Кад оно била љуљка на трешњи, облаци паперјасти између два трепета стали.

Шта да кажем кад ме питаш? Некима реч међ зубима стоји. Неки попреко мислима оплету. Понеки занети сабирају и слажу на полице измерено котарицама дана.

Једаред бројанице оставих код тебе, са Истока Зоро. Примих на десни длан речи живописане.

 

[Биљана, два]

Preskočim

Sve citate, jer slabo pamtim

Sva povezivanja sa pokretima

Sve skrivalice sa gluhotama

Sve čanke sa prazninama

Smeh neki izokola takne 

Da pretekne jastuka šlingeraj