"Најлепша госпа на целој сплитској риви" - ЛЕПА ЛАЗИНА КЋИ

[Милан Ракић]

Била је једна од најлепших жена свога доба. Привлачила је погледе на улици мушкараца и жена који су јој се дивили или јој потајно завидели на лепоти и уметничком дару

Деда јој је био председник српске владе а отац један од најпознатијих српских књижевника. И поред тога остала је увек своја и окренута својој звезди судбине. Анђелија Лазаревић је својим сликама, песмама и прозним радовима обележила једно доба Београда и Србије данас давно прохујало...

Анђелија Лазаревић рођена је 1885. године у Београду, у угледној породици. Отац јој је био познати српски лекар и књижевник Лаза Лазаревић, а мајка Полексија, кћерка Николе Христића, политичара, министра и председника владе. Још као дете показивала је склоност ка певању, музици и цртању. Са свега шест година умела је да нацрта оца и мајку као и мртву природу, воће на столу коју би јој послуга поставила само за њу као сликарски модел.

Од оца је наследила дар за писање, прву песму је написала са свега десет година и месецима је крила испод јастука јер се стидела да је било коме покаже или прочита. Зато је волела да рецитује француске песнике и често је одушевљавала посетиоце дома Лазаревића предивним стиховима. Анђелија је била миљеница Лазе и Полексије који су поред ње имали и сина Милорада. Двоје деце, синови Кузман и Владан умрли су годину, односно две године по рођењу.

Анђелија је била крхког здравља и често је побољевала. Отац Лаза, лекар по професији, чинио је све да својој мезимици помогне али је ипак због болести морала да прекине редовно школовање. Основну школу завршила је тако што је учила код куће а испите полагала у школи. То је време и када се ломи у себи око две велике своје љубави, сликарства и књижевности, али брзо схвата да никада неће једно моћи да одбаци науштрб другог.

Од 1908. до 1911. године, најпре као ванредна, затим и као редовна ученица, похађала је сликарску школу Ристе и Бете Вукановић коју је завршила са одличним оценама. Већ тада чувена сликарска Бета Вукановић у Анђелији је видела изузетно надарену уметницу и подстицала је на даљи рад. Често је умела да јој нагласи како је „женском бићу у Србији много теже бавити се сликарством него мушкарцу али и утолико лепше када се успех постигне, а најважнији је успех онај у сопственој души.”

Године 1911. постаје учитељица сликања у Првој женској гимназији у Београду. Била је омиљена наставница, ученице су је волеле и поштовале. Анђелија је умела код сваке девојке да подстакне таленат да се развије у правом смеру, чак и код оних мање даровитих није желела да убија вољу и жељу већ им је говорила да сликају „за себе а не за друге” јер је битно да сликарство њих чини срећним. Сећала се Бетиних савета и примењивала их на прави начин.

Ипак, и поред посвећивања сликарству у Анђелији није нестала књижевница. Своје прво озбиљније прозно дело „Лутања” Анђелија Лазаревић пише 1913. године и ту спаја књижевност и сликарство јер је роман говорио о веселом животу младих београдских сликара. Иако је ово дело аутобиографско, Анђелија је главној јунакињи дала име Марија. Плашила се да ли ће јој славно презиме и славни отац можда бити превелико бреме за први роман, али јој похвале тада највећег ауторитета у области књижевне критике Јована Скерлића дају пресудни подстицај и охрабрење. Нажалост, прерана Скерлићева смрт и почетак Великог рата спречавају да се „Лутања” објаве у Српском књижевном гласнику иако су била припремљена за штампу.

Велики, односно Први светски рат Анђелију Лазаревић затиче у Минхену где је отишла да се усаврши у сликарству. Иако је могла да остане, ни тренутка се није премишљала и одмах се вратила у своју поробљену отаџбину. Одлази у Прокупље, где јој се у то време налазила и мајка Полексија. Тамо ради као болничарка. Била је изузетно пожртвована и често је спајала дан и ноћ у збрињавању рањеника, иако је и сама била врло крхког здравља.

После добијања дозволе од окупаторских власти, враћа се у Београд, где затиче родну кућу преметену и покрадену. За време њиховог боравка у Прокупљу у дом Лазаревића уселио се извесни аустријски официр који је приликом бекства однео готово све вредне књиге из кућне библиотеке а Анђелијине слике је исекао из рамова. Анђелија није имала времена да очајава јер је требало прехранити породицу па је са пријатељицом и такође сликарком Наталијом Цветковић бојила ћупове „катрањаче” у боје српске заставе и продавала их у познатој Цвијановићевој књижари. Многим се Београђанима тај гест допао па је и Милош Црњански 1919. године у тексту у листу „Демократија” похвалио замисао и рад Анђелије и Наталије.

Након рата Анђелија наставља да се бави писањем и сликањем. Пријатељица и власница часописа „Мисао” Смиља Ђаковић охрабрује Анђелију да се више окрене поезији. Тада настају неке од њених најпознатијих песама попут „Меланхолија”, „Беле заставе”, „У ноћи”, „Сенка”, „Човек с бременом”, „Врапци”...

О Анђелијином љубавном животу ништа се не зна. И поред несвакидашње лепоте ратни вихор и болест спречили су је да заснује било какву везу а камоли брак. За себе је увек тврдила да је стално пуна љубави и се „љубав може наћи свуда а не само у наклоности према момку”. Када би је неко и запитао постоји ли неки драган у њеном животу, Анђелија би се заруменела јер је била врло стидљива по природи и скретала би разговор на другу тему.

Године 1920. одлази у Париз где слика париске мостове и улице. Све више копни и побољева, кашаљ јој раздире груди. Не жели да своју околину узнемирава причама о својој болести и труди се да буде увек весела и раздрагана али је бледило и све већа физичка немоћ одају. Из Париза одлази у Беч па потом у Словенији где се лечи у санаторијуму. Убрзо прелази на Хвар и у Сплит, где 1924. године добија место наставнице сликања у средњој школи. Ученице је одмах прихватају као и готово цели Сплит, који признаје да „нема лепше госпе на целој риви”.

Тешка болест је ипак неумољива. После две године проведене у Сплиту 1926. враћа се у родни Београд где у 41. години живота умире у санаторијуму на Врачару. Сведоци њених последњих часова кажу да се само угасила са осмејком на уснама. Није дочекала да види своју прву књигу одштампану и у излозима београдских књижара. Са престижним плавим корицама Српске књижевне задруге и предговором Павла Поповића Анђелијина два прозна дела „Лутања” и „Паланка у планини” коначно су угледала светлост дана.

Ипак, после тога рад Анђелије Лазаревић пада у заборав. Ни подсећање Милоша Црњанског 1929. године на стваралаштво „даровите Лазине кћери” није помогло да књижевни Београд и Србија посвете више пажње свестраној уметници. Као да се и судбина уротила против Анђелије па 6. априла 1941. у бомбардовању немачких „штука” нестају и њени рукописи.

Последњих година полако али сигурно ликовно и књижевно дело Анђелије Лазаревић излази испод вела заборава а успомену на ову даровиту жену носе и улице у Прокупљу и Мачванском Причиновићу крај Шапца, родног града њеног оца Лазе. За живота скромна и стидљива, Анђелија Лазаревић оставила је дело које тек нови нараштаји треба да открију и спознају, као и она што је – да је срећа увек у нама самима.

Срећко МИЛОВАНОВИЋ

3404/2017

 

[Милан Ракић]

 

О до сада непознатој песми коју је сликар Урош Предић љубоморно чувао као најдражу успомену на госпођицу Анђелију Лазаревић, прерану умрлу сликарку и књижевницу…

Анђелијини АНЂЕЛИ

Година ратна, 1918, место, Београд. Још један наизглед свакидашњи дан одмиче у неизвесности и ишчекивању коначног завршетка највеће кланице коју је цивилизација видела. И док улицама окупиране српске престонице нервозно и убрзано јуре пролазници, дотле удаљени од градске вреве, у дворишту окруженом зеленилом, старији човек господског држања и млађа жена стоје на балкону, загледани у широки, моћни Дунав.    

Њему је 61, а њој 32 године. С балкона свог стана, атељеа у тада Битољској, а данас Светогорској улици, стари господин мршавог лица, седе косе, бркова и мале клинасте браде, гледа како Дунав сече банатску равницу и присећа се завичаја и младалачких дана. Његова упола млађа саговорница нетремице слуша мудре речи и савете свог домаћина. Други гости и посетиоци, удубљени у посматрање слика у атељеу и понесени разговором, скоро заборављају на њих. 

Лутања и остала трагања

Дан је прилично одмакао и примиче се тренутак растанка. Убрзо потом, на адресу старог господина стиже писмо, а у њему лист хартије са исписаним стиховима песме једноставног назива: „Свом чика Урошу”. У потпису: Анђелија, јуна 1918. године.

Ову до сада непознату песму наш чувени сликар Урош Предић (1857–1953) дуго је држао подаље од очију знатижељника. Чувао је као најдражу успомену и читао у тренуцима сећања на рано преминулу књижевницу и сликарку Анђелију Лазаревић (1885–1926). 

Анђелија Лазаревић потицала је из угледне београдске породице. Њен отац био је познати српски лекар и књижевник Лаза К. Лазаревић, а мајка кћи познатог политичара, министра и председника владе Николе Христића (1818–1911). Од оца је наследила дар за писање, али и крхко здравље, те је услед болести често морала да прекида школовање. Њена добра другарица из детињства Неда Јовановић присећала се да није било дана када је Анђелија била здрава. 

 

Основну школу завршила је тако што је учила код куће, а испите полагала у школи. Рано је испољила и дар за цртање и сликање, те је већ 1899. године ступила у школу Кирила Кутлика, а од 1908. до 1911. године похађала Уметничко-занатску школу, завршивши је с одличним успехом. Приватно је похађала часове књижевности и језика. Течно је говорила француски и немачки, а учила и енглески, италијански и руски језик. Малу матуру положила је 1910, а исте године када је завршила Уметничко-занатску школу (1911), постављена је за учитељицу сликања у београдској Првој женској гимназији. Прво озбиљно прозно дело „Лутања” написала је 1913. године, у коме је описала боемски живот младих београдских сликара. 

Први светски рат Анђелију Лазаревић затиче у Минхену, где је отишла да усавршава сликарство. По повратку у Србију одлази са мајком у Прокупље, где ради као болничарка. Када се, по одобрењу аустријских окупационих власти, 1916. године вратила у Београд, затекла је у кући немио призор: вредне француске и немачке књиге у бежанији је однео непознати аустријски официр који је од почетка рата живео у њиховој кући, а њене слике исекао и извадио из рамова. 

СВОМЕ ЧИКА УРОШУ

Сећате се, можда, пролетос је било,
Облаци су тешки по небу се вили.
Ми смо дошли Вама, у атеље Ваш,
И после смо скупа на балкону били.

Остали су одмах латили се платна
У чувене светске галерије зашли.
Али Ви и ја смо тражили даљину,
У природи много лепих слика нашли.

Ваша седа коса имала је боју
Облака, што небо прекривају широм,
А Ваше су очи, спокојне и благе,
Гледале са једним неизмерним миром.

У њима се крило задовољство тихо
Стечено у борби многих тешких дана,
Док је моју душу још кидала сумња.
Неспокојство, туга, бол крвавих рана.

Ал' док тако дуго зборисмо у сутон
Гледајући Дунав где равницом тече
И на мене паде мир што га донесе
Ваше благе речи и пролетње вече.

Ни слутили нисте да су речи Ваше
Утишале јаде као да су прошли
Мада сте ми, кад сам примила Вашу руку,
Рекли „баш је лепо што сте данас дошли”.

Анђелија Лазаревић, јун 1918. године

Анђелија, ипак, није клонула духом. Са пријатељицом Наталијом Цветковић украшава ћупове „катрањаче” у српске националне боје и, чак, слика фирме. По завршетку рата наставља да пише прозу и поезију, приступа Друштву српских уметника „Лада” и одлази у Париз на усавршавање 1920. године. Из Париза је донела пуну мапу цртежа, али и оболела плућа, што је једно време веже за постељу. Наредних година због лечења и опоравка борави у Бечу, Словенији, на Хвару и у Сплиту, где је 1924. године чак добила место наставнице цртања у средњој школи. Све ово, нажалост, није јој помогло да се излечи од опаке болести. Жлезде, туберкулоза, срце, бубрези, болови у глави и страшни рак, у 41. години прекинули су живот Анђелије Лазаревић. Сахрањена је у породичној гробници на Новом гробљу, поред оца којег је изгубила као девојчица. 

Љубав издалека

   Као сликар великог угледа до чијег се мишљења држало, Урош Предић је са симпатијама гледао на сликарски рад младе Анђелије Лазаревић. Вероватно је и видео њену прву самосталну изложбу 1913. године, похвалио њену даровитост и упорност и пружио јој подстицај за даљи рад. За разлику од других, могао је да разуме њену муку, јер је и сâм у детињству кубурио са здрављем. 
   Као свештеничко дете, Предић је по природи био једноставан и скроман. Вижљаст и блед, моралан и патријархално васпитан, није био од оних банатских „мангупа” који су одлазили на страну не због школе већ због кафанског дружења, провода и лепих девојака. У животу је имао једну љубав и једну једину страст: љубав за сликарство и страст да ради. Зато му морамо веровати на реч: „Моја биографија би се могла исписати у неколико врста, јер моји су дани текли обичним током живота обичних људи, ...”. 


                                                           Део факсимила сачуване песме

   Са деветнаест година уписао се на Академију ликовних уметности у Бечу и убрзо добио награду за најбоље израђену студију главе. У конкуренцији многих ђака из Аустроугарске примљен је за асистента професору Кристијану Грипенкерлу. И баш тада, у напону снаге и у најбољим годинама, напушта Академију и Беч и враћа се у родни Орловат да би неговао болесну и остарелу мајку. Крајем прве деценије прошлог века долази у Београд, где ће његов брат Јосиф, уз своју кућу, и за њега дозидати стан и атеље. Иако своју породицу није засновао, јер се никада није женио, несебично је до краја живота помагао своју родбину. Посебно је био слаб према деци коју је много волео и с љубављу их цртао и сликао. 

Пролеће на балкону

  Као човек био је испуњен племенитошћу и топлином. Његово лице личило је на лице неког старог свеца с наших средњовековних фресака. Ипак, његове очи, топлије и дубље, криле су нека давно потиснута осећања нежности. Само понекад, она су срамежљиво, али искрено и чисто као суза, отварала сликареву душу, као тог пролећног дана ратне 1918. године, на балкону његовог атељеа. 
   Притиснута болешћу и ратним страхотама, Анђелија је у Предићевим очима, речима, сликама и мислима пронашла оно што јој је у том тренутку недостајало, а за чим је вероватно трагала још од детињства – душевни мир. Поглед с његовог балкона на један други Београд, без великих зграда и блокова палата, у питомом зеленилу дворишта куће и у друштву песникиње и сликарке према којој је неговао својеврсну очинску љубав, одвојио је Предића од свакодневних брига и учинио да један тренутак остане вечно упамћен. 
   Знао је колико је Анђелија била болна и да неће дуго поживети, али јој се дивио на вољи за животом и радом, на шалама и несташлуцима којима је пркосила болести. За њега је она била прави јунак и сећао је се кад год је видео њену слику, прочитао њену књигу, а највише онда када је прочитао песму коју му је посветилa.

 

Петар ПЕТРОВИЋ

3283/2015

 

[александар живаљев]

Забавник стално доказује да је једина наша новина која је задржала ниво.

А што се тиче саме Анђе Лазаревић за њу сам чуо прије доста година када сам прочитао некролог у Српском књижевном гласнику из двадесетих година. Тај некролог је некако указивао на суздржани бол цијелог ондашњег Београда. То ме је нагнало да упорно тражим све од ње што је могло да се прочита. Заиста је била достојна очева кћи. Данас када би неки у свом ревновању не по разуму да нам врате и туберкулозу, вриједи је се још више сјећати.

[Милан Ракић]

пре 34 минута, александар живаљев рече

Данас када би неки у свом ревновању не по разуму да нам врате и туберкулозу, вриједи је се још више сјећати.