Свети Лука Војно-Јасеницки

[JESSY]

ЧУДО СВЕТОГ ЛУКЕ КРИМСКОГ У ГРЧКОЈ - Архимандрит Нектарије Антонопулос

Да је ову причу испричао неко други, ја не бих ризиковао да је препричавам, јер она заиста звучи толико невероватно. Али архимандрит Нектарије Антонопулос настојатељ Преображењског манастира у Сагмати је човек високог ауторитета и безусловне честитости. Он је написао књигу о архиепископу Луки, поставивши тако основу његовом распрострањеном поштовању у Грчкој, даровавши нашу епархију са сребрним ковчегом за светитељеве мошти, и организовавши велики број поклоничких путовања за децу у Грчкој…

Данас је архимандрит Нектарије дошао у своју редовну посету у Симферопољ, и ево шта нам је испричао.

У Атини се тешко разболео један дечак. Болест је била толико тешка, да су лекари одустали од операције, предложивши његовим родитељима да се обрате једном од најбољих медицинских центара у Немачкој, који је опремљен по последњој речи технике. Они су тако и урадили.

Дечака је испратио и отац Нектарије. И после вишечасовне, најкомпликованије операције хирурзи су изашли и рекли:

- Не схватамо због чега сте дечака довели у наш центар, када и ви имате тако изузетног специјалисту!

- Којег специјалисту? – зачудио се отац Нектарије.

- Па тог, који нам је говорио шта да радимо, давао вредне савете, руководио операцијом. Професионалац највишег степена! Можемо да кажемо, да је захваљујући њему операција прошла сјајно.

- Чудно, никакав специјалиста није био с нама, ви сте ту нешто погрешили…

- Па такав – у лекарском мантилу каквих више нема, са седом брадом…само што је изашао из операционе сале, како га нисте приметили?...

Зачуђени отац Нектарије је замолио да му покажу регистрациони лист. Наспрам потписа дечакових родитеља стајали су потписи хирурга, који су га оперисали и последњи у низу је био потпис, написан на руском: „Архиепископ Лука“.

Дивна су дела Твоја, Господе!

А сам додајем: одиста од дечије, непосредне вере Грка, проситиче и распрострањено поштовање светитеља Луке у благословеној Грчкој! И како је та вера контрастна у односу на нашу зачуђујућу равнодушност и хладноћу, када већина људи, који живе у Симферопољу, ни појма немају о томе, ко је архиепископ Лука. Тиме се делимично може објаснити толики велики број чуда која је Светитељ учинио у Грчкој и релативно “затишје” код нас, у његовој рођеној земљи.

[JESSY]

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Овај страшни дан, у који је под мачем џелата, пала најсветија глава Јована Претече и Крститеља Господњег, највећег између рођених од жена, по речи Господа нашег Исуса Христа, је најсрамнија мрља у људској историји. Пала је његова глава и донешена на ђаволску гозбу, и била дата девојци-плесачици, а она ју је однела својој мајци, ученици најлукавијег ђавола – Иродијади. И сам се ђаво наслађивао овим призором, како је ова његова окајана ученица са злобним осмехом бола језик Претечине одсечене главе…

Радост ђавола је, међутим, била веома помрачена тиме, што је тањир на коме је лежала одрубљена глава Претече, био пун крви, и ђаво је и против своје воље удисао из ове крви, која је препуњавала тањир, Божански аромат Претечине душе, јер је душа – у крви, по речи Светог Писма (Понз. 12, 23).

О овај миомирис Христов се из крви најсветијег од мученика, уздизао високо, високо, изнад небеса, ка бестелесним силама. Оне су га удисале и радовале се великом радошћу, што се тако преславно и са неисказаном узвишеношћу завршила необична, препуна најтежих напора живот Анђела у телу Јована, који је припремио пут Господу и Спаситељу нашем, Исусу Христу.

У прва три века историје хришћанства, десетине хиљада мученика и мученица Христових настављали су подвиг Претече Господњег. По злоби ђавола, који не трпи проповед о оваплоћеном и распетом Сину Божијем, они су трпели најужаснија мучења и најљуће смрти. Али заједно са потоцима њихове крви, Христов миомирис, кога су биле пуне њихове душе, узносио се ка небу и то је непрекидно мучило ђавола.

Прошло је то време, када су мученици Христови, који су горели вером и љубављу ка Господу нашем Исусу Христу, приносили себе на жртву за Њега. Нема више таквих жртава.

Али још раније, са доласком у свет Сина Божијег, Који је примио људско тело прекинуле су се и све друге жртве, оне жртве које је приносио Израиљски народ хиљадама година. Зашто су се завршиле?

Да би смо одговорили на ово питање, треба да објаснимо смисао старозаветних жртви, које је сами Бог завештао кроз великог прорка Мојсија. Сами Бог устима пророка Исаије и Псалмопојца Давида говори:

„Што ће ми мноштво жртава ваших? вели Господ. Сит сам жртава паљеница од овнова и претилине од гојене стоке, и не марим за крв јунчију и јагњећу и јарећу“ (Ис. 1, 11).

„Зар ћу јести меса јунаца, или ћу крв јарчију пити?“ (Пс. 49, 13)

Ове жртве нису биле потребне самоме Богу, јер код апостола Павла у посланици Јеврејима читамо: „…јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе“ (Јевр. 10, 4). Ако је тако, ако Богу нису биле потребне наше жртве спеспаљенице, значи да Господ није захтевао приношење животиња ради Себе. Те су жртве биле потребне ради самих људи, који су их приносили. Људима су ове жртве биле потребне ради сталног напомињања о њиховим гресима и о покајању за њих.

Али крв жртвених животиња је имала и друго, веома важно значење, јер је она праобразовала најсветију и најдрагоценију Крв, оваплоћеног за спасење света, Предвечног Сина Божијег. Ово је значење праобраза Крст Христовог, крв жртвених животиња изгубила након доласка у свет самог Спаситеља. А жртве као напомињање о гресима и покајању, биле су замењене светом тајном исповести.

Шта то значи? Зар нам сада нису потребне никакве жртве?

О не, не! Још хиљаду година пре Христа, велики пророк и Псалмопојац Давид, разумео је да постоји још један облик жртве Богу, која Му је неупоредиво пријатнија, него спаљивање животиња. У свом педесетом псалму он је написао речи које су нам драгоцене: „жртва је Богу дух скрушен. Срце скрушено и смирено Бог неће унизити“ (Пс. 50, 19).

Свагда имајмо на уму то, мало Христово стадо, да управо ове жртве: дубоко смиренње срца и неуморног сакрушења Бог жели од нас. Сетимо се тога да је још једна жртва Богу угодна: жртва узношења Њему свагдашње хвале, по речи истог тога Псалмопојца: „Жртва хвале прославиће ме, и тамо је пут којим ћу му показати спасење Божије“ (Пс. 49, 23).

Бог не очекује од нас једино молитвене прозбе за наше потребе, већ и свагдашњу хвалу за Његове безмерне дарове према нама.

Да би смо боље запамтили ово, запевајмо сада сви једним устима и једним срцем хвалу Богу нашем.

Амин.