Јереј Угрин Поповић

[Guest свештеник Иван]

Слушам и радујем се 

[И.стојковић]

и наша мала породица, обзиром да се међусобно упознасмо,

Жели

Срећан рођендан госпођи Јелени и свако добро од Господа!

1405_love

0442_feel

[Tanja]

http://www.sendspace.com/file/jjvakc'>http://www.sendspace.com/file/jjvakc</a>

Наравно, ако неко зна како ово може једноставније, само јавите.

[Jelena Vitorovic]

Da, meni je najjaci uticak ostavila prica o braku i roditeljstvu. Nije tesko zakljuciti da je razlog tome taj, sto sam supruga i majka:).

Mnogi zaista nisu svesni koliko je veliki dar roditeljstva. Dar, ali i ogromna odgovornost. Moja baka je govorila da je najtezi i najlepsi posao imati "neciji zivot u rukama" i biti slobodan vajati ga.

Sa druge strane, jedan od apsurda koji jako cesto cujem, je da ljudi govore da su im deca najvaznija na celom svetu, a opet posalju uciteljici sms kako bi se raspitali za svoje dete, jer nemaju vremena da dodju do skole...Moral?! Gde je granica ludosti?!

BTW odlicna emisija,i sto kaze Stefan "AU, kakve reci!!!

[marija]

88 MB 

pa jel o Ugrin film snimio  0110_hahaha.gif' class='bbc_emoticon' alt=':(' />

[Jelena Vitorovic]

Nije nemoguce  0110_hahaha.gif' class='bbc_emoticon' alt=':(' />

[marija]

i da je 808 skunula bih jer sam sigurna da vredi :smiley:

upravo slušam

[Guest O.Ugrin]

[Guest свештеник Иван]

Ево је емисија за директно слушање са нашег сајта:

https://www.pouke.org/audio.php?cid=188&id=4131&do=view

[Guest O.Ugrin]

Samo da vas sve pozdravim i obavestim da cu biti u narednim danima prisutniji posto sam stvar tehnicke prirode, koja me je onemogucavala da budem na netu, otklonio. Uskoro cu i jedan tekst da objavim tako da se nadam da cemo imati kvalitetan dijalog a kao uvertiru Vaskrsnje Radosti...

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

СВЕТИ ОЦИ О ПРАШТАЊУ УВРЕДА И ЉУБАВИ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

1. Штедите један другога, да би вас поштедео Господ (свети Антоније Велики).

2. Злопамтити и молити се, то је исто што и сејати у море и очекивати жетву (свети Исак Сиријац).

3. Где нема мира, тамо нема Бога (авва Исаија).

4. Ко може да са радошћу поднесе увреду, тај је примио утеху од Бога (свети Исак Сиријац).

5. Ако злопамтиш некоме, моли се за њега, па ћеш молитвом одагнати тугу због сећања на зло које ти је учинио и зауставићеш страсне покрете (свети Максим Исповедник).

6- Грех мрзи, а брата жали; уразумљуј га и моли се за њега пред Вишњим, који нас све види, испитује срца наша и оно што је у нама (свети Јован Кронштатски).

7. Када нам чине добро, захвалност налаже да се тога сећамо; а када чине зло, љубав нас подстиче да то заборавимо (свети Амвросије Милански).

8. Труди се колико можеш да љубиш сваког човека. Ако то још не можеш, онда макар никога немој да мрзиш. Но, ни то нећеш бити у стању да учиниш ако не презреш све земаљско (свети Максим Исповедник).

9. Очишћуј ум твој од гнева, злопамћења и срамних помисли, па ћеш тада моћи да препознаш да се Христос уселио у тебе (свети Максим Исповедник).

10. Дух свети учи да се непријатељи љубе тако, да их душа жали као рођену децу (старац Силуан Атонски).

11. Ко враћа зло за зло, тај је далеко од истинског покајања. Ко је поробљен славољубљем и уплео се у светске послове, тај не може да од срца плаче због својих грехова (авва Исаија).

12. Онај ко се удостојио светог познања не треба да се суди било са ким, јер је правда власти овога света испод правде Божије (блажени Дијадох).

13. Ако те брат увреди, уведи га у свој дом и не буди лењ да одеш код њега, те једи са њим хлеб твој. Чинећи тако, избавићеш душу своју и неће бити спотицања за време молитве (авва Евагрије).

14. Сунце нека не зађе у гневу нашем, него праштајмо све дужницима и утврдимо љубав, јер она покрива мноштво грехова (свети Јефрем Сиријац).

15. Може се и без љубави не узвраћати злом на зло, према заповести. Но, није тако лако узвраћати добром на зло, не приморавајући се на то, јер чинити добро са наклоношћу према онима који нас мрзе својствено је само духовно савршеној љубави (свети Максим Исповедник).

16. Ко се моли за непријатеље, тај се неће сећати зла, и ко пази на језик, неће увредити ближњег (авва Евагрије).

17. Ако негодујеш када будеш изложен погрдама, онда не знаш за истинско покајање (авва Исаија).

18. Добро дело је претрпети насиље од оних који хоће да нам учине неправду и молити се за њих, како би им ради њиховог покајања, а не због враћања онога што су нам узели, био опроштен грех зеленаштва. То од нас тражи правда Божија (блажени Дијадох).

19. Ако те ко неправедно прекори за какав грех, смири се и добићеш венац (свети Антоније Велики).

20. Врлини праштања увреда препрека су две страсти – сујета и сластољубље (свети Марко Подвижник).

21. Онај ко се моли за непријатеља неће злопамтити. «Боже, помози брату моме и мени ради молитава његових» (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).

22. Искоренити зло и грех није твоје дело, него Божије, јер без Исуса немогуће је спасити се (свети Макарије Велики).

23. Дакле, не нападај онога ко лежи, него га жали. Ако испуњаваш заповест о љубави према непријатељима живећеш са Богом, а ако је оставиш, са цариницима (свети Јован Златоуст).

24. Од суза потиче то, да неко љуби своје непријатеље и моли Бога за њих, радује се у искушењима и хвали се невољама, на туђе грехе гледа као на сопствене и плаче због њих, спреман да положи живот за своју браћу (свети Симеон Нови Богослов).

25. Кад будеш изложен клевети, ћути. Сам никога не вређај, а када те други вређају, трпи (Древни монашки устави).

26. Немогуће спасити се другачије, него кроз ближњег – «праштајте и биће вам опроштено», то је испуњење закона (свети Макарије Велики).

27. Доброчинства записуј на металу, а увреде – на води (свети Исидор Пелусиот).

28. Бог нам је заповедио непријатељство само према змији (Пост. 3,15) – према човекоубици ђаволу.

29. Какво расположење треба да имамо према непокајаном грешнику? Онакво какво нам је Господ заповедио када је рекао: а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17) (Древни монашки устави).

30. Кад чиниш добро непријатељу, себи чиниш добро; а свако ће примити према својим делима (свети Варсануфије Велики и Јован).

31. Када из саосећања чине добро злима, често се догађа да смекшају њихово срце и врате их на пут добра (Древни монашки устави).

32. Људи су пре слаби него зли.

33. Благодари ономе ко те вређа, па ћеш Бога имати за пријатеља (свети Антоније Велики).

34. Срце које прашта, када се присећа читаве творевине – људи, птица, демона, због сваког створења лије сузе, и моли се за непријатеље, да би били помиловани (свети Исак Сиријац).

35. Љуби непријатеље и полажи душу своју за пријатеље (свети Василије Велики).

36. Хришћанска победа не састоји се у освети, него у кротости и трпљењу (свети Тихон Задонски).

37. Чим увреда распали твоје срце, сети се Христа и Његових рана – размисли колико је то што ти трпиш мало важно у поређењу са Владикиним страдањима: тако ћеш као водом угасити своју патњу (свети Григорије Богослов).

38. Буди спреман да трпиш више него што би онај ко те вређа хтео.

39. Боља је туга онога ко трпи неправду, него радост онога ко неправду чини (блажени Августин).

40. Није оштећен онај ко трпи зло, него онај ко га чини (свети Јован Златоуст).

41. Не буди злопамтило, ако нећеш да увредиш самога себе (свети Јован Златоуст).

42. Ко се свети сам за себе, тај као да осуђује Бога због недостатка правичности (свети Марко Подвижник).

43. Када се светиш ближњем за увреду, Бог му се не свети; а када прашташ, онда се Бог или свети њему, или теби прашта грехе (свети Јован Златоуст).

44. Постоји много облика милосрђа, посредством којих можемо да добијемо од Бога опроштај својих грехова, али најважнији је – праштати непријатељима (блажени Августин).

45. Будимо снисходљиви према својим непријатељима, да би и Бог био снисходљив према нама (свети Јован Златоуст).

46. Не гаји непријатељство ни према коме; иначе твоја молитва неће бити угодна Богу (авва Исаија).

47. Ни поста ни празника не може бити тамо где владају непријатељство и злоба.

48. Ко живи у раздору за хришћанима, тај не може да буде у јединству са Христом (блажени Августин).

49. Смирењем и друге можемо да научимо смирењу; гордошћу не можемо да смиримо горде (свети Филарет митрополит Московски).

50. Хоћете да избегнете непријатеље? Љубите свога непријатеља. Таква је сила љубави (влажени Августин).

51. Ако опростиш непријатељу, можеш га учинити својим другом.

52. Твој непријатељ је – твој лекар.

53. Увреде које неоправдано трпимо од било кога, Бог нам урачунава или за опроштај грехова, или за награду коју добијамо (свети Јован Златоуст).

54. Када претрпиш било какво понижење од људи, сматрај да ти је послано од Бога на спасење (свети Филарет митрополит Московски).

55. Боље је ћутке поднети увреду, него победити одговором (свети Григорије Двојеслов).

56. Давид је већу победу однео када је поштедео Саула, него када је оборио Голијата (свети Јован Златоуст).

57. У свету нема ничег што би више заслуживало дивљење од љубави према непријатељима (блажени Августин).

58. Боље је да те грде, него да грдиш; да те бију, него да бијеш; да трпиш увреду, него да вређаш (свети Василије Велики).

59. Воли непријатеље своје и постаћеш пријатељ Божији.

[Guest O.Ugrin]

HRSTOS VOSKRESE - VOSKRESE!!!

srecan praznik, taj najradosniji dan Istorije postojanja; dan, kada je celokupna tvorevina blagoslovljena smislom svog postojanja posto to vise nije put ka smrti vec ka Zivotu i Radosti u vecnosti sa Tvorcem. Kosmicki zagrljaj Boga i coveka, Nestvorenog i stvorenog, omogucen Jednom Licnoscu (Hristovom), i zapoceto Jednim Danom; Danom Vaskrsenja! Osmi dan vise nije dalek, kao ni Novi Jerusalim... imamo ih u predukusu Radosti zive Zajednice Tela Hristovog - Crkvi - nama samima. Radujmo se tome...

Bog vas blagoslovio - Ugrin

[Guest O.Ugrin]

ШТО НЕ ЖЕЛИШ СЕБИ...

Постоји ли друштвена одговорност која није заснована на личној одговорности и, опет, да ли постоји лична одговорност која није базирана на спознаји себе, односно, сталном трагању за собом, што аутоматски повлачи и трагање за Богом јер се питање смисла личног, као и друштвеног, постојања једноставно намеће по себи.

''Стражите'', ''Пази на себе'' и, напокон – ''Љубите ближње своје као сами себе'', јесу само неке од назнака којим путем човек треба да крене на том интроспективном понирању у подвигу освешћивања сопства као и препознавања лика Божијег у том истом сопству. ''Спознај самог себе'' – као максима људског промишљања, не о себи већ о свету уопште, јесте потреба човека стара колико и потреба за исхраном или репродукцијом и, колико год о тој потреби знали, ипак нам њено остварење измиче из генерације у генерацију, из епохе у епоху те, иако се превалио огроман пут од пећине до небодера ипак мистерија звана човек остаје недокучива и неухватљива док сама потрага као да јењава из покољења у покољење. Можда би питање - ''зашто је то тако'' - било помало неукусно са обзиром да га неко мора поставити и тај неко мора бити човек а ако сам није одгонетнуо одговор онда би доиста било хипокризно поставити то питање другима као да одговор није на нама самима, односно на том човеку, који би се евентуално дрзнуо да са пуним правом постави питање и очекује одговор што нас враћа друштвеној и, преко ње, личној одговорности. Замислите свет који се мења а да се ниједан његов словесни чинилац не промени ни за макар мало; да ли би та промена била могућа, односно, ако би била, шта би коме користила или ко би је уочио, регистровао. Сада замислите свет у којем би сваки његов словесни чинилац барем за мало променио свој однос према себи, другима, том истом свету и његовим бесловесним чиниоцима... зар не, да би тај свет, био истог трена много бољи те како ниједна промена није темпорална, акутна већ перманентна и стална по природи својој то би онда значило да се тај свет трасирао за промену на боље док би сами чиниоци тих промена врло брзо препознали једни друге док би та промена самим тим била рапидна и све рапиднија а њени чиниоци све ближи и све познатији једни другима али и себи самима.

Ако разумемо да једна конкретна личност, не индивидуум, заправо представља израз и потпуни увид у холограм звани човек онда се по себи разуме да спознавајући себе човек заправо спознаје друге, спознаје врсту, природу, бивајући тек тада у могућности да препозна и прихвати све њене нијансираности, односно, личносне специфичности којима сама личност бива апсолутно аутентична и непоновљива не престајући притом да буде меродавна у изражају целокупне природе човека; дакле, једна конкретност која представља општост иако различита ипак меродавна у својој истости са природом којој припада. А, онда, сугестије типа ''Што не желиш себи не чини другима'' или ''Ако и помислиш... већ си учинио'' постају имплементне у оном онтолошком, изражајном и одговорном смислу којим се и препознајемо као бића друштва, што ће рећи – одговорности.

Овакав свет остаје на нивоу идеје, утопије, која има мале шансе да постане реалност простора на којем живимо али не због неизводљивости промене тог света већ због не прихватања да промена тог света од нас зависи. Без промене става према животу и околностима које нас окружују нема, нити може бити, промене света у којем живимо јер док год чекамо да ту промену неко други покрене, изведе или започне дотле нисмо учесници те промене а зато је и свака револуција у историји била осуђена на промашај и зато је свака ''јела децу своју'' пошто ту идеју промене нису сви имали као водиљу свог деловања, као одлуку коју су донели, већ су се више повиновали тој идеји прикључивши се маси, којој је све већ по дефиницији дозвољено, док год је употребљива, а једном пристати на ниво употребљивости значи занавек се одрећи начина личносности и онда, самим тим, не учествујемо у нечем нашем, личном, већ следимо, подражавамо, наметнуту нам идеју као обећање бољег сутра, сутра којег ми нисмо конституитивни чиниоци. И, како то онда више није наше сутра тако ми стално остајемо незадовољни овим нашим данас, свакодневицом коју живимо у чежњи оне коју желимо али коју нисмо имали храбрости да остваримо чекајући да то уради неко уместо нас.

Лична одговорност и, самим тим, друштвена одговорност, као последица и израз личне, почиње оног момента када човек прихвати себе онаквим какав јесте и започне са променом себе, ''сопственог дворишта'', онога што мисли да не ваља или онога што мисли да би могло бити још боље, схватајући да на тај начин мења читав свет, да промена других зависи од тога колико сам човек промени себе те да собом мења и чини овај свет бољим местом за живот свих. Схвативши ово, на најозбиљнији начин, значи прихватити свој део одговорности у животу света, који сада више не чека овог или оног избавитеља већ почиње да се тим променама припрема за долазак Спаситеља; Који се пасивно не чека већ се ка Њему активно иде. А, тај ход ка Христу, јесте Пут на којем је Истина о Животу, пошто Он Сам представља Живот и док год смо на Њему, Њиме, ми учествујемо у том Животу, схватајући Истину постојања прихватамо Живот као Дар; Дар Љубави, који се односом остварује, заједницом изражава – Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...

А, љубити, значи – прихватити/познати.

Јереј Угрин В. Поповић

[И.стојковић]

ШТО НЕ ЖЕЛИШ СЕБИ...

.......................

Јереј Угрин В. Поповић

Х Р И С Т О С    В О С К Р Е С Е !!!!!

В А И С Т И Н У    В О С К Р Е С Е !!!

Богу хвала, на овако јаком надахнућу ка Вама, јер тај дивни, јединствени и непоновљиви миомирис Духа Светог свакога од нас који пажљиво чита Његово писање кроз Вас, не може оставити равнодушног никог од нас.

Лична одговорност и, самим тим, друштвена одговорност, као последица и израз личне, почиње оног момента када човек прихвати себе онаквим какав јесте и започне са променом себе, ''сопственог дворишта'', онога што мисли да не ваља или онога што мисли да би могло бити још боље, схватајући да на тај начин мења читав свет, да промена других зависи од тога колико сам човек промени себе те да собом мења и чини овај свет бољим местом за живот свих. Схвативши ово, на најозбиљнији начин, значи прихватити свој део одговорности у животу света, који сада више не чека овог или оног избавитеља већ почиње да се тим променама припрема за долазак Спаситеља; Који се пасивно не чека већ се ка Њему активно иде. А, тај ход ка Христу, јесте Пут на којем је Истина о Животу, пошто Он Сам представља Живот и док год смо на Њему, Њиме, ми учествујемо у том Животу, схватајући Истину постојања прихватамо Живот као Дар; Дар Љубави, који се односом остварује, заједницом изражава – Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...

А, љубити, значи – прихватити/познати.

Највећа поука, чини ми се, саздана је у овом одељку Вашег текста.

Богу се молим да свако, без изузетка, измоли од Бога снаге да искрено, сваког трена, преиспитује себе.....нимало тешко, ни умно ни физички,али неретко лично поражавајуће сазнање, постаје довољно јак разлог за одустајање од истрајности у сталности непрестаног преиспитивања себе. Опет, понекад, због недовољно доброг разумевања оних којима се вапајем сопственим обраћамо, а који исти тумаче као Воздигнуће наше, а кроз нас и сопствено, још више снаге дајемо разлогу да од непрестаног, личног, преиспитивања одустајемо, или у реченом процесу посустајемо. Тада нам се може догодити и да сами себе видимо као, како добро и лепо написасте Богу хвала, као неке који спознајемо друге, спознајемо врсту, природу, могућност да препознамо и прихватимо све њене нијансираности, односно, личносне специфичности којима сама личност бива апсолутно аутентична и непоновљива не престајући притом да буде меродавна у изражају целокупне природе човека, али кроз недовољно чисту призму интроспекције, јер је замагљена сопственим недостатком истрајавања у континуалности истог, као и додатних сенки, резултата оних који уместо вапаја нашег, препознају начин којим би Воздгили и себе саме.  Тада, заиста, сви постајемо холограм, балон од сапунице, који сами образовасмо, својим нехтењем прихватања сопствености, а надувавањем балона-оснаживањем сопствене инфериорности ка промени, јер и зашто би, ако осећамо подршку, која искрена од људи излази, али замагљеношћу својом одводи са Пута и њих и нас.....

Диван текст и врло поучан.....

Богу хвала, што нам га подаристе о.Угрине

vrtiloptu

catfight

[Guest O.Ugrin]

Zanima me, koliko je ko, ako je ko, razmisljao o odnosu IQ i EQ?

Mislite o tome...

Bog vas blagoslovio - Ugrin