The Handmaid’s Tale

[Danijela]

Ukoliko ste zauzeti i ne želite da započnete vremenski zahtjevan proces gledanja nove serije, koji uključuje gledanje tri već objavljene epizode (koje u prosjeku traju oko 50 minuta) i iščekivanje novih epizoda narednih sedam sedmica, nemojte čitati dalje ovaj tekst!

Ne, ozbiljno. Ne šalim se. Nakon svega što imam da napišem o ovoj seriji, neće biti opcija da je ne pogledate.

Proglašena od strane kritičara “nenamjerno najrelevantnijom” serijom 2017. godine (prventsveno zbog političke klime u SAD), “The Handmaid’s Tale” dolazi kao pravo osvježenje na TV ekrane. Ukoliko patite od statistika i brojeva, serija trenutno na stranici IMDB ima rejting od 8.9/10, dok na stranici Rotten Tomatoes ima postotak od visokih 98%.

Sa druge strane, ako vas zanimaju mišljenja kritičara, ona su gotovo isključivo pozitivna. Neke od najrelevantnijih kritika donosi Variety, koji je opisuje kao “uznemirujuću, impresivnu i užasno lijepu viziju previše bliskog distopijskog svijeta”, i The New York Times, koji koristiti epitete “nepokolebljivo, vitalno i zastrašujuće”.

Na kraju, ukoliko vas zanima moje mišljenje, iz nekog razloga, ono jeste da je ova serija vizuelno jedna od najljepših ikad snimljenih, a priča je toliko uvjerljiva, zastrašujuća i relevantna da ćete je mrzjeti i voljeti u isto vrijeme.

“The Handmaid’s Tale” je nova serija Hulu striming servisa, rađena po romanu Margaret Atvud (Margaret Atvud), u adaptaciji Brusa Milera (Bruce Miller) i same Margaret. Roman istog imena, Atvud je napisala 1985. godine, a i roman i serija prate priču o Ofred, ženi koja je primorana da živi u distopijskoj i totalitarističkoj državi Gilead, kojom vladaju hrišćanski fundamentalisti.

Konkretnije rečeno, primorana je da živi u režimu gdje žene nemaju nikakva prava, ljudi su podijeljeni na kaste i bilo kakav oblik neposlušnosti se kažnjava smrću ili izgnanstvom u kolonije, tj. radne logore, u kojima zatvorenici čiste toksični otpad dok ne umru od posljedica izlaganja istom. Radnja romana se dešava oko 2005. godine, ali reference na Tinder i Uber je smještaju u sadašnje vrijeme.

U ovom svijetu, fertilitet je drastično opao, pa su plodne žene poput Ofred smještene u kastu “službenica” (handmaids) – žena čija je jedina svrha u životu da rode djecu “komandirima vijernih” (Commander of the Faithful), vladajućoj kasti ovog režima.

Sumirana u jedan pasus, radnja možda zvuči komplikovano, ali uz naraciju i flashback-ove, vrlo lako ćete uploviti u svijet koji je kreirala Margaret. Ono što je učinilo ovu seriju toliko relevantom jeste činjenica da je zbog trenutnog stanja političke scene u Americi ovo djelo fikcije realnije od onoga koliko smo spremni to da priznamo. Tvrditi da je stanje stvari kakvo je u ovoj priči nešto što bi moglo da se desi, svakako jeste nategnuto, ali brilijantno je što se postavljaju prava pitanja. Pitanja koja ukazuju na probleme i tjeraju na razmišljanje.

Još jedna pohvalna stvar koju moram spomenuti jeste činjenica da u svijetu u kom su žene izgubile sva prava i muškarci upravljaju svojim i njihovim životima, te predstavljaju superiorna bića, muškarci nisu predstavljeni kao zli, već su, kao i svi ostali, i oni potčinjeni režimu u kom žive.

Ova neobična priča praćena je i neuobičajenim vizuelnim stilom za jednu seriju. Kadrovi su filmični, pa se stiče dojam da gledate jedan veoma dug film, što nikako nije negativna karakteristika. Kinematografkinja i režiserka Rid Morano (Reed Morano) pobrinula se da stvori vizuelno veoma zanimljive tri epizode, miješajući jarke boje kostima sa bljedunjavim svijetom, koji podsjeća na onaj kakav smo mogli vidjeti, recimo, u Egersovom (Robert Eggers) ostvarenju “The Witch”, iz 2016. godine, čija je radnja smještena u 16. vijek. Osim Morano, na seriji su radila još četiri režisera, od kojih sada imamo velika očekivanja.

Fenomenalnu glumačku postavu predvodi Elizabet Mos (Elisabeth Moss), koja se proslavila ulogom u seriji “Mad Men” i koja briljira od prve do zadnje minute sve tri (zasad objavljene) epizode. Pridružuju joj se, između ostalih,  i Ivon Strahovki (Yvonne Strahovski, “Dexter”),  Aleksis Bledel (Alexis Bledel, “Gilmore Girls”) i Samira Vajli (Samira Wiley, “Orange Is the new Black”), čineći zajedno izvanrednu, većinski žensku glumačku postavu.

Kao i sve drugo na ovom svijetu, ni ova serija nije savršena, pa u nekim trenucima pribjegava senzacionalizmu, ali to je poprilično neizbježno, a i oprostivo u odnosu na sve dobre strane koje sam pobrojala.

Ukoliko nekim čudnim spletom okolnosti još uvijek niste riješeni da pogledate “The Handmaid's Tale”, vjerujem da će nakon gledanja trejlera svaka sumnja nestati.

Uživajte gledajući, ja svakako jesam.

http://bosonoga.com/2017/05/02/nenamjerno-najvaznija-serija-2017-godine/

[Goku]

Prekjuče baš vidjeh da ide na HBO-u, pa se nešto premišljam da li da se upustim u gledanje...
Jesi ti gledala?

[Danijela]

Da, 4 epizode.

[Ђорђе Р]

Каква је серија?

Мени изгледа као политички пројекат, да застраши људе, како би бирали исто на изборима, како не би мењали систем, јер ако се промени систем, може доћи до застрашујућих промена, и створити се ужасан свет где жене немају никаква права. Делује ми да нема дубину. Али нисам гледао, него само на основу ове рецензије сам тако закључио.

[Danijela]

Pa zastrašujuća je svakako jer gledaš svet u kome caruje strah; jeste žene su obespravljene i imovina al i ostali ljudi žive u potpunom strahu od Očiju (neka organizacija koja bukvalno te pokupi na ulici i odvede na isleđivanje), kupuje se na bonove, vlada ratni zakon, preki sud na kome sude po rečima apostola Pavla... Glavna junakinja, koja propoveda, u jednom trenutku kaže nešto u fazonu nismo se bunili kad su uništili Kongres, nismo se bunili kad su suspendovali Ustav...

[Ђорђе Р]

1 hour ago, Danijela рече

Pa zastrašujuća je svakako jer gledaš svet u kome caruje strah; jeste žene su obespravljene i imovina al i ostali ljudi žive u potpunom strahu od Očiju (neka organizacija koja bukvalno te pokupi na ulici i odvede na isleđivanje), kupuje se na bonove, vlada ratni zakon, preki sud na kome sude po rečima apostola Pavla... Glavna junakinja, koja propoveda, u jednom trenutku kaže nešto u fazonu nismo se bunili kad su uništili Kongres, nismo se bunili kad su suspendovali Ustav...

Делује ми као антицрквена, антихришћанска серија, где хришћане представљају у негативном смислу. Тј. црква и хришћанство су представљени као параван, шминка, опијум за народ, који служе злим људима да би злостављали добре људе. Да ли сам у праву?

Некако ми изгледа да није вредно гледања. Тј. има смисла да се гледа, како би били спремни да се бранимо од стереотипа, клишеа, у које стављају вернике овим серијалом.

[Danijela]

U seriji, Crkva, kao institucija ne postoji jer ti ljudi (zovu ih Zapovednici) koji su na vlasti uništavaju crkve, ubijaju sveštenike, nema ni spomena Hrista... Koliko sam do sada shvatila taj čitav sistem je zasnovan na nekim segmentima iz starog zaveta i poslanica apostola Pavla i inače uopšte ne spominju uobičajene hrišćanske norme, citate....

[Goku]

1 hour ago, Ђорђе Р рече

Делује ми као антицрквена, антихришћанска серија, где хришћане представљају у негативном смислу.

Ja bih prije reako da je nešto u fazonu 84-e, ili Ekvilibrijuma, ili Farenhajta ili Vrlog novog sveta ili...ma vidite već obrazac na šta mislim. A po meni sve nabrojano nikako nije antihrišćansko, već bi, naprotiv, trebala biti obavezna lektira za svakog hrišćanina.

[Danijela]

Da, taj fazon.

[Ђорђе Р]

пре 11 минута, Goku рече

Ja bih prije reako da je nešto u fazonu 84-e, ili Ekvilibrijuma, ili Farenhajta ili Vrlog novog sveta ili...ma vidite već obrazac na šta mislim. A po meni sve nabrojano nikako nije antihrišćansko, već bi, naprotiv, trebala biti obavezna lektira za svakog hrišćanina.

Ја сам из рецензије стекао утисак да је серија нешто ново, невиђено до сада. Једино што ми се учинила "невиђеним" и због чега би требали да се одушевимо:

- представа света где су укинута права жена

- представа (злог) светског поретка где влада верски фундаментализам заснован на Старом Завету и посланицама апостола Павла

На крају се се изгледа све своди на идеје већ виђене у другим серијама и филмовима.

Ако нађем времена, погледаћу, па ћу онда имати утисак из прве руке, а не из руке рецезента.

[Ђорђе Р]

Погледах пола прве епизоде. Мени се не свиђа, и немам намеру даље гледати.

Прекинуо сам у сцени силовања, када у позадини иде цитат из Старог Завета. Тај цитат ми је познат и за мене има позитивно значење, чин љубави, где се љубав ставља изнад нагона, изнад страсти. А овде је представљен у изопаченом, болесном, насилном смислу.

Ако бих се ставио у улоге људи који имају различите односе према религији:

- за атеисте (антитеисте): Они верују да је религија, вера, зло, и серија их учвршћује у том ставу

- за оне без става: Оно нису размишљали о религији, али после гледања серије, постоји велика вероватноћа да прихвате тумачења Старог Завета која је дата у серији, и да прихвате ставове атеиста

- за екстремне вернике: Они тумаче Стари Завет како је протумачен у серији. Серија може да делује на њих отрежњујуће, и да схвате да је немогуће у данашње време живети по правилима који су били продукт свога времена (Душанов законик, шеријат,...)

- за умерене вернике: Они, ако нису проучавали Стари Завет, могу да буду збуњени, и може им се пољуљати вера, ако није стабилна. Једни могу постати екстремни верници, проглашавајући филм богохулним, а други могу подстакнути серијом кренути да истражују Стари Завет да виде да ли је ово једино тумачење Старог Завета, и како су Св. Оци разумевали Стари Завет.

 

Серија такође може бити занимљива и онима који воле психологију, да виде како изгледа једно крајње насилно друштво, и како изгледа живот у таквом свету.

[obi-wan]

Zapad je definitivno i bez ostatka prs`o kao trula letva. I kako izgleda - sasvim nepovratno.

...

Hriscanski fundamentalizam? Gde ga ima danas uopste, a narocito u ovakvom obliku???

A islamski fundamentalizam? Sigurno i o njemu spremaju ovaku pozamasnu seriju. Oh, wait...

[Danijela]

Dvonožne materice

 

Foto ilustracija: Stephanie Gonot

Polovinom aprila ove godine, servis Hulu ponudio je svojim korisnicima prvu epizodu nove serije „Sluškinjina priča”. Scenario autora Brucea Millera sledi istoimeni romaneskni predložak Margaret Atwood iz 1985. godine.¹ Serija je snimana 2016. godine, i to se preklopilo sa izborima za predsednika Sjedinjenih Država. Na scenariju za seriju radilo se verovatno još u vreme kada se verovalo da Donald Trump – „politički pajac” ili „kralj rijalitija”, kako su ga mnogi u toj ranoj fazi nazivali – neće uspeti u republikanskoj trci da postane ni predsednički kandidat; dok su prvi kadrovi napravljeni kada je većina očekivala da će Trumpa u samoj trci za mesto predsednika do nogu potući demokratska kandidatkinja Hillary Clinton.

U proleće 2017, pak, komentatori su posle nekoliko odgledanih epizoda zaključili da nova ekranizacija „Sluškinjine priče” – 1990. snimljen je i film prema istom romanu² – verno odslikava okolnosti i strepnje Trumpove ere.³ Da stvar bude gora, političke mere britanske premijerke Therese May – recimo, predlog da se suspenduju ljudska prava zarad efikasnije borbe protiv terorizma – kao da su doslovno preuzeti iz fikcije Margaret Atwood. Konačno, širom Sjedinjenih Država i u Evropi na ulice kreću da izlaze demonstrantkinje u odorama reda sluškinja iz ove distopijske priče stare tri decenije.

Sam roman Sluškinjina priča kada se pojavio sredinom osamdesetih nije izazvao sličan šok prepoznavanja. Naprotiv, uporedivši ga sa 1984 Georgea Orwella ili Vrlim novim svetom Aldousa Huxleyja – neizbežnim referencama kada je reč o „Sluškinjinoj priči” – neki kritičari su zaključili da roman Margaret Atwood ni približno ne korespondira sa onovremenom političkom stvarnošću kao čuveni prozni prethodnici.⁴ Štaviše, roman se čitao gotovo isključivo kao naučna fantastika, i kao takav dobio nagradu „Arthur C. Clarke” (1987) i bio nominovan za nagradu „Nebula” (1986). Obe nagrade dodeljuju se isključivo u žanru naučne fantastike odnosno fantastike.

S obzirom na to, otrežnjujuće i bezmalo zastrašujuće zvuče reči Margaret Atwood iz eseja kojim je ispratila početak emitovanja serije: „Do 1984, godinu ili dve sam gledala da ne radim na svom romanu. Videla sam to kao rizičan posao. Uveliko sam čitala naučnu fantastiku, spekulativnu prozu, utopije i distopije još od 1950-ih, kada sam išla u srednju školu. Ali nisam bila napisala takvu knjigu. Da li sam onda bila na pragu da to učinim? Forma je obilovala opasnostima kao što su želja da se drže moralne lekcije, da se skrene u alegoriju, ili da se ne bude verodostojan. Ako sam već htela da stvorim jedan izmišljeni vrt, želela sam da žabe u njemu budu stvarne. Držala sam se pravila da u knjizi nema događaja koji se već nisu dogodili u „košmaru” istorije, kako je to nazvao James Joyce, ni tehnologija koja već nisu bile tu. Bez izmišljenih sprava, bez izmišljenih pravila, bez izmišljenih zločina. Kažu da je Bog u detaljima. I đavo je“.

Reklo bi se da se Atwood igrala narativnim kaleidoskopom: zavrtela je dno kaleidoskopske cevi i od već postojećih elemenata dobila novu, mračnu sliku totalitarnog društva. Tridesetak godina kasnije, kao da je publika shvatila da u tom romanu na stvari nije tek zabavna igra odraza u ogledalima, već gotovo proročka slika jedne verovatne, katastrofične budućnosti. Ima razloga da verujemo (i nadamo se) da se roman i danas pogrešno čita (i serija tumači), baš kao i pre tridesetak godina: ako su njegova čitanja onda bila previše bezbrižna, za današnja bismo rekli da mimo dobrih razloga dižu paniku. I onda i danas, međutim, „Sluškinjina priča” mora se čitati (i gledati) kao poziv na stalni oprez i borbu za zaštitu osnovnih ljudskih (uključujući i specifično ženska) prava.

Atwood priču svoje fikcionalne sluškinje smešta u blisku budućnost (iz ugla osamdesetih, bio je to početak dvehiljaditih, što bi za nas danas već mogla biti nedavna prošlost – zabavne su te promene vremenskih perspektiva u distopijskoj prozi), u prvih par godina postojanja nove države Gilead. Gilead je vojna diktatura nastala na tlu nekadašnjih Sjedinjenih Država. Transformacija Sjedinjenih Država u Gilead i navikavanje na novi poredak čine okosnicu priče. Sama priča je, pak, transkript snimljenih svedočenja sluškinje Fredove: ona svoj govor vidi kao poruku u boci, pokušaj da se zabeleže i sačuvaju od zaborava patnje i stradanja podanika, a posebno podanica Gileada. Pošto u knjigu nije moglo ući ništa što se nije i zaista dogodilo, stvarni uzor za svedočanstvo sluškinje jeste „Dnevnik Ane Frank”: na kraju knjige, u jednom krajnje ironičnom pogovoru na koji ćemo se vratiti, sugeriše se da Fredova, kao i Ana Frank, zvučne zapise pravi u potkrovlju kuće čiji su vlasnici rizikovali da je tu sklone od progona.

Imamo dakle pripovedačicu u prvom licu, a naracija se kreće u tri vremenske ravni: život pre „revolucije”; događaji u Gileadu; vreme zapisa – kada svedokinja sebi (pa dakle i nama) nastoji da objasni šta se to dogodilo i sa njom i sa svetom oko nje. U žiži naracije je svest same pripovedačice, ali ne ostajemo uskraćeni i za širu sliku. U prvom, nešto većem delu knjige pratimo život u Gileadu. Zatim sledi sećanje na to kako se „preko noći“ promenila politička zajednica. U poslednjoj trećini razotkrivaju nam se mehanizmi iznude pristanka na novi poredak. Naracija oblikuje i očekivanja čitalaca – prvo smo zgranuti događajima i pitamo se kako je to moguće. Pošto dobijemo objašnjenje, zapitamo se – kako su ljudi na to pristali? Da bismo i na to dobili odgovor. Roman se tako čita u sledećem ključu – normalizacija nenormalnog i neprihvatljivog.

Sjedinjene Države pre Gileada vidimo kao zemlju izloženu ekološkim katastrofama i terorističkim napadima. Incidenti u nuklearnim elektranama, hemijska sredstva koja se koriste u poljoprivredi i industrijske otpadne vode zagadili su zemlju, vodu i vazduh. Zbog zagađenja smanjuje se broj novorođene dece: sve više muškarca je jalovo, sve više žena ne može da zatrudni, sve više dece rađa se sa manama zbog kojih umiru odmah po rođenju. Sekta verskih fanatika (Jakovljevih sinova – kako sebe nazivaju) u tome vidi božju kaznu: zagađenje nije uzrok nevolja, nego je, naprotiv, zaslužena kazna za nemoral. Očekivano, nemoral je iz njihovog ugla oličen i u slobodama žena da rade, da uživaju u nereproduktivnom seksu, da imaju seks sa drugim ženama, da menjaju partnera ili partnerku. Organizovani kao zaverenici, ovi hrišćanski fanatici napadaju najviša predstavnička tela u Sjedinjenim Državama, predstavljaju to kao teroristički napad islamskih fanatika, preuzimaju vlast i pod izgovorom brige za život sugrađana stavljaju van snage Ustav i zakone. Na ulice izlaze naoružani zaverenici i silom uspostavljaju i održavaju novi poredak Gileada.

Borba za očuvanje nacije u Gileadu se vodi na dva fronta. Na polju morala, iz javnog i privatnog života uklanja se sve što ima veze sa slobodama bivšeg sveta. Put do tih sloboda presečen je i zabranom čitanja. U Gileadu nema više javno dostupnih knjiga i novina. Ono što je postojalo, uglavnom je spaljeno i uništeno. Protiv biološkog izumiranja doslovno se koriste, mimo njihove volje, žene koje su još sposobne da rađaju. Od njih se na silu formira poseban red – sluškinja. Sluškinje se obučavaju i vaspitaju da budu, kako se to u knjizi kaže, „dvonožne materice”. Reč je o krajnje izvitoperenoj koncepciji surogat majki. Pošto sluškinja nema dovoljno, samo visoki činovnici, takozvani zapovednici, uživaju privilegiju da sa sluškinjom pokušaju da začnu dete. U domu zapovednika tako žive suprug (zapovednik), njegova zvanična supruga (ne može da rodi), služavka (stara se o domaćinstvu) i sluškinja (potencijalna rodilja). Sluškinja koja se uspešno porodi u jednoj kući, seli se u sledeću kuću drugog zapovednika.

Svedene na „dvonožne materice”, sluškinje se nazivaju po zapovednicima u čije su kuće smeštene. S promenom zapovednika, menjaju i ime. Fredova dakle treba da rodi dete zapovedniku Fredu. Do začeća bi trebalo da dođe u strogo formalizovanom seksualnom činu, to jest obredu. U obredu učestvuju svi ukućani: supruga, služavka, šofer. Delimična javnost svetog čina potencijalnog začeća treba da osujeti uživanje u seksu, kao i moguću prisnost između zapovednika i sluškinje. Razume se, netrpeljivost između supruga i sluškinja jedan je od izvora napetosti u priči.

Strahotu obezljuđenih odnosa pojačava svest o tome da gledamo odrasle osobe sa živim sećanjem na prethodni život. Fredova tako priča o načinima na koje su je prisilili da prihvati da bude „materica”. Neki metodi su opštepoznati: krajnje nasilje, to jest ispiranje mozga pod smrtnom pretnjom. Pored toga, do kraja dovedena fragmentacija društva – svaki podanik/podanica ugroženi su ponaosob, a druge oko sebe vide kao pretnju, što na prvom koraku osujećuje solidarnost u patnji i zajednički otpor. Međutim, u drugom delu romana opisuju se i „suptilnije“ metode za iznudu pristanka. Gilead je strogo hijerarhizovana, ali dvolična politička tvorevina. Hijerarhija je važna jer unutar nje svako ima nekog ispod sebe, izuzev onih koji se nađu na samom dnu, što je takođe element jedne efikasne pretnje. Tlačenje onih ispod je kompenzacija za patnje koje nanose oni iznad. Kompenzacija je sluškinjama ponuđena u ritualizovanom zlostavljanju i prebijanju na smrt muškaraca koje režim označi kao prestupnike.

Položaj sluškinja u novom poretku imaće i svoje ideološko opravdanje – jednu naopaku verziju feminističkih argumenata. Vaspitačice i nadzornice objasniće sluškinjama kako su u novom poretku zaštićene od muškog nasilja, a inače teška uloga žena u kući sada se deli na više osoba što treba videti kao demonstraciju specifične ženske solidarnosti. Sve što je nekada u kući bila jedna žena, sada između sebe deli više njih – supruga je žena dostojna pokazivanja u javnosti; služavka kuva i sprema; sluškinja vodi računa isključivo o svom telu i zdravom potomstvu. Konačno, etičke norme gileadskog režima tako su krute da ni fanatici ne veruju da se one mogu dosledno ispunjavati. Stoga privilegovani članovi imaju odušak u tajnim bordelima, gde uživaju u porocima koje javno osuđuju. Međutim, bordel, kao i crna berza, ne ugrožavaju poredak; naprotiv, čine ga stabilnim.

Tri paralelne priče iz tri različita vremena – život pre Gileada, život u Gileadu, te refleksija na jedan i drugi život i njihovo poređenje – ne otkrivaju nam samo mehanizme totalitarnih poredaka za iznudu pristanka i poslušnosti. Sećanja na život pre Gileada nameće pitnje: da li je Gilead mogao da se spreči? Taj aspekt romana izbija u prvi plan serije i razlog je za to što komentatori povlače paralelu sa takozvanom Trumpovom erom. I u romanu i u seriji stiče se utisak da je Fredova pre „revolucije“ pitanja važna za čitavu zajednicu zanemarila zarad vlastitog, privatnog života. Kada je pažnju obratila i na opšta pitanja, bilo je kasno. U seriji je ta zakasnela spoznaja došla u upečatljivoj sceni demonstracija protiv novog režima. Demonstracije su zaustavljene jednostavno i brutalno: naoružani pripadnici paramilitarnih jedinica otvorili su vatru na demonstrante.

U već pomenutom eseju, Atwood kaže da je roman pisala dok je živela u Zapadnom Berlinu i putovala po nekim zemljama tadašnjeg sovjetskog bloka. Pomenuće i revolucionarne promene u Iranu toga vremena. Notorne su prisilne mere rumunskih vlasti iz osamdesetih da se poveća broj novorođenčadi, o čemu je podrobno pisala Gail Kligman u knjizi The Politics of Duplicity.⁵ O revoluciji u Iranu iz osamdesetih, imamo jedno novije autobiografsko svedočenje – strip Marđan Satrapi „Persepolis”.⁶ Atwood je htela da pokaže kako se takve, „nezamislive“ stvari događaju praktično preko noći. Zato roman i serija „Sluškinjina priča” izazivaju nelagodu. Opominju nas da moramo biti budni i reagovati na događaje oko nas.

U tom smislu, važnu ulogu imaju i akademski radnici. Njihov je zadatak da ispitaju i opišu takve promene, njihove uzroke i posledice. Oni bi morali glasno da reaguju i kada ih prepoznaju u svetu u kome žive. Iz tog ugla, „Povijesne bilješke“ koje je Atwood stavila na kraj knjige deluju obeshrabrujuće. U „beleškama“ pravimo vremenski skok od gotovo dva veka i stižemo u 2195. godinu, na jednu akademsku konferenciju o ranom Gileadu. Slušamo, dakle, osvrt na „sluškinjinu priču” profesora Pieixota, stručnjaka za Gilead. Iznoseći činjenice o zapisu, Pieixoto bez uvijanja kaže – ne zanima nas da sudimo, već da razumemo. Jasno je – i autorka na to računa jer zna kakav će utisak ostaviti svedočenje sluškinje – da se Sluškinjina priča ne može ispravno čitati (gledati) i razumeti ako izostane odgovarajući moralni stav.

Beleške bacaju novo svetlo i na jedan važan detalj iz samog svedočenja sluškinje: „Oko”, gileadska služba za nadzor i prisilu, nalazi se u zgradi nekadašnjeg univerziteta (Atwood je prvobitno zamislila da to bude čuveni Harvard, u Kembridžu, u državi Masačusets, „vodeća liberalna obrazovna ustanova, a nekada puritanski teološki seminar“). Zgrada je okružena zidom, na čijoj se jednoj strani nalaze kuke o koje se, kao preteći primer, vešaju prestupnuci. Škola koja propusti da reaguje na kraju postaje Oko iz priče, kao da je htela da nam kaže autorka.

Školegijum br. 20, jun 2017.

Peščanik.net, 04.07.2017.

 

http://pescanik.net/dvonozne-materice/