За све вас којима говоре да сте преосетљиви

[Милан Ракић]

пре 6 минута, Задње Време рече

Ако се не слажеш образложи зашто се не слажеш, докажи да грешим, а ја ћу покушати да одбраним своје мишљење.

Одлично!

Ти реци своје искуство под пуним именом и презименом...

Те онда, под паском "личног податка", гдје ћемо сви знати тко си и шта си, испричај своје ислуство, које ти је Слава Богу помогло, те онда облапорно, исто такво, препоручај другима. Али под пуним подацима.

Да потребити, који не успију да се "пронађу", имају се обратити надлежнима да затраже некакву врсту заштите!

ИЗВОЛИ!

[sanja84]

пре 12 часа, Задње Време рече

Не знам: Моје мишљење је да је боље ређи дирекно како стоје ствари па да људи схвате да имају проблем који тражи решење, него да околишимо и држимо људе у уверењу да је с њима све уреду заваравајући их на тај начин. 

Христово учење је лек за такве ствари, то је смисао његове науке, да се људи исцеле душевно и духовно, Чему исцељење ако нисмо психопате,

Ја сам био на прагу да постанем опасност за друштво, и да у то време нисам почео да читам јеванђеља која су ми отворила очи да видим своје лудило до сад бих стекао станарско право у Лази.  Хвала богуи да ми је отворио очи да видим своје лудило.

Неће истина никог довести у заблуду већ може да избави из заблуде.

Ок нећу више писати на овој теми

e izvini nisu svi poremecaji licnosti podrazumevani pod ovim sto pricamo samo sociopate. oprostite na zabuni.

[sanja84]

пре 11 часа, Милан Ракић рече

Одлично!

Ти реци своје искуство под пуним именом и презименом...

Те онда, под паском "личног податка", гдје ћемо сви знати тко си и шта си, испричај своје ислуство, које ти је Слава Богу помогло, те онда облапорно, исто такво, препоручај другима. Али под пуним подацима.

Да потребити, који не успију да се "пронађу", имају се обратити надлежнима да затраже некакву врсту заштите!

ИЗВОЛИ!

Milane, ja sam kriva, pustite coveka. Nisam naglasila o kom poremecaju licnosti je rec. A inace kad govorimo uopste o psihickim bolestima, nema tu sramote... vecina ljudi ima bar nesto... pa makar zavisnost od interneta.. sve to je doista pofemecaj... svi imamo makr nesto tokom zivota. Nije to nikakav stid...

[Милан Ракић]

У реду је. Нисам ни ја ништа лоше мислио, сем у мери да овде има људи који имају извесних проблема и који и живе хришћанским животом и моле се и и исповедају и причешћују, а уз то, да се тако изразим и пију лекове и имају терапију. И није ово први тема на којој се ово помињало. Тј. стања психичких криза и успутна медикаментозна терапија.

[emilija]

Ma samo svako od nas treba da nadje svoju "kategoriju"....:))))

[Flojd]

On 18.2.2019. at 18:10, sanja84 рече

ne stvarno, kaki gajiti hriscansku ljubav prema psihopati?

Mozda moze ovo pomoci.

Starac Porfirije - " Zagledan u zvezdu"

[Glas razuma]

Preosetljivost može imati veze sa strastima, npr. sa taštinom. Ili sa ponosom.

Inače, svako "drogiranje" i predoziranje emocijama je nedobro. Neka mi oproste naročito žene, ali preterani sentimenti, preterano uživljavanje u emotivna stanja za ženski um su kao i za muški pornografija... A ni za čiju dušu nije preporučljivo idoliziranje emocija.

Tako da, kako je napisao Saša Kolbas: "Преосетљивост је својство душе, треба је превазићи.

Ili kako je napisala Ana B.: "Treba vladati svojim emocijama, staviti ih po strani, jer cesto nicemu ne sluze, ukljuciti mozak i tako ici kroz zivot..." (Za onaj prvi dio gde kaže da je "osetljivost možda dobra za manastir, gde se samo molis", ne slažem s tim delom, jer tek u manastiru je borba, a u manastiru je i rad i zajednica itd. i sve je molitva pa ni tamo preosetljivost nije neka poželjna osobina.)

Pa onda eto samosažaljenja i uninija tu negde itd.

Samosažaljenje – opaka bolest

Čitajući Svete Oce shvatamo da je samosažaljenje vrlo opasna, razarajuća osobina. Čovek čak može postati zavistan od samosažaljenja i mazohistički uživati u toj opasnoj emociji. Tada se dešava da, svaki put kad se pojavi neka životna teškoća ili se stvari ne odigravaju onako kako bismo želeli, po navici upadamo u samosažaljenje i mazohistički plačemo i tugujemo nad samima sobom.

Nije teško shvatiti da je samosažaljenje ništa drugo do idolatrija, idolopoklonstvo, odnosno, poklanjanje idolima. To nije poklanjanje nekom idolu spolja, već idolu sebe samog, jer nismo sposobni ni o kome drugom da mislimo do o sebi i sve naše misli se vrte samo oko nas samih.

Valjda nam je jasno i dobro poznato koliko su Bogu mrski i odvratni idoli i koliko je puta zapisano u Bibliji da toga moramo da se čuvamo. Vi možete biti zavisni od samosažaljenja, tako da svaki put kada se nešto u životu ne desi na način kako ste zamislili ili želeli, onda upadate u samosažaljenje i mazohistički se naslađujete.

Neko će reći: ”Ali ja se ne klanjam idolu, samo sam tužan što mi je u životu tako teško, što se ljudi ponašaju tako loše prema meni i što nisam uspeo toliko toga da ostvarim.” Međutim, u samosažaljenju se okrećemo samo ka sebi i postavljamo sebe kao idola, kome smo potpuno posvećeni i sve što možemo da mislimo je vezano samo za nas (o tome šta neko nije učinio za nas, a mogao je, kako je život nepravedan prema nama, šta nam se sve teško i nepovoljno dešava….)

Kada nešto ne ide onako kako ste zamislili i počinjete osećati da upadate u samosažaljenje, što pre se trgnite i recite sebi: ”Neću to da radim, neću da upadam u samosažaljenje, ne mogu biti puna sile i puna samosažaljenja, jer čim uđe samosažaljenje sva snaga izlazi. Neću da upropastim ovaj dan sažaljevajući samu sebe. Bog će se pobrinuti za mene i, uostalom, ovaj život se ne vrti oko mene i mojih malih planova, već oko Boga, služenja Njemu i ostvarivanja Njegovih planova i Njegovog promisla. Ako verujem Bogu, Bog će brinuti o meni. Ako je po Božijem planu da se moj život odvija baš ovako i da možda nikada ne ostvarim svoje planove, neka bude tako. Ako je Bogu to u redu i meni je u redu…..” E, to je smirenje.

Samosažaljenje neće privući Božiju pažnju na nas. Boga pokreće samo naša vera, ne samosažaljenje. Vera je pozitivno nadanje i očekivanje da će nešto dobro da mi se desi i redovno dešava.

Izvor: svetatrojicaroterdam.com

 

[JESSY]

Divni emotivni mozak veoma osjetljivih osoba

Nije uvijek lako.

Ponekad je veoma teško uskladiti se sa ovim neprijateljskim svijetom, koji je pun ogovaranja, egoizma i karijerizma.

 

Veoma osjetljive osobe su i jako osjetljive ali i privilegovane u isto vrijeme: mogu da osjete ono što drugi ne osjećaju ili da bolje vide realnost od koje drugi bježe.

 

Šta je to što te osobe čini jako osjetiljivim? Da li je to genetski faktor? Zašto pate više od drugih? Zašto je u njihovim odnosima, ljubav tako jaka i bolna? Zašto tako dobro podnose samoću a osjećaju dubok nedostatak razumjevanja još od rane mladosti.

2014. godine je objavljeno interesantno istraživanje Univerziteta Stony Brook, u New York-u, sa željom da se obajsne specifičnosti mozgova jako osjetljivih osoba. Željeli su da otkriju razlike između jako osjetljivih osoba i onih koji nemaju tako posebnu emotivu otvorenost.

Taj posao je urađen od strane šest istraživača i njihovi rezultati su objavljeni u časopisu “Brain and Behaviour“ ; mi vam sad prenosimo zanimljive zaključke, sigurni smo da će vas iznenaditi!

EMOTIVNI MOZAK JAKO OSJETLJIVIH OSOBA

Procjenjuje se da 20% svetske populacije ima osnovne karakteristike koje bi se mogle definisti kao „ jako osjetljivi“. Najčešći je slučaj da te osobe provode veći dio svog života ni ne znajući da pripadaju ovoj maloj grupi privilegovanih ljudi. Ne zanju da su rođeni sa „ nevidljivim naočarima“ koje vide svijet na drugi način, sa otvorenijim ali i krhkijim srcem.

Istraživanje je pokazalo da jako osjetljive osobe imaju emotivni mozak koji je sposoban za veliku empatiju. Radi se o mozgovima koji su u potpunosti orijentisani ka „ društvenosti“ i ujedinjenju sa bližnjima.

Šta sve ovo znači? U osnovi da nervni procesi tih osoba pokazuju društvenost u oblastima neurona vezanih za emocije i inetrakciju: ove osobe su u stanju da dešifruju i predosjete osjećanja koja ih okružuju, ali se u isto vrijeme suočavaju sa jako jasnim problemom…

 

Ostatak svijeta nije empatičan. Zbog toga postoji očigledna neravnoteža između njihove osjetljivosti i ljudi koji se nalaze u njihovom okruženju. Zbog toga jako osjetljive osobe vide sebe kao „drugačije“.

Da bi došli do ovih zaključaka, urađeno je nekoliko testova, kao na primjer magnetne rezonance, sa ciljem proučavanja razlika između mentalnih procesa jako osjetljivih osoba i osoba kod kojih nije pronađen taj poseban osjećaj. Za tu svrhu, subjekti u istraživanju su izloženi različitim stimulansima, kako bi se utvrdile biohemijske aktivnosti i različite strukture koje sačinjavaju mozak.

REZULTATI SU BILI POSEBNO VIDLJIVI U DVA ASPEKTA:

Neurnoni ogledala ( grupa ćelija u mozgu). Sigurno ste već čuli za njih; oni obavljaju društvenu funkciju, zbog toga se uglavnom nalaze kod ljudi. Nalaze se u donjem frontalnom korteksu mozga, u neposrednoj blizini jezičkog područja, i oni su posebno povezani sa empatijom i sposobnošu da uhvate, procesuiraju i interpretiraju osjećanja drugih ljudi. Kod jako osjetljivih osoba, njihova aktivnost je neprekidna i jako intezivna još od djetinjstva.

Insula (moždano ostrvo). Radi se o vemo maloj strukturi koja se nalazi duboko u mozgu. Nalazi se u ostrvskom korteksu i povezana je sa limbičkim sistemom, to je osnovna struktura za naše emocije. Upravo je to ono što nam omogućava da imamo subjektivniju i intimniju viziju stvarnosti.

Naučnici koji su radili na ovom projektu insuli su dali nadimak „ stolica svijesti“ zato što okuplja većinu naših misli, osjećanja intuicije i percepcije svega što proživljavamo u svakom trenutku. Kod veoma osjetljivih osoba, ova interesanta struktura obavlja aktivnosti sa mnogo više energije nego što je slučaj kod ljudi koji nijesu toliko osjetljivi.

Ovo istraživanje je zaključilo da veoma osjetljive osobe, pored toga što su fleksiblinije na vizulene stimulanse koji su povezani sa ljudskim likom i emocijama, imaju jako mali prag tolerncije na jaka svijetla ili glasne zvukove. Čak je moguće da se u tim slučajevima aktiviraju i nervne strukture povezane sa bolom.

Veoma osjetljive osobe imaju ovu posebnost: da osjete i razumiju svijet kroz sofisticiraniji i više akutni nervni sistem.

Oni to ne biraju, jednostavo su takvi; zbog toga moraju da nauče da žive sa srcem, prihvatajući ovaj dragocijeni dar, zato što patnja nije obaveza, već izbor koji nije vrijedno izabrati.

Preuzeto sa: bebamur.com