Лазар Стојановић: НАТО нема алтернативу

[Милан Ракић]

НАТО ИНТЕРВЕНЦИЈА 1999. ПОЦЕПАЛА ЈЕ И ПОДЕЛИЛА ЉУДЕ НА НЕКОЛИЦИНУ КОЈА ЈЕ СМАТРАЛА ДА ЈЕ ОДЛУКА О ИНТЕРВЕНЦИЈИ ПАМЕТНА И ДА БИ И ЛИБЕРАЛИ И КОМУНИСТИ ТРЕБАЛО ДА ЈЕ ПОДРЖЕ, И НА ВЕЋИНУ КОЈА ЈЕ СМАТРАЛА ДА ЈЕ ИНТЕРВЕНЦИЈА НЕОСНОВАНА, ДА ЈЕ ОНА ПРОТИВ СРБА И СРБИЈЕ И ДА СРБИЈА ИПАК ИМА ПРАВО НА КОСОВО. У ПРВОЈ ГРУПИ БИХ МОГАО ДА НАБРОЈИМ САМО НЕКОЛИКО ИМЕНА МЕЂУ КОЈИМА САМ И ЈА, А ТО СУ СОЊА БИСЕРКО, БОРА ЋОСИЋ, МОЈ БРАТ ВОЈА СТОЈАНОВИЋ, БИО ЈЕ ПОКОЈНИ СРЂА ПОПОВИЋ, НАТАША КАНДИЋ, ИВАН ЧОЛОВИЋ, СВЕТЛАНА СЛАПШАК...

У Музеју модерне уметности у Њујорку, за 15. април, најављено је седмодневно приказивање филма „Пластични Исус“ Лазара Стојановића. Потребно је да се за ту прилику изради нова копија јер су старе у рђавом стању. У моменту док разговарамо тим поводом, а томе има неколико дана, није извесно где се налази неопходна негатив копија тог његовог првог и јединог дугометражног играног филма из 1971. године, с којим се у јавности идентификује стваралаштво Лазара Стојановића – и не само то.

Да подсетимо: с намером да покаже сличности тоталитарних режима, Стојановић је игране кадрове Пластичног Исуса испреплетао са архивским снимцима Тита, Хитлера, четника и усташа. То се није допало тадашњој комунистичкој власти бивше Југославије, па је филм склоњен у бункер пре него што је стигао на биоскопско платно, а Лазар Стојановић је провео три године у затвору оптужен да подрива државни поредак.

Филм је ослобођен и приказан тек 1990. године. Наредне године на Филмском фестивалу у Монтреалу, добио је награду Међународног жирија критике. Пре и после Пластичног Исуса Стојановић је режирао низ документарних и кратких играних филмова и позоришних представа, али га сви поистовећују са Пластичним Исусом.

• Где вам је филм? Шта то значи: не зна се где је негатив?

– Тренутно је тако: није код продуцента у Центар филму, није у Југословенској кинотеци, изгледа да је у загребачком Јадран филму. Прича је следећа: након што је ослобођен из бункера и поново приказан, у време док је 1992. године Србија била под санкцијама, договоримо се Ђорђе Милојевић, тадашњи директор Центар филма, и ја да направимо шеснаест-милиметарску копију која је практична за ношење, копију која би била моја, како бих могао да је приказујем по свету и како би филм функционисао независно од санкција. Међутим, испостави се да нема траке а да ју је, због санкција, немогуће набавити. Ја набавим траку, унесу је пријатељи из ББЦ-ја као свој материјал, али се испостави да негатив није у Центар филму.

„Знаш“, каже ми Ђорђе Милојевић, „ми смо послали филм у Загреб, у Јадран филм да они од тог негатива направе још две копије. Избио је рат, и Пластични Исус је остао у Загребу. Не можемо да га добијемо.“ Кад се рат завршио, ја нисам о томе причао у јавности зато што сам се бојао да ће жути медији о томе известити у националистичком тону, а одбио сам и понуду пријатеља да ми извуку филм из Загреба. Чекао сам да државе размене шта је чије. Кад се и то завршило, Динко Туцаковић, тадашњи директор биоскопа Музеја кинотеке, јавио ми је да је филм у депозиту Кинотеке и тако се то завршило. Међутим, кад ми је поводом позива из Њујорка Радослав Зеленовић, директор Југословенске кинотеке, саветовао да дигитализујемо филм, јер гостовање овог филма у Њујорку није само мој лични интерес већ и интерес државе, испоставило се да негатив филма није код њих. Центар филм каже да су они према Закону предали Кинотеци све своје филмове. Испоставило се да на списку предатих филмова нема Пластичног Исуса, а да су и они и Динко Туцаковић веровали да је ту. Можда је још увек у Јадран филму, у Загребу.

У међувремену, пре пет-шест година, на начин који ја нисам успео да утврдим, полиција је дискретно предала Кинотеци сцену коју су још 1971. године исекли из филма. То је, ако се сећате, сцена венчања Вишње Постић и Љубише Ристића, где се виде званице – њихови очеви, тадашњи генерали ЈНА, и неколико њихових породичних пријатеља, официра и високих службеника у цивилу. Било би коректно да се та сцена споји са остатком филма, и да Пластични Исус изгледа онако како је изгледао кад је завршен. Ето, ја се сада тиме бавим. Ако све буде како треба, биће то интересантна прича не само о овом филму и друштву у коме је нестао, не само о томе зашто је његов аутор прогањан. Биће то једна занимљива криминалистичка прича.

• И остали ваши документарни и кратки играни филмови нуде приче о темама које би требало да занимају њујоршку публику.

– Није још одлучено, али склонији сам да на ретроспективи прикажем само Пластичног Исуса а не и осталих 13 наслова зато што бих друге филмове морао много да објашњавам – они су везани за личности и појаве које много више значе у Европи и код нас него код њих, па би их тамо доживели на други начин. На пример, два филма о мом пријатељу Ванету Ивановићу до којих много држим: Џентлмен, снимљен на српском, и Југословен на енглеском језику. Ване Ивановић је живео у Британији, и инсистирао је да је Југословен. Британском аристократском сетингу, друштвеној елити у којој је живео, било је важније његово функционисање у тамошњем контексту него чињеница да је он био политички ангажован као истакнути демократа у вези са бившом Југославијом. Нама, овде, важније је ово друго. Отуда та два сасвим различита филма. Странцима то мора да се објашњава, а то није добро.

Важан ми је и филм Приближно Срби о положају Рома у Србији, са којим сам у Америци имао један мало необичан проблем. Филм прилично јасно и директно говори о положају Рома у нас и имао је добру рецепцију у европским земљама, али у Америци није. Кад сам питао једног пријатеља зашто, рекао ми је да би њима одговарало да пуштају избор музике из филма. „А зашто не иде филм?“, питао сам. „Па о чему је филм, у чему је драма?“ – није му било јасно. „О етничкој групи која живи од онога што јој је допуштено да ради: да забавља другу етничку групу. То јој је положај у друштву, то јој је судбина“, објаснио сам. Био је изненађен: „Па чекај, ми њих не разликујемо!“ Испоставило се, наиме, да људи тамо не разликују Роме од Словена, односно ништа им не значи та разлика.

Онда, филмови који би сигурно били у ретроспективи су Успон и пад генерала Младића и Живот и прикљученије генерала Караџића, а свакако и најновији – Теодора, филм од пола сата, получасовни играни филм. Али, чини ми се да је компликовано приказивати у Њујорку те филмове, можда је боље да идем само са Пластичним Исусом и одржим неколико предавања. Чини ми се да ће то тамо бити најлакше примљено.

• А документарац Шкорпиони – споменар о злочинима српске паравојне јединице током ратова деведесетих, за који се сматра да је због инкорпорираног архивског снимка убиства шест муслимана код Трнова у Босни открио јавности шта су и како Шкорпиони радили. Касније је тај аутентични снимак показиван свуда по свету. Да ли су Шкорпиони – споменар пример утицаја филма на јавно мњење?

– Тај одломак показује злочин. Ми видимо злочинца, видимо жртву. Али то није филм, то је само доказ да се злочин догодио. Филм је премијерно показан у Београду априла 2007. године, на дан изрицања пресуде Шкорпионима, и још има интересовања за њега, приказује се по свету. Тада га је у Београду видело око 380.000 људи – једна фудбалска утакмица. Људи су видели злочин захваљујући архивском материјалу који је добијен заслугом Фонда за хуманитарно право, односно Наташе Кандић. Мени лично је поседовање тог материјала омогућило да комбинујем унете снимке, документа, са материјалом који сам снимим, што је једна од метода коју сам често примењивао и покушавао да развијем. И то ми је било драгоцено. Прво што уочите гледајући архивски материјал у целости, има га скоро четири сата, јесте јединствена театрализација злочина, при чему не само злочинци него и жртве преузимају улоге које су им дате. Жртве, везани младићи који живе своје последње минуте, извршавају тачно оно што им злочинци кажу: „Иди тамо, лези тамо уз оног да будете на гомили и сачекај да се донесе нова батерија за камеру да ми то сликамо.“ То говори о нечем необичном у људима што никада није виђено. Е сад: да би публика могла то да гледа, морате да уведете нешто у филм чиме ћете јој то омогућити. Не можете да прикажете нешто бруталније од тога, зато што ћете код људи произвести још гори ефекат, али можете причати о злочинима. Међутим, ако причате о мањим злочинима од овог који ће публика тек да види, нећете је добро увести у већи. Морате причати о већим. Зато сам пре тог одломка приказао разговор са парамилитарцима о ономе што су радили по Босни и по Косову. Злочин у Трнову јесте страшан злочин и ја ни на који начин не желим да га умањим, али кад слушате како су Шкорпиони побили децу у Подујеву, онда лакше гледате снимак стрељања шест младих људи. Па кад и злочинцима и жртвама напишете имена, Наташа Кандић је то предложила због меморијализације, као што на филму и у позоришту читате листу глумаца, онда добијете позориште које публика може да гледа. Међутим, то је позориште од кога се публика заледи. И онда кажете: а шта сад? Сад би требало да дође крај, и шта онда? Зар да се томе аплаудира као у позоришту? Е па не може. Зато морате да омогућите публици да изађе колико-толико нормална из сале. Како? Поставите лажни хепиенд: напишете да је било суђење, стигла је правда. Од нечега што је злочин, покушао сам да направим слојевиту ствар која говори о људској природи. Врло лако се могло десили да се улоге злочинаца и жртава замене у некој другој политичкој ситуацији. Људи су чешће робови околности у којима живе него што су аутономне личности.

• Сматра се да је премијеру Шкорпиона видело 380.000 људи. Међутим, осим те вечери, филм више никада није приказан код нас…

– Ја то разумем. Шкорпиони траже да се определите за једну страну, ко то воли? Снимак злочина је, међутим, обишао цео свет. Али не као одломак из мог филма него као информација о почињеном злочину. Исто важи и за одломак из филма Српска епика у коме руски песник Лимонов, у гостима код Караџића, пуца из митраљеза по Сарајеву. Али мени та анонимност не смета. Наиме, не доноси вам највише нешто што је показано под вашим именом, него кад остварите друштвени импакт тиме што је то што сте урадили деловало јако и на много људи. А ко сте ви, није важно. Људи који се боре за људска права нису политичари, они не улажу напор првенствено у то да их људи воле. Него сте ви узели на себе да указујете на неке чињенице и да дирате у неке ствари које људи хоће да сакрију. И људи ће вас због тога мрзети. Зваће вас издајником, али кроз то просто морате ићи. Ја не могу очекивати да људи у Србији моје филмове и мене другачије примају зато што настојим да им укажем на оно што свако друштво има, а што нека прихвате да виде а нека не – сопствени фашизам и митологизацију историје.

• Зашто радите филмове за које постоји ризик да се неће приказивати, зар вам није циљ да ваша порука стигне до људи? И филмови о Младићу и Караџићу из 2005. године имали су само једно приказивање.

Филм о Младићу је показан у „Утиску недеље“ код Оље Бећковић. Имао је добру гледаност. Протеста поводом мог виђења генерала није било, осим притисака да приказивања не буде. Ипак је ту реч о Војсци, која је Младића, иако се званично дистанцирала од њега, незванично скривала. Договорио сам се са Б92, односно са Вераном Матићем, да се одмах покаже и филм о Радовану Караџићу. Веран и ја смо се знали, имали смо три заједничка филма – два о Ванету Ивановићу и Приближно Срби. Међутим, прошло је месец дана а од приказивања филма ни трага. Караџић је тада, а и сада је, веома чврсто уграђен у културно-политичку јавност Београда. Њега је направио Добрица Ћосић. Караџић је уживао, а бојим се да и даље ужива огромну подршку једног дела националистичке културне јавности код нас. И зато филм о Караџићу није могао да се емитује. А онда ми се јави Ненад Чанак, каже, он ће да организује трибину и да на њој прикаже филм. Ја наравно пристанем. Оба та филма су показана само по једанпут. Србија то неће да гледа, а у Босни и Хрватској су хтели. Филмови су се приказивали по Америци, Немачкој, Француској…

• Како сте успели да, снимајући филм, документујете разне компромитујуће изјаве и потезе Младића и Караџића?

– Помоћу стратегије дај им довољно дугачко уже, обесиће се сами. Опробао сам је још у Српској епици коју сам радио са познатим британским редитељем Полом Павликовским. То је метода коју сам научио на студијама психологије (Лазар Стојановић је пре него што је постао редитељ апсолвирао психологију, прим. н.) и развијао је у интервјуима које сам радио за штампу. Кажете саговорнику: „Ја бих хтео да прикажем вашу истину, ви ми реците шта да сликамо, о чему бисте волели да причамо, кажите ви то својим речима, ја вам ништа нећу сећи. Ставићу то у неки контекст, али то што сте рекли, то неће бити измењено.“ Тако сам добио многе саговорнике и верујем да никога нисам преварио, иако су се неки после бунили. Већина људи верује да публика чује оно што говорник хоће да каже, а они чују оно што он стварно каже, а не што би хтео. Е па ето, по том систему је и у Српској епици и у филмовима о њима, говорио Младић, а првенствено благоглагољиви Кара- џић, па је испало да су ти филмови против њих. А ја сам сликао само оно што су они радили: седели изнад Сарајева под опсадом, бирали куће које ће гађати. Српска епика је, у ствари, играно-документарни филм. То значи да код ликова увек постоји свест да камера ради, па хоће да се представе, да мало одглуме, а не само да показују како раде оно што раде.

• Зар ти људи не знају да је филм документ који може бити употребљен против њих?

– Шкорпиони су снимали своје злочине с намером да их покажу другима. Зато се мој филм и зове Шкорпиони – споменар. Споменару на енглеском најбоље одговара, рекао бих – хоме мовие. Наш хоме мовие је снимање рецимо дечјих рођендана како би остала успомена и како би се догађај показао родбини и пријатељима. Шкорпиони су снимали своје злочине да би се похвалили пред другима, а и да би сами себе куражили. Шкорпиони – споменар нема комерцијалну рецепцију, као уосталом ни остали моји наслови, осим Пластичног Исуса. Међутим, често га приказују.

• Кажете да је Пластични Исус имао комерцијални успех?

– Јесте, на моје велико чуђење. Након што је 1990. године ослобођен из бункера, филм се вртео четири и по месеца у Дому омладине Београда. Филм нисам видео 19 година, и очекивао сам да ће га људи доживети евентуално као документ о времену кад је снимљен. Разлог великом интересовању за филм видео сам, а и данас тако мислим, као реакцију публике на снимке четника и усташа, и на доста отворену критичку и помало хуморну интерпретацију догађаја од пре 20 година. Нисам очекивао да филм може бити неком занимљив ван Југославије. Међутим, филм је прво позван у Америку на Роберт Флахертy филмски семинар, семинар на коме учествују филмови из света, а онда на Филмски фестивал у Монтреалу. Тамо је добио награду Међународног жирија критике, којих нема много у југословенској кинематографији. Затим је приказиван на важним местима у Америци, па и пре 25 година у Музеју модерне уметности где ће, ако га нађем, опет ићи овог априла. Сматрао сам да је време тог мог филма прошло: дуго је био забрањен, па се појавио, па се пет-шест година лепо вртео – рачунам, прошло је његово време. А онда се свако мало појави нека изложба или о црном таласу или о распаду државног социјализма, или ревија о неоавангарди, за које је потребно присуство и Пластичног Исуса. А тога има доста.

• Пластични Исус је данас документ и о људима који су креирали тадашњу нашу културну сцену, а највише о главном лику Тому Готовцу, вашем пријатељу и колеги.

– Иако глуми лик који носи његово име, уосталом као и остали ликови у филму, Том Готовац је глумио личност коју сам ја измислио. У мом филму он покушава да прави аматерске филмове и живи од жена, а у стварности Том је био познат и уважен уметник, у круговима који воле истраживачку и неоавангардну уметност, и није живео од жена. Често су ме питали да ли сам ја тај лик, да ли сам ја живео на маргини друштва. Ни мој главни глумац ни ја нисмо живели као Том из филма. Били смо етаблирана средња класа са уредним начином живота, али са културно-политичким погледима који су били у вези са Студентским покретом ‘68 и са разним слободама које је хипи покрет увео, и великом отвореношћу према истраживању разних облика понашања. После, када је тај филм, па и његови аутори, постао предмет прогона, често јесмо живели бедно.

Упознали смо се на студијама, Том је био старији по годинама, а млађи по школи. У Београд је дошао из Загреба да, као Тин Ујевић, овде оствари део свог образовног и уметничког живота. Дружили смо се свакодневно у Југословенској кинотеци, као и сви тадашњи филмофили – нас, рецимо петнаестак. Тома је занимао експериментални филм. Био је изданак школе у Загребу, био је то изврстан скуп људи, што је било комплементарно ономе из чега сам ја потекао, из Кино-клуба „Београд“ као и већина главних редитеља тога времена: Макавејев, Жика Павловић, Јован Јовановић, Срђан Карановић, Дејан Караклајић. А онда смо током Студентског покрета ‘68. почели да сарађујемо, снимали смо и припремали низ материјала који су се појављивали у студентској штампи. Први наш заједнички филм био је Здрав подмладак, колаж одломака из домаћих играних филмова о револуцији и Партији. Наиме, након демонстрација ‘68. политичке институције су настојале да нам се приближе и пацификују ту ситуацију. Ја сам био апсолвент а Том је био на другој години. Једном приликом предложе нам из Универзитетског комитета да се наша Академија прикључи обележавању 50 година Партије и 30 година СКОЈ-а. Наравно, сви ћуте, нико не би да о томе ради филм. Кажем: „Чекајте, ако постоји буџет, зашто да не?“ Том пристане. Написали смо синопсис за филм Здрав подмладак у коме је писало да ћемо направити филм са сценама које на најјаснији начин афирмативно приказују деловање Партије и СКОЈ-а у време устанка и радних акција, и спаковаћемо то тако да буде лако гледљиво и презентабилно. Оно што смо Том и ја знали, а они нису, јесте да је то пропаганда која делује као виц. То је на крају био филм од 45 минута на којем су се људи смејали, што ни Партији ни СКОЈ-у није одговарало. То је био и једини филм који је приказан и на првом и на другом ФЕСТ-у, зато што су била лабава правила Специјалног програма и зато што га је уређивао Макавејев, а ја сам му био помоћник.

После, када је избио тај полицијско-правосудни случај због Пластичног Исуса, одузели су ми све материјале па и овај филм. Никад се више није појавио. Али пошто постоји прецизан сценарио који је Слободан Шијан објавио у књизи о Тому Готовцу, и пошто је филм методолошки једноставан: сцене су читаве узимане из разних играних филмова и тако слагане, тридесетак наших резова, ништа више. Тај филм може лако да се реконструише за две до три хиљаде евра.

• У то време почињала је и каријера редитеља Љубише Ристића, једног од ликова Пластичног Исуса, вашег пријатеља.

– Долазио сам у Културно-уметничко друштво „Крсмановић“, ту сам срео Љубишу. Ту смо радили једну представу по мом тексту, коју никад нисмо завршили. Уписао је режију, сарађивали смо у Студентском покрету ‘68, па затим у „Студенту“ и у „Видицима“. Били смо блиски, дружили смо се приватно. На суђењу Пластичном Исусу, Љубиша је рекао да је то скандал, и демонстративно изашао из суднице. Врло је ризиковао због тога. Заједно смо прошли кроз први БИТЕФ, разне узбудљиве ствари смо радили. Кад сам изашао из затвора, Љубиша ме је позвао да напишемо сценарио за његов филм Луда кућа. Он је то урадио другарски, широкогрудо и уз ризик. Позвао ме је после у Суботицу, да у његовом КПГТ-у водим публицистику. И то дружење је увек било веома добро, веома интимно, и ја бих чак рекао до завереништва блиско. Е, а онда је ђаво узео државу под своје. Почело је да се гледа шта ко ради и где је ко. Ја сам са пријатељима покренуо „Време“. Био сам на страни Анте Марковића, мада нисам улазио у његову партију, било је превише бивших комунистичких функционера у њој. То се очекивало и од Ристића, колико се сећам, он је у том смислу и неке позиве од Марковића добијао. Међутим, Љуша се осамио, није бирао ниједну опцију и никоме није било јасно шта он то смера, све док се није појавио као председник новоосноване партије ЈУЛ код Мире Марковић. Никада више нисмо успоставили отворену и безрезервну комуникацију по питању политике и културе, мада смо приватно остали у добрим односима. Мислим да људски односи имају првенство над професионалним и политичким. И, како он рече пре неко вече у „Паровима“: „Разни људи отишли су разним путевима.“ Ја ту ситуацију разумем. Мислим да је реч о изузетно надареном и важном човеку, мени је жао кад видим да он не ради колико заслужује. С друге стране, Љубиша је човек који има своје позориште, свој ансамбл, човек који покушава да се у овој култури наметне самостално. Култура, у ситуацији смањених средстава а велике понуде, је као и свуда у свету као чопор вукова: ако неко буде рањен, поједу га. И мени је врло жао уколико се са њим то догађа. Не знам само како то Добрица Ћосић испаде величина, а Љуша омражен човек. Он сматра да је то због југословенског пројекта иза кога стоји, а мени се чини да не мора човек да гура свој пројекат као прст у око, да не треба непрекидно да инсистира на ставовима који иритирају његову публику. Јер то је сада између њега и публике, а не између њега и власти. Иначе, када је о властима реч, мислим да је ова садашња показала извесну склоност да му помогне, па је захваљујући томе успео да уради неколико представа. Али, њему публика не долази баш много. Можда ће преношење Бубе у уху у Сава центар да промени ту ситуацију. То би ме радовало, а културном животу у граду би, верујем, значајно допринело.

• Судском процесу Пластичном Исусу, претходили су Видици…

– Односно ‘68, то је први званични улазак у раскорак са режимом. Ми смо за ‘68 били спремни, мислим на широк круг људи као што је Александар Илић, Ђорђије Вуковић, Илија Мољковић, Вита Теофиловић, Миливоје Мајсторовић, Алија Хоџић, Јосић Вишњић, Биљана Лукић, Милисав Савић – који су се у култури здушно укључили у ту ствар настојећи да се боре против било каквих норми и диктата. Ја сам на последњој страни „Видика“ направио рубрику Биће боље, попуњавали смо је Миливоје Мајсторовић и ја. На двадесетогодишњицу Информбироа у „Студенту“ сам објавио Писмо младим горанима: Напред у пошумљавање Отока. Ставили смо га међу писма читалаца, то промакне цензору и тај број Студента се прода до подне. Настане паника у Партији, консултације, шта сад да радимо. Није имало шта, зато што је број објављен и распродат, осим да нас забележе као неког о ком убудуће треба водити рачуна. Нашу редакцију су заменили другом, а неколико нас је наставило да уређује „Видике“, месечник за културу и друштвена питања који је имао мањи тираж, али је био нека врста културног резервата.

И „Видици“ су често забрањивани, док није пукло на броју који смо уредили Љубиша Ристић, Александар Илић и ја, а тицао се културе, правосуђа и пропаганде у Трећем рајху, при чему су истицане сличности образаца код нас и у Трећем рајху. Сличност је била фрапантна. Предложено је да ми се суди за узнемиравање јавности, али је један храбар судија, Љубомир Радовић, то одбацио и одмах након тога је пензионисан. Бранио ме је Срђа Поповић. Ми из редакције и људи који су се залагали за либералнију државу сарађивали смо добро и оно што је за завереничке групе битно, потпуно верујући једни другима без обзира што смо често били различитих политичких провинијенција. Део тог фронта отпора били су социјалдемократи, либерали, али и чланови СКЈ који су у високим руководствима настојали да либерализују државу делујући изнутра. Они су чак сматрали да смо им ми на сметњи – Латинка Перовић, на пример, са којом се данас одлично споразумевам. Међу људима из Партије ценио сам и Марка Никезића и Мирка Тепавца. Сматрао сам да они раде херојску ствар, али нисам веровао да могу успети јер ми се чинило да је југословенски режим стаклен и да не може да се савија и реформише како су они мислили, него може или да пукне или да се силом одржи такав какав је. Што се и догодило њиховим смењивањем. Они су избрисани из политичког живота, а ми који смо били у опозицији, ту смо и остали, нисмо имали куд.

• Ако сте били у опозицији режиму, како је могуће да сте истовремено били члан СКЈ?

Сви смо били у Партији, готово цела редакција „Студента“. Политика ме је увек занимала. Ми смо ‘68. имали снажан покрет усмерен ка ширењу грађанских слобода и бољој заштити људских права. Из тог синкретичног покрета развили су се многи други специјализовани и парцијални покрети, али ограничени на своју агенду. Ја сам сад нека врста либерала, за слободе и људска права, и ако волите, нека врста анархисте који верује у првенственост личне слободе, мада то изазова забуне, зато што сам противник насиља сем у случајевима где се оно не може избећи, на пример у случајевима тешке репресије кад морате да се браните. Верујем у демократију и верујем да је она могућа и без насиља.

• С обзиром на то да смо с тема о вашој филмској каријери склизнули у политичка и друштвена дешавања у којима сте учествовали: шта је у том смислу оставило трага седамдесетих година, након смене либерала? Изашли сте из затвора 1975. године и шта је после било?

– Протурио сам идеју, а имао сам интереса да је протурим, да кренемо у окупљање по приватним становима с намером да се тако премосте препреке јавном изражавању слободних интелектуалаца. Била је то 1976. година. Концепт је следећи: да се скупљамо ко хоће, да говоримо на теме за које се договоримо унапред, да свако одговара за оно о чему сам говори а није ни дужан ни одговоран за оно што говори други. Ја сам ту идеју изложио Илији Мојковићу, свом брату Воји Стојановићу, и Влади Мијановићу, познатом као Влада Револуција. Они су се сложили да је то нешто што мора да се уради, позвали смо тридесетак људи, и направили Отворени универзитет који је функционисао седам година, док га није растурила полиција. Кроз то је прошло око 750 људи, што је доста утицало на млад свет у Београду. Говорили смо слободно, ређе о политичким темама а чешће о изазовним темама из области историје, филозофије, понекад и о природним наукама. Након годину дана смењени професори са Филозофског факултета, познати као београдско крило групе Праксис, укључили су се и почели и сами да организују таква окупљања по становима. То наше састајање није било тајно, било је приватно зато што се нисмо састајали у јавним просторима. Вршена су и прислушкивања и притисци на газде и газдарице станова које смо изнајмљивали, врбовање комшилука, али није било отворене репресије све до момента када је Стане Доланц похапсио цело друштво.

У Кнез Милетиној 40 код Драгомира Олујића, имали смо вече посвећено историји међунационалних односа код нас, нарочито питању Санџака и Косова. Говорник је био Милован Ђилас, кога смо тада први пут позвали. Упала је полиција, похапсила свих 28 присутних, држала нас четири дана, а затим одабрала оне против којих им је било згодно да праве процес. Тако, на пример, Ђиласа, Стојана Церовића, Браниславу Катић, моју снаху, и мене нису више узнемиравали. Покренули су процес против Миодрага Милића познатог као Мића Доктор – нашли су му рукопис необјављене књиге и осудили га на годину и по. Милана Николића, Павлушка Имшировића, Драгомира Олујића, Гордана Јовановића и Владу Мијановића као првооптуженог – њих шесторицу – оптужили су да су се организовали састајања у циљу рушења уставног поретка Југославије и да су ту своју активност спроводили илегално. Тај процес је водио судија Зоран Стојковић, који је у влади Војислава Коштунице постао министар правосуђа. Привели су неколико стотина сведока на саслушање. Али, по савету адвоката Срђе Поповића, који је био аутор петиционашког покрета који је свету открио наш проблем што нам је донело јавну подршку споља, значи по његовом савету да одбију да сведоче јер би тиме себи могли да нанесу штету, сведоци су, осим неколицине, одбили да говоре. То југословенско правосуђе до тада није видело и тај процес се буквално распао. Стане Доланц је поражен отишао за Словенију да бере гљиве касније тврдећи да је све заборавио, а у Србији је остао Иван Стамболић који се према том процесу односио према начелу да не треба да суди Партија него правосуђе. То је тада био максимално либералан однос. Било је то 1984. године. Осуђени су Миодраг Милић и Гордан Јовановић, а остала четворица су ослобођена. Ту се држава видљиво распала.

• Зашто су вас задржали само четири дана?

– Ја сам у то време већ био дописник иранске новинске агенције ИРНА, и држава Иран је тражила од државе Југославије изјашњење зашто је њихов новинар ухапшен. Радио сам за њих три и по године. Ја сам у животу радио разне ствари, понајмање ме је хранио филм. Филмове сам радио кад имам прилику. Знате, најуспешније што сам у животу радио јесте посао бармена. Затим, био сам тражен преводилац – још у младости сам преводио филмове у Југословенској кинотеци, на слух, а у Америци сам у Стејт департменту био и консекутивни и семинарски и конференцијски преводилац, затим сам, вероватно мање успешно од тога али често, био новинар, па још гори уредник, а вероватно најслабији филмски и позоришни редитељ.

• Заборавили сте да сте били и молер, трговац дијамантима и драгим камењем и некретнинама…

– После затвора, није било посла па сам се одао молерском занату. Влада Мијановић и ја смо основали Бе-мол, Београдске или Белосветске молере, како хоћете. У то време био ми је одузет пасош. Било нас је петнаестак. Онда је адвокат Срђа Поповић лансирао петицију да нам се врати слобода путовања. Била је то прва у низу његових петиција које су имале јак политички импакт, била је објављена у иностранству и била је основ за озбиљан притисак на југословенску власт. Тада се припремао први ОЕБС а Тито се надао да би могао добити Нобелову награду за мир. Лека Лончар ми је причао да је наша дипломатија радила на томе. Због тога су нам у децембру 1977. године вратили пасоше. Ја сам одмах кренуо да испробам свој, одем у Енглеску. Срђа Поповић ми је мунуо неких 300 марака, ја ни динара нисам имао. Тамо су били неки моји пријатељи, пре свега Алекса Ђилас, а убрзо сам почео да се дружим с Ванетом Ивановићем. Одмах сам се повезао с нашом демократском опозицијом, нарочито с Десимиром Тошићем, а упливао сам и у неке филмске и позоришне токове. На пример, у Риверсајд студиос у Хамерсмиту радио сам као бармен, а живео и ангажовао се као део тог културног центра. Онда сам одлучио да са пријатељима идем у Авганистан, с тим да се не задржавам у Југославији зато што су могли сваког секунда опет да ми одузму пасош. Тако смо ми, четири филозофа, Милан Младеновић, Душан Гансер, Александар Миленковић, мој брат Воја Стојановић и ја, неким кршом од џипа кренули за Авганистан зато што тамо нико није улазио па смо могли да видимо тамошње политичке прилике, тада бурне, а желели смо и да идемо даље, у Индију. Међутим, распао се тај аутомобил, па нисмо. Била је то згодна авантура. Затим, кад сам се вратио, филозофи из „Праксиса“ ме узму за секретара у Центру за филозофију и друштвену теорију на Институту друштвених наука, где им је после низа година борбе да се врате на Универзитет, дозвољено да раде. То су били идеолошки родитељи нас шездесетосмаша, Загорка Голубовић, Љуба Тадић, Света Стојановић, Драгољуб Мићуновић, Михајло Марковић, Небојша Попов, Миладин Животић. Ту сам се задржао годину дана, али ме није држао канцеларијски посао и, чим ми је био враћен пасош који су ми опет били одузели, ја конкуришем код „Трудбеника“ за преводиоца у Ираку. Весна Пешић је имала неке познанике код њих, па је и то помогло да ме приме. Ту сам, на војном пројекту СДПР-а, у Савезној управи за промет и резерве специјалних сировина, провео годину и по. Због тог боравка у Ираку и због новинарског искуства, био сам идеалан за ИРНА-у. Ту сам остао све док ме Борка Павићевић није позвала да режирам у позоришту Нова осећајност. Режирао сам Брехтову Меру. Затим сам у КПГТ-у Љубише Ристића у Суботици режирао Бејрут интернешенел, адаптацију Камијевог Странца. Онда сам у Београду урадио представу у техници чешког црног позоришта, што ми пре тога нисмо имали: под ултраљубичастим светлом се виде боје и на тамној позадини лебде анимирани предмети. Направио сам кабаре, целовечерњу представу са 20 певаних нумера, Мрачни кабаре професора Фројда. Представа је у Дому омладине играна годину и по дана, без динара од државе. Било је то 1987, социјализам је још био званични модел друштва, а Милошевић је већ био дошао на власт. Било је то време када сте могли имати опозициону партију, није било хапшења, али се контрола друштва успостављала на типично ауторитарним митинзима. Кад је Борка Павићевић постала уметнички директор у Београдском драмском позоришту, поставио сам ту Кармен 2000. О томе је писао Јован Ћирилов у „Старту“, као о првој посткомунистичкој представи. Онда су се стекли услови и за неке филмове, асистирао сам Бати Ченгићу у Глувом баруту, последњем великом југословенском играном филму, направио сам Српску епику и филмове о којима сам причао.

Од свих својих послова највише сам волео трговање бортом (ситним дијамантима) и разним полудрагим камењем. То сам радио у Индији и Индокини 1979/80. године. Изучио сам тај занат и успевао да живим врло лепо у том региону годину-две од тога. Тада сам се доста ангажовао у ослободилачком покрету Тамила, на Цејлону, а доста времена провео сам са Тибетанцима у Непалу и Индији. Путовао сам по Далеком истоку као новинар, и знао сам да ако желим прави текст, морам да се убацим у срж догађаја. Тамили у Индији имају државу где су већински народ, Тамил Наду, а када се пређе мореуз, на Цејлону су мањина која је у рату са Сингалезима, већинским народом Шри Ланке јаке будистичке провинијенције. Ја сам се, путујући између Тамил Надуа и Цејлона, ангажовао да им помогнем. Они су били толико импресионирани да су једном детету дали име по мени, изговарају га Ларзер. Та породица је избегла у Канаду, а Ларзер сада има 35 година и живи у Ванкуверу.

Кад су овде кренули ратови, дошао сам да радим на Радио броду, и да правим филмове о стварима које се овде дешавају. Кад су почели немири на Косову, ја сам као референт за медије радио за посматрачку мисију ОЕБС-а коју је водио Вилијем Вокер. Након уласка НАТО-а на Косово тамо није имало више шта да се ради у политици медија, па сам опет отишао за Америку. Кад је на Косову успостављен УНМИК, позвали су ме да водим службу за језике. Организовао сам и Србе и Албанце, имао сам и преводиоца за турски, и направили смо јаку јединицу која је годинама ваљано радила. Тада је та јединица словила за једну од најбољих на Балкану. Пословање на Косову завршио сам 2006. године и вратио сам се у Америку. Тада су тамо добро ишле некретнине, ја положим све испите, и после годину дана постанем лиценцирани брокер за државу Њујорк, што сам и сада. Али, онда то тржиште пукне, ја сломим колено, син ми се ожени, а моја жена због мајке и посла одлучи да седи овде, и ја се вратим овамо.

Иначе, после доста година рада на Косову, ја мислим да је то институционално једна врло неразвијена држава која има огромне проблеме са корупцијом, безбедношћу и незапосленошћу, али има јасну перспективу и брз развој.

• Припадате групи интелектуалаца која сматра да Србија нема право на Косово.

– Бићу у тој ствари сасвим отворен. НАТО интервенција 1999. поцепала је и поделила људе на неколицину која је сматрала да је одлука о интервенцији паметна и да би и либерали и комунисти требало да је подрже, и на већину која је сматрала да је интервенција неоснована, да је она против Срба и Србије и да Србија ипак има право на Косово. У првој групи бих могао да набројим само неколико имена међу којима сам и ја, а то су Соња Бисерко, Бора Ћосић, мој брат Воја Стојановић, био је покојни Срђа Поповић, Наташа Кандић, Иван Чоловић, Светлана Слапшак… Свакако их има више хиљада, али врло мало. На другој страни нашао се низ утицајних, угледних културних и јавних радника, који су током рата у Босни били ангажовани на босанској страни. Након бомбардовања, они су заузели јаку патриотску критичку позицију. Због тога нас на Косову сад воле, а другу групу – не, и зато се у Београду на нас гледа као на издајнике.

За националисте то није неочекивано, тај став имали су и раније. Али кад грађански либерали престану да препознају вредности које су до јуче заступали и почну да бране злочине државе само зато што су њени поданици, то је тешко сварити.

• На које људе из друге групе коју помињете мислите? На оне који су потписали петицију и били против бомбардовања 1999, односно на ваше опоненте у полемици вођеној у „Времену“ 2002, међу којима су Стојан Церовић, Бранко Вучићевић, Соња Лихт, Тања Петовар, Франо Цетинић, Станко Церовић?

– Не само они. Многима је бомбардовање пореметило уверења. Људски је да онај кога бомбардују мрзи онога ко бомбардује. Верујем у првенство вредности над спонтаним људским реакцијама. Можда грешим што превише очекујем од људи.

Косово није део Србије, како тврде, због тога што је вазда било део Србије, мада јесте било део Душановог царства. Не зна се поуздано да ли су га у то време већински настањивала српска племена, као што ми волимо да верујемо да јесте, јер тада није било опредељивања села по етницитету већ пре свега према феудалцу коме село припада. Дакле, Косово није нешто што бисмо поуздано могли звати природним и етничким делом Србије. Мит о Косову развија се онда када се појављује изузетна прилика да новоустоличена монархија Карађорђевића прошири своју територију на делове које од средњег века није имала, а који су постали лако доступни распадом Турскога царства. За то је било потребно мотивисати народ на неки начин, дати му нешто што личи на добар основ за рат па је тако Косово третирано као прапостојбина још од феудалног доба, која природно припада Србији. Тако су два балканска рата била искључиво територијалне и освајачке природе. Српско становништво на Косову је тада било изразито мањинско, а пошто се један део Албанаца бунио против српске власти, звали су их качацима, одметницима, Србија је покушала прво након балканских, а онда након Првог светског рата да тамо колонизује Србе. То помињем због тога што у политичкој пракси то Косову и намеће статус колоније, без обзира што се она наслања на територију матичне државе и без обзира на то што она формално није у колонијалном односу. Те две колонизације које су обухватале педесетак хиљада душа, ратних ветерана с породицама којима је дата земља коју је држава одузела од качака, представљале су језгро српског живља на Косову. И на то језгро се ослањала власт. Какав је наш однос био према културним правима, етничком положају, образовању и било чему другом на Косову, најбоље знамо из списа Димитрија Туцовића, коме ја не бих имао ништа да додам. То Косово већ крајем Другог светског рата Броз третира као нешто што би природно требало да припадне Албанији, која је у рату била наш савезник, па је сматрао да то тамо треба и да оде. Иначе, у ослобађању Косова су учествовали партизани из Албаније јер су они на Косову били боље прихваћени него партизани из Србије. Отац Љубише Ристића који је водио партизански одред састављен од Срба и Албанаца, говорио ми је: „Да, јесмо ми били партизани, али смо деловали из Македоније, зато што до ослобођења ми на Косово нисмо могли ни да уђемо.“ У таквој ситуацији, Косово се не мири с тим да буде део Социјалистичке Југославије, па одмах након ослобођења избија Дренички устанак. Покорени, нашли су се под специјалном присмотром Удбе која је гонила било који облик сваког па и албанског национализма. Тиме је руководио Александар Ранковић, и то не као српски патриота, како су га у духу косовског мита славили српски националисти, него као добри комуниста и шеф Удбе која за потребе нове државе обезбеђује мир на Косову. Мит о Косову је рециклован поново када је требало да Слободан Милошевић задобије подршку српских патриота. „Косово је наше, Албанци хоће да нам га узму“, говорио је, и добио подршку. Говорио је и: „Ако ја решавам неред у својој држави, дакле не прелазим границе Србије, не може ми нико интервенисати.“ Међутим, пошто је на Косову дошло до спектакуларних кршења људских права, до избацивања 850.000 људи уз 10.000 побијених, НАТО је 1999. интервенисао. Иначе, људи који су командовали чишћењем Метохије, преношењем лешева и закопавањем у Батајници данас поново заузимају високе положаје у држави, у Скупштини, војсци и полицији. Пошто је то био еклатантан пример тешког и злочиначког кршења људских права, оно мало људи који су заговарали међународну интервенцију, држали су се тог аргумента. Та интервенција изведена је на Косову и три четвртине жртава страдало је на Косову. На територији уже Србије напади су вршени само на појединим стратешки значајним местима у циљу умањивања капацитета Србије да се војно ангажује на Косову.

• Избацивање људи са Косова и убијање десило се током бомбардовања а не пре, као што кажете. А бомбардовање Телевизије, како то објашњавате?

– Телевизија је гађана онда када је проглашена пропагандним центром из којег се шири рат и кад је стварно устројена на тај начин за потребе рата, а интервенција је најављена па ви ако хоћете, можете да се склоните. Три четвртине цивила који су страдали су Албанци страдали на Косову, а нисам чуо никога на Косову да се бунио против тога. Зато кажем: чим се Албанци буду бунили против неадекватне интервенције НАТО-а, онда ћу ја бити спреман да саслушам и примедбе државе Србије. Док то немате, ви нисте први на реду да о томе говорите, јер нисте ни прве жртве. Бриселски споразуми су на споровозном колосеку зато што после 104 године пропаганде, од 1912, ретко ко овде има петљу да каже – десетарац више не важи, ослонимо се на историјске чињенице.

• Подржавали сте НАТО бомбардовање СР Југославије и залажете се да Србија призна Косово. Актуелна власт је потписала Бриселски споразум и ради на приближавању Србије и НАТО-а. Да ли мислите да је решење за Србију чланство у НАТО-у?

– Нисам уверен да је то реално, јер Србија не води спољну политику ЕУ, што је велика препрека уласку у тај савез, а у НАТО је нико није ни звао нити је спреман да је прими. Србија је талац нарастајућег сукоба Русије и Запада у којем не постоји простор за неутралност, осим ако је држава привредно и војно врло јака и самостална, што Србија није. Замисао Србије која срећно сарађује са обе стране у ситуацији хладног рата је пука фантастика, не научна него десетерачка. Ово више није време несврстаности, кад је Југославија била на граници војних блокова, политички корисна обема странама. Она је данас занимљива само у функцији одржања мира на Балкану, и то и страни која хоће да учврсти тај мир и страни која хоће да га угрози. То је чини таоцем сукоба, али јој не подиже политичку цену, а продубљује привредну и друштвену кризу тиме што је представља као државу нејасне перспективе. Не би постојао никакав мањак страних инвестиција кад би било извесно да Србија иде у Европу, да то није пука прича. Друга опција је сувише мрачна за описивање, води у тешку изолацију, једноставно није алтернатива. Као чланство у НАТО-у, и колонизовање Месеца било би за Србију вишеструко корисно, само није ни брзо ни лако оствариво, а већина становника вероватно би гласала против тога. Било би лепо кад бисмо били у прилици да се без фрустрације бавимо питањем избора своје будућности. У овом часу то није актуелно, него је основно питање може ли Србија и како да се извуче из све дубље политичке кризе настале одбијањем суочавања с прошлошћу можда више него рђавим привредним и друштвеним приликама. Први корак морао би да буде утврђивање одговорности за ту кризу. Власт за њу оптужује претходну, када је Демократска странка водила државу. Вероватно је да они нису поправили стање које су затекли највише колико су могли. Међутим, оно што су наследили била је потпуно растурена држава у којој је повлашћен положај имала једна страна сила, опљачкана и разорена привреда, корумпирано и пауперизовано друштво, нацификовани медији у функцији етноцентричне политике и разбијена средња класа. Можда демократе нису то довољно поправиле, али поквариле свакако нису. Парадоксално је што су ови који сада чине власт исти они који су под Милошевићем ту државу злочиначки разорили, а сада то приписују неком другом. Без отварања питања о тој одговорности у Европу ће нас можда и примити, али ми Европљани тиме нећемо постати. Остаћемо ово што смо, озлојеђени патрљак неуспеле мини-империје, изолован и непожељан, који замишља да од њега зависи хоће ли неко да га прихвати или не. То је тако сада, но већ сутра би могло да буде друкчије. Код нас су промене нагле и тешко предвидиве. Не вреди нам ни да размишљамо о чланству у НАТО-у. Наравно да би било добро, чак нема алтернативу, али је потпуно невероватно у блиској будућности. А о далекој, у овом безобличном политичком глибу, није нам саветно ни да размишљамо.

Соња ЋИРИЋ

 

[GeniusAtWork]

Ова будалетина беше Кандићкин бивши муж?

[Милан Ракић]

пре 16 минута, GeniusAtWork рече

Ова будалетина беше Кандићкин бивши муж?

Бивши

[Ronald]

пре 20 минута, GeniusAtWork рече

Ова будалетина беше Кандићкин бивши муж?

Šta i misliš hoće li Srbija prije ili kasnije Ipak morati da udje u NATO?

[Џуманџи]

пре 6 минута, Ronald рече

Šta i misliš hoće li Srbija prije ili kasnije Ipak morati da udje u NATO?

Зашто мислиш да би морала? Ја пре мислим да ће Србија да нестане.

[Ronald]

пре 6 минута, Џуманџи рече

Зашто мислиш да би морала? Ја пре мислим да ће Србија да нестане.

Pa hoce sa ovakvom demografijom. Mislio sam kao uslov za EU.

[Џуманџи]

пре 3 минута, Ronald рече

Pa hoce sa ovakvom demografijom. Mislio sam kao uslov za EU.

А. Па, не, Србији не треба ЕУ. Она има себе (за сад још увек са Војводином), лол.

[GeniusAtWork]

пре 12 минута, Ronald рече

Šta i misliš hoće li Srbija prije ili kasnije Ipak morati da udje u NATO?

Мислим да с обзиром на целокупан хаос у Европи - Брегзит, имигрантска криза, успон деснице, Ердоган у Турској, Украјина, итд - нико не може да предвиди ни месец дана унапред шта ће бити, а камоли на неки дужи период.  Да нема свега овог, онда би вероватно одговор био 'да'. Наши би смислили неку жваку тамо за 10-15 година када - ако - бисмо испунили све услове за улазак у ЕУ како да се убацимо у НАТО, скоро сигурно без неког референдума или нечег сличног.

Иначе овакви ликови ме нервирају јер су класични комплексирани мудро***и чија је једина сврха да вечито позивају на некакве колективне одговорности и враћање у прошлост, пошто у било ком систему који би се бавио садашњошћу и будућношћу они немају шта да траже. А много воле да, макар повремено, буду у центру пажње као самопрокламовани борци за правду и истину.

[Ronald]

пре 2 минута, Џуманџи рече

А. Па, не, Србији не треба ЕУ. Она има себе (за сад још увек са Војводином), лол.

Ne zezaj me

[Џуманџи]

пре 9 минута, Ronald рече

Ne zezaj me

Па, не зезам, то је став већинске Србије. Додуше, мислим да ће ЕУ да се распадне, па нећу моћи само Балкан да проклињем.

[florenntina]

пре 1 сат, Џуманџи рече

Зашто мислиш да би морала? Ја пре мислим да ће Србија да нестане.

NATO nikada vise nece biti tako mocan, mozda i nestane a Srbija ide napred!

Po meni su trenutno okolnosti sjajne za Srbiju. Kada Vucic bude ispecen tost izmedju Radulovica u opoziciji i Jankovica predsednika, kada sve ove NVO komunjare ostanu bez love (hvala Trampu), NATO nikad slabiji (hvala Trampu), EU komunjare u Briselu nikad slabije i uplasenije (hvala Bregzitu), mi imamo najbolji raspored zvezda da se konacno otresemo komunjarskog sistema i krenemo napred, sami sa sobom, slobodni i nezavisni. 

Samo da nam Bog da pameti da to prepoznamo i mudro iskoristimo.

[Кратос]

пре 30 минута, florenntina рече

NATO nikada vise nece biti tako mocan, mozda i nestane a Srbija ide napred!

Po meni su trenutno okolnosti sjajne za Srbiju. Kada Vucic bude ispecen tost izmedju Radulovica u opoziciji i Jankovica predsednika, kada sve ove NVO komunjare ostanu bez love (hvala Trampu), NATO nikad slabiji (hvala Trampu), EU komunjare u Briselu nikad slabije i uplasenije (hvala Bregzitu), mi imamo najbolji raspored zvezda da se konacno otresemo komunjarskog sistema i krenemo napred, sami sa sobom, slobodni i nezavisni. 

Samo da nam Bog da pameti da to prepoznamo i mudro iskoristimo.

Ma važno da je Tramp dobio,sve ostalo je prirodna posledica.Mora da bude bolje.

[Кратос]

пре 3 часа, Милан Ракић рече

– Нисам уверен да је то реално, јер Србија не води спољну политику ЕУ, што је велика препрека уласку у тај савез, а у НАТО је нико није ни звао нити је спреман да је прими. Србија је талац нарастајућег сукоба Русије и Запада у којем не постоји простор за неутралност, осим ако је држава привредно и војно врло јака и самостална, што Србија није. Замисао Србије која срећно сарађује са обе стране у ситуацији хладног рата је пука фантастика, не научна него десетерачка. Ово више није време несврстаности, кад је Југославија била на граници војних блокова, политички корисна обема странама. Она је данас занимљива само у функцији одржања мира на Балкану, и то и страни која хоће да учврсти тај мир и страни која хоће да га угрози. То је чини таоцем сукоба, али јој не подиже политичку цену, а продубљује привредну и друштвену кризу тиме што је представља као државу нејасне перспективе. Не би постојао никакав мањак страних инвестиција кад би било извесно да Србија иде у Европу, да то није пука прича. Друга опција је сувише мрачна за описивање, води у тешку изолацију, једноставно није алтернатива. Као чланство у НАТО-у, и колонизовање Месеца било би за Србију вишеструко корисно, само није ни брзо ни лако оствариво, а већина становника вероватно би гласала против тога. Било би лепо кад бисмо били у прилици да се без фрустрације бавимо питањем избора своје будућности. У овом часу то није актуелно, него је основно питање може ли Србија и како да се извуче из све дубље политичке кризе настале одбијањем суочавања с прошлошћу можда више него рђавим привредним и друштвеним приликама. Први корак морао би да буде утврђивање одговорности за ту кризу. Власт за њу оптужује претходну, када је Демократска странка водила државу. Вероватно је да они нису поправили стање које су затекли највише колико су могли. Међутим, оно што су наследили била је потпуно растурена држава у којој је повлашћен положај имала једна страна сила, опљачкана и разорена привреда, корумпирано и пауперизовано друштво, нацификовани медији у функцији етноцентричне политике и разбијена средња класа. Можда демократе нису то довољно поправиле, али поквариле свакако нису. Парадоксално је што су ови који сада чине власт исти они који су под Милошевићем ту државу злочиначки разорили, а сада то приписују неком другом. Без отварања питања о тој одговорности у Европу ће нас можда и примити, али ми Европљани тиме нећемо постати. Остаћемо ово што смо, озлојеђени патрљак неуспеле мини-империје, изолован и непожељан, који замишља да од њега зависи хоће ли неко да га прихвати или не. То је тако сада, но већ сутра би могло да буде друкчије. Код нас су промене нагле и тешко предвидиве. Не вреди нам ни да размишљамо о чланству у НАТО-у. Наравно да би било добро, чак нема алтернативу, али је потпуно невероватно у блиској будућности. А о далекој, у овом безобличном политичком глибу, није нам саветно ни да размишљамо.

Ko da mu Čeda pisao odgovor iako blage veze nema sa pitanjem.

[Milan Nikolic]

Цела прича је само један случај за духовно лечење.

[zuti car]

Covek je bio oženen natašom kandić, Samo ta činjenica pokayuje koliko on nije normalan. Kako iko zdrave pameti može da oženi ...ono ?