Препоруке књига

[Guest Izida]

Ovu knjigu imam vec godinama.Vise puta sam je citala.Mnogo je volim.Iz nje sam dosta toga naucila.

[Лазар Нешић]

[marija]

Enciklopedija mrtvih

Danilo Kiš

Opis proizvoda:
Sedamnaest godina poslije smrti i čudesnog uskrsnuća Isusa Nazarećanina, na prašnjavim putovima koji presijecaju Samariju i...

Enciklopedija mrtvih
...zatrpavani ćudljivim pijeskom, gube se u pustinji, pojavljuje se onaj što su ga učenici zvali Čudotvorac, Simon Čudotvorac, a neprijatelji pogrdnim imenom "borborita". Neki su tvrdili da je došao iz selendre zvane Gita, u Samariji, neki da je iz Sirije ili iz Anadolije. Treba priznati da je i on sam doprinio toj zabuni, jer je na to bezazleno pitanje porekla odgovarao jednim širokim zamahom ruke koji je obuhvatao jednako prvo naselje kao i pola nebosklona. Bio je srednjeg rasta, mišićav, kudrave crne kose koja je počela da se na temenu proreduje, dok mu je brada, takođe kudrava i neuredna, već bila prošarana belinom. Imao je povijen koščat nos i profil ovce. Jedno mu je oko bilo veće od drugog, što je davalo njegovom licu pomalo sarkastičan izraz.


anilo Kiš: Enciklopedija mrtvih - II. dio

Sama priča ²Enciklopedija mrtvih² čini osnovni kostur ove zbirke Danila Kiša. Ona se ističe po svim svojim karakteristikama, i tematskim i tvorbenim i metafizičkim. Izgrađena je tako da bude središnji dio zbirke i da sama po sebi dovoljno govori i o Danilu Kišu, ali i o onome o čemu je on čitav svoj život pisao.
U podnaslovu same priče stoji ²Čitav život². Ova kratka izjava je omogućila da se Kiš istovremeno ogradi od raznih tematskih uplitanja u priču, ali i od samog skretanja sa teme. On jednostavno prikazuje jedan sasvim običan život. I to čitav život.
Kaže se da pisci pišu o promjenama u životu. Kada bi neki pisac odlučio da opiše neki život od A do Ž onda bi to bila itekako dosadna priča za koju bi trebalo mnogo i mnogo vremena da se pročita. Kiš je se odlučio na jedan maleni eksperiment koji je urodio i više nego dobrim plodovima. Naime, odlučio je da prikaže sasvim običan život. I uspio je u svojoj namjeri da ga u književnosti učini interesantnim jer poznato je da je na papiru sve moguće. Ipak, ono što pisac izmisli nikada se ne može porediti sa pričom koju život može da skroji. Kiš je to znao i pustio je da kraj priče odluči sam život jer je njegovo djelovanje daleko interesantnije nama nego bilo šta što pisac može da izmisli.
Ova priča je ujedno i jedan svojevrstan presjek političkih dešavanja koja su se odvijala na ovim našim područjima u toku prošloga stoljeća. Počevši od prvoga svjetskog rata pa skoro sve do ovoga posljednjeg. Kiš uz priču o svom liku ubacuje i socijalni poredak društva, političke prilike, svoje često primjetno pitanje etike, filozofska razmišljanja, psihologiju lika i tako u nedogled. Uglavnom, uspio je da u trideset i pet stranica stavi puno, puno više nego što neki kroničari uspijevaju da stave u čitave enciklopedije.
To je bila jedna od čari Danila Kiša. Uspijevao je da na malo stranica napiše mnogo. Tu se vidi njegova sličnost sa Borgesom kojega je on osobno mnogo poštivao. Tako slobodno mogu reći da je Kiš bio europski Borges ili pak da je Borges bio južnoamerički Kiš. Kako god da se gleda, činjenica je da su njih dvojica bili mnogo povezani, i kao pisci i kao ljudi bez obzira na to da kontakta nikada nisu ostvarili.
Sam kraj ove priče je iznimno bitan. Kao što sam već prije rekao, Kiš se prepušta životnoj priči, a ne izmišlja on. Tako se jasno vidi kako je život ispisao posljednje stranice života Đ.M.-a.
Nakon života provedenog u prosječnosti uz par povremenih avantura za koje bi on volio da nikada nisu ostale zapamćene, pred sam kraj življenja on se iznenada počne interesirati za umjetnost. I to likovnu umjetnost. Apsurd je taj da jedan geometar koji je čitav život radio savršeno precizne crteže, potpuno okrene životnu ploču i počne se baviti ekspresionističkim slikarstvom. Niti on sam to nije mogao opisati, ali činio je sve kako bi slijedio nagone koji su se u njemu pojavljivali.
Par godina nakon početka bavljenja slikarstvom, Đ.M. umire od raka pluća. Evo kako je sam Kiš završio u priču.
²Odjednom ugledah, negde pri poslednjim stranicama koje govore o njemu, jedan cvet, jedan neobičan cvet, za koji mi se u prvi mah učini da je tu utisnut kao vinjeta ili shematski prikaz neka biljke koja se našla u svetu mrtvih kao primerak izumrle flore. U objašnjenju, međutim, pročitah da je to osnovni cvetni motiv na slikama mog oca. Uzeh drhtavim rukama da precrtavam taj neobični cvet. Bio je najvećma nalik na neku golemu oljuštenu i raspuklu pomorandžu, ispresecanu tankim crvenim linijama poput kapilara. Na trenutak sam bila razočarana. Dobro sam znala sve crteže koje je moj otac islikao u dokolici po zidovima, daskama, flašama i kutijama, ali nijedan nije bio sličan ovome. Da, rekoh u sebi, čak i oni mogu da pogreše. A pnda, precrtavši tu golemu ljuštenu pomorandžu, pročitah poslednji pasus, i vrisnu. Probudila sam se u goloj vodi. Tada sam zapisala sve što sam zapamtila iz tog sna. I evo šta je od svega ostalo… Znate li šta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Đ.M. počeo sa slika u času kada se u njemu pojavio prvi simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno 1736_action cvetnih motiva preklapa sa razvojem bolesti.
Kada sam pokazala taj crtež doktoru Petroviču, potvrdio mi je, ne bez čuđenja, da je sarkom u utrobi mog oca izgledao upravo tako. I da je efloracija trajala bez sumnje godinama.² 1
Priča ²Legenda o spavačima² je jedna čudan metafizička priča o kombinaciji ljudskog uvjerenja i ljudskog neuvjerenja. Preciznije rečeno, Kiš ovdje piše o ljudskom praznovjerju isprepletenu sa ljudskom vjerom. Inače, ovo je veoma česta pojava kod laičkih vjernika koji još uvijek u sebi nisu prevazišli ono mitsko poimanje svijeta i zamijenili ga sa religijskim koji prakticiraju.
Ne želim da puno pišem o ovoj priči, već će biti dovoljno samo to da citiram dva posljednja poglavlja iz ove priče.2
“Ležaše u mraku špilje i uzalud naprezaše oči, uzalud dozivaše Malhusa, druga svojega, uzalud dozivaše Jovana, bogougodnog pastira, uzalud dozivaše psa Kitmira zelenih očiju, uzalud dozivaše Gospoda svojega: pomrčina bejaše gusta kao katran, tišina bejaše tišina grobnice večnosti. Čulo se samo kapanje vode sa nevidljivih svodova, samo meljava večnosti u klepsidri vemena.
Ah, ko će da omeđi san od jave, dan od noći, noć od svitanja, uspomene od tlapnje?
Ko će staviti belegu jasnu između sna i smrti?
Ko će, o Gospode, staviti među i belegu jasnu između sadašnjosti, prošlosti i budućnosti?
Ko će, Gospode, odeliti radost ljubavi od tuge sećanja?
Blago onima, Gospode, koji imaju nadanja svojega, jer njihove će se nade ispuniti.
Blago onima, Gospode, koji znaju šta je dan a šta je noć, jer će se oni nauživati dana i nauživati noći i počinka noćnog.
Blago onima, Gospode, kojima je prošlost bila, sadašnjost jeste a budućnost biće, jer će im život proteći kao voda.
Blago onima koji obnoć sanjaju a obdan se sećaju sanja svojih, jer oni će se radovati.
Blago onima, Gospode, koji obdan znaju gde obnoć iđahu, jer njih je dan i njihova noć.
Blago onima, Gospode, koji se obdan ne sećaju noćnoga puta svojega, jer njihova će biti svetlost dana.”
“Ležahu nauznak u mračnoj špilji u brdu Celionu, ruku prekrštenih kao u mrtvaca, njih trojica, Dionizije i njegov prijatelj Malhus, a malo podalje od njih Jovan, bogougodni pastir, i njegov pas po imenu Kitmir.
Ležahu mrtvim snom mrtvaca.
Da si ih, naišavši slučajno, video u tom stanju, ti bi se od njih okrenuo i pobegao; ti bi se skamenio od straha.”3

[Silvana]

Orhan Pamuk

Orhan Pamuk, jedan od najistaknutijih evropskih pisaca današnjice, rođen je u Istanbulu 1952. godine. Studirao je arhitekturu, diplomirao novinarstvo. Prvi roman Dževdet-beg i njegovi sinovi objavio je 1982, a potom slede Kuća tišine (1983), Bela tvrđava (1985), Crna knjiga (1990); Novi život (1994);Moje ime je Crveni(2000). Dobitnik je velikog broja značajnih turskih i međunarodnih književnih nagrada, a njegovi romani su prevedeni na vise od dvadeset svetskih jezika.

Bela tvrđava je roman koji će mu doneti svetsku slavu.

Živi u Istanbulu.

"Nova zvezda ukazala se na istoku - Orhan Pamuk. Njegova Bela tvrđava spada među one retke romane koji stvaraju jedan potpun i nezavisan svet, prožet neobičnim sjajem." - New Jork Times

"Najistaknutiji romanopisac Turske i jedan od najzanimljivijih književnika uopšte." - Times Literary Supplement

Muzej nevinosti Autor: Orhan Pamuk

Izdavač: Geopoetika

ISBN: 978-86-7666-174-9

Broj strana: 600

Povez: broširan

[Silvana]

Препоручујем три романа Орхана Памука:

1. "Зовем се Црвено"

2. "Музеј невиности"

3."Снег"

[Тавита]

Erih From - Imati ili Biti  8084.gif

[Guest Izida]

[Guest Izida]

[Guest Alefshin]

Да, као и

од истог писца...

[Guest Izida]

Mnogo volim ovu knjigu! 0913_sport Kunderu,uopste.Cesto u razgovorima kad se pomene to nesretno Prasko prolece '68,ja kazem da je ono isrodilo ili inspirisalo nesto lepo-Milana Kunderu.

   

[Guest Izida]

[Guest nikolastojanoviccuprija]

[Guest Izida]

[Guest Izida]

Jedna od najčitanijih knjiga svih vremena predstavlja priču o galebu Džonatanu. On, za razliku od ostalih u jatu želi mnogo više od života od pukog prehranjivanja. Njegov let nije potraga za hranom, njegov let je izraz zadovoljstva i lepote življenja. Upornost s kojom on vežba da svakog dana leti sve bolje i brže od drugih i njegova čežnja za savršenstvom osvajaju čitaoca budeći u njemu razmišljenja o smislu života i želji za napredovanjem. Ovo izdanje je dopunjeno ilustracijama.

[Guest Izida]

Ja bih vasoj paznji i vasoj ljubavi preporucila i knjigu "Zemlja ljudi" od istog autora.Divna je!