Игуман Петар (Мешчеринов) - О истинском хришћанству

[Иван Недић]

Интервју са игуманом Петром (Мешчериновим)

 

О истинском хришћанству

 

– Оче Петре, недавно је објављен Ваш превод књиге Јохана Арнта „О истинском хришћанству“. О чему је реч у дотичној књизи и због чега је њено објављивање у руском преводу толико важно за наше време?

– Књига у потпуности одговара свом наслову. Тема књиге је унутарњи живот у Христу. Настала је 1605. године, под утицајем тзв. „кризе побожности“ у Лутеранској Цркви, када се сматрало да је за хришћане довољно да се држе правог учења, док је сам духовни живот отишао на други план. Арнт, да тако кажемо, враћа духовном животу оно место које му припада. Време је текло, контекст настанка је остајао у прошлости, а књига и остајала необично популарна и читана и у наредним поколењима.

– Свети Тихон Задонски је препоручивао својим савременицима да проучавају Арнтову књигу...

– Да, он је саветовао да се чита Библија, после ње Арнт, а да се „у друге књиге одлази као у шетњу“. Наравно, за савременог читаоца књига може бити тешка. Дело није „систематично“. То је, пре бих рекао, једна огромна поема о духовном животу. Арнт се све време враћа на исте теме: покајање, молитва, љубав, смирење пред Богом, унутарњи живот у Христу.

– Даје ли књига некакве практичне савете човеку који чини прве кораке на путу ка Богу, или је реч о високом идеалу ком сваки хришћанин треба да тежи?

– Пре ће бити ово друго. Практичне савете даје аутор из наредног, XVIII века, ког тренутно преводим, Герхард Терстеген. Арнтова размишљања су уопштенија, мада се на крају друге књиге дотиче, на пример, теме високих духовних искушења, разматрајући је са практичне тачке гледишта и дајући мноштво драгоцених савета.

С друге стране, Арнт може бити изузетно користан и за почетак хришћанског живота, зато што много говори о покајању – како се кроз покајање улази у истинско хришћанство и постепено долази до висина духовног живота.

– Као свештенослужитељ Руске православне Цркве, шта можете рећи о стању хришћанског живота код православних хришћана данас?

– По мом мишљењу, савремено стање духовног живота у православљу оставља простора за многа побољшања.

– О чему је ту најпре реч?

– Најпре о ономе што представља срж размишљања истог тог Арнта: унутарњи живот у Христу, чини ми се, данас се не налази у центру пажње црквене заједнице наше помесне Цркве.

– Због чега? Данас човек не разуме због чега је ушао у Цркву – у потрази за Христом или нечим другим?

– У Цркву се може ући из разних побуда. Дозволите ми да се усредсредим на случај када човек долази у Цркву заиста у потрази за Христом. У том случају неће му бити нимало лако. Мораће да се пробија према Христу кроз многе историјске, традиционалне, псеудотрадиционалне, културне, супкултурне, идеолошке и друге ствари. У томе не успевају сви. То захтева и храброст и знање у ком правцу ићи.

Највећа препрека је недостатак одговарајуће проповеди и пастирског руковођења, зато што човек који иде у цркву са амвона може да чује много тога, али како, заправо, живети са Христом – то се може чути веома ретко. Исто је и у погледу личног духовничког старања: човек ће сазнати како да пости, како да чита јутарње и вечерње молитве, шта да прочита пре светог причешћа итд, али плашим се да ће искуство унутарњег живота у Христу са њим мало ко поделити. А он је управо зарад тога дошао у Цркву...

– Шта чинити са свим тим многобројним препрекама? Од кога тражити савет?

– Ја сам о томе годинама говорио и писао. Нама недостаје црквена педагогија, методологија пастирског рада са људима који годинама живе у Цркви. Ми имамо, да тако кажем, педагогију спољашњег уцрковљења, која човека учи како да се понаша у цркви и како да организује свој обредни живот. Наравно, ту су и важни савети када је реч о покајању и начину живота, али све се то тиче почетника.

Многи свештеници, не само ја, виде да људи који су већ 10–15 година у Цркви желе да се развијају, јер Јеванђеље нам заповеда да се развијамо, али да не добијају жељени развој, зато што нико не може да каже шта, заправо, ти људи треба да чине. Да читају још више акатиста? Да се још строже држе постова? Да још пажљивије слушају богослужбене текстове? Да чине већи број метанија? Да у браку живе без телесног општења? Да иду у монахе? На крају испада да је уцрковљење само једно уклапање у одређену супкултуру која човеку до одређеног тренутка споља помаже да схвати неке ствари у хришћанству, али која затим у многим случајевима може да постане и препрека за даљи хришћански развој.

– Који су узроци таквог стања ствари?

– Кренимо од почетка. Христос заповеда апостолима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт 28, 19–20). Али шта је то Христос заповедио? Да ли је он заповедио, на пример, да постимо (мислим на дисциплинарне постове)? Није. Да ли је заповедио да идемо на богослужења? Није ни то. Да ли је заповедио да се уклопимо у одређењу религијско-етничку супкултуру? Ни то није заповедио. Да ли је Христос заповедио да палимо свеће и остављамо имена за проскомидију? Ни речи о свему томе не налазимо у Јеванђељу.

Да ли су апостоли говорили да се заједништво са Богом, живот у Христу, постиже само путем затварања у црквено-ритуални сакрални простор, и то искључиво византијског типа? Одговор је очигледан. И тако даље.

Али шта је онда Христос заповедио? Он нам је заповедио, ако се тако може рећи, „свакодневно хришћанство“.

Осврнимо се на Беседу на гори или на апостолске посланице, које нам управо доносе правила хришћанског живота, као што је 12. глава Посланице Римљанима, и одмах ћемо видети шта је то што нам заповеда Господ, и лично, и преко својих апостола. Међу тим заповестима оно што ми данас називамо „црквеност“ заузима 0,1%. Христос је заповедио крштење и евхаристију у његов спомен. Апостоли су заповедали заједничку молитву. Около крштења, евхаристије и заједничке молитве развила се одређена спољашња црквена атмосфера, која је у раној Цркви била потпора и средство за живот у Христу, пре свега конкретних личности, па тек онда заједнице коју те личности чине.

А затим се временом догодила следећа ствар. У свести хришћана између живота у Христу, живота са Богом или, како каже свети Теофан Затворник, „богоопштења“ и спољашњег богослужења Цркве појавио се знак једнакости. Наравно, посебна је тема због чега се тако догодило да је општа религијска ритуалност потиснула и заменила специфичну хришћанску духовност, али, било како било, данас имамо ситуацију да човек зна за Христа, зна да је он основао Цркву која је стуб и тврђава истине, човек улази у Цркву и пита шта да ради, и на то добија одговор: „Уклопи се у наш обредни систем, а онда у њему напросто живи, непрестано све више улази у ту обредност и она ће ти сама све дати“.

Али то са Јеванђељем нема никакве везе. Јер од хришћанина се очекује личан, свестан, свакодневан хришћански живот, неограничен на некакав издвојени сакрални простор и одређено сакрално време. Хришћански живот, наравно, има подршку у свему што Црква садржи, али сам по себи унутарњи живот у Христу је већи од обреда, важнији од онога што га подржава, значајнији и потпунији од свих спољашњих средстава и у одређеном смислу може да постоји и без њих.

Предлажем да у недељу после литургије питамо вернике како разумеју тај лични, свесни, свакодневни хришћански живот. Таква једна анкета била би изузетно интересантна. Плашим се да већина напросто не би разумела о чему је заправо реч.

А у томе ја и видим главни проблем нашег црквеног живота: очигледно непостојање црквене педагогије која би се тицала унутарњег живота „одраслих“ хришћана, оних који више нису почетници. Реч је управо о методологији, зато што појединац може да пронађе за себе пастира са којим, ако му се посрећи, може да реши своје проблеме. Али општа пастирска методологија код нас не постоји, и ми, нажалост, немамо чак ни на шта да се ослонимо.

Због тога сам се ја и посветио превођењу раних протестаната. Један од подстицаја за Реформацију било је то што је црквена свакодневица престала да негује унутарњи хришћански живот код људи. Рана протестантска мистика је зато веома корисна ствар из које можемо извући много тога корисног. Конкретно, она нам може помоћи да одговоримо на питање шта да ради човек који је од спољашње црквености добио све, а унутарњи живот у Христу није стекао.

– Говорите о непостојању пастирске педагогије, о непостојању методологије. Да ли је то оно што спречава даљи развој код хришћана и што представља разлог напуштања Цркве?

– Како и улазак у Цркву, тако и излазак из ње може имати различите узроке и ступњеве. Али ми говоримо управо о људима који искрено трагају за Христом. Такви људи, заправо, не напуштају Цркву Христову јер – куд би могли отићи? Они, пре бих рекао, одустају од спољашње црквености управо када постану сигурни да је она исцрпела своје резерве за њих.

– Ко треба да развије ту методологију?

– Такве ствари треба да се развију саме. То је као са честим причешћивањем. Стотинама година православни хришћани су се причешћивали ретко, а онда је људима постало јасно да се треба причешћивати чешће, и за данашњу црквеност, иако не без отпора, често причешћивање је спонтано постало нешто сасвим нормално.

Тако је и са нашом темом. Очигледно је да се процес већ развија, да проблем све више скреће на себе пажњу.

Људи полако почињу да схватају проблем расцрковљења. Раније, пре неких осам година, када сам о томе писао, други су ме критиковали због овог израза.

– Где ту може бити излаз?

– Тешко је давати било какве готове рецепте. Али ја бих желео да скренем пажњу на апостолски принцип, који је, изгледа, данас сасвим потиснут из нашег црквеног живота. Мислим на варијативност, о којој тако упечатљиво говори апостол Павле у 14. глави Посланице Римљанима. Тражимо одговор на питање шта људе одбија од Цркве, у чему је узрок расцрковљавања. Мислим да је један од разлога управо заборављеност овог принципа. Вековима се васељенска Црква Христова претварала у једну супкултуру тј. сужавала се, човек је постепено лишаван варијативности, слободе. Такозвана „традиција“ – у датом случају лоша традиција, „предање од старих“ (Мк 7, 5) – зацементирала се, и сада се ми на њу ослањамо као на „веру отаца“. Али ако отворимо Нови завет, видећемо да је принцип варијативности малтене основни принцип у Цркви.

На шта конкретно мислим? Апостол Павле у наведеној глави пише о посту: имаш потребу да постиш – пости, не сматраш да је то неопходно – немој да постиш. „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим 14, 3). А црквена власт треба да пази да хришћани, и они који посте, и они који не посте, живе у миру и међусобној сагласности, да би се испунио онај древни, дивни и дубоко црквени принцип о ком говори блажени Августин: „У главном јединство, у споредном слобода, у свему љубав“.

Данашњи православни хришћани се држе идеологије да сви морају да буду као један – као један да посте и да се моле. Најмање одступање од тога доживљава се као „издаја православља“. Овако нешто ни случајно не би требало да постоји у Цркви Христовој.

Историја Цркве сведочи да је у првим вековима у Цркви постојала варијативност, којој се морамо вратити и данас. То је веома важно, зато што су сви људи различити. За некога вишечасовна богослужења заиста представљају задовољство, неко се због истих „расцрковљује“. Али ако човеку и његовом карактеру напросто не одговара наша једина, зацементирана варијанта византијског богослужења и његове касноантичке многоречитости, то не значи да он треба да се осећа као да је „раскрстио“ са Црквом, као да му је она нешто туђе. То говори лоше и о Цркви – она људима нема шта да понуди осим једне једине обавезујуће варијанте читања и певања богослужбених текстова пропраћених одређеним ритуалним радњама (не мислим на евхаристију). А хришћанство се, заправо, и не своди на то!

Управо одавде се, сматрам, може поћи у пракси. Када је реч о богослужењу, у великом граду би се могло организовати да у једној цркви богослужење на црквенословенском траје шест сати, у другој на руском сат времена, у трећој на грчком, у четвртој по типику из доба пре патријарха Никона, итд. Људи иду тамо где им се свиђа, а црквена власт пази да нико никога „не уједа и не прождире“ (Гал 5, 15).

Исто важи и за личну пастирску праксу (тако и јесте, ако је свештеник истински пастир Христов, а не фарисеј). Ако човек више не може да пости – па нека не пости, само да друге не саблажњава. То је сасвим у складу са апостоловим речима.

Треба рећи и да је Руска Црква ишла ка томе. У царској Русији живот Цркве је био унификован, па опет довољно слободан. У једним црквама је служено на један начин, у другим на други. На пример, у придворским црквама бдење није могло да траје више од сат времена. Манастири су се разликовали, није постојао јединствени типик. У појединим структурама православне државе (у војсци, морнарици) постови су били укинути, осим Великог, који је био ублажен... И тако даље. Помесни сабор 1917/18. године је био спреман да све то осмисли и да промени много тога у црквеној пракси. Нажалост, то се није догодило.

У совјетско време Црква је имала један задатак: да преживи. После совјетског периода наступила је супротна реакција – активна обнова спољашњег црквеног живота. Сада је, међутим, тај импулс исцрпљен, и данас на први план почињу да избијају они проблеми од којих је полазио још сабор 1917/18. и који су током совјетске власти били потиснути, док у постсовјетском периоду нису имали простора да се испоље.

Данас, када су цркве обновљене а спољашњи црквени живот уређен, људи почињу да се окрећу изворима: шта је то Црква, због чега је она потребна итд. Процес је апсолутно природан и, по мом мишљењу, веома оптимистичан.

– Каква је ситуација у савременим породицама? Често деца коју су васпитали православни родитељи прва напуштају Цркву.

– У царској Русији је постојао традиционални начин живота, који је у совјетско време замењен атеистичким, безбожним. Црквене породице су се томе противиле. А данас је време трагања, „опипавања“, преласка са царско-совјетског на слободан, секуларни начин живљења. То је објективан процес, ма колико била снажна „негативна реакција“.

Током 25 година наше црквене слободе покушали смо да обновимо начела породичног уцрковљења према обрасцима из прошлости. Испоставило се да се много тога не може обновити, да обредно-супкултурни пут не води никуд. Деца одрастају, одбацују га, расцрковљују се, напуштају Цркву.

Ја у томе не видим трагедију. То, напротив, морамо схватити као Божији задатак за нас. Дакле, убудуће ће црквени људи, побожни хришћански родитељи, размишљати шта им ваља чинити у таквој ситуацији. Одговоре на ова питања треба тражити саборним разумом. Савременику је тешко да „ухвати“ све ове процесе, о њима ће јасније писати историчари неких будућих времена.

– Још није време да се сумира искуство данашњице?

– Засад не. Ми живимо, може се рећи, на самој средини свог времена и можемо само да забележимо текуће процесе. Многи су незадовољни савременим црквеним животом из ових или оних разлога, међутим, по мом мишљењу, наше време је изузетно повољно, јер данас човек, ако заиста жели да живи са Христом и у Христу, има могућност да пронађе ону меру спољашње црквености која ће му бити од користи и неће потиснути унутарњи живот, због чега се, заправо, и догађа да људи напусте Цркву.

– А шта са онима који су се већ расцрковили? Има ли шансе да се ствари врате назад? Човек који је разочаран спољашњом црквеношћу може да одлучи да ће живети у Христу, али ван Цркве. Да ли је то добар пут?

– Као прво, ништа се не може вратити назад. Као друго, немогуће је живети у Христу сасвим ван Цркве.

Проблем је, заправо, у томе што је Христос, да тако кажемо, „растворен“ у нашој црквености, и човек који из одређених разлога напушта црквени живот најчешће се удаљује и од Христа, зато што од самог почетка читава наша проповед превише поистовећује Цркву и Христа, иако то, заправо, није баш сасвим једно исто.

– Можете ли објаснити на шта тачно мислите?

– Мислим на то да Црква није самостална духовна вредност. Не говорим о мистичком телу Христовом, него о институционалној, земаљској Цркви чији је задатак, по речима средњовековне формуле, да „чисто проповеда Јеванђеље и ваљано предаје свете тајне“, тј. да човеку омогућава општење са Богом, да га чува, подржава, да потпомаже његов развој, али не више од тога.

Црква није вредност по себи, она је „пријатељ жеников“, како је говорио Јован Претеча, и женик Христос треба да расте, а Црква да се умањује (Јн 3, 29–30). И зато, ако говоримо о некаквој општој методологији пастирске педагогије, прва тачка је да се општење између Христа и душе одвија без посредника и да Црква, поновимо још једном, није некаква вредност по себи, већ „пријатељ жеников“, потпора и ограда за живот у Христу.

Почетак сваке црквене педагогије треба да се темељи на овој мисли: Црква је средство.

Притом треба добро разумети хришћанску хијерархију вредности. Вратимо се ономе што смо већ рекли: ако узмемо текстове Новога завета и погледамо шта се тамо каже о светим тајнама, о крштењу и причешћу, видећемо да је то свега неколико текстова. Све остало је посвећено другој теми – животу у Христу.

Тако треба да је уређена и Црква. Њен задатак је да учи људе ономе што је заповедио Христос, и то управо у одговарајућој пропорцији. Саме црквености, онакве како је ми схватамо, спољашње, обредне, треба да буде мање, у сваком случају након почетничког периода уцрковљавања. Унутарњег живота треба да буде више. Како то постићи? Не могу вам рећи, о томе треба саборно разговарати.

– Да ли се у једнаким околностима налазе људи који долазе у цркву у којој постоји већ формирана црквена заједница и они који долазе тамо где такве заједнице још нема?

– Ја сматрам да је то проблем другог реда. Наравно, добро је ако је човек нашао цркву са добром заједницом, али ипак, по мом мишљењу, све почиње од личног човековог односа са Богом. И заједница веома често може да постане лажна замена за тај однос. Истинску заједницу могу изградити једино личности, појединци који већ разумеју и из искуства знају шта је то општење са Богом тј. како изгледа лични однос са Христом. Тек се у другом кораку од таквих личности формира заједница, а не супротно. Заједница сама по себи човеку не пружа општење са Богом.

Код нас се, после искуства совјетске власти, под заједницом подразумева све и свашта. Заједница може бити, на пример, колектив атомизованих људи које спаја одређена идеологија. Традиција совјетског колективизма пренета на црквени терен (као што је много тога совјетског код нас пренето на црквени терен) може само да нашкоди.

– Оче Петре, када и како обично почиње општење са Богом?

– То је крајње индивидуално питање. Искуство говори да се општење са Богом неизоставно даје свакоме ко се свесно обраћа Богу. Клицу богоопштења добија сваки човек крштењем или покајањем, и то је неоспорно. Друга је ствар шта са том клицом радити. Она може да закржља, може се потрошити на уклапање у супкултуру, може је потиснути иста та супкултура итд.

Сетимо се приче о сејачу, тамо се разматрају све варијанте. И управо је задатак (и то главни задатак) Цркве и њених пастира да обрате на то пажњу, да гаје и развијају започето богоопштење.

– Вратимо се на превод Арнтове књиге „О истинском хришћанству“, која сведочи о највишем идеалу сваког хришћанина – општењу са Богом и животу у Христу. Да ли је Црква данас спремна да пружи људима средства потребна за достизање тог циља?

– Мислим да по овом питању нећемо наћи црквено јединство. Јер ако широј црквеној јавности поставимо питање: „Да ли је наш циљ живот у Христу?“, већина ће се (надам се) са тим сложити. Следеће питање гласи: који су путеви? А путеви су различити.

– Путеви и треба да буду различити…

– Управо је то оно што желим да кажем. Зато и сматрам да можда једна од најважнијих ствари о којој с тим у вези треба размислити јесте повратак разноликости, коју захтева сам ток ствари и о којој је говорио апостол Павле. Људима треба пружити већу слободу.

Данас, рецимо, имамо један манастирски типик, пре револуције их је било неколико. А ако узмемо искуство католичких земаља, тамо не само што постоји велики број различитих редова, сваки са својим типиком, него постоје и заједнице лаика који живе као монаси. Другим речима, присутна је вишестраност црквеног искуства.

Ако бисмо сада размишљали о некаквим конкретним корацима, чини ми се да би требало поћи управо од тога, а затим гледати како ће Господ повести своју Цркву. Ми верујемо да Дух Свети Цркву не напушта, али притом му се повремено снажно противимо...

Наравно, ако заиста пожелимо нешто да променимо у животу заједнице наше помесне Цркве, мораћемо свакако да одредимо шта је главно а шта споредно.

И зато, ако се вратимо на оно што ће писати у нашим пастирским приручницима, прву тачку смо већ одредили: Црква је жеников пријатељ. Друга тачка је разлучивање главног од споредног.

Уопште узев, то је веома важно и интересантно, и управо тиме треба да се бави саборни разум Цркве. А да је црквена мисао, црквена интуиција жива – у то сам пуно пута имао прилике да се уверим, и то ме веома радује.

– Значи, има наде?

– Живот се не може зауставити. Црква Христова ће постојати на земљи до краја времена и врата пакла неће је савладати (Мт 16, 18). А форме црквеног живота неизбежно ће се мењати под утицајем тренутних околности – најпре изнутра, а затим и административно. У том смислу ја сам оптимиста и сигуран сам да је пред нама много тога интересантног.

 

Разговарао Вјачеслав Матвејев

Извор: http://www.pravmir.ru/nashe-vremya-prekrasnoe1/

Превод са руског: Иван С. Недић, Јелена Недић

[Иван Недић]

Интересантан текст, помало протестантског духа, али људи ваљда имају главу да мућну истом док читају.

[JESSY]

[JESSY]

Игуман Петар Мешчеринов
О ОБАВЕЗИ ХРИШЋАНИНА ДА ЗНА СВОЈУ ВЕРУ
Пре свега ћемо определити циљеве и задатке наших разговора. Њихова тема је „Основи црквеног погледа на свет“. И сагласно томе, основни садржај ће бити посвећен томе да јасно и читко појаснимо себи ту веру коју садржи Хришћанска Православна Црква, јер смо дужни да будемо православни хришћани не само формално него истинито, т.ј. да знамо у шта верујемо, зашто тако верујемо, какви су основи наше вере и знајући све то да живимо по вери, свесно и одговорно. Пред собом ћемо поставити четири педагошка задатка о којима ћемо и попричати.
Потреба да разумно и читко схватамо веру је посебно важна данас. Прошла су времена када је хришћанство било главни поглед на свет, када је човек родивши се упадао у хришћанску средину, њом био васпитаван и када је мерио читав свој живот са црквеним начином живота. Захваљујући томе могуће је било бити хришћанин по „инерцији“. То време је безповратно прошло. Данас нема хришћанске средине, свет који нас окружује није хришћански него антихришћански. У тим условима живети не размишљајући, по инерцији је немогуће. Да би ми данас били хришћани и да би просто преживели као хришћани, морамо у једном или другом степену да се одупремо, да се боримо против не хришћанског света који нас окружује и који активно делује на нас.
Поред тога, у наше време пред Црквом - односно пред нама (јер Црква није нешто абстрактно; Црква смо ја и ви, православни хришћани) стоји мноштво најразличитијих питања. Многи људи који су измучени животом без Бога, животом по стихијама овога света, са надом се обраћа ка Цркви, питајући је како наћи смисао живота, како добити тврд ослонац у свету, како се спасити.
Пред црквеном свешћу стоје озбиљни проблеми такви као Црква и заједница, Црква и наука, Црква и култура, оцена савременог живота са црквене тачке гледишта, и т.д. Ми, хришћани, не би требали да бежимо од одговора на та питања: уколико они постоје, ми смо дужни да их решавамо, при чему управо у духу наше вере. Постоји и друго решење: сакрити се, побећи од питања, рећи да је све предивно а да су питања непријатељске смицалице. То је позиција која одводи од реалности. Питања никуда неће отићи она управо захтевају решења, одговоре а не бежања од њих.
Али пре него што одговоримо људима, потребно је да сами себи појаснимо суштину тих проблема. Јер унутрашњи црквени живот је такође пун многих недоумица и питања.
Окружени смо тоном свакаквих предања, мишљења, идеологема и осталог. Дешава се да на једно исто питање један ауторитативан свештеник одговара тако, други на други начин, трећи тумачи на трећи начин...и.т.д. и ми се губимо, не знајући тачно учење Цркве по конкретном питању. А ми сами морамо не само бити утврђени у вери, него и „будите свагда готови на одговор свакоме који вас запита за ваше надање“ (1.Петр. 3,15). Логично, наш први задатак и јесте тачно дознати, јасно појаснити и на прави начин садржати ту веру коју исповедамо. На ово директно указује и Свето Писмо. Апостол Павле пише: „Пази на себе и на науку, и стој у томе; јер ово чинећи спашћеш и самог себе и оне који те слушају“ (1 Тим. 4,16). И апостол Лука указује да је циљ писања његовог Јеванђеља - „Да познаш темељ оних речи којима си се научио“ (Лк. 1,4). То и јесте први циљ и задатак наших разговора.
Одмах треба рећи да тај посао није лак. Не због тога што је учење Цркве некако посебно сложено или изгубљено, уопште није тако. Формално говорећи, наша вера је скуп релативно простих истина. Религиозни системи, например хиндуистички су много више замршени и магловити. Сложеност је овде у томе што се просте истине Христове вере теже усвајају. Овде треба утрошити велики труд и пре свега труд душе. То је дуг и често болан процес. На путу познања вере долазимо у ситуацију да се требамо одвојити од многих предрасуда, које се тичу не само општечовечијег, друштвеног, културног живота не само историје, философије или начина живота, него и предрасуда црквених, неофитских (постоје и такве). Познање вере може спречавати како спољашња тако и црквена средина.
Спољашња атмосфера како сам већ говорио, зато што је она проникнута духом антихришћанства. Од малих ногу човек у себе упија схватања и дух живота које агресивно намеће социјални простор који нас окружује. Средства јавне информисаности, аудио и видео индустрија са једне стране а са друге дух човечијег друштва, владајућа схватања и обичаји, постројавање друштва, породица, затим односи који владају у њима односи телесни, безбожни, античовечански. Све то тако јако притишће душу људи, тако очарава и поробљава, да исчупати се испод те гвоздене власти духа овога света у предео вере представља прави подвиг. Осим тога, заједнички дух потрошње васпитава потрошачки, површни прилаз ка Цркви.
Али и унутар Цркве данас (ако говоримо о црквеној средини) се створио ништа бољи положај, везан за то, што се надања на скорије и свестрано обнављање Цркве нису оправдала. За прошлих петнаест година то обнављање је кренуло више путем изграђивања материјалне стране црквеног живота, путем знатно површнијим, националистичким, спољно-потрошачким, путем недовољне духовне трезвености што је породило масу збуњености, недоумица и неслагања. Нећу никога да окривљујем, за то постоје објективни историјски разлози; али таква ситуација гура од Цркве спољашње људе и збуњује чеда Цркве.
У тим условима усвајање и чување Христове вере се претвара у тешки и болни подвиг, јер се многоме треба супротстављати, многе ствари прегледати, од многих предрасуда се одрицати. Но, без обзира, то је наша хришћанска обавеза без чијег испуњења ми не можемо бити хришћани.
Ради тога да би испунили наш задатак, нама су потребне две ствари.
Ми морамо имати теоријско знање о нашој вери. Правилно теоријско знање је од огромне важности за наш живот. Шта значи „теоријско знање“? То је пре свега знање догматског богословља и историје Цркве. То су две најважније ствари, које ми просто морамо знати. Причему „знати“ у смислу схватати а не само држати у глави ову или ону информацију.
Знање догматике нам даје јасну представу, у шта верује Црква, какве основе вере су непроменљиве и обавезне. Знати догматско учење – значи сачувати себе од многих заблуда, например од прихватања једних или других другозначајних ствари као примера догмата Цркве.
Ако будемо изучавали историју Цркве, видећемо, како се Црква остваривала у једној или другој историјској епоси, како су ницале ове или оне црквене појаве, какав је настанак нашег Богослужења, обичаја и норми црквеног живота и т.д. То ће нас такође сачувати од многих заблуда, када например, нове појаве сматрамо од давнина присутним у Цркви а стварне древне традиције заборављамо или их пренебрегавамо.
Веома је важно знати такве гране црквеног учења као што су литургика и аскетика. Прва ће нас учинити свесним учесницима Богослужења - нећемо стојати у храму, ништа не схватајући; друга ће нас научити да се боримо са страстима, грађењу хришћанског нравственог живота. И уопште све што је везано за Цркву је потребно са љубављу изучавати.
Постоји, опет, мишљење које се због нечега сматра „православним“ а то је да управо ништа није потребно знати. „Ти иди у храм, моли се, пости, слушај духовника и спашћеш се а ако тамо нешто читаш, мислиш - упашћеш у надувеност, сујетност и гордост“. При томе се приводи аргумент што човечији разум не може познати тајне Божије, што је наш разум пали и стога га је потребно одстранити из области вере а веровати само срцем.
Но такво мишљење је веома опасна заблуда. Не знати своју веру значи уместо пута спасења ићи путем заблуде. Вера обухвата читавог човека не само срце, него и разум који је Бог дао човеку, - дао пре свега ради разјасњења пута ка спасењу или ради познања вере.
Ево шта пише светитељ Теофан Затворник: „Знати своју веру - значи, себе довести до стања јасно, тачно и одређено созерцавати и исказивати те истине које садржи света православна вера...То не означава што морамо одгонетати тајне, не, тајне ће заувек остати тајне, колико год се неко трудио да их сазна. Но, иако је несхватљива суштина предмета и сакривени основи, усвој и садржи га тако, како учење о њему садржи, тачним и одређеним схватањима. Реч „познавати“ означава не мудровање а смирено и безпоговорно прихватање...свете вере“. И даље: „Сви се морају осећати обавезним да у свој пуноћи сазнају своју веру...Вера није нешто неважно, него је крвна и суштинска потреба, као дисање, храна, сан и остало. Знање вере је посао најнужнији; стога би и ревност за њу требала да буде најважнија. Ко другачије ради, он убија дух глађу или га лишава најнужнијих потреба...Нико се не ослобађа од обавеза сазнавати све могуће...Разликују веру појасњену и непојасњену...Ко свесно до ове последње из лености не долази, тај је у опасности, јер овај сан (разума) признак је смрти“. (Опис хришћанског наравоучења, стр. 344-346).
Такво је мишљење светитеља Теофана, црквеног учитеља. Видите, никако не можемо побећи од тога да је познање вере наша прва обавеза. И није потребно бојати се надувености, сујете и гордости; они не зависе од теоријског знања. Узносе се, горде и сујете и незналице и они чак пре него људи образовани.
Сада, са те тачке гледишта ћемо упитати: да ли се много црквених људи труди да разјасни, изучи и са тачношћу позна своју веру? Искуство сведочи да веома мало. Од оних људи који недељом и празницима долазе у наше храмове дај Боже да има 20 процената. У људским главама су већином веома мутне представе о суштини наше вере помешане са разноразним сујеверјем, бесмислицама и директним многобожтвом. Као интелектуалну храну људи користе у принципу, безбројне брошуре на пример „800 одговора свештеника на питања својих духовних чеда“ или „Масонска завера против Русије“. Ни Свето Писмо, ни Свете Оце ни озбиљне књиге о Цркви људи углавном не читају. Из свега тога се и састоји та црквена средина која често човеку може бити препрека за улазак у Цркву. И то ће пред нас поставити други задатак - појашњавајући истинско црквено учење, супротстављати га духу овога света и псевдоцрквеној непажњи.
Рекавши о знању вере, морамо одмах истаћи једну принципијално важну ствар. Хришћанство је јерархично. Наша вера није нешто без форме, разливено. Она нам даје строгу јерархију вредности коју је увек потребно имати у виду, расуђујући о хришћанском животу. Осим тога, веома важно значење имају ови или они акценти који би морали стојати на својим местима. Ако се ти акценти мешају, ако се нарушава јерархија хришћанских вредности, онда се скрива уређење наше вере и ми се налазимо у опасности да се лишимо њених спаситељних плодова.
У хришћанском животу постоје и главне и другостепене ствари. Другостепене не значи непотребне, које је могуће заменити, незначајне; него значи да би све требало стајати на своме месту, у своје време и у правилном поредку. „А све нека бива поштено и уредно“ (1.Кор. 14, 40), говори Апостол.
Тако, најглавније, најважније у хришћанству је сам Христос Спаситељ, Његова Божанствена Личност. Он је извор, пут, циљ, смисао, садржај, методи, средства духовног живота све до најситнијих њених токова. Он је „Алфа и Омега, Почетак и Свршетак“ (Откр. 1,8). Он, и наше лично са Њим узајамно, живо, непрестано општење. И, природно, наш хришћански живот се јерархијски уграђује у ту доследност, у којој се остварује то наше општење са Христом, тим поредком, тин чином, којим се ми приближавамо Богу и дотичемо се Њега. Тај чин је установљен у Цркви.
То су пре свега Свете Тајне Цркве, кроз које се ми сједињавамо са Богом и сједињавамо са Црквом земаљском и небеском. То је Свето Писмо као Откровење Божије, као оријентир за наш живот. То је Свето Предање, као неко у историји зафиксирано искуство хришћанског духовног живота. То је са друге стране, наш труд у духовном животу - молитва, живот по заповестима Божијим, у сагласности са учењем Цркве. И све то је средство, које се примењује у своје време и у свом месту у зависности од многих спољних и унутрашњих околности; но циљ је један - заједница са Христом, Он Сам. Томе служи читаво богатство Цркве; но правилно користити се њим могуће је само имајући у виду правилно разумевану јерархију духовних вредности.
Уколико се та јерархија нарушава, онда одмах ризикујемо да упаднемо у велике грешке, од којих ћу укратко представити две најважније. Прва грешка је када Бог постаје не циљ а средство за живот. На жалост већини људи Христос није потребан. Људима је потребно да код њих све буде добро; а Бог треба да буде средство за то. Потребно је, да се породица не би распала, отићи у цркву и венчати се. Потребно је, да деца не би била болесна - крстити их, причестити, па чак и против воље. Потребно је, да нас не би урекли, или нам наштетили - песак са гроба познате подвижнице донети, у ћошкове посути. Ако син пије - акатист Наупивајемој Чаши прочитати. Ако муж туче - поћи на поклоничко путовање. Видимо да се труд усмерава не на то да би били са Богом и живели животом Духа Светога већ због тога да би добили нешто од Бога. Бог наступа као гарант нашег успешног живота.
Многи распростиру те своје потрошачке потребе и иза предела личног живота: потребно је не само нарав устројити, него је потребна и велика Русија са царем - свештеником а ради тога су потребни крсни ходови, литије, одговарајући црквено-друштвени догађаји и томе слично - само за душу Христос није потребан.
И погледајте како се одмах мења прилаз ка томе што предлаже и садржи Црква. Свете Тајне се превраћају у магична дејства. Свето Писмо одлази у други план. Свето Предање се изопачује, изобличава а на прво место у црквеном животу долазе најружнија сујеверја, лажна предања, мишљења псеудо ауторитета, лажних стараца и старица. Наша спасоносна вера се превраћа у многобоштво хришћанског обреда. У најбољем случају код људи остаје мутан интуитиван осећај да је у Христовој Цркви - истина; но лоше изграђена схватања, извраћено мишљење шта је главно а шта другостепено-доводи до тога да људи живе у Цркви пола или у потпуности многобожачким животом. Нећу рећи да је лоше желети побољшање тешког положаја или изградње друштвеног живота. Не, све те наше жеље су на месту и ми би требали да делујемо у том смеру и да се молимо Богу за све то; но све то не би требало да буде на главном, првом месту, то не би требало да буде циљ црквеног живота него да то распоредимо на своје треће, пето или десето место. Јер Сам је Господ рекао: „Него иштите најпре царство Божје и правду Његову и ово (т.ј. свакидашњи, друштвени живот) ће вам се све додати“ (Мт. 6,33).
Друга грешка или пример нарушавања јерархије хришћанских вредности јесте када човек хоће да живи са Христом, да иде ка Њему, али као пут одабира формалну страну живота, реч, т.ј. све своје односе са Богом своди ка појмовима „треба“ и „не сме се“. То је такође веома распрострањена појава, типични пример тог мешања акцената о којем говоримо. У духовном животу постоји место и за форме и за правила и за забране но они као и све у Цркви су средство, при чему у већини индивидуално; а циљ је сједињење са Христом. Када забране и правила постају не средство а циљ религиозног живота, када се на тај начин нарушава горе поменута јерархија духовних вредности, тада човек уместо живота са Богом ризикује да падне у најтежу заблуду и рекао бих богоодбачено стање фарисејства. И опет све што Црква садржи се изопачава. Свете Тајне се формализују, молитва се механизира, све што садржи Црква се превраћа у рутину; а форми се придаје њој несвојствени мистицизам и сакралност. И на жалост од те тешке болести пате многи управо црквени људи, међу њима и многи пастири. Међутим, Господ нас је упозоравао: „Чувајте се квасца фарисејског и садукејског“ (Мт.16,6).
И тако, видимо колико је важно правилно разместити акценте. Треба додати да све грешке у тој области, свако нарушавање јерархије хришћанских вредности происходи по обичају ни од чега другог, него од распрострањене, замало не култивисане непажње. Може се рећи да данас основне болести нашег црквеног организма и јесу - непажња, незнабожтво и фарисејство. И ја и ви, у мери својих могућности морамо изграђивати у строгом подударању са учењем Цркве, правилну јерархију хришћанских вредности - то је још један важан задатак наших разговора, да не би патили од незнања него имали здрав начин мишљења.
И тако, рекли смо о знању учења Цркве, о његовој крајњој, насушној потреби. Али постоји и друга важнија страна у духовном животу - то је правилан хришћански живот, живот по вери. Само животом се схвата вера и садржи се у животу. Ради познања вере се треба потрудити и то је пре свега труд душе, не само интелектуални него труд који захвата сав човеков живот.
Наша вера није само сума ставова, није просто интелектуално мишљење. Вера као знање јесте ствар корисна, она нам је потребна да би знали како правилно да живимо хришћанским животом. Горе смо рекли да су у Цркви, у духовном животу, све средства а циљ је живот са Христом. И стога ми упознајемо веру не ради тога да би сазнали нешто ново и интересантно, у духу данашње лакомислене употребе информација већ ради тога да би знали како да живимо да би увек били са Христом. Стога је вера нераздвојна од врлина. „Вера без дела је мртва“ - говори апостол Јаков а апостол Павле пише да у Христу Исусу силу има само „вера, која кроз љубав ради“ (Гал. 5,6). Врлина и јесте управо то деловање по вери. Из тога следи, да би схватили, познали, прихватили веру, потребно је по њој живети и свакодневно деловати у духу вере по заповестима Господњим. По аналогији: да би у потпуности схватили да постоји један или други музички инструмент, например клавир, недовољно је научити само принципе његовог рада или како звук настаје теоријски; упоредо са тим знањем потребно је научити свирати на њему, т.ј. у пракси применити, остварити добијено знање и само тада усвојење инструмента ће бити потпуно.
Практично знање је још потребније у духовном животу јер се ради о стварима невидљивим, танким и они се познају само животом, само искуством кроз процес дуге и често напорне обуке. При томе, како примећује св. Теофан, у процесу животног познања вере не увећава се количина истина вере; већ произилази суштинско удубљавање у њих, т.ј. практично знање не доноси ништа ново ка садржају вере, него га све више и више удубљено схвата и усваја.
Збир разумних знања нам је потребан, у крајњем смислу ради тога да би ишли по хришћанском путу, да не би скренули са њега; Сам Господ говори, да је пут тај тесан и врата његова да су узка (Мт.7, 13-14); а главно је ићи тим путем свесно а не само теоријски га знати. Стога ће наш четврти задатак бити да дајемо теорију не просто као суму знања, но као практични оријентир за правилан духовни живот. А да ли ће духовни живот бити правилан зависи у многоме и од тога, да ли човек има правилну представу о њему. Јер искуство сведочи да ће наш духовни живот бити такав, каква буду основна схватања и мишљења човекова о хришћанству, о Богу, о себи, о свету, о њиховом узајамном односу.
Ја сам већ говорио да неправилно схватање јерархије хришћанских вредности доводи човека до грешака, на пример, ка духовној не трезвености или ка фарисејству. То је и овде. Ако човек прими неправилну мисао о Богу, например, да је Бог неки компјутер који пребројава наше најситније грешке и који је спреман само да кажњава - такав ће његов живот и бити, такви односи ће се и изградити са Богом, односи као код роба и господара. Уколико човек прими неправилну мисао о томе да је духовни живот не свакодневна борба са страстима, која је испуњена крајњом трезвеношћу и опрезношћу него да су духовни живот чуда, виђења, знамења краја света, „осећања благодати“, путовања по светим местима, купања у изворима, старце и старице, онда хришћанство нестаје а место њега се појављује незнабожтво православног обреда. Човек ће стећи мишљење да у друштвено-политичком устројству света, једна или друга његова форма или национална припадност имају религиозно значење и кренуће да тражи масоне и да обнавља монархију сматрајући управо то благочестивим делом. И тако даље и томе слично.. При томе, такви људи себе у потпуности могу сматрати истински православнима. Но шта је то Православље? Оно је правилан, истинит однос човека ка Богу, ка свету, ка ближњима, ка самом себи. И наш задатак јесте да управо будемо православни хришћани који веру истински поседују и који истински живе по њој. Ка томе ће бити и усмерени сви наши напори.
И тако, сумирајмо. Ја и ви ћемо разматрати учење Цркве с циљем, као прво, да себе ојачамо у православној хришћанској вери. При томе, поред знања основа Православља, као друго, ми ћемо се старати да супротстављамо истинско црквено учење не-црквеним, псевдо црквеним мишљењима, као треће, изграђиваћемо јерархију хришћанских вредности и на крају, стараћемо се да свему томе придамо практични смисао, да би себи појаснили, на крају крајева, како треба да живимо да би били истински хришћани.

 „Пријатељ Божији“

[Родољуб Лазић]

On 2.11.2016. at 11:42, Иван Недић рече

Интересантан текст, помало протестантског духа, али људи ваљда имају главу да мућну истом док читају.

Па и не баш "помало", него помного протестантског духа. 

 

[Родољуб Лазић]

On 2.11.2016. at 11:40, Иван Недић рече

ако узмемо текстове Новога завета и погледамо шта се тамо каже о светим тајнама, о крштењу и причешћу, видећемо да је то свега неколико текстова. Све остало је посвећено другој теми – животу у Христу.

Тако треба да је уређена и Црква. Њен задатак је да учи људе ономе што је заповедио Христос, и то управо у одговарајућој пропорцији. Саме црквености, онакве како је ми схватамо, спољашње, обредне, треба да буде мање, у сваком случају након почетничког периода уцрковљавања. Унутарњег живота треба да буде више. Како то постићи? Не могу вам рећи, о томе треба саборно разговарати.

И шта је човек рекао? Поистоветио Цркву са обредношћу која "не даје резултата", а фамозни "унутарњи живот" кога "треба да буде више" не зна како постићи. "О томе треба саборно разговарати." 

 

 

[Родољуб Лазић]

Шта је занимљиво? Овај интервју са о. Петром је рађен 2016. године. А беседа " О обавези хришћанина да зна своју веру" је објављена у његовој књизи "Беседе о вери и Цркви", издатој 2004. године. И као да се ради о различитим личностима. У року од десет-петнаест година, о. Петар се драстично протестантизовао. Ако настави тако, ето њега у некој протестантској заједници.

[JESSY]

- Недавно један свештеник није дао мојој пријатељици да се причести на основу тога јер она ради у музеју и стално борави међу саблажњивим сликама (обнажена тела, итд.) Колико далеко се може простирати власт свештеника? Има ли право свештеник не допустити причешће због тога што човек није, рецимо, «прочитао правило »? Или је филм изгледао уметнички? Или, као у овом случају, ако свештеник сматра уопште уметност грешном?

– Ето какав је тај проблем, о коме сам лично говорио годинама – одсуство у нашем црквеном животу опште пастирске педагогије и методологије. То доводи до тога да свештеник у овом случају постаје мали безгрешни «Римски папа», сматрајући да он може решавати судбину другог човека. Дакле, овде све зависи од тога колико је сваки конкретно свештеник васпитан и адекватан.

С једне стране ми овде видимо, да тако кажем, понуду, коју одређује потражња; али са друге стране јесу захтеви који рађају такву понуду. То јест, људи који одлазе свештенику унапред су спремни скинути са себе сваку одговорност за свој живот: «како баћушка одлучи». А то је супротно смислу хришћанског црквеног пастирства.

Свештеник није владар, не располаже животом човека; он је само саветник на заједничком путу људи ка Христу.

Зато тиранија никако не може имати место у оносу између хришћана.

Одговорићу на ваше питање: препреком за причешће јављају се смртни греси, за које се, по црквеним правилима,предлаже налагање епитимије. Ако говоримо о прописима црквене дисциплине, онда једино канонско правило у Православној Цркви захтева да се причест узме на празан стомак (ово не значи да не би требали да узимате лекове после 12 часова увече, или чак у посебним случајевима неку врсту хране као лека, на ово се мора обратити пажња). У црквеним правилима ништа се не говори о три дана поста, о посебним канонима и молитвама, и свему томе што је традиционално прихваћено код нас као припрема за причешће - то су све ствари које су се у Цркви обликовале веома касно и које се из тог разлога могу назвати "модернизмом".

...

Ако говоримо о конкретном случају, када човеку није допуштено да приђе Чаши зато што он ради у музеју – ту, ја сматрам, мора се обратити са жалбом ка архијереју, зато јер је свештеник извршио грубо духовно насиље над човеком.

Но, нажалост, овде је нужно констатовати да код нас у народу није се развила навика самопоштовања, поштовање сопственог достојанства. Тако нешто не постоји у нашем менталитету, а Црква не васпитава и не успоставља ову навику код људи.

Иако, рекли би, да је овде све очигледно: по ком основу човек, чак и ако је одевен у свештеничку одежду, ван граница своје компетенције меша се у мој живот? По томе што овде сами парохијани развијају код свештеника из године у годину, из поколења у поколење осећај сведозвољености.