Filosofija za decu

[ivona]

Šta mislite o tome da se filosofija uvede kao predmet u ranim razredima osnovnog obrazovanja, a da naravno ne bude još jedan od predmeta koji su nakalemljeni(mislim na lošu programsku organizovanost sadržaja predmeta) da učestvuju u kvantitativnoj i sumnjivoj sumi osmogodišnjeg obrazovanja dece?

U prilog temi ostavljam fantastičan rad koji vredi pročitati!

http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0352-7379/2014/0352-73791402191P.pdf

[Paradoksologija]

Sjajan tekst! Ana Zrenjanin mi je bivša studentkinja, genijalka 

[ivona]

Bravo i za profesorku!Rad je s a v r š e n !!!

[александар живаљев]

Срећан празник!

Прочитаћу рад. Раније ми је супруга доносила УНЕСКО студије о филозофији за ђецу, изгледале су ми као врло одговоран покушај унапређивања васпитања као, између осталог, постицања на критичко мишљење.

Бојим се само да би се у нашим условима поставило питање наставног кадра, и филозофски и педагошки припремљеног, укупног броја часова (преоптерећеност ђака)...

Срећна околност је што добри, међународно верификовани, програми постоје.

[Михаило Луковић]

Уважена,

Свакако сам уз Вас, само бојим се да је то борба против система. Каквог система? Система вредности који намеће глобални поредак. Коме треба робље које мисли. Слажем се и са колегом Александром. Кадар који треба да спроведе реформу је у таквом систему вредности где је битно да се "не замере" родитељима, деци, колегама, директору, како не би остали без посла. Начисто су обесправљени и за сваки и најмањи проблем ту су "одбори за заштиту од овог и оног". А највећи проблем је таблоидизација живота, кроз коју се намећу вредности у виду идола. Да не будем много скептичан, програми по којима деца уче су далеко флексибилнији него они по којима сам ја пре полавека учио, али резултат у виду губљења националног идентитета ме обеспокојава. Погледајте колико туђица има наш језик данас. Чак се свесно и намерно праве грешке у синтакси ("за понети" , "за неверовати"), чак и на јавним сервисима, а да не говорим на комерцијалним телевизијама. Питаћете се какве то везе има са филозофијом. Почнимо са језиком. Ако је он ствар поверења међу људима, а јесте, тада рецимо "

[Михаило Луковић]

Уважена,

Свакако сам уз Вас, само бојим се да је то борба против система. Каквог система? Система вредности који намеће глобални поредак. Коме треба робље које мисли. Слажем се и са колегом Александром. Кадар који треба да спроведе реформу је у таквом систему вредности где је битно да се "не замере" родитељима, деци, колегама, директору, како не би остали без посла. Начисто су обесправљени и за сваки и најмањи проблем ту су "одбори за заштиту од овог и оног". А највећи проблем је таблоидизација живота, кроз коју се намећу вредности у виду идола. Да не будем много скептичан, програми по којима деца уче су далеко флексибилнији него они по којима сам ја пре полавека учио, али резултат у виду губљења националног идентитета ме обеспокојава. Погледајте колико туђица има наш језик данас. Чак се свесно и намерно праве грешке у синтакси ("за понети" , "за неверовати"), чак и на јавним сервисима, а да не говорим на комерцијалним телевизијама. Питаћете се какве то везе има са филозофијом. Почнимо са језиком. Ако је он ствар поверења међу људима, а јесте, тада читав низ туђица збуњује велики број људи, па они многе ствари или не разумеју или недовољно добро разумеју, па је наш напор да створимо амбијент у коме ће слободно и отворено да разговарају о многим темама осуђен на пропаст. Да ли се то подразумева да један део народа који не зна добро енглески језик свакако мора да зна шта на излогу продавнице значи "Sale", или ће већ после неког времена јавно означену реч да овлаш региструје и пролази поред ње не читајући је, и још горе осећајући се при том инфериоран, исказујући уз то једну дозу скучености и губитка идентитета. Скучен човек са мањком идентитета има у извесном смислу и губитак достојанства, а то га онемогућава да у било ком смислу слободно расправља о било којој филозофској теми. У сваком случају едукација младих нараштаја мора да има једну дозу националног идентитета уз поштовање савремених достигнућа. Само тако ћемо да будемо спремни да прихватимо разговор о општим темама, јер не поштујући разлике не можемо да схватимо ни опште теме.

Михаило Луковић

 

 

 

[ivona]

On 31.10.2016. at 0:14, александар живаљев рече

Срећан празник!

Прочитаћу рад. Раније ми је супруга доносила УНЕСКО студије о филозофији за ђецу, изгледале су ми као врло одговоран покушај унапређивања васпитања као, између осталог, постицања на критичко мишљење.

Бојим се само да би се у нашим условима поставило питање наставног кадра, и филозофски и педагошки припремљеног, укупног броја часова (преоптерећеност ђака)...

Срећна околност је што добри, међународно верификовани, програми постоје.

Hvala Aleksandre takođe!

On 31.10.2016. at 0:14, александар живаљев рече

Срећан празник!

Прочитаћу рад. Раније ми је супруга доносила УНЕСКО студије о филозофији за ђецу, изгледале су ми као врло одговоран покушај унапређивања васпитања као, између осталог, постицања на критичко мишљење.

Бојим се само да би се у нашим условима поставило питање наставног кадра, и филозофски и педагошки припремљеног, укупног броја часова (преоптерећеност ђака)...

Срећна околност је што добри, међународно верификовани, програми постоје.

Mislim da ćeš biti zadovoljan ako uspeš da pronađeš vreme za isčitavanje ovakvog rada, a ja ću se svakako osvrnuti kroz neke okosnice njihove priče, a koje mogu da zaintirigiraju manje strpljive i naviknute čitače na ovakva štiva.

Što se tiče  unescovih studija i pokušaja da se kroz različite vidove projekata ili programa sprovode ovakve akcije, mnogo sam skeptična prema svemu tome iz nekoliko razloga. Prvi je jer sam lično svedok da se obrazovni sistem sve više gura u čelični zagrljaj iznalaženja sredstava putem različitih finansiranih projekata koji nude sredstva ali koji imaju svoje uslove i svoje ideje koje treba sprovesti za pare koje daju. Dakle jedan model koji trenutno ima Irska. Dakle kod njih su škole, obrazovne ustanove, sredstva ili bilo kakve reforme koje moraju biti uokviru sistema države i kao takve ispraćene i evaluirane, sad su u rukama različitih ngo organizacija koje predstavlalju neke parainstitucije u njihovom državnom sistemu, ali koje vedre ili oblače. Zašto to govorim. Jer prepuštanje bilo kakve inicijative za neki vid reformi nažalost ne dolazi više od jednog sistemskog temeljnog promišljanja kadrova u institucijama države, već se čeka spoljna stimuacija koja ima keš ali ima i uslove i gazde kojima baš nije u pitanu nacionalni interes države u kojoj sprovode projekte. Dakle mišljenja sam da bilo filosofija, inkluzija ili kompletna reforma obrazovanja mora poći iz naših ruku i da bude uokviru sistema koji je deo državnog aparata koji mora da snosi odgovornost pri tome. toliko o projektima sa strane  i moj stav o tome.

Dobila sam jednu vrstu priručnika koji je izdao kreativni centar i upravo je bio namenjen pokušaju približavanje filosofije deci ranog školskog uzrasta. Prvi put sam tada počela da razmišljam o takvoj mogućnost i shvatila da je to jedan smeo i pravi potez onih koji su se odlučili nakon ere industrijalizacije obrazovanja, a sada njene tehnologizacije da progovore i pokušaju nešto što je neophodno uraditi. Evidentno nam je da je ljudska misao logički uznapredovala i da joj je zbog svih dometa kulture ponajviše u tehničkom smislu olakšano da taj misaoni proces bude poduprut obiljem informacija koje zadovoljavaju odgovore ko , šta, gde i kada  ali bojim se da dodjosmo do jednog sunovrata civilizacije jer nikad dalje nismo bili od odgovora zašto? Jer to zašto krucijalno povlači razliku od nečega što postoji i traži i osmišljava svoj smisao ii način na koji postoji deluje u svom delu stvarnosti. To se odnosi sada na našu decu. Ako se osvrnemo nikad više olakšan život nikad više automata u ruhu ljudskih bića koja rade ili ne rade automatizovane poslove, koja ne preispituju, a kada se pobune ta pobuna nije transformativna i konstruktivna već obično autodestruktivna i vodi u krajnosti koje prepoznajemo kao različite psiho i socio patologije. Ne kažem da će filosofija sve to rešiti ali će možda dati obrazovanju i vaspitanju dimenziju koja ih čvrsto sinergizuje, udružuje. Bilo ko se ikada bavio iole potpunije filosofijom shvata koliko je ona posve nesto drugo od puke nauke ili pukog filosofiranja(ljudi je doživljavaju uglavnom  kao nešto što je nepotrebno i gubitak vremena), ona itekako nadilazi logiku koja je sada do kulta dovedena i ukazuje na paradoksalnost života i sive zone u kojoj 2+2 nije uvek 4, mislim najviše na moralna tj. etička pitanja. Svakako veronauka bi tu bila jedan iyvestan pandan nečemu što pristupa stvarnosti na jedan podsve revolucionaran način nego što ga sadašnji naučni modeli i sociološki ako i obrazovni nude. Ipak veronauka nudi istine koje su stvar evharistijskog iskustva, pored toga što su dogme, one se iznova testiraju i svedoče crkvenim životom i moramo prihvatiti da su za većinu dece još uvek stvar izbora roditelja i ja lično veronauku u konetkstu škoslkog sitema kao nužno rešenje da se obuhvati više dece i svakako bih volela više da se odvija u okviru parohisjkog života i vrlo prostorno i vremenski blizu liturgijskog života zajednicu u kojoj dete odrasta. Filosofija je nešto što jeste stvar dosezanja meta veština ljudskog uma ali kao što je i sama prolazila jednu genezu razvoja svoje misli od mitosa pa do logosa pa do metafizičkih kategorija tako i decija misao prolazi slicne stadijume i voditi je vešto u tom pravcu je itekako stvar kapitalnog ulaganja u našu budućnost, ne samo ekonomsku već egzistencijalnu, naučnu i na kraju kulturnu kao stvar civilizacijskog opstanka ako želimo da sačuvamo i održimo ideju ljudskog bića kao stvora koji sa pravom podiže glavu oko sebe i uvidja silne odnose i veze sa celokupnom tvorevinom kao i svoj pogled i duh koji gleda na gore i pita se zašto.

U samom radu je izložena pedagoški osmišljena metodologija rada kao i dobit od filosofije koja se uvodi kao deo obrazovno-vaspitnog rada sa decom. Zaista toplo preporučujem svakome da ga pročita iako ima prvobitnu odbojnost ka naučnom stilu izlaganja koji priznajem umeju da oteraju ponekad čitalačku publiku, ali sa ovim radom to garantovano nije slučaj.

 

[ivona]

4 hours ago, Михаило Луковић рече

Уважена,

Свакако сам уз Вас, само бојим се да је то борба против система. Каквог система? Система вредности који намеће глобални поредак. Коме треба робље које мисли. Слажем се и са колегом Александром. Кадар који треба да спроведе реформу је у таквом систему вредности где је битно да се "не замере" родитељима, деци, колегама, директору, како не би остали без посла. Начисто су обесправљени и за сваки и најмањи проблем ту су "одбори за заштиту од овог и оног". А највећи проблем је таблоидизација живота, кроз коју се намећу вредности у виду идола. Да не будем много скептичан, програми по којима деца уче су далеко флексибилнији него они по којима сам ја пре полавека учио, али резултат у виду губљења националног идентитета ме обеспокојава. Погледајте колико туђица има наш језик данас. Чак се свесно и намерно праве грешке у синтакси ("за понети" , "за неверовати"), чак и на јавним сервисима, а да не говорим на комерцијалним телевизијама. Питаћете се какве то везе има са филозофијом. Почнимо са језиком. Ако је он ствар поверења међу људима, а јесте, тада читав низ туђица збуњује велики број људи, па они многе ствари или не разумеју или недовољно добро разумеју, па је наш напор да створимо амбијент у коме ће слободно и отворено да разговарају о многим темама осуђен на пропаст. Да ли се то подразумева да један део народа који не зна добро енглески језик свакако мора да зна шта на излогу продавнице значи "Sale", или ће већ после неког времена јавно означену реч да овлаш региструје и пролази поред ње не читајући је, и још горе осећајући се при том инфериоран, исказујући уз то једну дозу скучености и губитка идентитета. Скучен човек са мањком идентитета има у извесном смислу и губитак достојанства, а то га онемогућава да у било ком смислу слободно расправља о било којој филозофској теми. У сваком случају едукација младих нараштаја мора да има једну дозу националног идентитета уз поштовање савремених достигнућа. Само тако ћемо да будемо спремни да прихватимо разговор о општим темама, јер не поштујући разлике не можемо да схватимо ни опште теме.

Михаило Луковић

 

 

 

Poštovani Mihailo,

Hvala Vam na podršci u vezi jedne teme koja se uglavnom čini kao nešto, što usled naših egzistencijalnih agonija, aktuelnih i onih koji odvajkad prate čovečanstvo,  što je krajnja i poslednja stvar. Ipak mišljenja sam da je vredi preispitati, pa makar provući kroz glavu, a evo i zašto.

Ako pročitate moj komentar odnosno odgovor Aleksandru videćete da se uglavnom slažemo oko svega što nažalost stoji u pozadini nekih dobrih ideja ili pokreta. Ja prva patim od anglosaksonizacije svog vokabulara, a to je ponajviše jer sam upućena da izvore svog stručnog usavršavanja uglavnom tražim na tom jeziku, a moram priznati da je to stvar obostrane ljubavi od najranijeg uzrasta, engleskog i mene :), ali šalu na stranu svakako razlog je kulturološka ekspanzija ove kulture i naša dozvola da je nekritički mahom implemetiramo u sve segmente naše kulture i jezika zapostavljajući svoje jezičko kulturno nasledje i milje. Jezik je presudan svakako u smislu da je  govor stvar mišljenja. Što je govor bogatiji u kvantitativnom , kao i kvalitativnom smislu to je mišljenje izvesnije da bude podržano moćnim alatkama koje omogućavaju da se um bavi apstraktnim idejama i da ih konačno evaluira i svojom voljom prihvata ili odbacuje. Dakle slažem se važno je sačuvati nacionalni identitet  kao i svoj nativni jezik i učvrstiti naraštaje da prevashodno budu temeljno izgrađena u svojoj kulturi i tradiciji, ali isto tako širiti svoja iskustva i znanja od drugih kultura. Upravo filosofija ume i može to. Ona nedvosmisleno uči decu da je veoma benefitno zauzeti perspektivu sa druge strane i sagledati pojam ili problem sa vise aspekata. To nazivamo u logičkom , ali i u emotivnom smislu razvoja deteta decentralizacija i osnova je jednog objektivnog mišljenja koje je tolerantno i fleksibilno i koje je otvoreno da uči, da se transformiše i da stremi ka maksimalno mogućem stupnju dometa mišljenja. To se svakako odražava na relacije tj. odnose koje će dete zauzimati prema svom bližnjem kao i prema svojoj okolini i načinu na koji joj pristupa. Opšte teme se čine tako daleke ali ako ne prihavtimo da su one stvar opštih istina ili u slučaju vernika Istine - Boga svaka pojedinačna situacija gubi svoj referentni okvir i smisao , a nama je dato vi to svakako znate kao lekar, bogatstvo jednog neokorteksta kome je to krajnji imperativ kroz sve metakognitivne aktivnosti. Tog dara se ne treba olako odricati. 

[Михаило Луковић]

Уважена Ивона,

Јако ми је драго да сте нашли времеа да се осврнете на оно што сам коментарисао. И заиста, у много чему се слажемо. Немам искуства у просветно-педагошком раду, тако да ми је јако тешко и да помислим да коментаришем за шта су деца спремна, а за шта нису да дају прави одговор на уложени напор, осим што ми је мајка била учитељица, а ја сам једно тридесетак година провео као лекар младих спортиста. Моје јављање има други смисао.

Имао сам срећу да ме унутрањи пориви и љубав према филозофији натерају да је под старе дане упишем и завршим. Наравно кад нисте мотивисани егзистенцијалним проблемима и кад нисте оптерећени нечим што би могло да се сврста под разна лична оптерећења (доказивање, сујета....) можете проблем да сагледате у његовој целовитости.

Прво што почнете да схватате је болна чињеница да је аналитичка филозофија, која је освојила многе просторе, па и овај, последица неутољиве жеље да се тражи апсолутна истина, у свету какав је наш, а који ми као несавршена бића покушавамо да докучимо. Нагла експанзија науке јако нас храбри у томе. Ако једној аналитичкој школи супротставите метафизику (па и религију, што није једно исто, мада многи склони аналитичкој филозофији сматрају да јесте), настаје отпор, као да се ради о смртном непријатељу. Један мој пријатељ уважени филозоф Томислав Новаковић у шали зна да каже, да може мете-језик, мета-ово или мета-оно, али не може метафизика. Имао сам срећу или несрећу, зависи како гледате на то, да учествујем на форуму Филозофског факултета док у једном тренутку није "укинут" из мени непознатих разлога. Да видите само шта поједини студенти филозофије изјављују за метафизику: "Глупа наглабања која су потпуно нејасна." Ја сам довољно стар да сам проживео и прогон метафизике од стране марксистичког приступа, што је било готово идентично. А филозофска мисао сем задњих век и по почивала је на метафизици.

Највећа несрећа је што савремена филозофија (у Европи) све више цитира  прекоокеанске ауторе чија учења трају мање од људског века, а свако ново име труди се да "измисли" свој приступ. Све то нажалост одавно је стављено у функцију интереса њиховог друштва (прочитати само Ролсово виђење праведности).

Резултат такве филозофије, где се све веома лако релативизује после неког времена, и где се решења траже у могућим практичним (као у политици) решењима, а не принципијелним, најсликовитије се огледа у речима два њихова водећа етичара (Питера Сингера и Савулескуа), а које су изречени на другом програму РТС-а: "у чему је етички проблем генетски модификовати људски геном и правити паметну децу? Можда једино у томе што ће неко да има новац, а неко, не за ту намену?" Зар је онда чудо што се праве Закони о еутаназији. Колатерална штета? Један наш професор филозофије из Београда отишао је у такву средину и кад сам видео његову књигу, која са "филозофског аспекта" обрађује сексуалне проблеме, просто сам се упитао каква је разлика између те књиге и приручника из сексологије. Као филозоф једино што је требао и морао да напише из те области је Метафизика полности, али у тој теми не би могао да посвети читаво поглавље хомосексуалности, које је сад хит.

Дакле, криза такве филозофије се најочитије огледа у у етици, а она је оно најосетљивије место где би требали да се обратимо младима. Шта је добар човек? То је прво и главно питање на коме би требали да инсистирамо у раду са децом. Друго осетљиво место је да научимо децу да правилно схвате скептичко мишљење, не као релативизовање свега и свачега него као подстицај у трагању за истином.

Пошто сам се много расписао, желео бих на крају да рехабилитујем логику, коју сте мало тамније офарбали, као дисциплину која нас води ка исправном размишљању, а не ка истини, јер она је метода. Таутологија нам само говори да је лева страна релације, једнака десној, и ништа више. Слажем се са вама да је и сам Витгенштајн увидео да није у праву што се надао да ће логика да га води ка истини, исправном анализом основних ставова. Али без ње као методе не можемо.

С поштовањем,

Михаило Луковић 

[александар живаљев]

2 hours ago, ivona рече

Dakle mišljenja sam da bilo filosofija, inkluzija ili kompletna reforma obrazovanja mora poći iz naših ruku i da bude uokviru sistema koji je deo državnog aparata koji mora da snosi odgovornost pri tome. toliko o projektima sa strane  i moj stav o tome.

Надам се да ће нас бити све више са таквим ставом, уз нужну ограду да у супротстављању "инстант просвјетним програмима", никако нијесмо сами. Најбољи дио педагошког свијета, напротив, на нашој је страни. Проблем је што то никако финансијски не одговара касти "експерата за образовање" који су направили цијеле "дискурзивне тврђаве" и образовну бирократију која опслужује те "тврђаве", да би заштитили своје привилегије.

[ivona]

On 1.11.2016. at 21:53, Михаило Луковић рече

Уважена Ивона,

Јако ми је драго да сте нашли времеа да се осврнете на оно што сам коментарисао. И заиста, у много чему се слажемо. Немам искуства у просветно-педагошком раду, тако да ми је јако тешко и да помислим да коментаришем за шта су деца спремна, а за шта нису да дају прави одговор на уложени напор, осим што ми је мајка била учитељица, а ја сам једно тридесетак година провео као лекар младих спортиста. Моје јављање има други смисао.

Имао сам срећу да ме унутрањи пориви и љубав према филозофији натерају да је под старе дане упишем и завршим. Наравно кад нисте мотивисани егзистенцијалним проблемима и кад нисте оптерећени нечим што би могло да се сврста под разна лична оптерећења (доказивање, сујета....) можете проблем да сагледате у његовој целовитости.

Прво што почнете да схватате је болна чињеница да је аналитичка филозофија, која је освојила многе просторе, па и овај, последица неутољиве жеље да се тражи апсолутна истина, у свету какав је наш, а који ми као несавршена бића покушавамо да докучимо. Нагла експанзија науке јако нас храбри у томе. Ако једној аналитичкој школи супротставите метафизику (па и религију, што није једно исто, мада многи склони аналитичкој филозофији сматрају да јесте), настаје отпор, као да се ради о смртном непријатељу. Један мој пријатељ уважени филозоф Томислав Новаковић у шали зна да каже, да може мете-језик, мета-ово или мета-оно, али не може метафизика. Имао сам срећу или несрећу, зависи како гледате на то, да учествујем на форуму Филозофског факултета док у једном тренутку није "укинут" из мени непознатих разлога. Да видите само шта поједини студенти филозофије изјављују за метафизику: "Глупа наглабања која су потпуно нејасна." Ја сам довољно стар да сам проживео и прогон метафизике од стране марксистичког приступа, што је било готово идентично. А филозофска мисао сем задњих век и по почивала је на метафизици.

Највећа несрећа је што савремена филозофија (у Европи) све више цитира  прекоокеанске ауторе чија учења трају мање од људског века, а свако ново име труди се да "измисли" свој приступ. Све то нажалост одавно је стављено у функцију интереса њиховог друштва (прочитати само Ролсово виђење праведности).

Резултат такве филозофије, где се све веома лако релативизује после неког времена, и где се решења траже у могућим практичним (као у политици) решењима, а не принципијелним, најсликовитије се огледа у речима два њихова водећа етичара (Питера Сингера и Савулескуа), а које су изречени на другом програму РТС-а: "у чему је етички проблем генетски модификовати људски геном и правити паметну децу? Можда једино у томе што ће неко да има новац, а неко, не за ту намену?" Зар је онда чудо што се праве Закони о еутаназији. Колатерална штета? Један наш професор филозофије из Београда отишао је у такву средину и кад сам видео његову књигу, која са "филозофског аспекта" обрађује сексуалне проблеме, просто сам се упитао каква је разлика између те књиге и приручника из сексологије. Као филозоф једино што је требао и морао да напише из те области је Метафизика полности, али у тој теми не би могао да посвети читаво поглавље хомосексуалности, које је сад хит.

Дакле, криза такве филозофије се најочитије огледа у у етици, а она је оно најосетљивије место где би требали да се обратимо младима. Шта је добар човек? То је прво и главно питање на коме би требали да инсистирамо у раду са децом. Друго осетљиво место је да научимо децу да правилно схвате скептичко мишљење, не као релативизовање свега и свачега него као подстицај у трагању за истином.

Пошто сам се много расписао, желео бих на крају да рехабилитујем логику, коју сте мало тамније офарбали, као дисциплину која нас води ка исправном размишљању, а не ка истини, јер она је метода. Таутологија нам само говори да је лева страна релације, једнака десној, и ништа више. Слажем се са вама да је и сам Витгенштајн увидео да није у праву што се надао да ће логика да га води ка истини, исправном анализом основних ставова. Али без ње као методе не можемо.

С поштовањем,

Михаило Луковић 

Poštovani Mihailo,

Ne mogu da izrazim u kojoj meri mi je bilo zadovoljstvo da čitam vaše komentare na temu koju sam postavila i u kojoj meri su me svakako motivisali da promislim o nekim stvarima koje ste sjajno naglasili. Slažemo se gotovo oko svega, a ponajviše mi je zanimljivo kako ste primetili da svakako gajim jednu rezervu, verovatno iz nekih više subjektivnih neartikulisanih razloga prema logici. Odgovor bi mogao biti u tome što sam ja u suštini jedan empirista, a mogu da kažem i nativista. Gledajući razvoj dece, rane korake u njihovom razvoju mišljenja došla sam do zaključka ono što prethodi logici je veoma možda presudna stvar, a to je intuicija podržana motivacijom (možda bolje reći nagonom?) Dalje ta intucija poprima nove razmerere i u skladu sa logičkim aparatom može biti artikulisana u jedan posve originalan čin ili produkt mišljenja. Intuicija po iskustvu velikih umova uvek ili skoro uvek prethodi velikim naučnim otkrićima pre nego se ona svedu na formulaciju ili brojke koje treba da predstavljaju jednu naučnu istinu. To je jedan neverovatan kvalitet ljudskog duha i meni je neverovatna njegova psrega sa motivacijom koja obično dolazi izvan samog subjekta i gotovo uvek je stvar relacije da se svet otkriva iznova. Dakle tautološke relacije služe nama da doživimo tu relaciju pojmovno i da je artikulišemo uslovno rečeno simbolima ali ne znam da li će te se složiti, ja nisam toliki optimista ili idealista da istinitost pojma ograničim logičkim relacijama posebno pojmovima najvišeg reda Istina, Lepota, Dobro, iako kao što vi kažete oni sve više gube na značaju i zanima nas ispravna računica čak i kad se ona primenjuje u oblasti etike i nauke koje su humanističke. A medicina i etika? Veoma bolno pitanje, defintivno smo debelo zalutati i odlutali upravo jer kao što sam i ranije napisala čovek nije objekat i hvala Bogu izmiče računici, a ja kao vernik i zakleti ontolog ako moram da se opredelim za pravac :), naslućujem zašto ali to je već jedna druga tema.

Da, upravu ste kada kažete da je nama važno da deca ''znaju'' šta je dobar čovek, ali ja mislim da im je mnogo važnije da shvate ko je dobar čovek, i nije stvar upitne zamenice već presudne odrednice u smislu , šta dobar čovek čini ili šta sve čini dobrog čoveka već ko sam ja ? Ko sam ja da jesam autentičan i na samom kraju kad shvatim ko sam, u čemu je svrha biti dobar, iz utilitarnih razloga? opšteg dobra u najboljem slučaju? eto nas u ćorsokaku u koji se civilazacija vazda zakucava jer tu smisla nema i zato nemamo tačku u svim pravcima filosofske misli, nema rešenja za ovo naše napaćeno biće jer jedina egzistencijalna izvesnost je smrt i od toga bežimo na ovaj ili onaj način. U čemu je nada onda, smisao, pitaće onda deca, zašto da budem dobar kada ću ionako umreti ili zašto da budem ucenjen da budem dobar da bih nastavio da postojim? Odgovor koliko god oni nas ubedjivali da od metafizike nema vajde ipak leži u meta iskustvima, a ja bih rekla u meta relacijama.

Hvala vam jos jednom zaista!

[ivona]

On 1.11.2016. at 22:41, александар живаљев рече

Надам се да ће нас бити све више са таквим ставом, уз нужну ограду да у супротстављању "инстант просвјетним програмима", никако нијесмо сами. Најбољи дио педагошког свијета, напротив, на нашој је страни. Проблем је што то никако финансијски не одговара касти "експерата за образовање" који су направили цијеле "дискурзивне тврђаве" и образовну бирократију која опслужује те "тврђаве", да би заштитили своје привилегије.

ne bih mogla bolju formulaciju i konstataciju stanja od ove koju si ti napisao sama da napravim, bukvalno ali bukvalno je tako da preteram rekla bih kineski zid su napravili!

[Михаило Луковић]

Уважена Ивона,

Мој друг филозоф Томислав Новаковић каже: "Коме је крст јасан, њему је све јасно". У једној анализи Кантовог учења (књига од око 800 страна) он управо инсистира на томе да се као основ идентитета узме конкретно ЈА, а не неко апсолутно ЈА. То конкретно ЈА је место додира са Богом. Учинимо све да атрибуте добра уградимо у себе. Колико сам Вас разумео, то је Ваша порука, са којом се апсолутно слажем. Овде је реч о едукацији. Деца морају да схвате да ход ка добру није нимало лак. Поменули сте утилитаристичку етику као пример извитоперености. Слажем се са Вама. Мој приступ етици је деонтолошки и неке радове које сам писао углавном се базирају на њој. Рецимо да сам за дипломски рад имао Еутаназију, те да сам против себе имао оне који су били присташе утилитаристичке етике. Човек мора да прође много тога да би постао прави.

Сасвим се слажем са Вама да је дедукција, која почива на интуицији легло генија, а не строго логичка метода која почива на индукцији. Али логика је гарант да је неко мишљење исправно (а не истинито, јер то зависи од улазних параметара). На томе почива и развој науке (борба хипотеза). О томе су писали Дијем и Квајн, са малим разликама.

Зато у школи треба да постоји  веронаука, као гарант неких етичких вредности, и наука. Неверујући се упињу да докажу како је веронаука назадна и непотребна, а онда немају решења за етичке квазимодо научнике. За оне који би еутаназијом да убијају, оне који би да брљају по геному деце, или да поубијају на овај или онај начи хиљаде људи како би смањили број људи на планети. Нису често ти приступи тако очигледни, али тренутно је на делу спиновање да се оправда бомбардовање осиромашеним уранијумом. Упиру се појединци да докажу како  то није штетно, а ја постављам једноставно питање: "Због чега се мењају громобрани који су прављени на сличном принципу?" Чак постоји и Закон о томе. О ГМО храни и да не причам.

С поштовањем 

Михаило

[ivona]

On 3.11.2016. at 21:29, Михаило Луковић рече

Уважена Ивона,

Мој друг филозоф Томислав Новаковић каже: "Коме је крст јасан, њему је све јасно". У једној анализи Кантовог учења (књига од око 800 страна) он управо инсистира на томе да се као основ идентитета узме конкретно ЈА, а не неко апсолутно ЈА. То конкретно ЈА је место додира са Богом. Учинимо све да атрибуте добра уградимо у себе. Колико сам Вас разумео, то је Ваша порука, са којом се апсолутно слажем. Овде је реч о едукацији. Деца морају да схвате да ход ка добру није нимало лак. Поменули сте утилитаристичку етику као пример извитоперености. Слажем се са Вама. Мој приступ етици је деонтолошки и неке радове које сам писао углавном се базирају на њој. Рецимо да сам за дипломски рад имао Еутаназију, те да сам против себе имао оне који су били присташе утилитаристичке етике. Човек мора да прође много тога да би постао прави.

Сасвим се слажем са Вама да је дедукција, која почива на интуицији легло генија, а не строго логичка метода која почива на индукцији. Али логика је гарант да је неко мишљење исправно (а не истинито, јер то зависи од улазних параметара). На томе почива и развој науке (борба хипотеза). О томе су писали Дијем и Квајн, са малим разликама.

Зато у школи треба да постоји  веронаука, као гарант неких етичких вредности, и наука. Неверујући се упињу да докажу како је веронаука назадна и непотребна, а онда немају решења за етичке квазимодо научнике. За оне који би еутаназијом да убијају, оне који би да брљају по геному деце, или да поубијају на овај или онај начи хиљаде људи како би смањили број људи на планети. Нису често ти приступи тако очигледни, али тренутно је на делу спиновање да се оправда бомбардовање осиромашеним уранијумом. Упиру се појединци да докажу како  то није штетно, а ја постављам једноставно питање: "Због чега се мењају громобрани који су прављени на сличном принципу?" Чак постоји и Закон о томе. О ГМО храни и да не причам.

С поштовањем 

Михаило

Poštovani Mihailo da li postoji ikakva mogucnost da se procita vas rad o Eutanaziji?jos uvek mi je veoma tesko da zauzmem konacan stav o tome jer verujem da je to jedino moguce kada se covek nadje u takvom licnom  iskustvu?

Mozda je preteska prica za ovu temu,ali zanima me vase misljenje o ovom clanku tj. o odluci porodice da sprovedu eutanaziju nad svojom cerkom i prisile ceo svet da se suoci delimicno sa njihovom uzasavajucom agonijom ponajvise same devojcice.

Hvala!

 

www.6yka.com/novost/116549/istina-iza-fotografije-koja-je-potresla-svet

[Михаило Луковић]

Уваена Ивона,

Рад сам писао у специфичним околностима, скоро без помоћи. Имао сам на располагању текстове из књиге Медицинска етика, имао сам обавезу да школски одрадим тему. Све у свему одрадио сам уз велики напор (јер радим цео дан посао од кога живим), рад за три месеца и послао на рецензију. Речено ми је да треба да га одштампам и пошаљем на комисију за две-до три седмице, како би био усвојен. Ни речи о томе шта треба да исправим, додатно обрадим.... Урадио сам тако. Испит је прошао у коректним релацијама, па и ако није било неслагања са мојим ставовима, видео сам да нису баш све лагано прихватили. На почетку сам имао једно деликатно питање од стране председника комисије, тако да сам га директно упитао:"Професоре, да ли би ви могли да убијете човека?". Човек је отмено побледео (иначе је пола године разлика међу нама у годинама, па ме вероватно зато није избацио са испита) и прокоментарисао:"Ала сте ви колега експлицитни!". Одговорио сам му да је и убиство под било којим изговором веома експлицитно, па сам га зато и питао. На испиту сам добио 10. Рад можете прочитати са мог сајта: www.doctoricacak.com .

Пошто је рад рађен за потребе дипломског испита, можда Вам неће дати експлицитан одговор у облику у коме желите. Пре него што почнем да причам о мом ставу о том проблему рећићу Вам да сам као студент боравећи на инфективној клиници давне 1973. године, затекао на респиратору младића Стевана који је ту био заробљен седамнаест година. Написао је тако дивну збирку песама. Сетите се Стивена Хокинга. Ви сте дошли до једне тужне приче, а верујте да их има стотине. У осталом лекари током свог живота раде углавном са тужним причама. Видим да сте и Ви у дилеми. А еутаназија је у крилу утилитариста. Та тема је дошла у први план "јавноздравственог" разлишљања (данашњи накарадни назив), не када је до тога довела нека од хиљаде тужних прича, него кад је јавни новац постао угрожен. Наиме, када је ниво здравствене заштите подигнут до те мере да се спасе организам, али не и мозак, јер он умире први, готово за колико знам, а нисам неуролог, око два минута, и када су трошкови у развијеним земљама за лечење таквих људи достигли енормне размере, посегнуто је за "практичним решењима". Наравно, у складу са традиционалним приступом моралу, неке средине су биле отвореније према тим расправама, а неке нису, па је тако и кренуло. О томе можете да прочитате у раду. Прво, на шта су се наслонили, као најачи аргумент, присталице еутаназије су посегле за достојанство, јер човек је биће које по нашим, а и схватањима филозофа (гле чуда, метафизичара, а не аналитичара), поседује слободну вољу, па самим тим и достојанство. Па би рецимо рекли да сам ја навео пример две особе које су истина доста физички хендикепиране (а ја сам их навео само као аргумент колико се вреди борити за живот), али су ментално здраве. Овде се отвара питање шта значи да човек поседује достјанство и када га губи. Тренутком смрти? Достојанствена смрт? Шта ми уопште знамо о res cogitans, или овде причамо о res extensa? Овде ћу изнети свој лични став, а он је да се достојанство једног човека може видети у духу других људи као лик у огледалу. 

Други веома битан став у овом проблему је сам процес еутаназије. Какав је положај појединих учесника? Нека искуства у земљама које законски спроводе еутаназију говоре о високом степену злоупотребе и права на еутаназију и нивоу оних који спроводе и одлучују о њој. То сам такође написао у раду. Ту сам чак израчунао по датим параметрима колико сваки лекар по нашим стандардима треба да изврши еутаназија ако буду одобрене. Замислите сад лекаре који две хиљаде година улазе преко прага отворених врата свих пацијената, како полако почињу да доносе смрт. Због ово треба разумети и зашто сам написао анализу прве и задње верзије Хипократове заклетве, где сам прву окарактерисао као искрен чин, а задњу као крајње политички мотивисан чин (Анализа Хипократове заклетве као говорног чина). Додајте томе ниво корупције не само код нас (а који је очајан), него и у свету и добили уместо имена доктор и надимак смрт. Не ради се овде само о себичности лекара. Треба да разумете некога ко је живот посветио чињеници да ће да помаже људима, сад одједанпут треба да убија по Закону, јер ако се он донесе, тада је то радна обавеза. Имамо ли ми претходно обавезу да добијемо право на приговор савести? Замислите сад војника који на основу приговора савести може да не носи пушку, а ја који сам као положио заклетву да ћу се борити за људски живот да убијам. ((Да овде направим малу дигресију и кажем реч о још једној глупости која је дигнута на пијадестал. На велика звона отварају се Хосписи (места на којима се води брига о најтежим болесницима са разних одељења). Четири, пет или више месеци или година они воде битку са најтежим болестима и узгред навикну на средину, окружење, међусобно се боре, а онда у једном тренутку кад и сам види да је много лоше и да му духовна подршка највише трена ти га једноставно штиклираш. Једноставно му кажеш, нема шансе, иди. И сломиш га. Свестан је он да је на неком путу, али док је на познатом терену још увек гаји наду. Са друге стране радимо инклузије. Рома, оболелих од церебралне парализе, слабовидих, оних који слабо чују, хендикепираних на овај или онај начин. И то је све за похвалу. Зашто то радимо? Да их кроз заједнички дух ојачамо и дамо им шансу да јачају своју вољу. Зашто онда оне терминално оболеле вадимо из котарице као гњиле крушке и стављамо на гомилу да заједнички брже "труле". Мука ми је од ове паралеле, али је то тако. Нови поредак. Потребан је сваки и најмање радно способан човек, али они без шансе не требају никоме. Наравно, ова задња реченица је само моја и нешто што им највише замерам, јер ме терају на срџбу.))

Следећи проблем је наравно социолошк-законодавне природе. Ми живимо у свету какав јесте. Био он униполаран или мултиполаран, ми свакако о томе нећемо да утичемо. Као што нећемо моћи да учествујемо у креирању закона на начин као што би ми то желели. Овде се једноставно не ради о томе да смо кукавице или чланколисци, него једноставно о технологији власти. Постоје фини и они притисци који су експлицитни. Постоји у сваком народу и традиционалан начин односа према смрти. Онај који буде хтео да утиче на моралну мапу једног простора веома ће озбиљно да је проучава, па ће тек затим да кроз спиновање, поткупљивање, уцене и озбиљне притиске да покуша да утиче на законодавца. И није важно да ли се неки донешен закон добро спроводи или не, ако је донешен, без обзира на традиционалне ставове он може много да уздрма морал једне средине који је формиран стотинама година. Знајући све то у раду сам се заложио за право на приговор савести као неотуђиво право лекара.

Као што видите тема је веома широка и за многе који је прате са стране релативно једноставна, јер се определе за једну или другу страну, а пошто је болна одустају од било каквих анализа. Једном приликом је један од саговорника апелујући на "достојанствену смрт" описао смрт двојице колега који најбоље илуструје неке дилеме. Обојица су наиме учинила самоубиство. Један је то у крајњој беди и депресији урадио вешањем, а други је у нервном растројству скочио кроз прозор. Е па ако је то тема за расправу о еутаназији, а поставио је интелектуалац, шта је остало за приучене, (а ту убрајам и највећи број политичара који ће сутра да доносе закон).

Не знам да ли сам помогао у неким разјашњењима, али апсолутно Вам стојим на располагању за било које питање из ове области, као саговорник, а не као неко ко много познаје област.

Узгред, не знам да ли сте чули за Копаоничку школу права. Без обзира што је ово јавни сајт и због тога могу да имам реперкусију, они ме много подсећају на Г17, а они су елита у домену права. Једним чланком "Чему журба-Еутаназија" обратио сам им се после њиховог позитивног става о еутаназији, пре него што су лекарска удружења донела такав став. Још нисам добио договор.Чему журба (1).doc

Поздрав Михаило,

ПС. Нисам сигуран да је ово коначна верзија пошто куцам са другог рачунара, а не са оног на ком су ми финални лекторисани радови. Унапред опростите.

Михаило