Primjerni građani i ostvareni ljudi, "domci"

[Дијана.]

Bivši štićenik Centra za nezbrinutu decu: Zvečanska mi pokazala put

Bojana CARANOVIĆ | 16. oktobar 2016. 16:00 | Komentara: 3

Dragoljub Mihailović o domu u kom je odrastao, školovao se i postao svoj čovek. Danas kao socijalni radnik brine o deci slične sudbine

Dragoljub Mihailović

Dragoljub je danas diplomirani socijalni radnik, ali još ne radi posao u struci, bavi se humanitarnim radom, dariva svoju "kuću" u Zvečanskoj kad god može. Stabilan je, sređen i zadovoljan mlad čovek.

- Zvučaće surovo, ali kada su me, sa sestrom i dva brata, kao osmogodišnjaka, socijalni radnici odveli iz Kovačevca kod Mladenovca, za nas je to bio spas - priča Dragoljub. - Život u roditeljskom domu bio je sve osim mesto sigurnosti, topline i normalnog detinjstva. Pamtim glad, strašno siromaštvo, oca alkoholičara koji maltretira majku i braću i sve što zaradi potroši na piće... Pamtim i neprospavane noći, kada me majka, jer sam se bojao da ostanem sam u kući, noću vodila po njivama i baštama da krade povrće, ili šta god pronađe, da bismo sutra imali šta da jedemo...

I tri godine pre te 1989. godine, kada je Dragoljubu, Miroslavu, Miroljubu i Mariji Zvečanska postala kuća, bili su smešteni u Dom u Beloj Crkvi. Proveli su tamo godinu dana, pre nego što su ih roditelji kombijem "ukrali" i vratili kući.

- To je bio neki kratak period njihovog pomirenja - kaže Dragoljub. - Znam da sam do Mladenovca sedeo na gajbi piva, a ne sećam se ni da sam bio srećan, ni šta mi je to značilo. Ali, konačno, kada sam imao osam godina, starija braća 15 i 11, a sestra šest, razveli su se. Majka se samo pokupila i otišla.

Kako kaže, nikada neće da zaboravi scenu kad su ih sve četvoro socijalni radnici po dolasku u dom odveli u prodavnicu.

- Kupili su nam sve, jakne, patike, majice, pantalone... Sve što nikada nismo imali. Tada je bilo više para za institucije. Imali smo tri obroka, bili smo siti, dobijali kasnije džeparac. Dobio sam mogućnost da igram fudbal, budem veoma uspešan i otvorim sebi mnoga vrata sportom, a na Specijalnoj olimpijadi 2003. u Irskoj bio sam u timu koji je doneo srebro. Imao sam šansu da preživim, da se borim i izvučem. Mislim da sam je iskoristio.

Za najstarijeg brata Miroslava, kako kaže Dragoljub, nažalost, već je bilo kasno. U Zvečansku je već došao kao problematičan. Alkohol i sitne krađe brzo su ga odveli u popravni dom "Vasa Stajić".

Majka se pošto ih je napustila preudala i ima dve ćerke i od njih šestoro unučadi u Svilajncu. Sa njom je, priča Dragoljub, u kontaktu, ali kako kaže, nema tu dubljih osećanja. Otac je pre 10 godina preminuo.

- Ne stidim se ničega, nikoga ne krivim, i kao da nemam ni jednu jedinu emociju vezanu za detinjstvo i roditelje. U Zvečanskoj sam najiskrenije zahvalan Zoranu Milačiću, sadašnjem generalnom direktoru. Samo procena pravog pedagoga, želja da pomogne i sasluša dete, njegov gest i spremnost da me "izvuče" u momentu kada se činilo da i ja idem pogrešnom stazom, mene su izveli na pravi put.

I danas se često čuje, kaže, sa njim. Smatra ga istinskim prijateljem. U Zvečansku odlazi redovno za svaku Novu godinu sa paketićima za decu, ali i drugim prilikama kada sakupi ma kakvu pomoć za decu kojoj je ona najpotrebnija.

- Zahvaljujući Zvečanskoj upisao sam fakultet, a kada sam pomislio da mi je to teško, u glavi mi je bilo jedino da ću izigrati Zoranovo poverenje - kaže Dragoljub. - Zaposlio sam se u 19. preko Omladinske zadruge i od tada nikada više nisam bio bez posla. San mi je još jedino da imam svoj stan.

ZASLUŽIO SAM TAJ ŠAMAR

- IMAO sam 15 godina i počeo sam da izigravam mangupa. Pitao sam vaspitača da izađem uveče, ali nisam dobio dozvolu. Izašao sam kroz prozor, ali sam se oko 10 uveče vratio, ulazeći na vrata. Sačekao me vaspitač sa šamarčinom. Bio sam postiđen, znao sam da sam pogrešio, da sam zaslužio taj šamar. Danas takvo vaspitanje nije prihvaćeno, a ja sam, eto, zahvalan na toj "vaspitnoj" pljuski kaže Dragoljub.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html%3A630220-Bivsi-sticenik-Centra-za-nezbrinutu-decu-Zvecanska-mi-pokazala-put

[Дијана.]

https://sr.wikipedia.org/sr-el/Станко_Станић""

Stanko Stanić (Utulovići, FNR Jugoslavija, 8. maj 1954) je rektor Univerziteta u Banjoj Luci i redovni profesor na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci.

 

Rođen je u Utulovićima, u blizini Foče, 8. maja 1954.^[1] Osnovnu školu i Gimnaziju je pohađao u Banjoj Luci.

Završio je studije na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci gde je diplomirao 1978. Magistrirao je 1981. na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu, a doktorirao 1985. na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu.^[1] Na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci je zaposlen od 1979. Redovni profesor postao je 2006, a prije toga je bio vanredni profesor od 1995. godine. Bio je dekan fakulteta između 1998. i 2006, kada je izabran za rektoraUniverziteta u Banjoj Luci. Dana 16. maja 2012. izabran je jednoglasno za rektora, što mu je drugi mandat.^[2]

 

http://www.efbl.org/lat/o-nama/nastavnik/4/stanko-stanic/

dr Stanko STANIĆ, redovni profesor 
 

	Kabinet:	IV sprat, 404
	Telefon:	+387 51 430 024
	E-pošta:	[email protected]
	www:	www.efbl.org/stankostanic
	Katedra:	Katedra za kvantitativne analize i informatiku
	Predmeti:	Ekonomsko-matematički modeli i metode Kvantitativne finansije Napredna ekonometrija
Funkcija:	Rektor
Konsultacije:	Srijedom i četvrtkom 7.30-9.00
Uža naučna oblast:	Operaciona istraživanja

 

"Osnovnu školu i Gimnaziju je pohađao u Banjoj Luci."

Ono što ne piše tu, je da je tad živio u Domu "Rada Vranješević", i da se odatle školovao... Pokušaću da nađem nešto i o tome...

uspjela

 

Kada je riječ o studijama, direktor ističe dobru saradnju sa privatnim univerzitetom NUBL, koji im je pomogao u smislu donacije za srednjoškolce, koji su završili školu i izrazili želju da studiraju. Za njih su omogućili kompletno besplatno studiranje, a nadaju se da će sličnu saradnju imati i sa drugim fakultetima. Kada govorimo o štićenicima Doma koji su visokoobrazovani, neizostavno je pomenuti rektora banjalučkog Univerziteta Stanka Stanića.

“Ja uvijek ističem primjer Stanka Stanića koji je dijete ovog Doma, a evo sada je na tako visokoj poziciji. Što se tiče konkretno današnje situacije imamo tri momka koji su stvarno uspješni studenti, redovno polažu ispite i mogu da kažem da danas- sutra, ako Bog da, da ostanu da rade u ustanovi ili negdje mislim da će stvarno uspjeti u životu”, kaže nam Kajkut.

http://djecijidom.com/?p=543

[JESSY]

vrlo lepi primeri...daj Boze da ih bude sto vise....

[JESSY]

kako je to divan osecaj kada uspes da zalutali ovce izvedes na pravi put....

 

 

Naše sagovornice veoma su ponosne kad neko dete postiže zapažene rezultate jer taj uspeh doživljavaju i kao svoj.

Svako ima svoju životnu priču i uvek je najlakše slušati samo srećne ljude. Na tužne priče uglavnom odmahujemo glavom i razmišljamo: “Kako je dobro što se to ne dešava nama” i tu se svaka priča završava. A ne bi trebalo da se stavi tačka, tu treba da počne razmišljanje o životu.

Foto: Milena Đorđević

Svoju priču ovde započinje simpatični dečko po imenu Vlasta.

- U dom sam došao 1999. godine, tad sam imao samo šest godina. Zajedno sa mnom tu su bili i brat i sestre – kaže on i nastavlja:

- Za oca ne znam i ne želim da znam, s bratom i sestrom sam u kontaktu. Pošto sam najmlađi, brat i sestra su tokom svog boravka u domu brinuli o meni, ali je život poput romana udesio takav scenario da sam ja pomogao sestri da ode u Francusku gde sada živi i radi.

Foto: Milena Đorđević

Ovaj simpatični dečko je ponos i doma jer je sad uspešni student Ugostiteljsko-turističke škole. Do diplome mu je ostao samo još jedan ispit.

- Tokom boravka u domu proputovao sam dosta, svake godine negde idem, a imam planove da započnem sopstveni posao i da se osamostalim – kaže ovaj dobroćudni dečko ističući da je tokom osnovne škole bio suočen s pitanjima vršnjaka o svom poreklu, a bilo je i sažaljenja.

Tafiljova borba pak počela je od malih nogu. Veoma rano je morao da odraste. Od 2008. je u domu, samionicijativno je došao u nameri da tako mali uzme život u svoje ruke.

Foto: Milena Đorđević

- Rođen sam na Kosovu, s 15 godina sam došao u dom jer sam želeo da nastavim školovanje, a u svojoj porodici nisam imao uslove jer su se roditelji protivili tome. Shvatio sam da mi je ovo rešenje – priča on dodajući da povremeno održava kontakte sa sestrom.

Tafilj ponosno priča da uspešno radi na ostvarenju svojih ciljeva. Uspeo je da završi srednju školu, čak je išao vanredno, pa sad može da se pohvali s dve diplome, a upisao je i Defektološki fakultet.

Psiholog Lidija Marković za njega kaže da se posebno izdvaja od drugih po empatiji i brizi za druge.

Foto: Milena Đorđević

- Volontiram u Svratištu za decu sa ulice jer osećam potrebu da pomažem, a član sam i Crvenog krsta. Način na koji sam odrastao i živeo podstiče me da pomažem drugima – kaže on.

Ipak, najveći vragolan među momcima iz doma je Joca.

Za njega kažu da najviše voli da radi za dobrobit doma i da je veoma poslušan.

- Bio sam u Svratištu. Kao mali sam bežao od kuće. Boravio sam na ulici. Kad sam prvi put došao u ovaj dom tu sam proveo 15 dana i ponovo sam pobegao. Nakon mesec dana provedenih na ulici, rešio sam da se vratim jer mi je dosadilo da se smucam – prića ovaj dečko.

Foto: Milena Đorđević

Džavid, momak od 22 godine, sportista i uzoran student Visoke sportske škole i ambiciozan ragbista Partizana, imao je težak životni put. Međutim, po njegovom osmehu i prijatnosti se to ne bi moglo zaključiti.

- U ovom domu sam od 2000. Pre toga sam bio u drugom domu od svoje treće godine. Došao sam sa šest godina. Uvek sam tokom odrastanja nailazio na sažaljenje i bio sam suočen s pitanjima i čak čuđenjem kako “jedno dete iz doma” može da bude uspešan student i dobar dečko – započinje svoju ispovest Džavid.

Ovaj fini mladić nam uz osmeh priča o svojim uspesima, o ragbiju i o tome kako trenira i uči ovom retkom sportu mlađe od sebe.

Foto: Milena Đorđević

- Zahvaljujući domu i sportu kojim se bavim proputovao sam mnogo. Nikad nisam imao problem s tim što sam dete iz doma, naučio sam da živim s tim – tvrdi Džavid.

Boravak u domu, par sati koji smo proveli s ovim divnim mladim ljudima, pokazuju da iza sveta u kome mi živimo, postoji i svet tananih duša. Svaka od njih ima svoju priču i pitanje: Zašto?

Ovi heroji života, kako ih psiholog Lidija zove, zaslužuju svoje mesto pod suncem, a nama ostaje da se zapitamo šta je iza tog parčeta sveta kojem oni pripadaju.

Foto: Milena Đorđević

Hrabrost, odvažnost i jačina koja ih krasi treba svima da bude opomena i znak da možda i od naše tople sobe i porodičnog okruženja u koji smo ušuškani postoji nešto još toplije i uzvišenije, a to su srca ovih mladih ljudi.

Jer, oni su heroji života!

http://www.telegraf.rs/vesti/1460189-oni-su-heroji-zivota-zavirite-u-dom-za-decu-bez-roditeljskog-staranja-foto

[Дијана.]

 

[Ненад Р.]

Ово су заиста предивни примери како људи који су имали проблематично детињство су одрасли у добре људе.