„Прихвати ме таквог, какав сам!“ Можемо ли то захтевати од других?

[JESSY]

Потребу за откривањем и неговањем оног аутентичног у нама, на жалост, све чешће и са невероватном самоувереношћу олако бркамо са вулгарном бестидношћу. Међутим, за прво је неопходан константан труд самосагледавања, а за друго није потребно ништа осим отровног себеобожавања.

Проблем је у томе што его све цензурише и заборавља (=потискује) оно што је болно, а при томе увек жели да се осећа предивно, егзалтирано. Али, од јаке жеље за блаженством уједињене са наивношћу не постижемо испуњење, већ постајемо плен своје пале природе.

Зато да се не бисмо изгубили на том путу изнимно је важно допустити умирање оним вредностима и приступима унутар психе који нам више не могу помоћи. Значајну пажњу овде ваља посветити оним дуговечним поставкама које живот чине пресигурним, презаштитничким и гоне нас да живимо као муве без главе; уместо да ход по стази самопознања ускладимо са својим потребама и могућностима. Ово, опет, никако не значи да се требамо бацати у неку мучну или насилну ситуацију, али неопходно је да одредимо нешто у свом животу за шта смо спремни да се потрудимо и са расуђивањем уђемо у одређене ризике. То је један од могућих путева душевног преображаја и духовног узрастања.

И да не би било забуне – љубав према себи јесте неопходна, међутим то никако не подразумева произвољно угађање сопственим слабостима. Како да се снађемо у том лавиринту? Ако смо хришћани одговор на то питање можемо пронаћи у Јеванђељу, које уједно сматрамо и законом слободе. А по речима светог Марка Подвижника, савршенство тог закона се не проналази у људским врлинама, већ је скривено у Крсту Христовом.

                                                                                     

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2016/06/22/takav/

[JESSY]

da li i vi izgovarate recenicu u naslovu teme...? da li stvarno tako mislite...?

[Рапсоди]

Такав сам, и шта ја ту могу!

10 minutes ago, JESSY рече

da li i vi izgovarate recenicu u naslovu teme...? da li stvarno tako mislite...?

Никада је не изговарам...

[АлександраВ]

2 hours ago, JESSY рече

da li i vi izgovarate recenicu u naslovu teme...?

Вртим и премотавам и чини ми се да тако нешто нисам изговорила... "Таква сам" јесам, али "...шта ја ту могу" - не.

[Mилена КШ]

Pa izgovaram...

Sent from my SPH-L720 using Tapatalk

[JESSY]

1 hour ago, Mилена Трифковић рече

Pa izgovaram...

i stvarno tako mislis, tj. verujes u to...?

[Mилена КШ]

Ne znam da li da verujem ni da mislim znam da izgovaram...

Sent from my SPH-L720 using Tapatalk

[JESSY]

32 minutes ago, Mилена Трифковић рече

Ne znam

mozda bi za pocetak mogla da pokusas da izbegavas da to radis....

[Mилена КШ]

Da se opravdavam ili sta? 

[Santi]

Mislim da ljudi to rade kada su svesni da imaju neku lošu osobinu, kada su svesni da to ne utiče povoljno ni na njih ni na ljude oko njih, a ne žele ili ne mogu da probaju to da promene, iskorene, iskontrolišu, šta god.

Svi to radimo ponekad, i dođe mu normalno, valjda mehanizam da prihvatimo i opravdamo sami sebe onakvi kakvi jesmo.

[Mилена КШ]

Ja znam sta je moja losa osobina al jednostavno ne znam kako da je promenim...

[drvce]

Ovaj tekst je direktan napad na bivseg precednika foruma mr. Ž. Kome to treba, zasto se ljudi tako sikaniraju i prozivaju, meni nije jasno?!

[Лидија Миленковић]

Izgovaram, retko, ali izgovaram.

Govorim o konkretnoj stvari - svom strahu za bliznje. Verovatno mu je koren u preranoj tatinoj smrti, kao i nekim drugim teskim desavanjima u zivotu.

To nikako ne znaci da se nisam borila sa njim, i da se i dan-danas ne borim ( tako sam svojevremeno i usla u Crkvu) i dooosta sam napredovala, ali tu je, cuci u meni i ponekad zna da me dobro scepa ( kad iscekujemo rezultate nekih bitnih analiza mojih bliznjih, kad su na dugom putu, i sl.). E, tada umem da izgovorim te reci, i zamolim ih da mi se jave cim stignu nalazi, ili kad stignu s puta.

Eto, takva sam.....

[Јелена011]

Bilo bi lepo da se ljudi nauce bontonu. Vrlo cesto se takve recenice takav sam sta mogu izgovaraju pred drugim ljudima. A to nije toliko problem coveka koji je izgovara nego drugog coveka koji se postavlja kao sudija. Mi smo videli da neko nesto radi sto mi mislimo da ne treba i onda smo se samopozvali da mu na to skrenemo paznju, da mu damo "malo" objasnjenje kako to nije dobro, sve gomila do gomile nicim trazenih saveta i to iz nase perspektive i onda je posle drugi kriv sto slegne ramenima.

Umetnost komunikacije je bas zato umetnost, jer kada mi coveka ispred sebe stavimo u situaciju da to kaze, dobro moramo da se zapitamo gde smo mi u tome, kako smo mi doprineli tome i da li smo mogli da uradimo nesto drugacije da ta recenica izgleda drugacije npr vidis, ja sam takav, ali sad mi je palo na pamet da mogu da uradim ... pa da se nesto promeni. Ovakve recenice mogu itekako biti otpor pritiskanju i neprihvatanju drugih, gde se mi osecamo kao da moramo da se opravdamo, jer nas samo tako moze neko prihvatiti kao coveka. Ali ako se osetimo prihvacenim sa sve tom nekom osobinom, delom il cemu vec, i dobijemo konstruktivno pitanje, mozemo porazmisliti o tome sta da preduzmemo, a ne kako da se opravdamo.

Stalna potreba za pravdanjem je u stvari vapaj za prihvatanjem, bas da bi se izbegao kraj recenice. Jer "ja ne mogu to da promenim" je poraz oba sagovornika, je mirenje sa situacijom , jer ako smo bespomocni, ne mozemo biti odgovorni. Ako "smo sve uradili ali takvi smo", onda drugima ne ostavljamo opciju nego da nas zale, pa kao vidi ga, eto trudi se al ne moze jadnicko, ali i zaljenje je neka vrsta prihvatanja, onda nas ljudi nece odbiti, pa bolje i sazaljenje nego nikakav odnos.

Ne kazem ovim da je sva odgovornost na sagovorniku, ali malo shvatamo cini mi se koliko mi zapravo mozemo uticati na druge ljude i na njihovo ponasanje i koja je sila reci.

 

[kamila]

3 hours ago, Mилена Трифковић рече

Ja znam sta je moja losa osobina al jednostavno ne znam kako da je promenim...

Bas tako, svi imamo neke lose osobine navike a da cesto nismo ni svesni toga. Uz Boziju pomoc sve se lose moze iskoreniti.

Ali ima jedna stvar, sto nas cini jedinstvenim i lepim, a to je svaki covek ima svoj karakter po kome se poznaje njegova boja.                 Kao kad ima raznih cokolada, sve su lepe i ukusne ali svaka je jedinstvena i prepoznatljiva, svaka ima svoj ukus. Tako i mi ljudi.