математика НИЈЕ баук!!!

[БанеЛ]

@aстрофизичaр @Juan Чувајте патент од лопова!  

[Рапсоди]

On 10/8/2016 at 16:03, aстрофизичaр рече

Волео бих да експлицитно наведеш неки пример како се то надлогична математика оглушује о моралне законе, нисам баш сигуран да разумем шта си хтео да кажеш.

Ta Rapsodi ženski rod.... pa recimo u trgovini ne baš uvek slučajno,   1000-800=100 A NE 200 

No mao sam se našalila. 

[aстрофизичaр]

On 1.10.2016. at 20:23, Фрида рече

19 hours ago, Рапсоди рече

Ta Rapsodi ženski rod.... pa recimo u trgovini ne baš uvek slučajno,   1000-800=100 A NE 200 

No mao sam se našalila. 

Извини @Рапсоди , не знам шта ми би, баш се трудим да не бркам полове, али ето - испалих се!

[aстрофизичaр]

Изгледа да нико неће да реши онај последњи задатак. Мораћу да вам покажем решење...

[АлександраВ]

    

[aстрофизичaр]

20 hours ago, АлександраВ рече

    

Тееебрааа!! Прдон, строоосеееее... ово морам да поседујем!!

[АлександраВ]

Неке идеје за млађи узраст, да математика не буде баук, а мало и да је спојимо са игром, сецкањем, лепљењем и др

 

 

       

https://www.facebook.com/

 

 

[aстрофизичaр]

On 11/5/2016 at 13:31, АлександраВ рече

Неке идеје за млађи узраст, да математика не буде баук, а мало и да је спојимо са игром, сецкањем, лепљењем и др

 

 

       

https://www.facebook.com/

 

 

Идеје су перфектне. Тако деца визуелно уче, што је много корисно!

[Иван ♪♫]

I lego su super:

http://www.boredpanda.com/lego-math-teaching-children-alycia-zimmerman/

 

 

[АлександраВ]

http://www.pefja.kg.ac.rs/preuzimanje/Zbornici/Naucni skupovi/2011/MATM2011.pdf

[АлександраВ]

ШКОЛА КАО БОЛЕСТ (2 ДЕО)
Др Светомир Бојанин, дјечији психијатар
МАТЕМАТИКА, ИЗГУБЉЕНА ШАНСА ЗА РАДОВАЊЕ

Код школског детета највећу радост изазива откриће закономерности у некој друштвеној игри, кад оно њоме овлада и почне да побеђује, да скупља друштво око те игре, да налази сродне душе које интересује иста игра. Преко игре оно открива другу децу, из друге улице, развија се дружење, осваја се простор и савлађују логичке схеме које та игра подразумева. Такве игре су разне бројалице, и поскакивање по неком редоследу и правилу, и карте, и коцкице, па онда записивање потеза, рачунање поена у таблићима, домишљање имена и сродних појмова из географије, и тако редом.

Дете долази у школу приправно за такве игре. Међутим, тамо га чека дисциплина, која, без обзира на владајућу идеологију, пред њега поставља безброј захтева. С једне стране, деци се каже да су вољена и да је све што се чини намењено њиховом добру. С друге стране су прекорни погледи, оцене, љутити изрази лица, опомене, повлачење за уши, за зулуфе, избацивање из разреда и слично. Каква су заправо деца нико не зна нити се ико икад, кроз целу историју државног школства, то питао. Знало се само шта се од деце тражи. У глобалу, деца су у стању да одговоре захтевима школе и то је било довољно за све педагоге света. Требало је само још пронаћи метод како да се деци, која све могу, утуви у главу баш оно што је важно за дете, школу, за државу и друштво чија је она институција.
Математика је битна за развој детета и не сме се дозволити да остане баук детињства. Математика, као и читање и писање, треба да постане свакодневни облик дететове комуникације са људима, са временом, са простором.

С појавом логичког мишљења, дете успева да разуме шта је то број пет. При том се не мисли на пет прстију, пет играчака, пет лоптица или колача на послужавнику, него на неко пет које може бити све то и не мора. Неко пет уопште. Кад крене у школу, дете учи да то пет може да буде и: 4+1; 3+2; 6-1 итд. Ту већ долази до првих неспоразума. Родитељ који је несигуран у успешност своје родитељске улоге или, још дубље, у себе као мушкарца (јер то углавном важи за очеве наших патријархалних породица), прво над чим стрепи, кад се већ увери да се дете родило нормално, јесте његова памет, да ли ће дете бити довољно интелигентно. Сматра се да интелигенција осигурава успех у друштву, а код великог броја људи успех се идентификује са полном улогом мушкарца. Зато кад открије да му дете не барата најуспешније бројевима, родитељ се одмах уплаши. „Пресекло ме је, докторе, кад сам видео шта све не зна тај мој мали“, рекао ми је отац једног дечака који је имао проблеме с рачунањем, а који је иначе био паметно и успешно дете.
У школи се такав проблем одмах оцењује као нерад, као тупост или се тумачи разводом родитеља, алкохолизмом у породици или неким другим непознатим разлозима због којих дете пати. Друга тумачења отежаног рачунања код деце званична школа, бар до сада, није имала. Тако малишан (то се чешће догађа дечацима) расте окружен уздасима родитеља, њиховим забринутим лицима, сумњичавим погледима и крутим физиономијама учитеља, који увек поступају „по правди“, али та правда никад није наклоњена дечаку који има проблем.

Зато сваки педагошки поступак који не полази од познавања проблема детета, него од жеље да се задовоље планови и програми у школи не може да буде успешан. Код деце која имају проблема с математиком треба напустити програм и применити вежбе које реконструишу покрете и игре из детињства, које подстичу опажање, интеграцију опажања, препознавање, радовање тим успесима, као искуственим основама на којима математика тек може да се гради. Тиме се подстиче и сам развој функција коре мозга и психичких функција.

У једном уџбенику математике, после првих сјајних уводних страница, аутор поставља задатке за проверу најбољих ученика. Један гласи овако: ,,У соби, у сваком ћошку, налази се по једна мачка. Колико свака мачка види очију испред себе?“ Други задатак се односио на парове ногу. Овоме додајем и онај начин наставе математике у коме се барата сликама, као што су: колачи на тањиру, једна јабука и још једна, две крушке на једном дрвету и толико јабука а на другом…

Овакав метод није прикладан зато што деца током седме, па и осме године, а нека и дуже, још увек мисле у сликама или сликовитим представама. Када се детету предоче толике примамљиве слике, као што су колачи, мачке, пилићи, јабуке, онда се оне пред њим редају као у калеидоскопу и дете се поводи за свим оним што оне побуђују у његовом сећању и осећањима, што га омета да из те збрке изведе појам броја. Дете не може да све то што је за њега тако очигледно занемари и да почне да барата појмом који је иза тога. Ако је при том још и гладно јер је време ужини, онда ту, између колача и јабука, тешко може да открије број.
Други проблем су досетке. Причају о једном професору математике како је знао да пита: „Колико треба репова миша одавде до Месеца?“ Очекивани одговор је био: „Један, ако је довољно дуг.“ Сећам се и једног испитивача са Медицинског факултета који је знао да пита: „Ко пре добије карцином, возач аутобуса у Француској или његов кондуктер?“ Очекивани одговор је био: „Француски аутобуси немају кондуктере.“
Досетке су добре за забаву људи чији су појмови сасвим јасни, искуствено и животно посведочени. Са децом, која су тек учврстила неке математичке појмове или су их тек научила, те појмове треба увежбавати кроз безброј нових животних ситуација, али никако их не треба доводити у питање кроз „бесмислене“ преокрете досетки. Поред тога, научни рад није досетка. Ниједно научно дело није написано за трен, као што се домишља досетка. Тако се не бирају научни радници ни добри стручњаци, него веште шаљивџије. Томе најмање има места на испитима или у време обуке, кад се ђаци труде да овладају за њих новим појмовима.
Најзад, радозналост деце не може се подстаћи страхом и сталним доказивањем како она ипак још ништа не знају и како су још мала да се с нама мере. Деца могу да овладају скуповима бројева до 20 боље од одраслих који су оптерећени другим бригама. Зашто онда кочимо буђење њихове радозналости, њихову храброст и осећање равноправности са одраслима? Натоварити им четири рачунске радње до сто па и до хиљаду у првом разреду основне школе само зато што је рачунање до 20 постало лакше захваљујући новим методама сведочи о нашем садизму према деци.

[Juanito]

 

[Juanito]

Један шармантни интермецо

 

[ivana626]

Ево један лаган задатак:

5 птица стоји на грани. Дође мачак и поједе једну.   Колико је остало птица на грани?

 

 

[aстрофизичaр]

Ух бре, мораћу мало да објављујем занимљивости овде, нешто ми се умртвило овде, а времена никад доста! Поправићу се, обећавам...