Музеј који враћа сећања оболелима од деменције

[АлександраВ]

„Kuća uspomena“ otvorena u Arhusu, Danska, specifičan je muzej namenjen osobama obolelim od Alchajmera koje prizori iz detinjstva mogu pokrenu na osmeh, pa čak i na govor ili slobodnije kretanje, makar privremeno.

A room in Denmark's Old Town Museum showing a typical bedroom from the 1950s. Sidsel Overgaard for NPR

Novi prostor kompleksa muzeja „Den Gamle By“ u Arhusu (Stari grad) zapravo je potpuno opremljen enterijer nameštajem, posuđem, sitnim đakonijama, koje su mogle da se vide u danskim kućama 1950-ih pa svaki stariji posetilac ima priliku da prizove sećanja.

Muzej nije otvoren za javnost, već isključivo za osobe koje pate od gubitka pamćenja i kojima brojne asocijacije na detinjstvo mogu da poprave raspoloženje.

Tu su i stari začini, flaše raznih pića, napitci koji su služili kao zamena za kafu u poratnim godinama nemaštine.

Neki posetioci kažu da i miriše isto, neki se sećaju kako su na starim radijatorima sušene pelene, a neki su se, videvši četkicu za zube pored sudopere, pokušavali setiti kada je pranje zuba postala higijenska rutina koja je premeštena u kupatilo.

Hostesa, domaćica grupa starijih osoba koje dolaze sa članovima porodice ili vodičima iz domova za stare, dodatno podstiče posetioce na razgovor. Ona njih pita da joj pojasne neke detalje jer „oni sigurno bolje od nje znaju šta je to i čemu služi“.

Ona se ponekad namerno pravi da ne ume da nađe prekidač na staroj lampi pa joj oni koji su takvu lampu imali priteknu u pomoć i uspeju da je upale. Obično tada cela grupa bude vesela i aplaudira jer je neko od njih rešio problem.

Kustosi su pazili i na najsitnije detalje jer je od početka bilo jasno da iluzija mora biti savršena kako bi tek u sinergiji svakog kutka postignut osećaj vraćanja kroz vreme. Stari su i prekidači i utikači, i kablovi i uređaji, i tapete i tapacirung na nameštaju, i tanjiri i escajg, i police i tkanine…

– Rana sećanja su najbolje očuvana kod obolelih od Alchajmera i ovakvo okruženje veoma je stimulativno za njih. Naročito dobro se pamte i događaji iz tinejdžerskih dana ili iz 20-ih godina života – kažu u muzeju.

Posete se završavaju horskim pevanjem pesama iz toga doba.

U muzeju kažu da su posetioci na odlasku obično vedriji nego ranije, ali bilo je i dramatičnih situacija. Neki ljudi su ovde prvi put nakon više godina počeli ponovo da govore, neki su zaboravili da im treba štap za hodanje, neki su deci počeli da pričaju priče o mladosti za koje ovi nikad nisu čuli.

Sada svake nedelje zovu i drugi muzeji, iz cele Evrope, i raspituju se o ovom projektu. Međutim, neki su nespremni da reaguju na situacije koje mogu da se dese.

Na primer, jedan muzej koji je pokušao istu stvar zvao ih je da pita kako uopšte mogu da nastave da rade kada neki posetioci plaču:

– Zovu me i kažu: Ne možemo da im pomognemo ako plaču! Ja kažem: A zašto ne? Pitaju me: Ali kako da to radimo? Kažem im: Jednostavno, uzmite ih za ruku i pružite im utehu…

Uskoro će sadržaj morati da bude premešten u 1960-te godine kako dolazi nova generacija obolelih. A njih će biti još više.

Dobar model? Da. Skup? Ne. Potreban? Svakako.

Uređenje ovakvih muzeja, u vidu enterijera specifično vezanih za neki period, ne bi značilo korist samo za osobe koje imaju gubitak pamćenja. I mlađi mogu mnogo ranije da se podsete na svoje detinjstvo, ali mogu i da se bliže upoznaju sa detinjstvom svojih roditelja, da prate istorijat razvoja tehnike, trendove u dizajnu, promene ambalaže, itd. Muzej epohe, bilo koje, ne samo antike ili baroka, uvek je veoma zanimljiv najširem krugu ljudi.

"When people are old and with dementia, we are taking too much care of them," says Lindberg, who came up with the idea for the House of Memories. "[We say] 'Sit down. Do you want coffee? Can I get a blanket?' No! If you want coffee, make it yourself! Of course, it will take double the time to make those things, but it doesn't matter because they will be useful again. It's what they tell us again and again and again — 'I'm so happy I could be used.' "

Izvor: Penzin, NPR

[Natasa.]

Kako je ovo lepo videti da neko brine o svim gradjanima. I posle kažu ti na severu su hladni. Ja kažem da su samo umereni, a za ovu našu seljanu što voli da trpa nos svuda je to otudjeno.

Što je društvo siromašnije efetak prirodne selekcije je jači. Ovde stare samo šutnu da crknu, stav ko vas... vi ste svoje završili. Treba svaki čovek da ima dostojanstven kraj.

[АлександраВ]

1 minute ago, Natasa. рече

Kako je ovo lepo videti da neko brine o svim gradjanima.

Ми смо милион година далеко од тога. Оно што ме одушевљава код њих, рецимо конкретно у вези старих који имају деменције, мождана крварења и сл, колико је код њих развијена мрежа подршке, и старима и њиховим породицама и окружењу. На сваком кораку упутства, објашњења, савети, речи - то је ок ако...., па различита помагала која су доступна и сл, једно опште, природно, неисфолирано прихватање човека у болести и старости, дељење искуства и подршке. Код нас је то толико ретко, ако и постоји прихватање, оно је ограничено на пар људи, ретко када је присутно код целе породице/фамилије, а да не причамо о комшилуку, и даље. Подршка никаква.

Скоро сам са једном пријатљицом разговарала о томе како нпр. изгледају наши стари са 70 година и њихови (конкретно жене), наше су туга једна, њихове живе пуним плућима, путују, иду у позориште, на кафу, имају некакву фризуру, накит, опуштене су, комуникативне, нормално неговане, модерно обучене... Сигурно је и до пара, али мислим да је тај став, да си готов са животом у тим неким годинама, пресудан. Ја сам чак једном приликом добила критику од једног здравственог стручњака зато што сам написала да је индикован логопедски третман код једне баке од 79 година. Њему није било јасно да је њеној ћерки значило да ако је пита - Мама да ли си жедна? да бака климне макар главом потврдно, зашта је било потенцијала, да је то њима читав један канал комуникације који помаже једној особи да не трпи жеђ ичи бол или глад (!). Па она је жив човек, какве везе има колико има година Када су моју бабу реанимирали на ургентној, један лекар ме ме је љутито питао - Могу вас отворено да питам, па ко још нормалан реанимира бабу од 75 година, са таквим инфарктом мозга? Ја сам само слегла раменима и одговорила - Не знам, ви ми одговорите, ко?

Велики је проблем старих људи у нашој земљи. Тужан, велики, под тепих гурнут, ничији проблем. А они нама могу толико тога да дају, само када бисмо их видели. 

[Natasa.]

9 minutes ago, АлександраВ рече

Могу вас отворено да питам, па ко још нормалан реанимира бабу од 75 година, са таквим инфарктом мозга? Ја сам само слегла раменима и одговорила - Не знам, ви ми одговорите, ко?

 

 

To je specifična psihologija čoveka koji se nagledao svakojake ljudske nesreće i bola, plus što to gleda svaki dan. Da ne oguglaju na to, ne bi ništa ostalo od njih. Pogotovo što mi na stare gledamo, ne kao na problem, već kao na nepostojeće. To čak nije ni došlo na red.

E sad, verovatno je video da će ili da umre ili da ostanu teške posledice. U Srbiji, sa malim primanjima i lošom socijalnom i zdravstvenom zaštitom, ko će da brine o nepokretnoj babi od 75 godina? To je najgori deo starosti i za porodicu i za bolesnika - da padne na teret. Ko će u wc da je vodi, presvači, kupa, kuva, hrani...to 24/7 konstantna briga.

[АлександраВ]

2 minutes ago, Natasa. рече

Da ne oguglaju na to

Не огугла се тако, знам, нагледала сам се разних и мучења и болова и умирања и старих и младих. Огуглаш да те не боли, баш толико, и да их не носиш кући, баш све и баш свакога дана, али не огуглаш тако да повредиш друге и да те не занима, да посматраш човека као да је столица. Ако огуглаш тако, ти човеку заправо ниси ни прилазио из љубави.

4 minutes ago, Natasa. рече

verovatno je video da će ili da umre ili da ostanu teške posledice.

Јесте, имала је огрома инфаркт мозга који је разнео целу хемисферу, није то проблем, знали смо да умире, мени није било јасно шта му значи то - ко још нормалан реанимира бабу..... Ето то ми се урезало. После се извињавао и наравно да му нисам узела за зло и да то не памтим као његов минус, он је само рекао оно што готово цела Србија мисли. Е то мене боли.

7 minutes ago, Natasa. рече

ko će da brine o nepokretnoj babi od 75 godina?

Или 65? Или 55? Исто је то драга Наташа, у овој земљи је све то претешко, слажем се...

[Natasa.]

5 minutes ago, АлександраВ рече

 

Или 65? Или 55? Исто је то драга Наташа, у овој земљи је све то претешко, слажем се...

 

Da, teško je gledati bolesnog člana porodice, bilo staro ili mlado. Prvo što ti je žao, plus što je logistika krajnje otežena s obzirom gde živimo, a svest o psihološkoj pomoći je na nivou ne daj Bože da ti se nešto desi, dumreš odma', lakše svima.

[АлександраВ]

6 minutes ago, Natasa. рече

logistika

Е то нама треба, права реч

[Ненад Р.]

И ја имам старе и болесне родитеље. Подједнако их волим и једнако су ми важни ко и раније. Родитељ никада није стар, а и сваком човеку треба приуштити пуну здравствену заштиту без обзира на године.

 

[Драшко]

1 hour ago, АлександраВ рече

Када су моју бабу реанимирали на ургентној, један лекар ме ме је љутито питао - Могу вас отворено да питам, па ко још нормалан реанимира бабу од 75 година, са таквим инфарктом мозга? Ја сам само слегла раменима и одговорила - Не знам, ви ми одговорите, ко?

 

QQ

Inače na mojoj akademiji su radile "babe" od 75 godina

Posle penzije i na ugovor....meni je na prvom delu diplomskog sedele jedna profesorka koja je tada imala 73...i prva mi je prišla da mi kaže nešto konkretno

Pitam se šta li bi neko od njih radio da im je to majka

Sve i da ima 99 godina...

 

[АлександраВ]

16 minutes ago, Драшко рече

Inače na mojoj akademiji su radile "babe" od 75 godina

http://www.sickchirpse.com/meet-87-year-old-alla-the-oldest-surgeon-in-the-world/

[Драшко]

To sad pokrece novu temu

Dokle se "živi" kod nas

Kolko sam uspeo da "omirišem", na zapadu i u Rusiji, se živi dokle god se može....kod nas postoji tendencija da se ljudi bar usmeno "onesposobe" :-) već u pedesetim....a to i nisu neke godine