Владимир Глигоров: На реду модернизација јавног сектора, пореска реформа

[александар живаљев]

Глигоров: На реду модернизација јавног сектора, пореска реформа

 

недеља, 18.09.2016. у 16:16

(Фото Танјуг)

БЕЧ - Експерт Бечког института за међународну економију Владимир Глигоров оценио је да би наредни реформски корак Владе Србије требало пре свега да буде усмерен на модернизацију јавног сектора, реформу Пореске управе, уклањања парафискалних намета за приведу.

Када је реч о модернизацији државе, наводи Глигоров, кључно је да се зна ко шта плаћа и шта грађанин купује тиме када плаћа порез.

„Мора да се зна каква права остварује и да неко ко је преузео одговорност за јавно предузеће, на пример, ради свој посао на ефикасан и рационалан начин, у складу са буџетом и да не ствара дугове”, рекао је Глигоров у интервјуу Танјугу.

Он је додао да је велико питање корупције- једне или друге врсте, али и, како је рекао, санације корпоративног сектора који има проблем неликвидности.

„Ненаплатива потраживања говоре о лошем стању у корпоративном сектору. Ни банке не могу да финансирају тај сектор, јер су оптерећене ненаплативим потраживањима. Зато приватни сектор лоше функционише”, навео је он.

Упитан шта би влада могла да очекује будући да ускоро стиже Мисија ММФ-а како би се разматрала шеста ревизија аранжмана који је Србија закључила са том институцијом, каже да су ти односи сада „непроблематични”, јер се преузете обавезе углавном испуњују.

„Остају још структурни проблеми који се стално помињу и то је везано за јавни сектор, приватизације, реструктуирање електроиндустрије, железница. То су све обавезе које се знају и које ће се разматрати”, навео је.

Постоји елеменат у овом програму од почетка, указао је Глигоров, да би требало да се види шта да се ради са ненаплативим потраживањима у банкарском систему.

„То је поново истакнуто приликом последње посете. Сада имамо стратегију, али ћемо видети шта ће она донети а шта не. Када је реч о фискалним мерама, буџетски дефицит се спушта на жељени ниво, али остаје питање отпуштања радника, које се углавном одлаже”, оценио је он.

Коментаришући што се одустало од првобитне замисли да би до истека програма са ММФ-ом, односно за три године, из јавног сектора требало да оде 75.000 људи, одговара:

„Са становишта ММФ фискална одрживост је кључна, то је главни проблем због чега ММФ и постоји. Евентуална рационализација броја запослених у јавном сектору везана је за то да ли се троши више јавних пара него што се приходује. Па ако другачије не може, захтева се отпуштање радника. Ако буџетски дефицит није проблем, или је на одређен начин доведен у стање да се може рећи да је јавни дуг одржив, и ако почне да се смањује његов удео у БДП-у што у нашем случају треба очекивати, онда разлога за инсистирање на отпуштању више нема”.

Глигоров је додао да постоји питање да ли је јавни сектор ефикасан или не, да ли превелики број људи ради у њему независно од тога да ли то држава може да плаћа.

„Ту је у основи питање ефикасности, да ли је боље да неко ко ради у јавном сектору и прима ту плату, буде запослен у приватном сектору, јер се тиме повећава продуктивност. То је идеја”, рекао је он.

На питање да ли актуелна ситуација у ЕУ може да утиче на економије у Србији и региону, Глигоров одговара да може, јер су главне чланице Уније, Италија, Немачка, Аустрија.. главни трговински партнери Балкана.

„Све неизвесности и проблеми са Брегзитом и када је реч о будућности Европе имају економске последице. То наравно утиче на српску привреду и регион”, рекао је Глигоров.

Према његовим речима, проблем је што је сада у Европи тешко доћи на ред када реч о сопственим интересима или напредовању у неким питањима. То, како каже, не мора да буде само придруживање, већ и сви други споразуми и договори долазе касније на ред, зато што је дневни ред у Европи сада промењен.

„То може да утиче на Србију и земље региона, али не нужно. Генерално, стање није такво да би могло, ако се зна шта се хоће, да заустави развој у земљама као што су Србија, Македонија. Не би требало нужно да имају неки проблем. Свакако, било би добро ако би се побољшала регионална сарадња”, констатовао је Глигоров – преноси Танјуг.

 

[RYLAH]

Тренутно људи који су паушалци нису добили пореска решења две или три године, заборавио сам већ. Из Пореске кажу да је то због тога што им је информациони систем лош. ТРИ ГОДИНЕ! После, кад свима одрежу по једно решење за три године, има да се хватају људи за главу.

Поред тога, скоро свако друго решење Пореске управе које оде на суд пада на суду, јер не раде по закону, не раде тако да људима на нешто случајно укажу или нешто слично, већ раде тако да оглобе људе што више могу, без обзира на закон. Жалбе другостепеном органу Пореске управе се и не разматрају, сви то гледају као степеницу до судског поступка.

Са друге стране, има много привилегованих пореских дужника, којима застаревају ненормално високе пореске обавезе.

Неликвидност је тек посебан проблем, али и ту све креће од једног привилегованог дужника - државе, коју мораш да чекаш по 60 дана за сваки дуг који има према теби, а и кад им пустиш нешто на наплату, разним механизмима одуговлаче исплату на неких пар месеци до годину дана.

 

[Grizzly Adams]

"Модернизација јавног сектора" је оскиморон.

[александар живаљев]

1 hour ago, Grizzly Adams рече

"Модернизација јавног сектора" је оскиморон.

Ево  лијевог "одговора" из једног мог блога:

У новембарском броју Le Monde diplomatique пажњу су ми привукла два чланка која разбијају популарне неолибералне митове. Први, француског економисте Жана Гадреа, " Раст - култ који нестаје", и, други, домаћег социолога, истраживача јавног сектора у Србији, Вука Вуковића, "Кроз пустињу и прашуму идеолошких мистификација".

Гадре констатује да чак и "медијски економисти" стидљиво почињу да разматрају будући свијет без привредног раста, суочени са његовим вишедеценијским падом у богатим земљама и актуелном стагнацијом у "економијама у успону", попут Кине. Тома Пикети изоштрава дилему: "Да ли је разумно кладити се на раст и очекивати да ће он решити све наше проблеме? Неће се решити суштински изазови с којима се суочавају богате земље?"

Политичари, наравно, не напуштају мантру о "екстензивном расту". Жан Гадре функцију тог дискурса види само у испуњавању жеља главних играча неолибералног капитализма који негују "идеолошки фетиш троугао" - компетитивност предузећа производи раст који доноси посао. Заправо, иза овога поједностављивања крије се жеља капиталиста да дисциплинизирају радну снагу и навикну је на ниже наднице.

Не бисмо ли умјесто ове игре моћи "продуктивистичке, високотехнолошке економије", могли да се навикнемо на "одрживу економију која полази од људи, природе и рада"? Да, ако желимо смисленија радна мјеста, мисли Гадре. Нпр. за органску пољопривреду потребно је 30-40% више рада него у индустријско-хемијској пољопривреди. Избор је наш, хоћемо ли пасивно да пристанемо на тријаду: компетитивни раст / конзумеризам / недостојни послови-незапосленост или ћемо да је замијенимо логиком одрживости: кооперација - добар живот / материјална умјереност / пристојни послови -корисне активности?

У Србији, у којој траје трка за репом привредног раста из 1989. године, компетитивност економије условљава се "реформом" јавног сектора, чију идеолошку матрицу Вук Вуковић, убједљиво демантује подацима:

"Прво, гломазни јавни сектор и није тако гломазан у погледу броја запослених, иако анализе неких десничарских аутора истичу да њихов број иде и до 40-45%. Међутим, овакво поређење прикрива важну чињеницу - јавни сектор није сам по себи превелик, већ је укупан број запослених премали, јер је више од половине радно способног становништва незапослено. Уколико се примени другачији метод, па се број запослених у јавном сектору доведе у везу са становништвом које је у радно активном добу, добија се бројка од 16,9%. Сасвим другачија слика се добија када се то доведе у однос са укупним становништвом, и то у упоредној перспективи: према подацима из 2012, удео запослених у јавном сектору са јавним предузећима износи 7,6% од укупног становништва, док је у Хрватској и Црној Гори тај број већи је за један проценат, у Словенији за два, као и у Британији и Пољској. Према истим подацима, у Србији у образовању ради 1,95% укупног становништва, док је европски просек 3,46%; у здравству и социјалној заштити ради 2,24%, а европски просек је 4,74%." (Болд - А.Ж.)

Јасно је да ће "кресањем" јавног сектора ослабити, како истиче Вуковић, цјелокупна друштвена кохезија, а "реформа" ових служби у ери неолиберализма, говори искуство, најчешће завршава падом квалитета и повишењем цијена услуга. Разумије се, потези несигурне ауторитарне власти СНС-а, као што је запошљавање 9000 људи у државној управи, неће наћи подршку ниједног озбиљног аналитичара.

Али, схватити да проблем "реформе" и "рационализације" јавних служби, не може да се ријеши у оквиру граница националне државе притиснуте захтјевима глобалног капитала, основна је поента Вуковићевог чланка.

Рекло би се да наш аутор, за разлику од Гадре, његује благи песимизам. Но, утјешно је што у тражењу алтернатива нијесмо сами.

Илустрација. Драган Ве Игњатовић (1968-2008)

[Grizzly Adams]

Хвала Александре,

Пратим и ценим што пишеш, без обзира да ли се слажем, само је обично преозбиљно и преопширно да би могао квалитетно да одговорим. Ја сам више за ове "брзопотезне" дискусије...

Накраће могуће, мислим да аутори које си навео потпуно погрешно идентификују узроке и последице економских прилика у савременом свету. У ствари, чини ми се да се они уопште и не труде да то ураде, већ полазе од премисе да је "неолиберализам" сам по себи кваран и да ту нема потребе било шта објашњавати. Па ни сам тај појам "неолиберализам" не дефинишу прецизно, већ он значи оно што им у неком тренутку одговара.

А када се мало удубимо у узроке економских појава и проблема, доћи ћемо управо до тога да је проблем у самом систему. Савремене финансијске кризе, успоравен привредни раст и раст неједнакости (о којој је Пикети писао) долазе управо од система. Оне нису последица "дивљег капитализма" и "необузданог тржишта" - напротив! Тржиште се заснива на једноставном принципу профита и губитка који ауто-регулише "дивљање" и "похлепу". Јер свако претеривање на тржишту носи одговарајући ризик. Тако да, без обзира на личне жеље, учесници морају да воде рачуна шта раде, иначе буду кажњени губитком.

Али у данашњем свету та "тржишна вага" је поремећена управо државним интервенцијама. Пре свега централним банкарством и монетарним системом који омогућавају појединим учесницима на тржишту да избегну ризик и зато се понашају крајње неодговорно. Јер онај који зна да неће сносити последице спреман је на било какав ризик. Како је могуће да су директори инвестиционих компанија могли себи да исплаћују огромне бонусе иако су њихове фирме бележиле велике губитке? У нормалним условима, ако фирма има губитке, то очигледно значи да нема пара за велике бонусе... Народ је потпуно збуњен како је то уопште могуће.

Ствар је у томе да новац који су они себи исплаћивали бонусе и није дошао са тржишта, из профита фирме. Они су у ствари водили паралелан "бизнис" - фирма се наводно бави инвестирањем новца клијената, али прави бизнис директора био је лобирање за државне кредите и помоћ од свеже одштампаног новца (што омогућава искварен монетарни систем). И онда све постаје кристално јасно. Без обзира што је фирма бележила губитке и губила новац, директори су у ствари имали сасвим другачији извор прихода од кога су у ствари правили огромну зараду, а то им је даље омогућавало да се са новцем клијената понашају још неодговорније...

Што је уједно одговор м`сје Пикетију на његово чувено питање "одакле неједнакост?", тј. "зашто богати постају све богатији?". Не, није то квар у "неолиберализму" који он безуспешно покушава да пронађе на хиљаду страна. То је монетарни систем који је управо тако дизајниран - да награђује неодговорне и штити их од последица неодговорности.

У том контексту "јавни сектор", тј. учитељи, полицајци и разни други чиновници нису превише битни... Без обзира што су у вечитом заостатку за остатком цивилизације, нису неки велики проблем.

[александар живаљев]

3 minutes ago, Grizzly Adams рече

Али у данашњем свету та "тржишна вага" је поремећена управо државним интервенцијама. Пре свега централним банкарством и монетарним системом који омогућавају појединим учесницима на тржишту да избегну ризик и зато се понашају крајње неодговорно. Јер онај који зна да неће сносити последице спреман је на било какав ризик. Како је могуће да су директори инвестиционих компанија могли себи да исплаћују огромне бонусе иако су њихове фирме бележиле велике губитке? У нормалним условима, ако фирма има губитке, то очигледно значи да нема пара за велике бонусе... Народ је потпуно збуњен како је то уопште могуће.

Ствар је у томе да новац који су они себи исплаћивали бонусе и није дошао са тржишта, из профита фирме. Они су у ствари водили паралелан "бизнис" - фирма се наводно бави инвестирањем новца клијената, али прави бизнис директора био је лобирање за државне кредите и помоћ од свеже одштампаног новца (што омогућава искварен монетарни систем). И онда све постаје кристално јасно. Без обзира што је фирма бележила губитке и губила новац, директори су у ствари имали сасвим другачији извор прихода од кога су у ствари правили огромну зараду, а то им је даље омогућавало да се са новцем клијената понашају још неодговорније...

 

Сјајна анализа. Хвала Ти, отворио си ми, што би ми медицинари рекли, фонтанелу.

[Agnostik]

Bez profesionalne administracije nema napredka. Zato bi trebali tamo da rade najbolji a ne najlosiji radnici Srbije kao sto je sad. 

[florenntina]

Ne volim da dajem ovakve komentare, ali ovo su stvarno gluposti. Malo zamesas broj radnika u javnoj upravi pa uporedis sa % u EU, pa malo dodas stepen zaduzenosti u kombinaciji sa unutrasnjim dugom pa posolis sa Brexizitom. Stavis da se krcka na vatrici relativizacije ( moze a i ne mora da bude) i eto ti mudrijaske govorancije koja NICEMU ne sluzi a posle uvek mozes dodati "eto, rekao sam vam".

Dakle, skoro je nebitan broj zaposlenih u javnom sektoru ako se poredi sa stetom koju pravi sistem u kome su zaposleni. Mnogo bi nam se vise isplatilo da svakog drugog platimo da ne dolazi na posao do kraja zivota a da ukinemo nepotrebne procedure.

Visina spoljnog duga opet sama po sebi nista ne znaci u poredjenju sa tim kako su te pare potrosene tj. zasto smo se zaduzili, da li da bi isplatili penzije ili napravili puteve npr.

Banke koliko se secam nikada svoj profit nisu delile sa poreskim obaveznicima pa ne vidim zasto bismo mi sada trebali da se brinemo oko njihovih nenaplativih potrazivanja od kojih su btw. vecinom u pitanju drzavna???

Kakve veze ima Brexit u celoj prici. Pa to nije dotaklo ni Engleze a kamoli nas. Nego oni kukaju jer ne mogu doci na red, posto se prica o Brexitu, da se nakace na fondove EU a satro brinu za izvoz iako svi znamo da odavno nemamo sta da izvozimo itd itd

Sto se tice korupcije, ona se najbolje leci oduzimanjem nadleznosti. Jednostavno, nema procedura, nema korupcije.

Dakle, prava stvar je SMANJENJE nadleznosti drzave gde god se moze i SMANJENJE poreza. To bar moze odmah.

 

[florenntina]

Da pokusam malo i "poetski" da doprem do citalaca/diskutanata.

Zasto bismo se mi uopste upinjali da od macahe napravimo majku(drzavu) kada je lepa istina da smo odrasli i da mozemo da biramo da budemo slobodni i nezavisni, da sami donosimo odluke i snosimo posledice.

U tom smislu treba razmisljati, pa umesto modernizacije javnog sektora zahtevati sto je moguce vecu nezavisnost od istog.

 

[александар живаљев]

Деценија до просечне плате од 600 евра

Годишњим привредним растом од пет одсто на дужи рок повећали бисмо садашњи просек зарада за више од 50 одсто, тако да би у том случају просечна пензија могла да буде око 300 евра

Аутор: Александар Микавицачетвртак, 22.09.2016. у 22:03

Плате у Србији су сада приближно у складу са нивоом развијености (Фото Ж. Јовановић)

Први пут од 2008. Србија остварује солидан раст привреде, између 2,5 и три одсто, а доприносе му више привредних делатности, повећање инвестиција и извоза, изјавио је јуче економиста Милојко Арсић, представљајући као уредник нови број часописа „Квартални монитор” Фонда за развој економске науке. Иако највиши од почетка кризе, овогодишњи привредни раст биће око очекиваног просека за земље централне и источне Европе од 2,7 процената, али и знатно мањи од очекиваног раста Румуније и Словачке.

Плате у Србији су сада приближно у складу са нивоом развијености, а за знатнији и одржив раст стандарда грађана, неопходне су високе стопе раста бруто домаћег производа у дужем периоду од четири до пет одсто, казао је Арсић.

– Да би се просечна плата повећала на 600 евра, односно за више од 50 одсто, а да то буде дугорочно одрживо, неопходно је да раст плата буде у складу са растом продуктивности – указао је Арсић. – Уз стопу раста БДП од око пет одсто, потребна је готово једна деценија да се достигне толики раст зарада. Кад достигнемо просечну плату од 600 евра, просечне пензије би могле да буду око 300 евра.

Високе стопе раста су и услов да Србија током неколико наредних деценија надокнади историјски заостатак и сустигне развијене европске земље. Али, за висок и одржив економски раст изнад четири одсто неопходно је испунити одређене услове. Учешће инвестиција, пре свега у производњу намењену извозу, у годишњој вредности свега створеног (БДП) мора да се повећа са садашњих 19 на 25 одсто БДП. Да би се то остварило треба унапредити макроекономску стабилност и инвестициони амбијент.

Арсић је истакао да су постигнути резултати фискалне консолидације у прошлој, а нарочито овој години, надмашили сва очекивања јер ће буџетски дефицит који је у 2014. износио 6,7 одсто БДП, у 2016. бити сведен на два процента. Као резултат значајног пада фискалног дефицита, већ у овој години ће бити заустављен раст јавног дуга у односу на БДП. И поред тога, аутори „Кварталног монитора” указују да највећа опасност по макроекономску стабилност прети управо „са фискалне стране”.

– Иако је раст јавног дуга у односу на БДП заустављен, до тога је дошло када је он премашио 75 одсто БДП, што је изузетно висока задуженост за земље као што је Србија – сматра Арсић. – Са толико великим државним дугом сваки нови спољни шок и рецесија, попут оне из 2008. године, довели би до његовог поновног раста, који би надмашио 80 одсто БДП, што би вероватно довело до кризе. Зато фискална консолидација мора да се настави док се дефицит државе не сведе на мање од једног процента БДП.

Велики ризик по јавне финансије и макроекономску стабилност и даље прети од нереформисаног јавног сектора, пре свега великих јавних и државних предузећа, као што су ЕПС, „Србијагас”, „РТБ Бор”… После безброј одлагања, за њих се мора наћи решење.

За побољшање инвестиционог амбијента неопходно је спровести више реформи, почев од државне администрације, судства, просвете, здравства, поједностављења процедура и убрзања издавања дозвола до сузбијања корупције.

У којој мери су привредна кретања у Србији још нестабилна, показују најновији статистички подаци. После високих стопа раста у првом кварталу, раст индустријске производње и извоза у другом тромесечју и јулу се успоравају, а спољни дефицит расте. Ипак, аутори сматрају да ће солидан раст страних директних инвестиција у протеклом делу године и повећање одобрених банкарских кредита убрзати привредни раст до краја године. Погурао би га раст јавних инвестиција у инфраструктуру и приватних инвестиција у капацитете намењене извозу.