Јагње у вучјој кожи

[АлександраВ]

Не треба посебно објашњавати када се каже за некога да је вук у јагњећој кожи. Имамо и тему

И људи се слажу да они нису добри и да их се треба клонити, наравно када их препознамо, с обзиром да имају одличне механизме да прикрију своју праву природу.

Налетела сам на ову слику

са коментаром - Боље овако....

На прву лопту помислила сам да је боље, међутим када сам размислила, помислила сам - Да ли је боље? Због тога што вас вук у јагњећој кожи може поткачити, али не мора, а јагње у вучјој сигурно хоће. И како да знамо да је у тој вучјој кожи јагње а не заиста вук, и да када нас зграби шапама неће и појести?

Не браним „вукове у јагњећој кожи“, далеко од тога. Али, нисам сигурна да је „јагње у вучјој“ боље. Мислим да је подједнако лоше. Мада бих, ако би требало да бирам, пре била јагње у вучјој него вук у јагњећој кожи.

Кажу да је Павле Вујисић био јагње у вучјој кожи. И сви смо га волели, и таквог прихватили. Најближи сарадници су говорили да је би драг иако је био незгодан, да је галамио и кињио људе, али да су га бескрајно волели.

То је када временом упознате такву особу. Али како је препознати? Како је, док је боље не упознате, не подвести под вукове? На основу чега знати да је заиста јагње? И да ли је заиста јагње ако испољава вучје понашање?

[Јелена011]

Hmmm, dobraaa

Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi.

Kakav je ko konkretno ne znam, ovo je neko moje iskustvo.

Vuk iako si jagnje - postavljas jasne granice drugim ljudima i sebi, shvatas da tvoja misija nije da spasis svet od njega samog i da se ti raspadnes, ne verujes slepo svemu sto vidis i cujes, imas dozu rezerve jer nisi lakoveran, umes da se izboris i zauzmes za sebe i drugoga, odan si i veran coporu, kada treba znas da uzvratis. Osobine jagnjeta te cine poniznim, zahvalnim, da se ne pogordis, da ne mislis da je tvoja snaga od tebe i za tebe, u dusi si krotak i mekan, al ne ides kao ovca na klanje spustene glave. Spoj toplog i leenog koji ne cini coveka mlakim nego naprotiv, koji ima mudrost da razluci kad sta kako i kome. Borbenost vuka i nezlopamcenje jagnjeta...

Tako mu ja to vidim.

Za Pavla Vujisica stvarno ne znam, al znam ljude koji su kao dobrice s jedne strane ali hiroviti, nagli, agresivni i meni se to ne svidja mislim da je to samo podilazrnje necijoj slabosti. Ako si takva dobrica treba da te krasi i cojstvo i junastvo tj da hnas da sacuvas i druge od sebe. Mozda nisu zli takvi ljudi, sta vise verovatno nisu, al su sebicni u kontekstu toga da "traze" od drugih da trpe njihove hirovite ispade jer su kao dobri. Dzabe ti bilo. Mislim da ovca u vucijoj kozi ne bi kinjila drugog samo jer joj se moze.

[Рапсоди]

RASPRAVA O STEPSKOM VUKU

SAMO ZA LUDAKE

Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk. Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz stepe.

 

Neka se mudri  ljudi prepiru da li je odista bio vuk, da li je možda još pre svog rođenja nekom čarolijom pretvoren od vuka u čoveka, ili je rođen kao čovek, ali sa dušom stepskog vuka, kojom je opsednut, ili je pak verovanje da je on u stvari vuk bilo samo neko njegovo uobraženje i bolest. Na primer, bilo bi, najzad, mogućno da je taj čovek u svome detinjstvu bio divlji, neukrotiv i neuredan, da su njegovi vaspitači pokušali da ubiju zver u njemu, pa su mu baš na taj način stvorili uobraženje i verovanje da je on u stvari zver, obavijena samo tankom prevlakom vaspitanja i čovecčnosti. O tome bi se moglo govoriti nadugačko, a i zanimljivo, mogle bi se o tome čak pisati i knjige, ali Stepskom Vuku to ne bi bila ni kakva usluga, jer je njemu bilo sasvim svejedno da li je vuk ušao u njega magijom, ili batinama ili je to, naprosto, samo uobraženje njegove duše. Šta su drugi o tome mislili, a i šta je on sam o tome mislio, za njega nije bilo ni od kakve važnosti, jer od toga vuk nije izišao iz njega.

Stepski Vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažuci jedno drugom, i kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom neprijateljstvu, i  jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji nije lak.

 

Naš Stepski Vuk je, doduše živeo osećajuci se čas kao vuk čas kao čovek, kako je to slučaj kod svih polutana, ali kada je bio vuk, uvek bi ga vrebao čovek, posmatrajući, ocenjujući i osuđujući a u vreme kada je bio čovek, to isto je činio vuk. Na primer, ako je Hariju kao čoveku dolazila neka lepa misao, neko prefinjeno, plemenito osećanje, ili ako bi izvršio kakvo, takozvano, plemenito delo, tada bi vuk u njemu iskezio zube, smejao se i pokazivao mu sa surovom ironijom kako smešno i rđavo pristaje ovakvo plemenito pozorište stepskoj životinji, vuku, koji u svojoj duši sasvim tačno zna šta mu prija, naime: da usamljen kaska stepama, da se povremeno naloče krvi ili da juri za nekom vučicom. Sa gledišta vuka svaka čovečja delatnost postajala je strahovito komična i neprilična, glupa i sujetna. Ali je bilo isto tako i kada se Hari osećao i ponašao kao vuk, kada bi iskezio zube na druge, kada bi osećao mržnju i smrtno neprijateljstvu prema svim ljudima i njihovom lažnom i izopačenom ponašanju. Tada bi, naime, vrebao u njemu onaj ljudski deo prirode, posmatrao vuka, nazivao ga stokom i zveri, i tako kvario svaku radost jednostavnog, rđavog i divljeg vučjeg stvora. Takve su bile osobine Stepskog Vuka, i, sudeći po njima, Hari nije imao baš ugodan i srećan život. Ali time nije rečeno da je bio naročito nesrećan (iako se njemu samom tako činilo, kao što svaki čovek svoje patnje smatra najvećim). To ne bi trebalo reći ni o jednom čoveku. I onaj ko ne nosi vuka u sebi ne mora zbog toga da bude srećan. I najnesrećniji život ima svojih sunčanih časova i, pod peskom i kamenjem, svoje sitne cvetiće sreće. Tako je to bilo i kod Stepskog Vuka. Obično je bio veoma nesrećan, to se ne može poreći, a mogao je da unesreći i druge, naime, ako ih je voleo, a i oni njega. Jer svi oni koji bi ga zavoleli videli su samo jednu njegovu stranu.

Neki su ga voleli kao prefinjenog, mudrog i neobičnog čoveka, pa bi bili zgranuti i razočarani kada bi odjednom morali da otkriju vuka u njemu. A do toga je moralo doći, jer je Hari, kao svako biće, želeo da bude voljen kao celina i baš zbog toga nije mogao da krije i da lažima uklanja vuka ispred očiju onih do čije mu je ljubavi bilo mnogo stalo. Ali je bilo i takvih koji su u njemu voleli baš vuka, baš ono slobodno, divlje, neukrotivo, opasno i snažno, i ovi su, opet, doživljavali veliko razočaranje i jad kada bi odjednom divlji, zli vuk ipak postao čovek, koji u sebi nosi čežnju za dobrotom i nežnošcu, koji hoće da sluša Mocarta, da čita pesme i da ima ljudske ideale. Baš su ovi ljudi obično bili naročito razočarani i ljutiti, i tako je Stepski Vuk svoju dvojakost i podvojenost unosio i u sudbine drugih sa kojima je dolazio u dodir.

 

Ali ako neko sada misli da poznaje Stepskog Vuka i da može sebi predstaviti njegov bedni, rastrzani život, taj je ipak u zabludi, jer još ni izdaleka ne zna sve. Ne zna da je kod Harija (kao što nema pravila bez izuzetka i kao što je jedan grešnik pod izvesnim okolnostima miliji Bogu od devedeset i devet pravednika) ipak bilo i izuzetaka i srećnih slučajeva, da je katkada nepomućeno i nesmetano osećao u sebi i vuka i čoveka, kako dišu, misle i osećaju i njemu, da su katkada, u veoma retkim časovima, njih dvojica sklapali mir i živeli u ljubavi, tako da nije jedan samo spavao dok je drugi bio budan, već su jedan drugoga bodrili i dopunjavali. Izgleda da ie i u životu ovog čoveka, kao i svuda u svetu, sve uobičajeno, svakodnevno, poznato i redovno povremeno imalo jedini cilj da tu i tamo doživi trenutni prekid, da bude probijeno vanrednim čudom, da ustupi mesto blagosti. Da li su kratki, retki časovi sreće izgladili i ublažili zao udes Stepskog Vuka, tako da su najzad sreća i patnja bili jedno drugom ravni; ili je čak možda kratka, ali snažna sreća onih malobrojnih časova upila u sebe svu patnju, zbog čega je dobila veću vrednost, to je opet jedno od pitanja o kome dokoni ljudi mogu da mozgaju ako žele. Često je i Vuk mozgao o tome, a to je bilo za njegovih dokonih i beskorisnih dana.

Uz to treba reći još nešto. Postoji priličan broj ljudi sličnih vrsti kojoj je pripadao Hari, naročito ih ima mnogo medu umetnicima. Svi ti ljudi imaju u sebi dve duše, dva bića, u njima ima božanskog i satanskog, ima majčine i očeve krvi, sposobnosti da budu srećni i da pate, a sve to živi jedno kraj drugog i jedno u drugome, isto tako neprijateljski i zapleteno kao vuk i čovek u Hariju. I ti ljudi, čiji je život veoma nespokojan, doživljuju povremeno, u svojim retkim srećnim časovima, nešto tako snažno i neiskazano  lepo, pena trenutne sreće povremeno prsne tako visoko i bleštavo nad morem patnji da ta kratka, zasenjujuca sreca zračeći dodiruje i očarava i druge. Tako nastaju, kao dragocena pena sreće nad morem patnji, sva ona umetnička dela u kojima se jedan jedini čovek koji pati, za jedan jedini čas, tako visoko uzdiže nad sopstvenom sudbinom da njegova sreća sija kao zvezda, i svima onima koji je vide čini se kao nešto večno i kao njihov san o sreći. Svi ovi ljudi, ma kako se zvala njihova dela i tvorevine, u stvari uopšte nemaju života, odnosno, njihov život ne znači postojanje u pravom smislu i nema svog oblika, oni nisu heroji, ili umetnici, ili mislioci onako kao što su drugi sudije, lekari, obućari ili učitelji, već je to večno paćenićko kretanje i vrtlog, nesrećno i bolno istrzano, jezivo i besmisleno, ako čovek nije spreman da vidi smisao baš u ovim retkim doživljajima, delima, mislima i tvorevinama, koji zrače nad haosom ovakvog života. Medu ljudima ove vrste nikla je opasna i strašna misao da je možda ceo čovečji život samo jedna opaka zabluda, žestoki neuspeo izrod pramajke, divlji i jeziv promašen pokušaj prirode. Ali je među njima nikla i ona druga misao, da čovek možda nije samo prilično razumna životinja, već i dete bogova, kome je određeno da bude besmrtno.

Svaka vrsta ljudi ima svoje osobene znake, svoja obeležja, svaka od njih ima svoje vrline i poroke,svaka svoj smrtni greh. Osobeni znak Stepskog Vuka bio je sledeći: on je bio čovek večeri. Jutro je za njega bilo nemilo doba dana, koga se plašio i koje mu nikad nije donosilo ništa dobro. Nijednog jutra u svom životu nije bio istinski radostan, nikada u prepodnevnim časovima nije učinio nešto dobro, nije se nečem dobrom dosetio niti je sebi ili drugima mogao da pruži neku radost. Tek u toku popodneva polako bi se zagrejao i živahnuo, a tek predveče bi, za vreme svojih svetlih dana, postajao plodan, čio, katkada živ i radostan. Njegova potreba da bude usamljen i nezavisan bila je u vezi s tim. Nikada nije bilo čoveka sa dubljom i strasnijom potrebom za nezavisnošću. U mladosti, kada je još bio siromašan i kada mu je bilo teško da zarađuje svoj hleb, više je voleo da gladuje i da ide u pocepanom odelu, samo ako bi time mogao da obezbedi sebi trunčicu nezavisnosti. Nikada se nije prodavao za novac i udoban život, nije se prodavao ženama ili vlastodršcima, i hiljadu puta je odbacio i odbio ono što je u očima celog sveta predstavljalo preimućstvo i sreću, samo da bi sačuvao svoju slobodu. Za njega nije bilo ničeg mrškijeg i strašnijeg od pomisli da obavlja neku službu, da se pridržava nekog dnevnog i godišnjeg reda i da mora da sluša druge. Smrtno je mrzeo svaki poziv, kancelariju ili ured, a najstrašnije što bi u snu mogao da doživi bio je zatvoren život u nekoj kasarni. Umeo je da se izvuče iz svih ovih okolnosti, često po cenu velikih žrtava. U tome je ležala njegova snaga i vrlina, tu je bio nesalomljiv i nepodmitljiv, tu je njegov karakter bio čvrst i pravolinijski. Ali s ovom njegovom vrlinom bile su, opet, tesno povezane njegova patnja i njegova sudbina. Prošao je onako kako prolaze mnogi: ono što je po unutarnjem nagonu svog bića najupornije tražio i za čim je stremio palo mu je u deo, ali u većoj meri no što to ljudskom stvoru priliči. U početku mu je to bio san i sreća, zatim gorki udes. Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada služeći, a onaj koji traži nasladu propada od slasti.

I tako je Stepski Vuk propadao zbog svoje nezavisnosti. On je postigao svoj cilj, postao je potpuno nezavisan, niko nije mogao da mu naređuje, nije morao da se upravlja ni prema kome, slobodno i samostalno odlučivao je šta da čini i preduzima. Jer svaki čovek neminovno postiže ono što je po svom pravom nagonu prinuđen da traži. Ali usred stečene slobode Hari odjednom primeti da je njegova sloboda ravna smrti, da je ostao sam, da ga svet na neki strašan način ostavlja na miru, da ga se ljudi više nimalo ne tiču, pa čak da se i on samog sebe nimalo ne tiče, da se u sve ređem i ređem vazduhu, bez ikakvih odnosa i usamljen, lagano guši. Jer sada mu samoća i nezavisnost više nisu bili cilj i želja, već udes, presuda koja mu je izrečena, čarobna želja koja je izgovorena i više ne može da se pokrene, sada mu više ništa nije pomagalo ako je, pun cežnje i dobre volje, pružao ruke i bio spreman da se poveže i stopi sa zajednicom; sada ga ostaviše samog. Pri tome, medutim, nije bio omrznut i ljudima odvratan. Naprotiv, imao je mnogo prijatelja i mnogima je bio drag. Ali je uvek nailazio na simpatiju i ljubaznost, pozivali su ga, darivali ga, pisali mu prijatna pisma, ali mu se niko nije približio, nigde nije došlo do neke veze, niko nije bio voljan i sposoban da učestvuje u njegovom životu. Često ga je sada okruživao vazduh usamljenih, neka mukla atmosfera, okolni svet je proticao pored njega, osećao je nemoć da stvori prisnije odnose, i nikakav trud ni čežnja tu nisu pomogli. To je bila jedna od najvažnijih osobenosti njegovog života.

Druga je bila: pripadao je samoubicama. Ovde se mora napomenuti da je pogrešno nazivati samoubicama samo one ljude koji se odista ubijaju. Medu ovima ih čak ima mnogo koji su, takoreći, pukim slučajem postali samoubice, kod kojih pojam samoubistva nije sastavni deo njihovog bicća. Među ljudima bez individualnosti, bez snažne konstitucije, bez velikog udesa, medu običnim ljudima iz čopora, ima mnogo njih koji završe samoubistvom, a po svom obeležju i kovu ne pripadaju tipu samoubice, dok, naprotiv, mnogi koji su po svom biću samoubice, možda veći deo njih, nikada stvarno ne dižu ruku na sebe. „Samoubica“ –  a Hari je bio je dan od njih – ne mora nužno da živi u naročito prisnom odnosu sa smrću – to može da se čini a da čovek ipak nije samoubica. Ali je samoubici svojstveno da svoje Ja, bez obzira da li s pravom ili ne oseća kao naročito ugroženu klicu prirode, da mu se uvek čini kao da je izuzetno izložen opasnosti, kao da stoji na najšiljatijem vrhu hridine, pa mu je dovoljan najmanji spoljni udar ili neka sićušna unutrašnja slabost da se surva u ponor. Ova vrsta ljudi obeležena je po liniji svoje sudbine time što je za njih samoubistvo najverovatniji način smrti, bar u njihovoj sopstvenoj uobrazilji. Preduslov za ovakav stav, koji je uočljiv još u ranoj mladosti i ove ljude prati tokom čitavog njihovog života, nije neka izuzetno slaba životna snaga, naprotiv, među samoubicama nailazimo na vanredno žilave, strasne a i smele prirode. Ali kao što postoje prirode koje prilikom i najmanje bolesti naginju groznici, tako ove prirode, koje mi nazivamo samoubicama i koje su često veoma osetljive i osećajne, naginju tome da se pri najmanjem potresu predaju intenzivnoj predstavi samoubistva. Kada bi postojala nauka koja bi imala smelosti i snage odgovornosti da se bavi čovekom umesto isključivo mehanizmima životnih pojava, kada bismo imali nešto slično antropologiji, nešto kao psihologiju, ove činjenice bile bi svakome poznate.

 

Ovo što smo ovde govorili o samoubicama odnosi se naravno, samo na površinu stvari, to je psihologija, pa prema tome deo fizike. Posmatrajući je metafizički, ta stvar izgleda drukčija i mnogo jasnija, jer pri ovakvom posmatranju samoubice nam se prikazuju kao bića pogođena osećanjem krivice zbog svoje individualnosti, kao duše kojima više čije životni cilj da sebe usavrše i oblikuju, već da se raspadnu i vrate majci, Bogu, da se vrate u svemir. Među ovim prirodama mnoge su potpuno nesposobne da ikada izvrše stvarno samoubistvo, jer su duboko spoznale koliki je ono greh. Za nas su one pak samoubice jer žive u smrti, a ne u spasonosnom životu, jer su spremne da se odreknu sebe, da se predaju, ugase i vrate početku.

Kao što svaka snaga može da postane i slabost (pod izvesnim okolnostima do toga mora da dođe), tako i obratno, izraziti samoubica često može da pretvori svoju prividnu slabost u snagu i oslonac, pa to obično i čini. Među ove slučajeve dolazi i slučaj Harija, Stepskog Vuka. Kao i hiljade njemu sličnih, od zamisli da mu je svakog časa otvoren put u smrt stvorio je ne samo mladalačko-melanholičnu igru fantazije već je iz te zamisli crpao utehu i oslonac. Doduše, kao kod svih ljudi njegovog soja, svaki potres, svaki bol i svaka nezgoda u životu smesta su izazivali u njemu želju da se iz svega toga izvuče pomoću smrti, ali se postepeno baš iz te sklonosti izrodila filozofija u prilog životu. Srodivši se prisno sa zamisli da mu je onaj izlaz u slučaju nužde uvek otvoren, ona mu je davala snage da postane radoznao za iskustvo bola i neprilika, i kada mu je bilo naročito rđavo, mogao je katkada sa radošću, pa čak i sa zluradošću, da oseti: „Radoznao sam da vidim koliko čovek u stvari može da izdrži! Kada dospem do granice podnošljivog, dovoljno je da otvorim vrata i već sam umakao“. Postoji veliki broj samoubica koji iz ove zamisli crpu neobičnu snagu.

 

S druge strane, svim samoubicama je dobro poznata borba protiv iskušenja da izvrše samoubistvo. Svaki od njih, u nekom skrivenom kutu svoje duše, dobro zna da je samoubistvo, doduše, izlaz, ali da je ipak samo pomalo otrcan i ilegalan izlaz za slučaj nužde, da je u suštini plemenitije i lepše ostaviti da čoveka pobedi i obori sam život nego sopstvena ruka. Svest o tome, nečista savest, koja ima isti izvor kao, na primer, nečista savest kod takozvanih samobludnika, podstiču vecinu samoubica na trajnu borbu protiv iskušenja. Oni se bore kao što se kleptoman bori protiv svog poroka. Ova borba je i Stepskom Vuku bila dobro poznata, vodio ju je mnogobrojnim, uvek drukčijim oružjem. Najzad je, oko četrdeset i sedme svoje godine, došao na srećnu ideju, koja nije bila bez humora i koja mu je često pružala zadovoljstvo, da svoj pedeseti rođendan odredi kao dan kada će dopustiti sebi da izvrši samoubistvo. Sporazumeo se sam sa sobom da toga dana ostavi sebi na volju da li će, za slučaj nužde, prema svom trenutnom raspoloženju, upotrebiti ovaj izlaz. Neka mu se sada dogodi šta mu drago, neka se razboli, osiromaši, neka doživi patnju i gorčinu… za sve je određen rok, to sve može da potraje najviše još nekoliko godina, meseci i dana, a njihov se broj stalno smanjuje! I odista je sada lakše podnosio sve nedaće koje bi  ga ranije jače i duže mučile, pa čak i do dna duše potresale. Ako se iz bilo kog razloga osećao naročito rđavo, ako bi pored pustoši, usamljenosti i podivljalosti njegovog života naišle i izvanredne patnje i gubici, mogao je tim patnjama da kaže: „Čekajte, još samo dve godine, pa ću zagospodariti vama!“ I tada bi se s ljubavlju predao zamisli kako će na dan njegovog pedesetog rođendana ujuto stići pisma i čestitke, dok će se on, siguran u svoj nož za brijanje, oprostiti svih patnji, zatvarajući vrata za sobom. Tada bi kostobolja, seta, glavobolja bolovi u stomaku mogli da gledaju kuda će sad.

Preostaje nam još da osobeni fenomen Stepskog Vuka, a naročito njegov neobični odnos prema građanštini, objasnimo na taj način što ćemo sve te pojave svesti na njihove osnovne zakone. Kako se to samo po sebi nameće, uzećemo kao polaznu tačku baš taj njegov odnos prema svemu građanskom! Zbog svog sopstvenog shvatanja stajao je Stepski Vuk potpuno van građanskog sveta, pošto nije znao i za porodični život ni za društveno častoljublje. Smatrao je sebe isključivom jedinkom, čas osobešnjakom i nastranim pustinjakom, a čas natprosečnom, u neku ruku, izvanredno obdarenom indiviuom, uzvišenom nad sitnim normama svakodnevog života. Svesno je prezirao buržuja i ponosio se što on to nije. U izvesnom pogledu živeo je sasvim građanski, imao je novaca u banci i pomagao je siromašne rođake, odevao se, doduše, nemarno, ali pristojno i, neupadljivo, težio je da sa policijom, poreznicima i sličnim silama živi u dobrim odnosima.

 

Sem toga neka snažna, potajna cežnja stalno ga je privlačila malograđanskom svetu, tihim, pristojnim porodičnim kućama sa urednim bašticama, blistavo čisto održavanim stepeništima i čitavoj onoj skromnoj atmosferi reda i savršene pristojnosti. Sviđalo mu se da ima svoje sitne poroke i ekstravagantnosti, da se oseća kao čovek izvan građanskog sveta, osobenjak ili genije, ali, da se tako izrazimo, nikada nije stanovao i živeo po periferiji života, gde građanština više ne postoji, niti se osećao kod kuće u atmosferi nasilnika i izuzetnih ljudi, ni kod zločinaca i obespravljenih, već je uvek ostao sa stanom u provinciji građanstva, jer je imao izvestan odnos prema njegovim običajima, propisima i atmosferi, pa ma to bio i odnos otpora i pobune. Sem toga odrastao je i vaspitavan malograđanski, i otuda je zadržao mnoštvo pojmova i šablona. Teoretski nije imao ništa protiv javnih žena, ali bi on lično bio nesposoban da ozbiljno shvati jednu od njih i da je gleda kao stvorenje sebi ravno. Političkog zločinca, revolucionara ili duhovnog zavodnika, koje su države i društvo proganjali, mogao je da voli kao svoga brata, ali ne bi znao kako da se ponese prema lopovu, obijaču ili ubici iz pohote, osim da ih na prilično građanski način sažaljeva.Tako je jednom polovinom svoga bića priznavao i potvrđivao ono što je drugom polovinom pobijao i poricao. Odrastao u kultivisanoj građanskoj kući, po ustaljenim pravilima i običajima, ostao je jednim delom svoje duše uvek privezan za poretke na ovom svetu, iako se već odavno individualizovao preko građanski moguće mere, oslobodivši se sadržine građanskog ideala i verovanja.

Ovo građansko, kao stalno postojeće stanje svega čovečnoga, nije bilo ništa drugo nego pokušaj izmirenja, težnja za ujednačenom sredinom između bezbrojnih ekstrema i dvojnih suprotnosti čovečjih postupaka. Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti, recimo, sveca i razvratnika, pa će nam poređenje uskoro biti razumljivo. Čoveku se pruža mogućnost da se potpuno preda duhovnom životu, da pokuša da se približi idealu sveca. I obrnuto, pruža mu se mogućnost da se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih čula i da sva svoja stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do mučenika duše, do samopredaje Bogu. Drugi vodi do razvratnika, do mučenika nagona, do samopredaje truleži. Građanin pokušava da živi u prijatno temperiranoj sredini između ova dva puta. On se nikada neće predati niti podati ni zanosu ni askezi nikada neće postati mučenik, nikada pristati da bude uništen – naprotiv, njegov ideal nije da se preda, već da održava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetosti ni prema njenoj suprotnosti, sve što je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoće da služi Bogu, ali i zanosu, hoće da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokušava da se naseli u sredini izmedu krajnosti, u umerenoj i povoljnoj zoni bez žestokih bura i oluja, u čemu i uspeva, ali na račun onog životnog i osećajnog intenziteta koji pruža život usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima. Intenzivno se može živeti samo na račun sopstvenog  Ja, a građanin ništa više ne ceni nego svoje Ja (koje je, doduše, razvijeno samo rudimentarno), i prema tome postiže samoodržanje i sigurnost na račun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut Bogom stiče mirnu savest, umesto naslade prijatnost, umesto slobode udobnost, a umesto smrtne vatre ugodnu temperaturu. Zbog toga je građanin, po svom biću, stvorenje sa slabim životnim pogonom, plašljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji svakog davanja samog sebe. Zato je on namesto moći postavio većinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti postupak glasanja.

Jasno je da se ovo slabo i plašljivo biće ne može održati  ma u kolikom broju postojalo, da ono sa svojim osobinama može odigrati u svetu samo jednu ulogu: stada jaganjaca među vucima koji slobodno krstare. Pa ipak vidimo da u doba vladavine veoma snažnih priroda građanin, doduše, smesta biva pritešnjen uza zid, ali ipak nikad ne propada, a povremeno, prividno, čak i vlada svetom. Kako je to mogućno? Ni veliki broj čopora u kojima živi, ni njegove vrline, ni  njegov common sense, ni čitava organizacija ne bi bili dovoljno snažni da ga spasu od propasti. Onoga čiji je životni intenzitet već od samog početka toliko oslabljen ne može da održava u životu nikakva medicina sveta. Pa ipak građanština živi, snažna je i napreduje. Zašto?

 

Odgovor glasi: zbog stepskih vukova. Odista, vitalna snaga buržoazije nipošto ne počiva na svojstvima svojih normalnih članova, već na veoma mnogobrojnim autsajderima, koje obuhvata usled rasplinutosti i rastegljivosti svojih ideala. Medu građanštinom uvek živi i veliki broj snažnih i divljih priroda. Naš stepski vuk Hari tipičan je primer za to. On se razvio kao individua daleko preko granice koju može da dostigne građanin. On kome su poznate slasti meditacije, kao i mračne radosti mržnje i samomržnje, on koji prezire zakon, vrlinu i common sense ipak je prinudni zatočenik građanštine i nije u stanju da joj umakne. I tako su se oko stvarne mase pravih građana nataložili široki slojevi ljudi, mnoge hiljade života i inteligencija, od kojih je svaki, doduše, već osloboden građanštine i pozvan za život u bezuslovnom, ali od kojih je svaki nekim detinjastim osećanjima vezan za građanštinu i do izvesne mere zaražen njenim malaksalim životnim intenzitetom, pa ipak nekako ostaje i dalje u njoj, ropski zavisan i obavezan da joj služi. Jer kod građanštine osnovno načelo velikana glasi obrnuto: Ko nije protiv mene, taj je za mene!

Ako u ovom smislu ispitamo dušu Stepskog Vuka, tada nam se on prikazuje kao čovek kome je zbog visokog stepena njegove individualnosti određeno da ne bude građanin jer se svaka visoko razvijena individualnost ustremljuje protiv sopstvenog Ja i naginje njegovom uništenju. Vidimo da je on u sebi nosio jake nagone, kako sveca tako i razvratnika, ali usled izvesne slabosti i tromosti nije mogao da uzme zalet u slobodni, divlji svemir, nego je ostao prikovan za teško materinsko sazvežde građanštine. Ovakav je njegov položaj u svetskom prostoru, ovakva je njegova vezanost. Većina intelektualaca i najveći deo umetnika pripadaju istom tipu. Samo najsnažniji medu njima uspevaju da probiju atmosferu građanske zemlje i da stignu u kosmički svet, ostali se mire sa sudbinom ili sklapaju kompromise, preziru građanštinu, a ipak joj pripadaju, jačaju je i veličaju, jer na kraju ipak moraju da je prihvate da bi mogli da žive. Za ove bezbrojne egzistencije to ne predstavlja tragediju, ali svakako krupnu nezgodu i zlu kob, u čijem se paklu njihovi talenti ispeku i postanu plodni. Mali broj onih koji se otmu nalazi put u bezuslovnost i propada na način dostojan divljenja. To su oni tragikom obeleženi, ali njih nema mnogo. A ostalima, onima koji su ostali vezani, čijem talentu građanština često odaje veliko priznanje, otvoreno je treće carstvo, jedan imaginarni, ali suvereni svet, a to je humor. Nemirnim stepskim vucima, tim stvorenjima koja neprekidno i strahovito pate, njima kojima je uskraćena tragika, kao i sila potrebna za prodor u zvezdani svemir, njima koji osećaju da su pozvani za bezuslovno, a ipak ne mogu da žive u njemu, njima se pruža pomirljiv izlaz u humor, ako je njihov duh usled patnji postao dovoljno snažan i elastičan. Humor uvek ostaje na neki način građanski, iako je pravi tip građanina nesposoban da ga shvati. U imaginarnoj sferi humora ostvaruje se zamršeni, mnogostruki ideal svih stepskih vukova: tu je mogućno zauzeti stav odobravanja ne samo prema svecu nego i prema razvratniku, tu ne samo što se savijaju polovi jedan prema drugom nego se u ovakav stav odobravanja uključuje i građanin. Onome koji je sumanuto opsednut Bogom mogućno je da zauzme stav odobravanja i prema zločinu, a isto tako i obrnuto, ali njima obojici i svim ostalim ljudima bezuslovnosti nemogućno je da odobravaju još i onu neutralnu, mlaku sredinu: građanštinu. Jedino humor, taj divni izum onih kojima je preprečen put ka onom najvišem za šta su pozvani, taj izum onih skoro tragičnih, najdarovitijih nesrećnika, jedino humor (možda najčudnije i najgenijalnije dostignuće čovečanstva) izvršava i ono nemoguće, naime, spaja i sjedinjuje sve oblasti ljudskog bića u zracima svojih prizmi. Živeti u svetu kao da to i nije svet, poštovati zakon a stajati iznad njega, posedovati kao da se ne poseduje, odreći se kao da to nije odricanje sve ove omiljene i često formulisane zahteve visoke životne mudrosti može da ostvaruje jedino humor.

Pa ako bi u zagušljivom haosu svoga pakla Stepski Vuk, koji za to ima dovoljno dara i sklonosti, ipak uspeo da skuva i iscedi iz sebe ovaj čarobni napitak, bio bi spasen. Za to mu još mnogo štošta nedostaje, ali mogućnosti i nada postoje. Ko ga voli, ko saoseća s njim, neka mu poželi ovaj spas. On bi, doduše, zauvek ostao u građanštini, ali bi njegove patnje bile snošljive i plodne. Njegov odnos prema građanskom svetu, kako u ljubavi tako i u mržnji, izgubio bi svoju sentimentalnost, a njegova vezanost za ovaj svet prestala bi da ga muci bez prestanka kao neka sramota.

 

Da bi to postigao, ili da bi se na kraju ipak osmelio za skok u svemir, trebalo bi da se takav Stepski Vuk jednom suoči sa samim sobom, morao bi da duboko sagleda haos u sopstvenoj duši i da postane potpuno svestan samoga sebe. Tada bi mu se otkrila cela njegova sumnjiva egzistencija u svoj svojoj nepromenljivosti, i ubuduće bi mu bilo sasvim nemogućno da iz pakla svojih nagona uvek ponovo prebegne u sentimentalno filozofske utehe a odatle opet u slepu opijenost svog vučjeg bića. Čovek i vuk bili bi prinuđeni da upoznaju jedan drugoga bez maski osećanja koje izobličavaju, pa bi morali nagi da se pogledaju u oči. Tada bi se ili sudarili i razišli se zauvek, tako da više ne bi bilo Stepskog Vuka, ili bi njih dvojica, pred rađanjem svetlosti humora, sklopili brak iz razuma.

 

Možda će Hari jednog dana dospeti do te poslednje mogućnosti. Možda će jednoga dana naučiti kako da upozna sebe, bilo na taj način što će dobiti u ruke naše ogledalce, bilo što će susresti besmrtnike, ili što će u našem magičnom pozorištu naći ono što je potrebno za oslobođenje njegove zapuštene duše. Čekaju ga hiljade takvih mogućnosti, koje njegova sudbina neodoljivo privlači; svi ljudi koji stoje postrani od građanstva žive u atmosferi ovih magičnih mogućnosti. Dovoljna je najneznatnija sitnica pa da sine munja. Međutim, sve je ovo Stepskom Vuku dobro poznato, iako nikada nije imao pred očima ovu crticu svoje unutrašnje biografije. On naslućuje svoj položaj u zgradi sveta, naslućuje i poznaje besmrtnike, naslućuje mogućnost da sretne samog sebe i plaši je se, on zna za postojanje onog ogledala u koje bi neophodno morao da pogleda, a smrtno se plaši da baci taj pogled.

 

***

Na kraju naše studije preostaje nam da raskrstimo i sa poslednjom fikcijom, sa jednom načelnom obmanom. Sva objašnjenja, celokupna psihologija, svi pokušaji razumevanja iziskuju pomoćna sredstva, teorije, mitologije, laži; pošteni autor ne bi smeo propustiti da na kraju svog prikaza, po mogućstvu, raskrsti sa ovim lažima. Ako kažem gore ili dole, time već  tvrdim nešto što iziskuje objašnjenje, jer gore i dole postoji samo u mislima, samo u apstrakciji. Svemir ne zna za gore i dole.Prema tome „stepski vuk“  je, ukratko rečeno, samo fkcija. Ako se Hari oseća kao neka vrsta čoveka vuka i smatra da se sastoji od dva neprijteljska i suprotna bića, onda to predstavlja samo neki mit uprošćavanja. Hari uopšte nije čovek-vuk, iako smo prividno i ne ispitujući prihvatili tu laž koju je sam izmislio i u koju veruje, ako smo pokušali da ga posmatramo i da ga protumačimo kao dvostruko biće, kao stepskog vuka, onda smo se, u nadi da ćemo ga lakše razumeti, koristili obmanom, koju ćemo sada ispraviti.

Podela na čoveka i vuka, na nagon i duh, kojom Hari pokušava da razjasni svoj udes, veoma je grubo uprošćavanje i nasilje nad istinom u prilog nekog prihvatljivog, ali pogrešnog objašnjenja suprotnosti koje ovaj čovek nalazi u sebi i koje mu se čine kao izvor njegovih teških patnji. Hari u sebi nalazi čoveka, to jest čitav svet misli, osećanja, kulture, pripitomljene i sublimisane prirode, a pored toga još i vuka, to jest mračni svet nagona, divljaštva, svireposti i nesublimisane, sirove prirode. I pored ove na izgled tako jasne podele njegovog bića na dve sfere, koje su jedna prema drugoj neprijateljski raspoložene, kadikad je doživljavao da se vuk i čovek za izvesno vreme, za koji srećni trenutak, slože. Kada bi Hari u svakom pojedinom trenutku svog života pokušao da ustanovi koliko ima čoveka, a koliko vuka u svakom njegovom delu, u svakom osećanju, brzo bi došao u nepriliku i cela ova njegova lepa teorija o vuku namah bi se raspala. Jer nijedan čovek, ni najprimitivniji crnac, pa ni idiot, nisu tako uporno jednostavni da bi se njihovo biće moglo objasniti pomoću dva ili tri glavna elementa; a objašnjenje tako vanredno diferenciranog čoveka kao što je Hari naivnom podelom na vuka i čoveka pogotovo je potpuno beznadežan i detinjast poduhvat. Hari se ne sastoji od dva bića, već od stotine, od hiljade bića. Njegov se život ne klati izmedu dva pola, kao što su nagon i duh, ili izmedu sveca i razvratnika, već izmedu hiljadu i bezbroj suprotnih polova (kao, uostalom, život svakog čoveka).

Što tako obrazovan i mudar čovek kao Hari može sebe da smatra stepskim vukom, što veruje da Boga tu i složenu tvorevinu svog života može da obuhvati jednom tako prostom, grubom i primitivnom formulom, ne treba da nas iznenadi. Čovek nema veliku sposobnost mišljenja, pa i najmudriji i najobrazovaniji uvek vidi svet i sebe kroz prizmu veoma naivnih, uprošćavajućih i lažnih formula u prvom redu sebe samog!  Jer svi ljudi, kako izgleda, imaju urođenu i nasilno izazvanu potrebu da svoje Ja zamišljaju kao jedinstvenu celinu. Koliko god puta se pokazalo da je ovo zabluda, ona ipak i dalje živi. Sudija koji sedi nasuprot zločincu gledajući mu u oči, i koji za trenutak čuje kako ubica govori njegovim (sudijinim) glasom, a sve pobude, sposobnosti i mogućnosti ubice nalazi i u svojoj duši, ipak se već  idućeg trenutka ponovo pretvara u jedinku, postaje sudija, ponovo se vraća u ljusku svog uobraženog Ja, izvršava svoju dužnost i osuđuje ubicu na smrt. A kada naročito obdarene ljudske duše nežnog sastava počnu da naslućuju svoju mnogostrukost, kada, kao svi geniji, probiju zabludu o celini svoje ličnosti, pa sebe osete složenim iz više delova, kao kakav snop od mnogih Ja, tada je dovoljno da to samo izjave, pa da ih većina zatvori, pozivajući nauku u pomoć, a ova opet konstatuje šizofreniju i sprečava da čovečanstvo iz usta ovih nesrećnika čuje uzvik istine. Ali zašto gubiti reči, zašto izgovarati nešto što je svakome ko misli samo po sebi razumljivo, ali što nije običaj da se iskaže. Ako već jedan čovek pristupa proširenju uobražene celine svoga Ja u dvostruko biće, onda je bezmalo genije, ili, u svakom slučaju, redak i zanimljiv izuzetak. U stvari nijedno Ja, pa ni najnaivnije, nije celina, vec mnogostruk svet, zvezdano nebo u malom, haos oblika, koji se sastoji od stepena i stanja, od nasleđenog i od raznih mogućnosti. Što se svaki pojedinac trudi da ovaj haos posmatra kao celinu i što o svome Ja govori kao da je to jednostavna, čvrsto oblikovana, jasno obeležena pojava –  ta kod svih ljudi (pa i najvećih) uobičajena obmana verovatno je neka potreba, neki zahtev života, kao što su disanje i uzimanje hrane.

Obmana počiva na jednostavnom prenošenju. Telesno svaki čovek sačinjava celinu, duhovno nikada. I u pesništvu, cak i najistančanijem, uvek  su u pitanju prividno cele, prividno jedinstvene ličnosti . Od dosadašnjeg pesništva stručnjaci i poznavaoci najviše cene dramu, i s pravom, jer ona pruža (ili bi mogla da pruži) najveće mogućnosti za prikazivanje sopstvenog  Ja u svoj svojoj mnogostrukosti  – kad tome ne bi protivrečio prividan izgled, po kome nam se svaka pojedinačna ličnost jedne drame nepobitno prikazuje u istom, jedinstvenom, odvojenom telu, odvodeći nas u zabludu baš ovom svojom jedinstvenošću. Naivna estetika najviše ceni takozvanu karakternu dramu, u kojoj svaki lik nastupa jasno ocrtan i jedinstven. Tek izdaleka i postepeno naslućuju pojedinci da je to možda jevtina i površna estetika, da smo u zabludi, da grešimo ako na naše velike dramatičare primenjujemo veličanstvene, ali ne prirodne, već samo nametnute pojmove lepote kakva se ceni još iz antičkog doba, dramatičare koji su, polazeći uvek od vidljivog tela, u stvari i stvorili fikciju o sopstvenom Ja, o jedinstvenoj ličnosti. U pesništvu stare Indije ovaj pojam je sasvim nepoznat, junaci indijskih epova nisu junaci, već klupčad ličnosti i niz inkarnacija. U našem modernom svetu, međutim, postoje pesnička dela u kojima autor, verovatno ne sasvim svesno, pokušava da nam iza vela komedije ličnosti i karaktera prikaže mnogostrukost duše. Onaj ko hoće da to vidi, mora se odlučiti da ličnosti ovakvog dela ne posmatra kao pojedina bića, već kao delove, kao strane, kao različite aspekte jednog višeg jedinstva (makar i duše samog pesnika). Ko Fausta bude posmatrao na ovaj način, za toga će se od Fausta, Mefista, Vagnera i svih ostalih stvoriti jedna celina, jedan nadlik, i tek u toj višoj celini, a ne u pojedinim likovima, nazreće nešto od prave prirode duše. Kada Faust izgovora izreku, čuvenu među učiteljima, koju filistri izgovaraju sa jezom a koja glasi: Dve duše se, ah, kriju u mojim grudima! tada zaboravlja na Mefista i mnoštvo drugih duša koje se takođe nalaze u njegovim  grudima. I naš Stepski Vuk veruje da u sebi nosi dve duše‚ (vuka i čoveka) i već mu je od toga prilično tesno u grudima. Grudi i telo uvek predstavljaju celinu, ali duša u njima nema dve ili pet, već bezbroj. Čovek je lukovica sastavljena od stotinu ljuski, tkanina od mnogih niti. To su tačno znali i shvatili stari azijski narodi, i izumeli su tačnu tehniku budističkog jogija, naime raskrinkavanje zablude o ličnosti. Vesela je i mnogostruka igra čovečanstva: Indusi su se hiljadu godina trudili da razotkriju zabluju, a Zapad je uložio isto toliko truda da je podupre i osnaži.

Ako s tog gledišta posmatramo Stepskog Vuka, postaće nam jasno zašto je toliko patio zbog svoga smešnog dvojstva. I on je, kao Faust, mislio da su dve duše mnogo za jedne grudi i da ih moraju rastrgnuti. Naprotiv, dve duše su malo; i Hari vrši strašno nasilje nad svojom jadnom dušom kada pokušava da je shvati u jednoj tako primitivnoj slici. Iako je Hari visokoobrazovan čovek, ipak postupa kao kakav divljak koji ume da broji samo do dva. Jedan deo sebe naziva čovekom, a drugi vukom i smatra da je time došao do kraja i da se iscrpao. U „čoveka“  trpa sve što je u njemu umno, uzvišeno i kultivisano, a u vuka sve što je nagonsko, divlje i haotično. Ali u životu stvari ne teku tako jednostavno i grubo kao u našem bednom, idiotskom jeziku,i Hari dvostruko laže sebe ako primenjuje divljačku metodu sa vukom. Bojimo se da Hari ubraja u čoveka čitave pokrajine svoje duše koje još ni izdaleka nisučovečje, a izvesna svojstva svoga bića računa kao vučja iako su ona daleko prevazišla vuka.

Kao svi ljudi uopšte, i Hari veruje da vrlo dobro zna šta je čovek, pa ipak pojma nema o njemu, iako to prilično često naslućuje u snovima i drugim podsvesnim stanjima, koja se teško mogu kontrolisati. Neka ne zaboravi te slutnje, neka ih što više prihvata! Čovek nije čvrsto i trajno uobličenje (to je bio ideal antike i pored suprotnih naslućivanja njihovih mudraca), već je pre pokušaj i prelaz, dakle, ništa drugo nego uzani i opasni most između prirode i duha. Prema duhu, prema Bogu, goni ga unutrašnja predodređenost prema prirodi, prema majci, vuče ga topla cežnja: između ove dve sile plašljivo se leluja njegov život. Ono što ljudi podrazumevaju pod pojmom čovek  uvek je samo prolazna, građanska nagodba.  Ova konvencija otklanja i zabranjuje izvesne grube zahteve nagona; delić svesti, morala, ubijanje životinjskog u sebi i nešto malo duha ne samo što je dozvoljeno već se i traži. Prema ovoj konvenciji čovek je, kao svaki građanski ideal, samo kompromis, plašljiv i naivno lukav pokušaj da se podvali opakoj pramajci prirodi, dosadnom praocu duhu i njihovim zahtevima, i on treba da boravi u mlakoj sredini između njih. Zato građanin dopušta i podnosi ono što naziva „ličnošću“, ali ujedno izručuje ličnost molohu „državi“ i bez prestanka izaziva razdor između njih. Zato građanin danas spaljuje na lomači jeretika i veša kao zločinca onoga kome će prekosutra postaviti spomenik.

Da čovek nije nešto već  stvoreno, već da je zahtev duha, daleka, sa čežnjom a i strepnjom očekivana mogućnost, i da put donde prevaljuju uvek, u malim etapama i u užasnim mukama i ekstazama, baš oni retki pojedinci kojima se danas priprema gubilište a sutra spomenik – ta slutnja živi i u Stepskom Vuku. Ali ono što on, nasuprot vuku, naziva u sebi čovekom obično nije ništa drugo nego baš onaj osrednji čovek građanske konvencije. Put ka pravom čoveku, ka besmrtnom, Hari tačno naslućuje, katkada ustežući  se, i polazi njime, ali to plaća teškim patnjama i bolnom usamljenošću. No,  da potvrđuje onaj najviši zahtev i da stremi za njim, zahtev duha da postane istinski čovek, da pođe jednim, užasnim putem ka besmrtnosti toga se plaši iz dubine duše. On tačno oseća da to vodi još većim patnjama, vodi do progona, do krajnjeg odricanja, možda i do gubilišta – pa iako na kraju toga puta stoji kao mamac besmrtnost, ipak nije voljan da prepati sve ove patnje i da umre na jedan od ovih načina. Iako je svestan više nego građanin zašto se postaje čovek, ipak zatvara oči i neće da zna da su očajnička vezanost za sopstveno Ja i očajnički strah od umiranja najsigurniji putevi u večnu smrt, a da onaj koji je u stanju da umre, da odbaci telo, da svoje Ja za večnost preda meni – postaje besmrtan. lako obožava svoje ljubimce medu besmrtnima, recimo Mocarta, u krajnjoj liniji ga, ipak, i dalje posmatra očima građanina, i spreman je da savršenstvo Mocartovo objašnjava, kao kakav učitelj u školi, samo njegovim izuzetnim talentom, a ne veličinom njegove samopredaje i spremnošću da pati, njegovom ravnodušnošću prema idealima građanštine i podnošenjem one krajnje usamljenosti koja oko paćenika , oko bića koje postaje čovek, čitavu građansku atmosferu proređuje, te ona biva kao ledeni etar svemira, ne onom usamljenošću u vrtu Getsimanskom.

Pa ipak je naš Stepski Vuk otkrio u sebi faustovsku dvojnost, pronašao je da u jedinstvenom telu nema jedinstvene duše, da se jedinstvenost, u najboljem slučaju, poima na dugom putu hodocašća, kao ideal ove harmonije. On bi želeo ili da savlada vuka u sebi  i da postane potpun čovek, ili da se odrekne čoveka i da bar kao vuk živi jedinstvenim i nerastrzanim životom. Verovatno da nikada nije posmatrao pravog vuka, jer možda bi tada video da ni životinje nemaju jedinstvenu dušu, da i one u svom lepom, vitkom telu kriju mnogostruka stremljenja i stanja, da i vuk u sebi nosi duboke ponore, da i vuk pati. Ali sa onim Natrag prirodi! čovek uvek pođe bolnom i beznadežnom stranputicom. Hari nikada više ne može da postane sasvim vuk, a kada bi to i postao, video bi da vuk takođe nije nešto jednostavno i iskonsko, već mnogostruko i složeno. I vuk ima dve, pa i više duša u svojim vučjim grudima, i onaj koji želi da postane vuk pada u istu grešku zaboravnosti kao čovek sa onom pesmom: „Oh, blažen je onaj ko je još dete!„.  Simpatični, ali sentimentalni čovek koji peva pesmu o blaženom detetu takođe bi želeo da se vrati prirodi, čednosti i prvobitnom stanju, a sasvim je zaboravio da deca nipošto nisu blažena, da su sposobna da osećaju mnoge sukobe, rastrzanost i patnju.

Nijedan od puteva ne vodi unazad, ni ka vuku ni ka detetu. Na početu svega ne nalaze se nevinost i bezazlenost; sve što je stvoreno, i ono naizgled najjednostavnije, već je grešno, već  je mnogostruko,već je bačeno u prljavu reku postanka i nikada, nikada više ne može da pliva uzvodno. Put u nevinost, u nestvoreno, put ka Bogu ne vodi natrag, već  napred, ne ka vuku ili detetu, već sve dublje u greh, sve dalje na putu da se postane čovek. Ni samoubistvo, jadni  Stepski Vuče, neće ti u stvari pomoci, moraćeš da pođeš dužim, tegobnijim i mučnijim putem da postaneš čovek, moraćeš da svoju dvostrukost umnogostručiš, a svoju složenost učiniš još mnogo složenijom. Umesto da sužavaš svoj svet, da uprošćavaš svoju dušu, sve veći ćeš deo sveta, pa najzad i čitav svet, primiti u svoju bolno proširenu dušu, da bi možda jednom, na kraju, našao spokojstvo. Ovim putem je pošao Buda i svi veliki ljudi, neki od njih svesno a neki nesvesno, koliko je ko uspeo u smelom poduhvatu. Svako rođenje znači rastanak sa svemirom, znači ograničavanje, odvajanje od Boga, znači bolno ponovno postajanje. Vratiti se u svemir, poništiti patničko postojanje, postati Bog, znači: proširiti svoju dušu da bi mogla ponovo da obuhvati svemir.

Ovde nije reč o čoveku kakvog ga zna škola, nacionalna ekonomija i statistika, nije reč o ljudima koji u milionima trčkaraju ulicama i koji ne predstavljaju ništa drugo nego pesak na morskom žalu ili raspršene kapljice pri udaranju talasa; nekoliko miliona ne igraju više nikakvu ulogu, oni su samo materijal i ništa više. Ne, mi ovde govorimo o čoveku u višem smislu, o cilju dugog puta na kome se ostaje čovek, o kraljevskom čoveku, o besmrtniku. Genije nije tako redak kao što se obično misli, i, razume se, ni tako čest kao što to tvrdi istorija književnosti, svetska istorija ili, najzad, i novine. Stepski vuk Hari, kako nam se čini, bio bi dovoljno genijalan za smeo poduhvat da postane čovek, često što se pri svakoj teškoći sažaljivo izgovara svojim glupim stepskim vukom. Činjenica da se ljudi koji imaju takvih mogućnosti pomažu stepskim dušama duša nije kao i činjenica da često osećaju onu kukavičku ljubav prema građanštini jeste nešto što veoma iznenađuje, a i rastužuje. Čovek koji je sposoban da shvati Budu, čovek koji nasleđuje nebesa i ponore čovečanstva ne bi trebalo da živi u svetu u kome vladaju common sense, demokratija i građansko obrazovanje. On u njemu živi samo iz kukavičluka, i ako ga njegove dimenzije sputavaju, ako mu je građanska soba odviše tesna, svu krivicu za to baca na vuka i neće da shvati da je sada vuk njegov najbolji deo. Sve divlje u sebi naziva vukom  i oseća  to kao rđavo, opasno i kao neku vrstu strašila za građane –  međutim on, koji veruje da je umetnik, da ima prefinjena čula, nije u stanju da vidi da osim vuka i iza vuka u njemu živi i mnogo šta drugo, sve vuk što ujeda, da se tu nalaze još i lisica, zmaj, tigar, majmun i rajska ptica. On ne vidi da je čitav ovaj svet, čitav rajski vrt ljupkih i strašnih, velikih i malih, snažnih i nežnih oblika zarobljen i pritisnut pričom o vuku kao što je pravi čovek u njemu zarobljen i pritisnut nazovi čovekom, građaninom.

Predstavimo sebi vrt sa stotinama vrsta drveća, hiljadama cvetova, stotinama vrsta voća i raznih trava. Ako vrtlar ovoga vrta ne zna ni za kakvu drugu botaničku razliku osim da se jedno može jesti, a drugo da je korov, onda neće znati šta da radi sa tri četvrtine svoga vrta, pa će iščupati najčarobnije cveće, iseći najplemenitije drvće, ili će ga mrzeti i gledati popreko. Tako isto postupa i Stepski Vuk sa hiljadama cvetova svoje duše. Što ne ulazi u rubriku čovek ili rubriku vuk, to i ne vidi. A šta sve ne ubraja u čoveka! Sve kukavičko, majmunsko, sve glupo i sitničarsko, ako nije baš vučija osobina, ubraja u čoveka, kao što sve snažno i plemenito pripisuje vuku, i to samo zato što još nije uspeo da zagospodari njime.

Opraštamo se od Harija, ostavljamo ga da sam ide dalje svojim putem. Da se već nalazi među besmrtnima, kako bi iznenađeno posmatrao ovo tumaranje, ovaj divlji, krivudavi put; i kako bi se ovakvom stepskom vuku nasmešio bodro, prekorno, sažaljivo i podsmešljivo!.

Herman Hese  “Stepski vuk”

za “P.U.L.S.E” oprema teksta: Boban Savković

 

Ukratko: P.U.L.S.E
Tekst priredilo i prenelo uredništvo P.U.L.S.E magazina. P.U.L.S.E je internet magazin posvećen umetnosti i kulturi (književnost, slikarstvo, muzika, film, arhitektura), filozofiji i psihologiji, odnosno oblastima koje u ovakvoj formi predstavljaju raritet na srpskom internet nebu. Ono što čini specifičan kvalitet ovog sajta jeste prednost koja se daje kvalitetu, radije nego kvantitetu, a celokupna produktivnost usmerava se na ostvarenje jedne nove plodne sredine, gde se prvenstveno ceni autonomno autorstvo pojedinca.
Svi članci autorke/a - P.U.L.S.E →

 

 

 

[АлександраВ]

Одлично Рапсо, хвала

[Adelaida]

Svako pretvaranje nije dobro. Ili si Vuk ili si Ovca (Jagnje)

" Kako da ne budem Stepski Vuk, olinjali pustinjak usred sveta ciji ciljevi nisu moji i cije radosti mi nista ne znace? " 

Herman Hese

 

Glasam za vuka...moze se pripitomiti i ako zadrzi dozu divljine u sebi...a jagnje nikad ne moze da podivlja...

[aliluja]

Trudim se da naučim biti bezazlena kao golub i mudra kao zmija... da bih za početak mogla spoznati  šta zaista nosim u sebi od to dvoje...  

A da to isto spoznam kod drugoga.. . Uhh... smatram velikim i teškim zadatkom... 

A šta je bolje? 

Preko vučije dlake teško dospevaš do janjeta koliko god ti bio bezazlen...  dok preko jagnjeće kože brzo dospevaš do vuka... pa ako misliš da si mudar ubedi ga da ima janjeću ćud ako možeš... 

Od svih životinja je najteže prilagoditi vuka... Ne... zbilja... jel' iko od vas ikad video vuka da igra u cirkusu? 

[Драшко]

Idem po osećaju

ima ljudi koji se deru i mlataraju a volim ih

ima onih koji ne deru se i ne viču a ne volim ih iskreno

 

(trebao sam da budem Vedrana Rudan)

više volim Paja Vujisić fazon (mada nisam uopste takav)....imamo jednog forumaša kojo je isti on

guess who