Свети Амброзије Милански о редовном причешћивању

[Zoran Đurović]

2 minutes ago, verum est in beer рече

Оче једно питање.

Зашто се толико баца акценат на Јуду, када су Адам и Ева још жешће закували ствари?

И зашто је Јуда уопште битан? Да ли је то оно "нећу одати тајну непријатељима твојим...." или је у питању нешто друго? Ето имамо Симона врача, имамо и Савла, који је био гори од све деце, али ипак је Јуда крив јер је издао Христа. А како га је издао? Рекао је Јеврејима где се налази, иако је Он шеткао данима ту.

Нисам ја, него онај ВСБ! Не интересује ме Јуда.

[Ведран*]

4 hours ago, Zoran Đurović рече

Кажем, то је једно тумачење. Ја преферирам ово друго, и да онда сатана улази у њега. Августин вели, сатана га је кушао до тада споља, а када је овај и ово урадио, онда је ђаво дошао по своје (запосео га).

и ја исто 

[Zoran Đurović]

3 minutes ago, Vedran рече

Сад се мало боље разумемо. Мислим да је разлика у томе што кад ја кажем да ако си непослушан да се одлучујеш, ја на то не гледам као на казну, у смислу, ниси постио е сад нема да се причестиш, него као самоодлучивање. Цела Црква пости, а ти не постиш, онда си се самоодлучио. Ти се издвајаш из заједнице. Као што, на пример неко ко не долази у Цркву него "сваке преступне" у ствари и није Хришћанин, а кад дође он се опет присаједињује Цркви. Или када се човек исповеда, па молитва каже "присаједини га Цркви" зато што се грехом човек од ње одваја.

Отац Зоран вели да су стихијски уведени постови, неспорно, али тако је како је. И сад је то регулисано Типицима који су на неки начин израз нашег заједничког договора кроз прихватање. Управо кроз то ја и видим да је пост подвиг и љубав и наша жртва јер је такав наш договор. Ни мени се не пости, нарочито Апостолски пост кад је дужи и од Св Четрдесетнице. То ми није нормално. Али ако не постим ја онда искачем из оквира, искачем из Цркве, а хоћу да будем у њој и да се причешћујем Христом. Ни то није нормално стање. 

А зашто идеш да светиш водице код непослушних и одлучених од цркве? Због пара. Јер 90% тог народа код којих светимо водице не пости. Односно, пости стихијски или за причешће. Извини, али овај став је манијакалан. Не пије воду. Или пак ја не познајем народ. А неће бити да је тако. Како можеш без епитимије да причестиш неког ко се није причестио 3 недеље? Ја мислим да је народ паметнији и нормалнији од оних који се мазохистички подвргавају стварима које нису утемељене на разуму. Да су утемељене на разуму, онда би важиле свагда и свуда. Па и Павле патријарх не би предложио она скраћивања поста. Чак је и он укапирао да су будалаштине. 

Ако ти мени улазиш у кревет и гледаш у тањир, онда то за мене није вера. Да ли ти апстинираш од секса за време свих постова и пре сваког причешћа? Само ми то одговори, али искрено. И онда можемо да наставимо разговор.   

[Ведран*]

Хаха! Ђе ме нађе за водице. Јел то оне тзв. "васкршње"? 

Ја њих много волем због њиховог чврстог канонског, предањског, .... итд. утемељења   

Него озбиљно, не схватам уопште примедбу. Ја сам апсолутно на линији п. Павла по питању тих скраћења, чак је он можда био исувише пажљив у предлозима...

[Zoran Đurović]

12 minutes ago, verum est in beer рече

 

Наравно чео, нисам мислио конкретно на тебе, него да се мало људима уради разгибавање на мозак, да мало почну да се питају и постављају питања.

Мислим ти то све време радиш, него ја онако, чисто да улетим

Зато што је Јуда јако битан. Много проблема поставља

- Предестинација. Бог га је одредио за ту улогу, а ако јесте, онда је добро урадио јер је тако скембан Син Божији и ми смо искупљени. Зашто га онда осудити и зашто је доживео тако тужан крај? То је и идеја Јудиог Јеванђеља.

- Ис је знао да ће га издати? Зашто га је држао поред себе? 

- Јуда је радио као остали апостоли. Све је било ок. Зато се истиче као пример за оправдање св. Тајни, као Причешћа и Крштења, јер се показује да су људи само министри, односно вршиоци преко којих делује Бог. Они могу и у паклу да заврше, али тајна је валидна.

- Зато је битан за еклисиологију и идеју о "измешаној цркви", где су добри и лоши, а на Суду ће ветар одувати плеву.

- Разуме се да је номинална припадност Исусу, Цркви неспасавајућа по себи. 

- Да је покајање могуће, а очајање пропаст, јер је контрафигура Петар.

Итд., итд....  

[Zoran Đurović]

4 minutes ago, Vedran рече

Хаха! Ђе ме нађе за водице. Јел то оне тзв. "васкршње"? 

Ја њих много волем због њиховог чврстог канонског, предањског, .... итд. утемељења   

Него озбиљно, не схватам уопште примедбу. Ја сам апсолутно на линији п. Павла по питању тих скраћења, чак је он можда био исувише пажљив у предлозима...

Ниси ми одговорио за секс. 

[Ведран*]

Хаха!

Па одговор је исти као и за водице, нити светим водице (нисам поп), нити има секса (нисам ожењен).  

[Zoran Đurović]

Управо сада, Vedran рече

Хаха!

Па одговор је исти као и за водице, нити светим водице (нисам поп), нити има секса (нисам ожењен).  

Онда ниси саговорник. Јави се кад се ожениш. 

[Ведран*]

Ето ти чуда. Добих епитимију.

[Volim_Sina_Bozjeg]

21. Ali evo ruke izdajnika mojega sa mnom na trpezi.

22. I Sin Čovječiji, dakle, ide kako je određeno; ali teško čovjeku onome koji ga izdaje!

23. I oni se stadoše pitati među sobom koji bi, dakle, od njih bio taj koji će to učiniti.

24. A nastade i prepirka među njima koji se od njih smatra da je veći.

25. A on im reče: Carevi naroda gospodare nad njima i vlastodršci njihovi nazivaju se dobrotvori.

26. Ali vi nemojte tako; nego ko je među vama veći, neka bude kao mlađi, i starješina kao sluga.

27. Jer ko je veći, koji sjedi za trpezom ili koji služi? Nije li onaj koji sjedi za trpezom? A ja sam među vama kao sluga.

28. A vi ste oni koji ste se održali sa mnom u iskušenjima mojim.

29. I ja vama zavještavam Carstvo kao što Otac moj meni zavješta,

30. Da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome, i da sjedite na prijestolima i sudite nad dvanaest plemena Izrailjevih.

28,29,30 Nigde ne mogu da nadjem Judu

Šalu na stranu ja tebe razumem šta govoriš ali  Hristos često šeta od duhovnog do materijalnog bukvalnog. Ja bi rekao da objedinjuje i sjedinjuje sve i svja. Nekako mi je potpuno van pameti, da Juda veruje i uzima Telo i Krv a posle toga se diže sa trpeze i odlazi po 30 srebrenjaka. Takodje mi je neverovatno da Hristos govori i uključuje Judu u brojeve 28,29,30

Juda jede ali ne jede Telo i Krv zbog svoje nevere, jer je samo nevera mogla biti posledica izdaje. No verovatno je ispravnija tvoja verzija.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Inače dobra ti je ona konstatacija da Hristos tvrdo izlazi iz tela kad ga jednom uzmeš, slažem se sa tim i poznajem primere.  ( tako da znaš da znam šta govoriš)

[Volim_Sina_Bozjeg]

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Један од 12. Сви су укључени. Није рекао једини од 12 који умочи. Текст разумева једног (εἷς) не јединог (монос). Сви умачу. Такође, текст не говори да је Јуда испарио. Зато природно наставља: пише из ње сви (πάντες).

A ja sam sve vreme ovo tumačio ovako. Jedan od vas koji jede samnom izdaće me. kad su se apostoli zapitali ko je to. Hristos nastavlja jedan od 12 koji umoči samnom u zdjelu. To mi je ličilo na obznanjivanje ko je izdajnik već za trpezom, ne imenovaći ga pre nego se to istovremeno umakanje ne desi. Dakle jednostavno sam tumačio da je Hristos obznanio bestidnost, kao kad bi pijan i bahat prišao svešteniku danas i obuhvatio Čašu dok je u sveštenikovim rukama i bez dozvole domaćina nalio u sebe. Eto živ ja nama bio.

[Gresni rab Boziji]

18 hours ago, Gresni rab Boziji рече

Tumacenje  spornog kanona 9, od strane Oca Dionisija  je po meni mudro i razumno , a vase sujetno i oprelesceno,  to je moje misljenje...
Voleo bih da cujem jos misljenja na ovu moju konstataciju  ko je u pravu Otac  Dionisije ili Otac Zoca?...
U principu  kad se uporede njegova i vasa tumacenja diskutabilnog kanona br; 9, svaki normalan covek ce reci da je Otac Dionisije u pravu i da kako je on rekao, "ove novotarije nisu slucajne i plodovi su pomenute  filozofije kvarenja hriscanstva".
Kao sto vidis Oce Zorane  i otac Dionisije se slaze da takvi kao vi pogresno tumace kanone  i svojom novotarskom filozofijom kvare hriscanstvo sto sam ja u samom startu primetio i pisao o tome u porukama...
Sad ono sto je vazno;  Kad se uporedi vase tumacenje kanona i tumacenje od Oca Dionisija,  ispada  da je covek 100% u pravu sto cistom logikom moze da se zakljuci...
Evo primer pa uporedite...
 Kanon br;9
SVE VERNE KOJI DOLAZE U (CRKVU) I SLUSAJU PISMA, A NE OSTAJU ZA VREME MOLITVE I SVETOGA PRICESCA ,KAO TAKVE KOJI UZROKUJU NERED U CRKVI ,TREBA ODLUCITI.

Tumacenje kanona Oca Dionisija ;  
«Део горчине излива се у виду заблуда које шире појединци у нашој Цркви. Код нас су се појавили, чак и међу свештеницима, они који погрешно тумаче 9. Канон Св. апостола, где се каже: «Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак  у Цркви». Многи овај 9. канон Св. апостола погрешно тумаче као заповест свим присутнима да се причесте, а заправо се њиме прописује само да се литургији присуствује до краја.

Tumacenje Oca Zoce ;
 " Ап. 9 јасно ставља заједно: μὴ παραμένοντας δὲ τῇ προσευχῇ καὶ τῇ ἁγίᾳ μεταλήψει (не остају за време молитве и Светога Причешћа). Оба периода су стављена заједно. Граматика одговара пракси, јер молитви је следило причешће. Само незналица може ово да преведе са “не остају за време молитве (ти бивају одлучени), али не и они који се не причесте“. Лудило мозга... То грчки текст не каже. Обе ствари стоје заједно и зато византијски коментатори немају проблема да их протумаче исправно, тј. да се одлучују они који се не причесте"....

U startu kad se procitaju oba tumacenja primecuje se jednostavnost i mudrost kod oca Dionisija, a u vasem tumacenju  komplikovanost  i nejasno tumacenje....
 Druga stvar, ja nigde nisam primetio da ovaj kanon kaze da se vernik oslobadja posta i molitve pred Sveto Pricesce,  odnosno da verni narod moze slobodno da pridje da se pricesti bez posta i ispovesti.
Ajde da pretpostavimo da pise kako vi kazete da je duzan da se pricesti;  Nigde ne pise da se oslobadja obaveze da posti i da se priprema...

Ponavljam!

 U kanonu br; 9 Ne stoji...

 Ne mora da se posti pred Sveto Pricesce...

 Oslobadja se vernik od pripreme za Sveto Pricesce...

Duzan je da se pricesti bez obzira da li je spreman ili nije...

Nesme da stoji u crkvi na liturgiji a da se ne pricesti.

Prosto i jednostavno, pise samo da mora da ostane do kraja, sto komplikovati...
E sad to sto ga je Otac Zoca protumacio drugacije to je njegova stvar ja licno u to neverujem...
U prinicipu , zakoni su takvi da mogu da se tumace na svakojake nacine, ali istina i sustina zakona  je samo jedna, ona je vec rastumacena i sadrzana je  u poukama Svetih Otaca Crkve koji su nasi ucitelji, uzori i svetionici vere, kao na primer sveti Nikolaj Zicki,koji je govorio u knjizi  'Vera svetih'  da smo duzni da se pripremamo za Sveto Pricesce postom molitvom i ispovescu, pa sveti Justin Popovic.. Sveti Teofan Zatvornik i mnogi drugi da ih ne nabrajam, a oni su se ugledali na Gospoda i na Svete Oce pre njih, a mi smo duzni da se trudimo  da se bar malo ugledamo na njih, da ucimo od njih, a ne da pametujemo.
Pre cu njihovo tumacenje da prihvatim nego od Oca Zoce...
Sad sto se tice gramatike koju navodite u obrazlozenju, secam se jedne anegdote koju sam procitao negde, pa kaze;
Osudili coveka na smrtnu kaznu i u presudi sudija navede  "Ubiti ne ostaviti ga u zivotu",  a advokat osudjenog  dokopa se presude pa na papiru doda jedan "zarez" , pa je sada presuda glasila ovako...
 "Ubiti, ne ostaviti ga u zivotu"  i spase zivot klijentu...

Znaci ti zakoni ako se gledaju sa gramaticke tacke gledista mogu da budu mac sa dve ostrice, odnosno  da  potpuno izmene sustinu teksta  ko zna sta je neko tamo mislio pre par stotina godina kad je to pisao?! Zato ne opterecuj mozak tim za tebe  nebitnim stvarima nego kao svestenik SPC  budi poslusan i radi kako ti se kaze i kako pise na onom tekstu tvoje nadlezne Eparhije koji sam prilozio ranije...
 Pusti one koji su utvrdjeni u veri da to rastumace ...
I da zakljucim;
Posto Sveta Pravoslavna Crkva i sveti Oci kazu da mora da se posti i priprema pred Sveto Pricesce,onda mora i tacka. To ce tako biti dok je sveta i veka, neverujem da ce iko ikad u Nasoj Crkvi ukinuti post i pripremu pred Pricesce, svidjalo se to nekome ili ne. (Racunajuci i onih sedam dana za one koji retko dolaze u crkvu i ne poste sve postove zbog takvih je to pravilo i uvedeno)

Dusekoristan tekst Ruskog Svestenika o Pricescivanju...

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/48435.htm

 

Света Тајна Причешћа (IV)
Како се припремити за Причешће

Свете Тајне — Тело и Крв Христова — су највећа светиња, дар од Бога нама грешнима и недостојнима. Самим тим се не зову без разлога — Часни Дарови.

Нико на земљи не може себе да сматра у потпуности достојним за причешћивање Светим Тајнама. Спремајући се за причешће, ми очишћујемо своју духовну и телесну природу. Душу припремамо молитвом, покајањем и помирењем са ближњим, а тело постом и уздржањем. Та припрема носи назив „говение“.[1]

Загрузить увеличенное изображение. 800 x 536 px. Размер файла 172156 b.

О молитвеном правилу

Они који се припремају за причешће читају три канона — Покајни Господу Исусу Христу, Молебни Пресветој Богородици и Анђелу Чувару, као и молитвено правило пред свето причешће, које обухвата Канон и молитве.

Препоручује се да се ишчитају сви канони дан уочи причешћа, а молитвено правило ујутру — на сам дан причешћивања, пре литургије.

Сви ти канони и молитве налазе се у канонику и обичном православном молитвенику.

Уочи причешћа је неопходно да се буде на вечерњој служби, будући да нови црквени дан почиње од тог тренутка.

О посту

Пре причешћа треба постити и телесно се уздржавати. Пост подразумева искључење хране животињског порекла: месних и млечних производа, као и јаја. Приликом строгог поста из исхране се искључује и риба. Конзумирање посне хране, такође, треба да буде умерено.

Супружници за време припремног периода за свето причешће треба да се уздржавају од телесне блискости (пето правило светог Тимотеја Александријског). Жене, у време чишћења (месечног циклуса), не могу да приступају причешћу (седмо правило светог Тимотеја Александријског).

Постити треба, како телом тако и умом, видом и слухом, чувајући своју душу од световних забава.

Дужина трајања евхаристијског поста се обично одређује у договору са духовником или парохијским свештеником. То зависи од телесног здравља, духовног стања оног који се причешћује, као и од тога, колико често приступа Светим Тајнама.

Опште правило прописује тродневни пост пред причешће.

Онима, пак, који се често причешћују (на пример, једанпут у недељи), дужина поста може да буде скраћена на дан или два, по благослову духовника.

Духовник може да ублажи пост болесницима, трудницама и дојиљама, као и у неким другим животним околностима.

Они који се припремају за причешће од поноћи ништа не једу и не пију. Причешће се прима наште срце. Нипошто се не сме пушити. Неки погрешно мисле да тог јутра не треба прати зубе, да се не би прогутала вода. То је сасвим неисправно. Чак се у „Дидактичким вестима“ сваком свештенику налаже прање зуба пре литургије.

О покаjању

Најважнији тренутак у припреми за Свету Тајну причешћа представља очишћење наше душе од грехова, које се савршава у Светој Тајни исповести. У душу која није очишћена од греха, па самим тим ни помирена са Богом, Христос не улази.

Данас се може чути мишљење о томе да треба раздвајати Свете Тајне исповести и причешћа. И уколико се човек редовно исповеда, он може да приступи причешћу без исповести. У том случају се обично позивају на праксу неких помесних Цркви (на пример, Грчке). Наш народ се више од седамдесет година налазио у атеистичком ропству. И Руска црква је тек помало почела да долази себи од те духовне деградације, која је задесила нашу земљу. Имамо тако мало православних храмова и свештенослужитеља. У Москви је на 10 милиона становника само око хиљаду свештеника. Људи су одељени од традиције и нису црквени. Градско-парохијски живот фактички не постоји. Ево простог примера: у току Часног поста на недељној литургији велике московске парохије причести се понекад преко 800 људи (каткад и много више). Међу њима има сталних парохијана, који редовно приступају Светим Тајнама; такође, има оних који се причешћују сасвим ретко, као што има и оних који су дошли на причешће по први пут у животу. Како да се човек ту постави? Наравно, све оне који желе да се причесте обавезно треба исповедити.

Није згорег приметити, да је живот и духовни узраст савремених православних верника неупоредив са животом хришћана првих векова. Због тога се ми придржавамо праксе исповедања пре сваког причешћа.

Узгред, што се тиче првих векова хришћанства, треба истаћи да најважнији историјски споменик ранохришћанске писмености „Дела дванаесторице апостола“, или на грчком „Дидахи“, говори: „У недељу Господњу (дан васкрсења, прим.аут.), сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста. 2. Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша. 3. Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“ (глава 14). И још: „ У цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом. То је пут живота“ (глава 4).

„Дела дванаесторице апостола“ представља ауторитативни извор с краја 1. и почетка 2. века и даје нам јасну представу о животу ранохришћанских заједница; стога је поука о неопходности литургијске исповести за нас веома значајна.

Пошто је важност покајања − очишћења од грехова пред причешће неоспорна, на тој теми ћемо се мало подробније задржати.

Прва исповест и прво причешће су многима биле разлог почетка њиховог оцрковљења, постајања православним хришћанима.

Припремајући се за дочек драгог госта, трудимо се да што боље поспремимо своју кућу и успоставимо ред. Тим пре, ми треба да се с трепетом, страхопоштовањем и брижљивошћу припремимо да примимо у дом своје душе „Цара царева и Господа господара“. Што пажљивије хришћанин пази на свој духовни живот, то се чешће и усрдније каје, а нарочито види своје грехе и недостојност пред Богом. Нису узалуд свети људи сматрали своје грехе небројеним − као песак морски.

Када је код преподобног оца Доротеја дошао један угледни грађанин градића Газе, он га је упитао: „Поштовани господине, реци ми, за кога ти сматраш себе у свом граду?“ Он рече: „Сматрам себе за великог и првог“. Тада га преподобни опет упита: „Ако би отишао у Кесарију, за кога би тамо себе сматрао?“, тај човек одговори: „За последњег међу тамошњим велможама“. – „Ако би се пак упутио у Антиохију, за кога би себе тамо сматрао? „Тамо бих – рече он – сматрао себе за обичног човека из народа“. „Ако би отишао у Цариград и приближио се цару, сматрао би себе...?“ И он одговори: „Дословно убогим“. Тада му отац Доротеј рече: „Ето тако и светитељи, што се више приближавају Богу, утолико пре увиђају своју грешност“.[2]

Нажалост, морамо приметити да неки прихватају Свету Тајну исповести као неку формалност, после које ће добити разрешење да приступе причешћу. Спремајући се за причешће, ми треба са пуном одговорношћу да приступимо очишћењу своје душе, како би је учинили храмом за примање Христа.

Свети оци покајање називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као што воде на крштењу умивају нашу душу од грехова, тако сузе покајања, плач и туга због прегрешења очишћују нашу духовну природу.

Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Бог чека наше кајање, тј. њихово признање. У Тајни исповести ми молимо Њега да нам опрости. То се може схватити на основу следећег примера. Дете се без питања завукло у ормар и појело све бомбоме. Отац одлично зна ко је то учинио, али чека да син сам приђе и затражи опроштај.

Сама реч „исповест“ значи да је хришћанин дошао да исприча (=поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: „Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш“. Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Због тога исповест мора да буде индивидуална, а не заједничка. Имам на уму праксу, по којој свештеник чита списак могућих грехова, а затим ставља епитрахиљ на главу онога који се исповеда. Заједничка исповест је била готово општа појава у совјетско време када је било врло мало активних храмова, који су недељним и празничним данима, као и у време постова, били препуни верника. Све њих исповедити, било је просто нереално. Одржавање исповести после вечерње службе, такође се готово нигде није одобравало. Данас је, слава Богу, остало веома мало храмова у којима се обавља слична „исповест“.

Да би се добро припремили за очишћење душе, потребно је да пре Тајне покајања поразмислимо о својим гресима, да их се присетимо. У томе нам помажу књиге „В помощь кающимся“ светог Игнатија (Брјанчанинова), „Опыт построения исповеди“ архимандрита Јована (Крестјанкина) и друге.

Исповест не треба прихватати само као духовну, прочишћујућу, душевну. Можемо да се ваљамо по земљи и блату без страха, у души ће свеједно после све да се спере. И можемо опет да наставимо да грешимо. Уколико човек прилази исповести са таквим мислима, он се исповеда на суд и на осуду, а не на спасење. И формално „исповеђени“, он неће добити од Бога разрешење грехова. Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње – остају ожиљци. Није довољно само исповедати грех, треба уложити све напоре да се победи склоност ка греху у својој души, и да се више не враћа њему. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив[3].

Наравно, није једноставно одмах напустити грех, али покајник не сме да буде лицемеран: „Покајаћу се и опет ћу наставити да грешим“. Он мора да уложи све напоре, како би стао на пут исправке и да се више не враћа греху; да моли од Бога помоћ за борбу са гресима и страстима. Они који се ретко исповедају и причешћују, престају да примећују своје грехе; удаљују се од Бога. И обрнуто, приближујући се Њему, као Источнику светлости, људи почињу да примећују све мрачне и нечисте углове своје душе. Слично сјајном сунцу које осветљава све непоспремљене кутке просторије.

Господ од нас не очекује земаљске дарове и поклоне, али зато: „жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс 50, 19). И припремајући се за сједињење са Христом у Тајни причешћа, ми ту жртву приносимо Њему.

О измерењу

Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23−24) – говори нам реч Божија.

О томе у какво ужасно греховно стање могу да западну људи који приступају причешћу гневни и неизмирени, говори нам Кијево-Печерски патерик: „Била једном два брата по духу: ђакон Евагрије и свештеник Тит. Један према другом су осећали тако велику и нелицемерну љубав, да су се сви дивили њиховој слози и безмерној љубави. Нечастиви који пак мрзи доброчинство, и који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Пт. 5, 8), изазвао је међу њима кавгу. И такву је мржњу он усадио у њих, да су један другог избегавали, не желећи да се погледају у очи. Више пута братија их је молила да се измире, али они нису хтели ни да чују. Када би Тит пролазио са кадионицом, Евагрије би се склањао од тамјана; а када се Евагрије не би склонио, Тит би пролазио поред њега не окадивши га. И тако су они у том греховном мраку провели много времена, приступајући Светим Тајнама: Тит не тражећи опроштаја, а Евагрије гневећи се – до те мере их је нечастиви изазвао. Једном се Тит био страшно разболео и, пошто је био већ на самрти, стаде туговати због свог прегрешења и посла ђакону молбу: „Опрости ми брате мој, Бога ради, што сам се узалудно гневио на тебе“. Евагрије је одговорао сурово, проклињући. Старци, видевши да Тит умире, силом доведоше Евагрија, како би га помирили са братом. Угледавши га, болесник се придиже, паде ничице пред његове ноге и рече: „Опрости и благослови ме, оче мој!“ Он пак, немилостив и љут, одби да опрости у присуству свих, говорећи: „Никада се нећу помирити са њим, ни у овом веку, ни у будућем“. И одједном се Евагрије истрже из руку стараца и паде. Хтели су да га подигну, али видеше да је он већ мртав. И не могоше му ни руке исправити, ни уста затворити, као код давно упокојеног. Болесник тог тренутка устаде, као да никад није ни боловао. Запрепастише се сви због изненадне смрти једног и брзог оздрављења другог. Са пуно суза су погребли Евагрија. Уста и очи су му остале отворене, а руке раширене. Тад старци упиташе Тита: „Шта то све значи?“ И он исприча: „Видех ја Анђеле, како узмичу и плачу над мојом душом, и нечисте силе које се радују гневу моме. И тада почех молити брата да ми опрости. Када га пак доведосте код мене, видех Анђела немилостивог, који у руци држи пламено копље, и кад ми Евагрије не даде опроштај, он га удари те овај мртав паде; А мени Анђео пружи руку и подиже ме“. Чувши то, братија се побоја Бога који је рекао: Опраштајте и опростиће вам се (Лк. 6, 37). [4]

Припремајући се за причешће Светим Тајнама, треба (уколико постоји таква могућност) да затражимо опроштај од свих, које смо хотимично или нехотично увредили, и да сами свима опростимо. Уколико је немогуће учинити то лично, треба се измирити са ближњима макар у свом срцу. Наравно, то није једноставно, јер смо сви ми људи гордељиви и осетљиви (узгред, осетљивост увек произилази из самољубља). Али како ми можемо да тражимо од Бога опроштај својих грехова, рачунајући на њихово отпуштање, ако сами не праштамо онима који су нас увредили? Мало пре причешћа верника на Божанстваеној литургији поје се молитва Господња „Оче наш“ – као напомена, да ће Бог „опростити нама дугове (тј. грехе) наше“, онда када ми „опростимо дужницима својим“.

Колико се често причешћивати Светим Таjнама?

У првим вековима хришћанства верници су се причешћивали често. Многи чак сваки дан. Традиција честог причешћивања чувала се на свакој Божанственој литургији и у наредном периоду. Многи свети оци позивају да се причешћујемо по могућности што чешће.

У Русији се од 18. века, нажалост, усталила пракса ретког причешћивања. Било је доста људи који су се причешћивали само једанпут у години. Сматрало се да је довољно приступати причешћу у току сваког од четири вишедневна поста (Великог, Петровског, Госпојинског и Божићњег) и на имендан. Неки су се причешћивали исто тако и на велике празнике. Појавила су се чак бесмислена мишљења о штетности честог причешћивања, а оне људе који су се често причешћивали могли су сумњичити за јерес и секташтво.

Свети праведни Јован Кронштатски пише: „Неке личности говоре, као да је грех ако се мирјани причешћују често, и да млади као треба само једанпут у години да приступају причешћу, а стари само за време свих постова, и да они који се често причешћују постају луди. Какав апсурд! Какво богохуљење и скрнављење вере! Какво неразумевање! А због чега онда свакодневно на литургији одјекује Спаситељев глас, који позива на причешће?... Зар да читаве године огрежњавамо у гресима, а само једанпут да се очишћујемо покајањем и причешћем? Зар се не грешимо, не изопачујемо морално и не скрнавимо гресима сваки дан? Зар нам не треба свакодневно очишћење, освећење, обновљење? Могу ли се грехови који се свакодневно нагомилавају чистити само једном у години? Има ли то смисла?

Зар се ви не умивате и не купате редовно? Зар не треба душу, непрекидно изложену скрнављењу гресима, свакодневно умивати? Неумесни и бесмислени људи, они који мисле и они који говоре безумно, незналице су које не разумеју потребе душе човекове. Немилосрдни су! Они нису спознали дух Христов“.[5]

Није довољно чистити душу своју једанпут, па чак ни четири пута у години. Рецимо, ако бисмо пробали да кућу не чистимо целе године, да ствари не враћамо на своје место, да не чистимо прашину, да не бришемо под и не износимо ђубре, у шта би се претворило наше место становања? Исто тако апсурдно је не одржавати ред и чистоћу у кући своје душе. Но, ипак отац Јован Кронштатски упозорава оне који се причешћују често, да им то не пређе у навику, формалност, и да не дође до хлађења и немарности за њихов духовни живот: „Ви који себе називате духовном децом мојом, који се досада већ неколико година причешћујете свакодневно Светим Тајнама Христовим, нисте се научили послушању, незлобивости и дуготрпељивој љубави и предајете се озлојеђености и непокорности“.[6]

           Често причешћивање мора бити усаглашено са духовником, и ако он примети да учесталошћу човек губи страхопоштовање према светињи, онда може посаветовати да оно постане ређе. „Ја причешћујем сваке недеље и чешће, али то само у њима (духовној деци – прим.аут.) изазива љубомору једних према другим, и због тога им понекад не дозвољавам.[7] Једна духовна кћи оца Јована рекла му је како се причешћује једанпут у две недеље, на шта јој је он одговорио: „Одлично чиниш, чешће и не треба“. Тако да сваком човеку од стране његовог духовника или парохијског свештеника, треба да буде одређена своја мера учесталости причешћивања. Неко може да се причешћује сваке недеље, док неко други не треба тако често; али сваки православни хришћанин мора да се труди да се не причешћује ређе од једанпут месечно, како се не би отуђио од евхаристијског живота Цркве.

Како прилазити Светоj Чаши

Пред почетак причешћа причасници прилазе ближе царским дверима − то треба учинити раније да се не би после журили и гурали. Када се отворе царске двери и ђакон изађе са чашом уз позив: „Са страхом Божијим и вером приступите“, треба направити, уколико је то могуће, поклон и крстообразно сложити руке на груди (да десна рука буде одозго).

Свештеник наглас чита молитву: „Верујем Господе и исповедам...“ – и причасници је понављају у себи.

Чаши прилазе редом, обично прво пропуштају бебе, децу и болесне људе. Када приђемо чаши, треба разговетно да кажемо своје крштено име и широко да отворимо уста. Након узимања причешћа, целива се доњи крај свете чаше (руска пракса – прим.прев), који симболизује Спаситељево ребро из ког су истекле крв и вода. Свештеникову руку при томе не љубити.

Одлазећи од чаше, не растављајући руке, треба прићи столићу где се деле комадићи просфоре и запивка[8] (по правилу, вино-кагор разбављен топлом водом). Након што причасник отпије, он наставља да се моли до краја Божанствене литургије и заједно са свима прилази крсту. Постоји погрешно мишљење, да не треба целивати свештеникову руку, већ крст. То је нетачно. Причасник пошто отпије вино може да целива како крст, тако и да узме благослов од свештеника, јер греха у томе нема.

По правилу, у храму се после литургије читају молитве после светог причешћа. Уколико њих из неких разлога не прочитају, причасник их чита код куће, чим се врати из храма. Оне се налазе у православном молитвенику.

На дан причешћа не праве се метаније (земни поклони), осим пред Спаситељевом Плаштаницом на Велику Суботу и за време коленопоклоних молитви на Духове.

Након причешћа треба пажљиво поступати са својом душом, чувати себе од празних занимација и разговора, пребивати у молитви, читању духовних књига, чинити добра дела.

 

Свештеник Павле Гумеров

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/48435.htm

 

 

 

[Zoran Đurović]

8 hours ago, Vedran рече

Ето ти чуда. Добих епитимију.

Да се оземниш, како вели митр. Амфилохије 

[Zoran Đurović]

8 hours ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Inače dobra ti je ona konstatacija da Hristos tvrdo izlazi iz tela kad ga jednom uzmeš, slažem se sa tim i poznajem primere.  ( tako da znaš da znam šta govoriš)