Свети Амброзије Милански о редовном причешћивању

[Gresni rab Boziji]

18 minutes ago, Zayron рече

Ne "dok se ne ispravi", već "dok se ne pokaje za grijehe" u ispovijesti. Dok bismo čekali na to da se, kako to tu kažeš, "ispravimo" ne bismo to stigli ni kad bismo živjeli svaki po 800-900 godina ko Metuzalemi i opet bi se toga ne dočekali.

Od ovakvih stvari i bolesnih odnosa medju ljudima, bližnjima, rodbinom itd. se ispravit da samo pokajanjem i traženjem istine i pravde koja je u Bogu, Isusu Hristosu.

Pošta pro tebe Proklínám tě REMIX 2013

 

 

 

Na to sam i mislio da se iskreno pokaje, tacnije da se potrudi da u buduce ne cini iste greske ...

[Gresni rab Boziji]

21 minutes ago, Vedran рече

Јесте, јесте, ништа он не разуме 

Јер кад отпостиш седам дана "на води" онда се одмах ослобађаш смртних грехова и добијаш пропусницу за Прићешће (код бившег Артемија некад је то и буквално бивало, цедуљица с печатом, нешто као папска индулгенција) 

Moj krst na slici je lepsi od tvog... Utata

[Gresni rab Boziji]

1 minute ago, poelbuster рече

Хммм

Tvoj je katolicki nas je lepsi 

[Zoran Đurović]

@Gresni rab Boziji

Небојша, иако твој осврт не заслужује пажње, ипак да кажем неку. Најпре, непотписани текст који виси на сајту луганске цркве је из Константиновог времена, а Андреј је новотарац. Никада некакав текст који може да падне на памет неком буздовану не може да буде правило вере. Јер ми имамо јасне каноне и типике. Ваљда си чуо да канони не смеју да се крше?, али си се повео за духовним ти татком Артемијем. Јер, мало је канона које тај Зли Патуљак није погазио. 

Такође: "Ви који сте се припремили за св. Причешће, приступите". То је новотарство. Јер тај текст не постоји у служебнику. Не изговара се.

Меродавне су само саборске одлуке и оне прихваћене од сабора, тако да никакво перверзно мудровање неког новотарског попа не може да нам буде већи ауторитет од Св. Саве. А он је прописао дијету. Јасно и гласно и за целу годину.

Дакле, не постоји никакво писано правило које црква држи, па да треба да се мења. То што постоји у твојој глави, то не значи да одговара стварности. 

Затим, ја нисам благ него сам строг као Амброзије. Јер терам људе да сав свој живот Хр Богу предају, а не само 1 пут или 4 пута годишње. Јуду бих причестио, јер је то и Исус урадио. Тебе не бих јер имаш смртни грех. Канон 7. Василија Великог јасно каже: Они који спавају са мушкарцима, животињама, убице, тровачи, прељубници и идолопоклоници пошто су били предани Сатани на тридесет година, да би се отрезнили, треба примити. Ти ниси био на 30 година кајања. Такође, никада те не бих оставио за свештеника, не само што немаш школу, него зато што имаш канонску препреку. 

Да се разумемо, ја немам ништа против хомосексуалаца. Али канони још увек не дозвољавају да се такви постављају на свештеничко достојанство. Хомићи по природи треба да буду третирани другачије од оних који су то из моде. Ове из моде бих само на самрти причестио ако се искрено кају. Са овима по природи био бих блажи. Њих бих припустио чаши после 30 година, али не и на свештенство. Не треба да мислиш како те је ђаво убацио у ту машину. Саветујем ти доброг психотерапеута. Онда ћеш моћи да превазиђеш проблем са телом који имаш.    

[Драшко]

Do malo pre mi se spavalo....a sad ko da 3 guarane popih (efetci čitanja o.Zoranovih postova )

[Човек Жоја]

24 minutes ago, Gresni rab Boziji рече

Na to sam i mislio da se iskreno pokaje, tacnije da se potrudi da u buduce ne cini iste greske ...

Јесте, само што покајање ни у лудом бесу не доводи аутоматски до бестрашћа које је по твоему мненију улазница за Чашу. То је само самосвест о сопственој недостојности, и увиђање свог аутентичног тропоса (што реко св. Максим, илити "начина постојања"), брисање патоса са "бившим ја". А сви смо недостојни, и зато нам, због те недостојности, и треба Чаша (мада је ово мало грубо срочено). Што реко вл. Николај, парафразирам, ономе ко је достојан њему Чаша ни не треба, шта ће му, тај је већ са ађелима и светитељима и, игра небеско коло.

Увек је та симултана двосмерност важна, ми кренемо одоздо, са покајањем, уз свест о грешности и недостојности и са свешћу Коме приступамо, а Он се спушта и делује одозго помажући нам да се мењамо и преображавамо, јер смо му отворили простор, испразнили смо се од себе, па нам се открива онај наш аутентични начин постојања и воља која би требало да нас доведе до циља и обожења, по благодати, јер то није од нас, што реко апостол, већ је дар Божији.

[Zoran Đurović]

26 minutes ago, Драшко рече

Do malo pre mi se spavalo....a sad ko da 3 guarane popih (efetci čitanja o.Zoranovih postova )

Како ли је тек адресатима... 

Једно се само не може остварити на мени, да ме Ис испљуне због бљутавости! Због тога делујем тако узнемиравајуће на артемитску психу јер морају да се определе. Или сам демонизован, па могу гозбу у Љуљаци да направе, а ако су се за...., онда су направили једини грех који се не опрашта: Хула на Духа Светога!

Наравно да нисам излудео па да сам помислио како сам ја ДС, него верујем да не говорим моју науку, него његову. Дат нам је да нас поучава.

Нека само артемити послушају како је лепо говорио Артемије док се још водио као православни владика:

 

Измењено Јун 8, 2016 од Снежана
хтели сте рећи забунили :)

[Човек Жоја]

12 minutes ago, Zoran Đurović рече

 

 

Да је Адам имо авину фрулу не би га змиче навукло на танак лед, него би лепо овако

И онда кад је омађија нотама Духа Светог сам учини ћирибу ћириба и ето штапа Мојсејевог

Онда му Ева отме ту мочугу, омлати га по тинтари и викне "скидај то чудо са дрвета, гладна сам". 

[Zoran Đurović]

17 minutes ago, Ђоле Пролеће рече

Да је Адам имо авину фрулу не би га змиче навукло на танак лед, него би лепо овако

И онда кад је омађија нотама Духа Светог сам учини ћирибу ћириба и ето штапа Мојсејевог

Онда му Ева отме ту мочугу, омлати га по тинтари и викне "скидај то чудо са дрвета, гладна сам". 

Артемити су мислили да се ја шалим кад сам рекао да ме је Дух Свети нахушкао на њих! Зато сам им ноћна мора, гори од "Сатанасија". 

[Дејан]

On 8.6.2016. at 13:32, Gresni rab Boziji рече

Ko je koliko procitao i obrazovan nije vaznije od toga da li je neko na pravom putu ili nije, odnosno da li je u pravu ili nije.. Nisam ni ja od juce u crkvi...

Naravno da nije. Mnogi obrazovani su otišli stranputicom, mnogi nepismeni nisu. Crkveni staž nema baš mnogo veze, može da ima a ne mora.

[Zoran Đurović]

Како је и овде затравио артемит Грешни раб...

Архимандрит Дионисије из манастира Липовац, ако је веровати онима који преносе његове речи, вели следеће:

«Део горчине излива се у виду заблуда које шире појединци у нашој Цркви. Код нас су се појавили, чак и међу свештеницима, они који погрешно тумаче 9. Канон Св. апостола, где се каже: «Све верне који улазе (у Цркву) и слушају Свето Писмо, али не остају и за време молитве и Светог причешћивања, треба одлучити као оне који изазивају беспоредак  у Цркви». Многи овај 9. канон Св. апостола погрешно тумаче као заповест свим присутнима да се причесте, а заправо се њиме прописује само да се литургији присуствује до краја.

Има само једно правило које заповеда причешћивање – то је 8. апостолско, по којем су свештенослужитељи који учествују у служби обавезни да се причесте, или да покажу уверљиво оправдање за непричешћивање. Следеће,  9. правило, које смо претходно поменули, говори о мирјанима: они би требало да учествују молитвом у вршењу тајанства, присуствујући тајинству до краја службе. Када би се и њиме налагало обавезно причешћивање, због чега би се то одвајало од 8. правила: једноставније би било,  заповедати свим учесницима – и свештенослужитељима и мирјанима – да се причешћују Св. Тајнама на свакој Литургији. Али као што сте видели апостоли су одвојили у делу причешћивања свештенике од мирјана.

И до дан данас свештеници се причешћују на свакој литургији коју врше (при чему, ако није пост, не морају да посте пре тога, нити да се исповедају), а мирјани се причешћују тек после темељите припреме. Тако је било одвајкада, а сада има покушаја да се и та древна пракса измени у духу протестантизма, тј. да се изједначе мирјани са свештеницима, па да се и они причешћују без припреме постом и молитвом, без покајања и без исповести. Све ове новотарије нису случајне и плодови су поменуте филозофије кварења хришћанства». (https://pouke.org/forum/topic/42913-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D1%81%D0%B0-%D0%BE%D1%86%D0%B5%D0%BC-%D0%B4%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BC-%D0%B8%D0%B7-%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%BB%D0%B8%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86/).

 

Он претендује да да «јединоспасавајуће» тумачење ових канона. Међутим, Никодим Милаш је много опрезнији, тако да каже како је ово, што је по Дионисију погрешно тумачење, уствари највероватније тумачење. Али да видимо прво текст ових канона, а онда и тумачења византијских каноничара. Јер њима није било непознато да су се у раној цркви, све до IV века људи стално причешћивали и то без поста (чак и среда и петак су проблематични, а једини пост који је постојао је био Васкршњи и он је трајао од 1-2 дана до 6 максимално; тек после прераста у 40). Такође им је било јасно да си свакодневно хришћанин и спреман за причешће (јер нема ових исфантазираних правила поста, покајања, исповести и сл.). Дакле, канони:

 

Κανὼν Η´

Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος, ἢ ἐκ τοῦ καταλόγου τοῦ ἱερατικοῦ, προσφορᾶς γενομένης μὴ μεταλάβοι, τὴν αἰτίαν εἰπάτω· καὶ ἐὰν ᾖ εὔλογος, συγγνώμης τυγχανέτω· εἰ δὲ μὴ λέγοι, ἀφοριζέσθω, ὡς αἴτιος βλάβης γενόμενος τῷ λαῷ, καὶ ὑπόνοιαν ἐμποιήσας κατὰ τοῦ προσενέγκαντος, ὡς μὴ ὑγιῶς ἀνενέγκαντος.

Κανὼν Θ´

Πάντας τοὺς εἰσιόντας πιστούς, καὶ τῶν γραφῶν ἀκούοντας, μὴ παραμένοντας δὲ τῇ προσευχῇ καὶ τῇ ἁγίᾳ μεταλήψει, ὡς ἀταξίαν ἐμποιοῦντας τῇ ἐκκλησίᾳ ἀφορίζεσθαι χρή.

 

КАНОН 8: Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или други из свештеничког каталога, кад бива Принос не причести се, нека каже узрок, па ако је разборит, нека му буде опроштено; а ако не каже, нека буде одлучен, јер је нанео штету народу и навео сумњу на онога који је Принос свршио, као да није правилно принео.

КАНОН 9: Све верне који долазе у (Цркву) и слушају Писма, а не остају за време молитве и Светога Причешћа, као такве који узрокују неред у Цркви, треба одлучити.

 

Исти канони су овако формулисани у канону 2 Антиохијског саб. (341.):

Πάντας τοὺς εἰσιόντας εἰς τὴν ἐκκλησίαν, καὶ τῶν ἱερῶν Γραφῶν ἀκούοντας, μὴ κοινωνοῦντας δὲ εὐχῆς ἅμα τῷ λαῷ, ἢ ἀποστρεφομένους τὴν ἁγίαν μετάληψιν τῆς εὐχαριστίας κατά τινα ἀταξίαν, τούτους ἀποβλήτους γίνεσθαι τῆς ἐκκλησίας, ἕως ἂν ἐξομολογησάμενοι, καὶ δείξαντες καρποὺς μετανοίας, καὶ παρακαλέσαντες, τυχεῖν δυνηθῶσι συγγνώμης· μὴ ἐξεῖναι δὲ κοινωνεῖν τοῖς ἀκοινωνήτοις, μηδὲ κατ᾽ οἴκους συνελθόντας συνεύχεσθαι τοῖς μὴ τῇ ἐκκλησίᾳ συνευχομένοις, μηδὲ ἐν ἑτέρᾳ ἐκκλησίᾳ ὑποδέχεσθαι τοὺς ἐν ἑτέρᾳ ἐκκλησίᾳ μὴ συναγομένους. Εἰ δὲ φανείῃ τις τῶν ἐπισκόπων, ἢ πρεσβυτέρων, ἢ διακόνων, ἤ τις τοῦ κανόνος τοῖς ἀκοινωνήτοις κοινωνῶν, καὶ τοῦτον ἀκοινώνητον εἶναι, ὡς ἂν συγχέοντα τὸν κανόνα τῆς ἐκκλησίας.

Сви који долазе у Цркву и слушају света Писма, али не учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светога учествовања у Евхаристији, по неком нереду, такви да буду одстрањени из Цркве, док се не исповеде и не покажу плодове покајања, и тада молећи могу добити опроштај. Не треба општити са изопшренима, нити се молити са окупљањима по кућама, који се не моле са Црквом, нити примати у једној Цркви оне који се не окупљају у другој Цркви. Ако ли се нађе неки епископ, или презвите, или ђакон, или други из клира, да општи са изопштенима, нека и он буде изопштен, као онај који квари канон Цркве.

Чак и из површног читања ових канона бива јасно да је реч о одлучивању оних који се не причесте, а не како Дионисије, у својој неупућености мисли. Јер он нема, понављам, ни Милашев опрез, који је у оно доба имао проблема да разуме византијске тумаче јер смо били затровани тридентинском теологијом.

Ап. 8 се односи на свештенике који дођу на литургију али подозревају предстојника, или пак овај ради нешто на своју руку. Мисли се на пале, или на неке који су имали озбиљне промене у служби (стављам Милашеве опсервације као фотке, не преписујем их).

Ап. 9 јасно ставља заједно: μὴ παραμένοντας δὲ τῇ προσευχῇ καὶ τῇ ἁγίᾳ μεταλήψει (не остају за време молитве и Светога Причешћа). Оба периода су стављена заједно. Граматика одговара пракси, јер молитви је следило причешће. Само незналица може ово да преведе са “не остају за време молитве (ти бивају одлучени), али не и они који се не причесте“. Лудило мозга... То грчки текст не каже. Обе ствари стоје заједно и зато византијски коментатори немају проблема да их протумаче исправно, тј. да се одлучују они који се не причесте.

 

Ако би неко због незнања језика имао проблема у схватању, све бива распршено тексом 2. канона ант. Сви који долазе у Цркву и слушају света Писма, али не учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светога учествовања у Евхаристији, по неком нереду (μὴ κοινωνοῦντας δὲ εὐχῆς ἅμα τῷ λαῷ, ἢ ἀποστρεφομένους τὴν ἁγίαν μετάληψιν τῆς εὐχαριστίας). Не учествују заједно са народом у молитви, или се одвраћају од светога учествовања у Евхаристији. Дакле, јасно се одлучују они који не остају на молитви, као и они који се не причесте. Ево на руском, текста византијских каноничара (ваљда сви знају руски):

 

Зонара. Настоящее правило требует, чтобы во время совершения святыя жертвы, все пребывали до конца на молитве и святом приобщении. Ибо тогда и от мирян требовалось, чтобы постоянно причащались. Есть правило собора сардикийскаго и другое трулльскаго, и еще правило собора антиохийскаго, предписывающая, чтобы подлежал отлучению тот, кто, присутсятвуя при богослужении в три воскресеые дня, не причастится. Посему и настоящее правило подвергает отлучению не прибывающих на молитве и святом причащении, как нарушающих порядок. И второе правило антиохийскаго собора говорит об этом.

Аристен. Отлучай не пребывающаго на молитве и причащении. Должно подвергать отлучению того, кто не пребывает в церкви до конца, но еще во время совершения святой литургии выходит из церкви; ибо такой производит в церкви бесчиние.

Вальсамон. Определение настоящаго правила весьма строго. Ибо отлучает бывающих в церкви, но не остающихся до конца и не причащающихся. И другия правила подобным образом определяют, чтобы все были готовы и достойны причащения, и подвергают отлучению не причащающихся в три воскресные дня.

Славянская кормчая. Пребывати в церкви молящимся до последния молитвы. Да отлучени будут не прибывающии в церкви до последния молитвы, ни причащающиеся.

 

Дакле, Милаш је био врло стидљив кад је написао: «По разумјевању овога правила неких канониста, вијерни су морали не само да остану до краја св. литурђије, него су морали такођер сви и да се причесте».

Проблем је што то није било мишљење неких канониста, него СВИХ. Мишљење пак о. Дионисија није поткрепљено ни од једног канонисте.

 

Став о. Дионисија пак да се свештенство причешћује без «припреме» а лаици са «припремом», је нешто што бих сада прескочио, јер је најобичније богохулство. Човек је васпитан у тридентинској, католичкој теологији и ту нема лека. И питам све заступнике такве сумануте тезе, којим каноном или типиком је то санкционисано? Јесам свештеник, али сама помисао да се разликујем од обичног човека по природи (јер инвестирура је нешто друго), ми изазива осећај за повраћање.

Прилози из Милаша:

 

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ne znam zašto ali moram zbog pojedinih ljudi ovo da kažem. Ne znam koliko razumete da o.Zoran sve ovo govori ne zato što on misli šta bi bilo dobro za njega, no govori sve zato što razmišlja šta bi bilo dobro za Hrišćanina.

Hristos vaskrese!

[Zoran Đurović]

8 minutes ago, Volim_Sina_Bozjeg рече

Ne znam zašto ali moram zbog pojedinih ljudi ovo da kažem. Ne znam koliko razumete da o.Zoran sve ovo govori ne zato što on misli šta bi bilo dobro za njega, no govori sve zato što razmišlja šta bi bilo dobro za Hrišćanina.

Hristos vaskrese!

Ваистину васкрсе и вазнесе, и себе и нас!

[Posad]

U nastavku piše da ipak nisu svi pristupali Pričešću svaki put,jer je lako moglo biti da svi nisu svagda spremljeni da prime sv. Pričešće. O kakvoj pripremljenosti bi se moglo raditi?

[Volim_Sina_Bozjeg]

2 minutes ago, Posad рече

 

U nastavku piše da ipak nisu svi pristupali Pričešću svaki put,jer je lako moglo biti da svi nisu svagda spremljeni da prime sv. Pričešće. O kakvoj pripremljenosti bi se moglo raditi?

Da je redovan na Liturgijama, da živi Liturgijskim životom i da nije u medjuvremenu ubio nekog čoveka naprimer.