Ник Вујичић у Парохијском дому у Никшићу говорио о Богу, вјери и праштању

[JESSY]

 

Свима су, сматра Ник Вујичић, потребни инспирација, нада и вјера, а младима посебно. Вјерује да би његов живот можда био другачији да је као дјечак, док је трпио понижења и био депресиван, срео некога попут њега

 

 

[JESSY]

У препуном Парохијском дому у Никшићу говорећи о вјери, Богу и праштању Ник Вујичић, свјетски познат мотивациони говорник, казао је да му је драго што људи на Балкану разумију страхопоштовање према Богу.

„Моји родитељи знају шта је рат, глад, и увијек су ми говорили да морам бити захвалан за оно што имам. Говорили су ми да не будем љут на Бога за ствари које не разумијем, већ да будем захвалан за оне ствари које разумијем“, казао је Вујичић.

Свима су, сматра он, потребни инспирација, нада и вјера, а младима посебно. Вјерује да би његов живот можда био другачији да је као дјечак, док је трпио понижења и био депресиван, срео некога попут њега.

„Када сам био мали нијесам вјеровао да имам наду, да ћу да се оженим, да имам дјецу. Данас сам схватио да Бог може од ваших сломљених комада да направи чудо када дате сломљеним комадима шансу. Не могу да загрлим дјецу, али када мој старији син, који је височији од мене, плаче он мене загрли. Не морам да држим жену за руку, ја треба да држим њено срце. И то је важније“, казао је Вујичић.

Свима је потребан опрост, казао је Вујичић, и људи када схвате да су сви грешни и да нико није савршен, могу бити слободни да праштају другима.

„Када вјерујемо у Бога разумијемо да не постоји ни једна особа која је мање важна од друге, да морамо да праштамо, иако је често тешко праштати. Уколико је Бог теби опростио, онда и ти треба да опростиш другоме. Ми који нијесмо заслужили опрост, а добили смо га од Бога, слободни смо да праштамо другима, јер схватамо да смо сви једнаки. Зато се молимо и за наше пријатељи и за непријатеље“, поручио је Вујичић.

Сврха живота, казао је он, није преживљавање, већ могућност да некоме помогнеш, да будеш истински срећан.

[JESSY]

Мој отац има 61 годину и има рак. Иако је његово тијело ослабљено, очи су му и даље прозор у душу. Када имате јаку обновљену душу то је зато што познајете истину да новац ништа не значи. Он помаже, али не заснивајмо нашу срећу на новцу“, казао је говорник који је схватио да од руку и ногу постоје и важније ствари.

То су мир, сврха, снага и храброст, то је жеља да помажете.

„Ја нијесам увијек срећан, ја још увијек понекад плачем, али је Бог велики и ја сам му захвалан на свему“, поручио је Вујичић.

Протојереј Бобан Јокић поздравио је госта цитатом Ивана Буњина уз напомену да је Вујичић успио да горку сузу претвори у златну, не сачувавши је само за себе, већ је изашао да свједочи свијету да новчић има и другу страну, и да смисао живота није у очајању и безнађу, већ у снази, радости и миру.

“И цвијеће, и бумбари, и трава, и класје, и плаветнило, и подневна жега… Доћи ће вријеме – Господ ће блудног сина да упита: ‘Јеси ли био срећан у животу земаљском?’ И заборавићу све – сјетићу се само ових пољских путева између класја и трава. И припивши се уз милосрдна кољена нећу моћи да одговорим од слатких суза”.

Јокић се захвалио Еванђеоском удружењу студената који су омогућили долазак Вујичића.

 

 

 

[JESSY]

Након што је свјетски мотивациони говорник Ник Вујичић успио да напуни спортски центар „Морача „поручио је да „можемо бити чудо за неког другога, иако сами немамо чудо.

Он је појаснио да ако човјек без руку и ногу може помоћи једној особи, да у том случају сви можемо помоћи једни другима.

И атеисти се моле Христу ако је Вујичић пилот на њиховом лету

Вујичић тврди да се често шали са људима које сријеће на рачун свог хендикепа, а поготову са дјецом.

Дјеца некада знају да ме изненађено питају шта ми се десило. Ја фм нервозно одговорим: *Од цигарета! Немојте никада да пушите!’, причао је Вујичић, на шта се публика смијала.

Чак је, тврди, једном Изигравао пилота на једном лету, на шта га је наговорио пријатељ, пилот по професији, док су путници бурно реаговали. Обукао сам пилотско одијело и дочекивао путнике. Говорио сам им: ‘Веома сте срећм’ фер данас пробамо нову технологију.’ Били су избезумљени и чуо сам у позадини како шапућу, али још нијесу у потпуности убијеђени. Али када сам узео микрофон и почео да им се захваљујем што су на мом лету и атеисти су почели да се моле Христу, казао је Вујичић.

Тридесеттрогодишњи Аустралијанац, поријеклом са наших простора, рођен је са „тетра-амелиа синдромом, генетским поремећајем којег карактерише недостатак сва четири екстремитета.

Међутим тај недостатак није спријечио Вујичића да скакуће по сцени и збија шале са својим „малим стопалом и својим шармом, откаченим хумором, забавном комбинацијом српског и енглеског језика анимира публику, која је била одушевљена њим.

рекао је да је као дијете желио само руке и ноге, јер је сматрао да ће му то донијети мир, али да му је у ствари требало да пронађе своју сврху.

Тврди да говором највише жели да утиче на дјецу и да је био разочаран када је чуо да Црна Гора има једно сиротиште.

„На својим путовањима сријећем много сирочића. Чуо сам да Црна Гора има само једно сиротиште, што је јако лоше. Желим помоћи да Црна Гора добије још једно сиротиште, казао је Вујичић.

Он је навео примјер када је током једног говора у публици уочио дјечака без руку и ногу, са малим стопалом, као што је његово, и позвао га на сцену.

Нијесам могао да му ‘бацим пет’, јер нијесмо имали руке. Пришао сам му и дотакао његово мало стопало мојим. Насмијао се, а сви присутни су заплакали. Том дјечаку сам промијенио живот, а знам колико би мени било лакше да сам у том узрасту упознао неког као ја, да су моји родитељи упознали неког са истим хендикепом. Страх од самоће највећи је хендикеп од свих хендикепа. Ако сами нијесте имали чудо, то не значи да не можете бити чудо за неког другог, причао је Вујичић.

Он је гостовао и у препуном Парохијском дому у Никшићу, гдје је говорио о вјери, Богу и праштању.

„Када сам био мали нијесам вјеровао да имам наду, да ћу да се оженим, да имам дјецу. Данас сам схватио да Бог може од ваших сломљених комада да направи чудо када дате сломљеним комадима шансу. Не могу да загрилм дјецу, али када мој старији син, виши од мене, плаче он мене загрли. Не морам да држим жену за руку, ја треба да држим њено срце“, казао је.

[JESSY]

Сврха живота, тврди, није преживљавање, већ могућност да некоме помогнеш и будеш истински срећан.

„Мој отац има 61 годину и има рак. Иако је његово тијело ослабљено, очи су му и даље прозор у душу. Када имате јаку обновљену душу то је зато што познајете истину да новац ништа не значи. Он помаже, али не заснивајмо нашу срећу на новцу“, истакао је.

Програм у спортском центру су својим учешћем обогатили црногорска пјевачица Андријана Божовић и дјеца из НВО „Зрачак наде“ и Дневног центра из Пљеваља.

 

 

http://www.mitropolija.com/

[Лидија Миленковић]

Nisam mogla da idem kada je, pre nekoliko dana, dolazio u Kragujevac, ali sam odgledala direktan prenos iz Sava Centra.

Kapa dole, i njemu, i njegovim roditeljima.

[Јелена011]

Da ne mracim, neki ljudi koje poznajem i koji su invalidi telom su mi ipak drazi i blizi nego Nik.

Svaka njemu cast sto je uspeo da napravi biznis i da iskoristi svoj invaliditet na taj nacin. Samo sto bih se ja uvek pre opredelila za realne price realnih ljudi iz nase zemlje kad vec pricamo o tome.

Mi ovde nemamo te novce, te mogucnosti i otvorene puteve, ovde po bolnicama nema ni osnovnog materijala, dijabeticari preko fonda ne mogu dobiti ni trake za merenje glukoze, o recimo pumpi da ne govorim. Kolica su misaona imenica i to da jurite vezu za socijalu, koji crni elektricni pogon.

Ne mogu ljudi ni antidekubitni dusek da nabave bez dobro para, a kamoli nesto drugo.

Jednostavno te price mogu biti i jako stetne za same ljude sa invaliditetom jer ce doci neko i reci - ma daj vidi Nika, a da su to pri tom dva potpuno odvojena sveta. Ne moramo svi biti kao Nik, ali bi makar mogli da napravkmo da invalidi ne moraju da cekaju godinama na jednu glupavu rampu ispred zgrade.

Da mogu da idu u skole, da imajj pristup gradu, trotoaru najobicnijem, npr domu zdravlja, posti, opstini, a o recimo fakultetu da ne govorim.

Taj romantizam "zdravih" kao da sluzi da se uljuljkaju, da umire savest, kao sta ti je, eto ga Nik nije sve tako crno. A u realnosti invalidi ne mogu da mrdnu iz kuce jer recimo nemaju lift ili od lifta do izlaza ima deset stepenika a nema rampe.

Zivot je surov, ali volimo ga jer je zivot. A ne zato sto su svuda cvetici i leptirici.

[JESSY]

9 hours ago, Јелена011 рече

Svaka njemu cast sto je uspeo da napravi biznis i da iskoristi svoj invaliditet na taj nacin.

ne daj Boze nikom da napravi biznis na taj nacin...

[Zayron]

10 hours ago, Јелена011 рече

Jednostavno te price mogu biti i jako stetne za same ljude sa invaliditetom jer ce doci neko i reci - ma daj vidi Nika, a da su to pri tom dva potpuno odvojena sveta. Ne moramo svi biti kao Nik, ali bi makar mogli da napravkmo da invalidi ne moraju da cekaju godinama na jednu glupavu rampu ispred zgrade.

Da mogu da idu u skole, da imajj pristup gradu, trotoaru najobicnijem, npr domu zdravlja, posti, opstini, a o recimo fakultetu da ne govorim.

To si sasvim u pravu, osim toga svaki invalid je priča za sebe. Samo kao usput spomenem recimo tu grupu invalida, sa kombinovanim invaliditetom koji nit dobivaju punu invalidsku penziju jer ih osiguranje ne smatra invalidima, nije kategorisalo kao takve ali istovremeno ni ne rade jer ne mogu naći ništa što bi odgovaralo tim njihovim (ne)sposobnostima, objektivno nisu u stanju zaposlit se na 70-90% normalnih radnih mjesta sa standardadnim zahtjevima na zdravlje (u fabrici na tvorničkoj traci i sl.) a na kraju nisu sposobni ni nekog velikog preduzetništva. Ako su negdje u selu ili na provinciji ili žive u državi u kojima ne postoje nikakvi programi zaštićenih radnih mjesta (specijalno prilagodjenih takvima, takvi postoje samo u nekim državama i u velikim mjestima) onda su onda su u vrlo nezavidnoj poziciji. Njima takve priče o Niku Vujičiću mnogo ne pomognu jer od Nika Vujičića niko ni ne očekuje da stoji na pokretnoj traci i radi u tri smjene, on radi zaista mnogo, putuje, drži predavanja ali su te njegove aktivnosti prilagodjene sasvim tome što on (ne)može tj. može i ne može. A ovakvima se kaže idi i radi - a gdje? A invalidsku prenziju ne dobiju. Imam takvog u porodici, do prije nekih 5-6 godina bio ok, potom preležao nekakvu gadnu bolest, jedva ostao živ i poslije nje ima simptome kao da je imao moždanu kap, usporeni govor, traje mu to dugo dok uspije reći nekakvu prostu rečenici, nekad se i pomokri jer nije u stanju ocijenit tačno kad treba ići na wc itd. Ima probleme i sa hranjenjem, problem mu je nazvat nekog mobilnim telefonom, to su problemi dok to istipka i snadje se, sms uopšte ni ne piše. A invalidsku nije dobio, kakva invalidska, ima obe ruke i noge, nije slijep. Radi sad kao sezonski noćni čuvar plaže, samo noćne smjene i samo u turističkoj sezoni, jedva se odvuče na taj posao i jedva dovuče natrag, samo što se ne plazi. A tamo cijelu noć sjedi, glavno da figuruje tamo naoko kao da je neko tamo, praktično izigrava živo strašilo, sjedi ko drven kip. Uglavnom je radi toga tamo da zabrani okupljanju narkomana, alkoholiziranih maloljetnika i parovima koji dolaze tamo radi intimnosti, ima u opisu posla tjerat ih odande. Inače bi to sve tamo ujutro bilo puno igla od šprica, bačenih kondoma, opušaka i praznih flaša. A kad tog posla više ne bude imao, ništa nikom. Takvima to poukazivanje na Nika Vujičića mnogo baš ne pomogne u toj takvoj njihovoj drugačijoj životnoj  situaciji, svaki invalid je priča uza sebe, nije moguće to tako generalizovat .

[Јелена011]

1 hour ago, JESSY рече

ne daj Boze nikom da napravi biznis na taj nacin...

Nije uopste poenta u tome Jessy, nazalost ne biramo u zivotu, ni sta ce da nas zadesi ni kako cemo da se rodimo.

Poenta mog komentara je da postoji mnogo vise invalida koje ne vidimo, koji nemaju te prilike ni mogucnosti, ne zive u uredjenim zemljama i nemaju bogate roditelje, koji ne mogu kod nas preko socijalnog ni kolica da dobiju, a kamoli da nesto rade. Ili recimo invalide koji su zavrsili uprkos nadljudskim naporima neki drugi fakultet pa su recimo pravnici, ekonomisti sta god, filolozi, ali ne mogu da dobiju posao.

Od invalida ocekujemo puno toga, sa jedne strane ih mnogi sazaljevaju zbog velikog fizickog izazova i muka kroz koje prolaze, a sa druge, ocekujemo od njih da budu "posebni", kao da nisu samo ljudi, kao i svi mi, sa svim nasim manama, kompleksima, vrlinama i radostima.

"Obican" invalid koji se nije bacio u pricu o tome da ide i drugima propoveda nesto, moze da ima itekako problema u svakodnevnom zivotu o kojima Nik ne moze ni da sanja.

I tu nije stvar u tome ko koliko ruku ima, nego u drasticno razlicitim okolnostima zivota.

Koliko ljudi koji su bili "normalni" pa posle neke nesrece ostali bez samo jednog uda, su ostali na ulici, bez icega, bez posla, bez porodice, bez ikakvih ljudskih uslova.

Ja bih volela da se to promeni i da postanemo svesni svih teskoca koliko god mozemo i da nesto realno promenimo za sve ljude koji zive trenutno na ovoj planeti zemlji u ovom kutku zvanom srbija. Jer pozitivna prica, samo veruj i bice ne pije vodu. Ne pada sneg da pokrije breg, ne postoje ljudi da bismo se mi divili nego da uradimo nesto konkretno.

[Ronald]

11 hours ago, Јелена011 рече

Da ne mracim, neki ljudi koje poznajem i koji su invalidi telom su mi ipak drazi i blizi nego Nik.

Svaka njemu cast sto je uspeo da napravi biznis i da iskoristi svoj invaliditet na taj nacin. Samo sto bih se ja uvek pre opredelila za realne price realnih ljudi iz nase zemlje kad vec pricamo o tome.

Mi ovde nemamo te novce, te mogucnosti i otvorene puteve, ovde po bolnicama nema ni osnovnog materijala, dijabeticari preko fonda ne mogu dobiti ni trake za merenje glukoze, o recimo pumpi da ne govorim. Kolica su misaona imenica i to da jurite vezu za socijalu, koji crni elektricni pogon.

Ne mogu ljudi ni antidekubitni dusek da nabave bez dobro para, a kamoli nesto drugo.

Jednostavno te price mogu biti i jako stetne za same ljude sa invaliditetom jer ce doci neko i reci - ma daj vidi Nika, a da su to pri tom dva potpuno odvojena sveta. Ne moramo svi biti kao Nik, ali bi makar mogli da napravkmo da invalidi ne moraju da cekaju godinama na jednu glupavu rampu ispred zgrade.

Da mogu da idu u skole, da imajj pristup gradu, trotoaru najobicnijem, npr domu zdravlja, posti, opstini, a o recimo fakultetu da ne govorim.

Taj romantizam "zdravih" kao da sluzi da se uljuljkaju, da umire savest, kao sta ti je, eto ga Nik nije sve tako crno. A u realnosti invalidi ne mogu da mrdnu iz kuce jer recimo nemaju lift ili od lifta do izlaza ima deset stepenika a nema rampe.

Zivot je surov, ali volimo ga jer je zivot. A ne zato sto su svuda cvetici i leptirici.

Jeco u potpunosti se slazem sa tobom, jer ove price itekako mogu biti stetne za invalide da se gurnu jos vise ne u drugi plan, posto to odavno nisu, vec u sto drugi, i da ih se jos ubije u pojam u njihovom i onako teskom zivotu. Kako je meni tesko da shvatim kada ljudi cuju pricu oduseve se i misle da ona ne moze imati nikakav kontraefekat.

[PredragVId]

Пре неки дан Ник Вујичић је одржао предавање и у Нишу. Баш сам хтео да идем у Ниш да га слушам. Моја мајка га обожава. И стално ми скреће пажњу да се угледам на Ника. Скоро сам видео на киосцима овде код нас у Сокобањи, његову књигу, па кад мама каже, немам куд. Гласам за Ника Вујичића. Шалим се, наравно,човек је опитан и зна шта су понижења и потцењивање. Обично људи са телесним недостацима много више то од нас спознају. А он јако лепо говори о браку, а и супрга му је јако лепа, па ето нежење, оде вам, изговор, а шта би друго?

[Лидија Миленковић]

10 hours ago, Ronald рече

Jeco u potpunosti se slazem sa tobom, jer ove price itekako mogu biti stetne za invalide da se gurnu jos vise ne u drugi plan, posto to odavno nisu, vec u sto drugi, i da ih se jos ubije u pojam u njihovom i onako teskom zivotu. Kako je meni tesko da shvatim kada ljudi cuju pricu oduseve se i misle da ona ne moze imati nikakav kontraefekat.

Pricamo o razlicitim stvarima. Nikakav novac, ni drzava, nisu pomogli Niku da nauci da pliva, da usisava kucu,da ide uz i niz stepenice, i da uradi mnogo drugih stvari. Ne mogu da shvatim kako neko moze da ne vidi  ogroman napor, borbu i upornost, Nika i njegovih roditelja da savlada obilje prepreka sa kojima se suocava svakog dana. Da ne govorim o psiholoskim i emotivnim borbama. 

Znam momka u invalidskim kolicima kome je, upravo, Nik Vujicic bio inspiracija i uzor da se uhvati u kostac sa svojim hendikepom,  i pocne (vrlo uspesno) da se bavi plivanjem. ( Gledao je na jutjubu Nikove snimke s plaze i iz bazena, i rezonovao - Kad moze on bez ruku i nogu, sigurno mogu i ja koji imam zdrave i snazne ruke. 

Sigurna sam da je ovo samo jedan od mnostva slicnih primera.

Ekonomska, politicka i socijalna atmosfera u nasoj zemlji je katastrofalna. Umiru nam ljudi, jer ne mogu  da priuste lekove, ali to je neka druga tema.

Uostalom, zar mi nemamo nase sjajne paraolimpijce ( http://www.trcanje.rs/vesti/ovo-su-nasi-paraolimpijci/ ), pa nasu kosarkasicu Natasu Kovacevic. Oni su tu, pored nas i bore se junacki, ziveci u istim uslovima u kojima i mi zivimo.

Inace, moj rodjeni ujak je bio invalid. Imao je MPS. Kkoristio je prvo obicna invalidska kolica, pa onda elektricna. Posle je jedva mogao da pokrece ruke, i pred kraj zivota je bio skoro slep. Dok se borio, postavljao sebi ciljeve od kojih se nama vrtelo u glavi, i ostvarivao ih, nalazio je radost i razlog da zivi. A onda je pao u depresiju, u samosazaljenje, poceo je da biva ljubomoran, i naposletku izvrsio samoubistvo.     Znaci nesto je i do nas samih.

[Ronald]

39 minutes ago, Лидија Миленковић рече

Pricamo o razlicitim stvarima. Nikakav novac, ni drzava, nisu pomogli Niku da nauci da pliva, da usisava kucu,da ide uz i niz stepenice, i da uradi mnogo drugih stvari. Ne mogu da shvatim kako neko moze da ne vidi  ogroman napor, borbu i upornost, Nika i njegovih roditelja da savlada obilje prepreka sa kojima se suocava svakog dana. Da ne govorim o psiholoskim i emotivnim borbama. 

Znam momka u invalidskim kolicima kome je, upravo, Nik Vujicic bio inspiracija i uzor da se uhvati u kostac sa svojim hendikepom,  i pocne (vrlo uspesno) da se bavi plivanjem. ( Gledao je na jutjubu Nikove snimke s plaze i iz bazena, i rezonovao - Kad moze on bez ruku i nogu, sigurno mogu i ja koji imam zdrave i snazne ruke. 

Sigurna sam da je ovo samo jedan od mnostva slicnih primera.

Ekonomska, politicka i socijalna atmosfera u nasoj zemlji je katastrofalna. Umiru nam ljudi, jer ne mogu  da priuste lekove, ali to je neka druga tema.

Uostalom, zar mi nemamo nase sjajne paraolimpijce ( http://www.trcanje.rs/vesti/ovo-su-nasi-paraolimpijci/ ), pa nasu kosarkasicu Natasu Kovacevic. Oni su tu, pored nas i bore se junacki, ziveci u istim uslovima u kojima i mi zivimo.

Inace, moj rodjeni ujak je bio invalid. Imao je MPS. Kkoristio je prvo obicna invalidska kolica, pa onda elektricna. Posle je jedva mogao da pokrece ruke, i pred kraj zivota je bio skoro slep. Dok se borio, postavljao sebi ciljeve od kojih se nama vrtelo u glavi, i ostvarivao ih, nalazio je radost i razlog da zivi. A onda je pao u depresiju, u samosazaljenje, poceo je da biva ljubomoran, i naposletku izvrsio samoubistvo.     Znaci nesto je i do nas samih.

Nisam ja rekao da Nik ne može nikome biti inspiracija daleko od toga, medjutim, postoji i dobar dio invalida koji nemaju takvu volju jer kod nekoga ne funkcionise taj vid motivisanja "kad može on mogu i ja", Zato i dalje mislim da on može proizvesti i kontraefekat kada političari uzimajući njega za primer izvrše projekciju na sve invalide u zemlji i još ih dodatno zanemare. Zato nikakve generalizacije ne koristim jer možemo postaviti pitanje ovako kad starac Josif Isihasta može četrdeset dana da ne jede ništa i ne spava skoro nikako čak ni vodu da pije, možemo i mi jer nešto je i do nas samih.

[Јелена011]

Lidija, sve jeste do nas samih, kad gledamo iz jednog ugla...ali iz drugog i nije.

Prosto hajde hipoteticki, sta bi bilo sa Nikom da je umesto zelje za propovedanjem imao zelju da bude pravnik? Ili da je rodjen u siromasnoj porodici u lupicu sad, selu Mala Krsna?

Ja ne pricam iz svoje koze, doduse, ja sam na svojoj kozi osetila i osecam tu vrstu diskriminacije kad si bolestan, vakav nakav, i to je druga prica.

Ali poznajem nekoliko izuzetnih ljudi invalida, koji mogu da sanjaju recimo o protezi Natase Kovacevic.

Slazem se ja da novac nije PRESUDAN, niti novac od bilo koga moze naciniti nesto sto on nema vec u sebi...ali mnogi ljudi imaju puno toga u sebi, ali nemaju priliku.

I recimo kad tako kazes nekom ko je nepokretan, "ma sta si ti sad tu neraspolozen i "kuukas" da ne mozes vidi Nika Vujicica", ti ga popljujes u lice...

Samo o tom delicu pricam, o drugoj strani medalje.

Ne dao Bog nikome da zna kako je to, ali opet nije ni svima isto dato.

Zato imam misljenje kakvo imam i ne volim to propovedanje, u stilu vidi mene kako ja to mogu. Hriscani se nikad nisu hvalili svojim podvigom i nisu se samo hvalili i time "motivisali" ljude da budu bolji.