Интегрални текст ("Хаванске") декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила

[коЖељ њацИ]

Интегрални текст ("Хаванске") декларације Папе Фрање и Патријарха Кирила НСПМ    недеља, 14. фебруар 2016.

НСПМ објављује текст заједничке декларације, коју су 12. фебруара 2016. г. након сусрета у Хавани потписали Папа римски Фрања и Патријарх московски и све Русије Кирил.

„Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама“ (2 Кор 13:13).

1.       По вољи Бога и Оца, из Кога произилази сваки дар, у име Господа нашег Исуса Христа, уз садејство Светог Духа Утешитеља, ми, Фрања, Папа римски, и Кирил, Патријарх московски и све Русије, сусрели смо се данас у Хавани. Благодаримо кроз Тројицу прослављеном Богу за овај сусрет, први у историји.

Са радошћу смо се сусрели као браћа по хришћанској вери, која се налазе „од уста устима“ (2 Јн 12), од срца срцу, како бисмо размотрили узајамне односе међу Црквама, насушне проблеме наше пастве, и перспективе развоја људске цивилизације.

2.       Наш братски сусрет догодио се на Куби, на раскршћу путева између Севера и Југа, Запада и Истока. Са овог острва – симбола нада „Новог света“ и драматичних догађаја историје XXвека – упућујемо заједничко обраћање свим народима Латинске Америке и других континената.

Радујемо се томе, што се данас овде динамично развија хришћанска вера. Моћни религијски потенцијал Латинске Америке, њене вековне хришћанске традиције, утемељене у животном искуству милиона људи, представљају залог за велику будућност овог региона.

3.       Сусревши се далеко од старих спорова „Старог света“, са нарочитом снагом осећамо неопходност сарадње католика и православних, који су позвани „са кротошћу и страхом на одговор свакоме који тражи од нас разлог своје наде“ (1 Пет 3:15).

4.       Благодаримо Богу за дарове које смо примили кроз јављање на свету Његовог Једнородног Сина. Делимо заједничко духовноПредање првог миленијума хришћанства. Сведоци тог Предања су Пресвета Богородица Дјева Марија и свети које поштујемо. Међу њима су безбројни мученици који су сведочили верност Христу и постали „семе хришћанства“.

5.       Упркос заједничком Предању првих десет векова, католици и православни су током више од хиљаду година лишени заједничког причешћа у Евхаристији. Раздељени смо ранама које су нам нанели сукоби из далеке и блиске прошлости, раздељени наслеђеним од предака разликама у поимању и испољавању наше вере у Бога, једног у Три Лица – Оца, Сина и Духа Светог. Жалостимо се због губитка јединства, до кога је дошло због људске слабости и грешности, упркос Првосвештеничкој молитви у Христа Спаса: „да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду“ (Јн 17:21).

6.       Свесни многобројних препрека које треба савладати, надамо се да ће наш сусрет допринети поновном успостављању тог Богом заповеђеног јединства за које се молио Христос. Нека наш сусрет надахне хришћане целог света да са новом ревношћу призивају Господа, молећи се за пуно јединство свих Његових ученика. Нека он – у свету који од нас очекује не само речи, већ и опипљива дела – постане знамење наде свим људима добре воље.

7.       Одлучни да предузмемо све што је неопходно да се превладају наслеђене историјске разлике, желимо да објединимо наше напоре како бисмо сведочили Јеванђеље Христово и заједничко наслеђе Цркве првог миленијума, заједно одговарајући на изазове савременог света. Православни и католици морају научити да једногласно сведоче истину у свим областима, где је то могуће и неопходно. Људска цивилизација је закорачила у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност нам не дозвољавају да не останемо пасивни пред изазовима који захтевају заједнички одговор.

8.       Поглед нам је пре свега усмерен ка оним регионима света, где су хришћани жртве прогона. У многим земљама Блиског истока и Северне Африке истребљују се целе породице, села и градови наше браће и сестара у Христу. Њихови храмови се варварски руше и пљачкају, њихове светиње скрнаве, а споменици уништавају. У Сирији, Ираку и другим земљама Блиског истока са болом посматрамо масовни егзодус хришћана из земље где је започело ширење наше вере, и где су они од апостолских времена живели заједно са другим религијским заједницама.

9.       Позивамо међународну заједницу да се хитно супротстави даљем прогону хришћана са Блиског истока. Дижући свој глас у заштиту прогоњених хришћана, саосећамо и са страдањем припадника других религијских традиција, који су такође жртве грађанског рата, хаоса и терористичког насиља.

10.   У Сирији и Ираку то насиље је већ однело хиљаде живота, оставивши без крова над главом и средстава за живот милионе људи. Апелујемо на међународну заједницу да се заузме за крај насиља и тероризма, и да истовремено кроз дијалог допринесе брзом успостављању грађанског мира. Неопходне су огромне количине хуманитарне помоћи за страдали народ и многобројне избеглице у суседним државама.

Молимо све, ко може да утиче на судбину отетих, укључујући и двојице Митрополитаалепских– Павла и Јована Ибрахима, заробљених у априлу 2013 г., да учине све што могу како би обезбедили њихово што скорије ослобађање.

11.   Уздижемо молитве Христу, Спаситељу света, молећи за успостављање у блискоисточним земљама мира, који и јесте „дјело правде“ (Ис 32:17), за учвршћивање братскогсуживота међу тамошњим различитим народима, Црквама и религијама, за повратак избеглица у своје домове, за исцељење рањених и покој душа невино страдалих.

Обраћамо се свим странама које се могу наћи увучене у сукобе са жарком молбом да пројаве добру вољу и седну за преговарачки сто. Истовремено је неопходно да међународна заједница употреби сва расположива средства како би јединственим, заједничким и координираним напорима окончала са тероризмом. Позивамо све земље које су укључене у борбу са тероризмом да поступају одговорно и промишљено. Позивамо све хришћане и све верујуће у Бога да се својски моле Творцу и Промислитељу света, како би он сачувао Своје створење од уништења, и како не би допустио нови светски рат. Да би мир био чврст и трајан, неопходно је подузети нарочите напоре у смеру повратка заједничким вредностима које нас уједињују, и које су засноване на Јеванђељу Господа нашег Исуса Христа.

12.   Клањамо се пред мучеништвом свих оних, који по цену сопственог живота сведоче истину Јеванђеља, бирајући радије смрт него да се одрекну од Христа. Верујемо да се мученици нашег времена, који долазе из различитих Цркава, али уједињени заједничким страдалништвом, представљају залог за јединство хришћана. Вама који страдате за Христа, упућује своје речи Апостол: „Љубљени! …радујте се што учествујете у страдањима Христовим, да бисте се и у откривењу славе његове радовали и веселили“ (1 Пет 4:12-13).

13.   У ова немирна времена неопходан је међурелигијски дијалог. Различита поимања религијских истина не смеју спречавати људе различитих вера да живе у миру и слози. У овом контексту религијске вође носе на себи нарочиту одговорност за васпитање своје пастве у духу поштовања убеђења оних који припадају туђим религијским традицијама. Апсолутно су неприхватљиви покушаји да се религијским слоганима оправдају злочини. Ниједан злочин не може бити извршен у име Бога, „јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1 Кор 14:33).

14.   Сведочећи о највећој вредности религијске слободе, благодаримо Богу за незапамћен препород хришћанске вере у данашњој Русији и у многим земљама Источне Европе, којима су деценијама господарили атеистички режими. Данас су окови милитантног атеизма збачени, и на многим местима хришћани могу слободно да исповедају своју веру. За четврт века овде су подигнуте десетине хиљада нових храмова, отворене су стотине манастира и богословских образовних институција. Хришћанске заједнице се нашироко баве добротворном и социјалним радом, и обезбеђују разноврсну помоћ онима којима је потребна. Православни и католици често раде руку под руку. Они сведоче о јеванђељским вредностима, бранећи заједничке духовне основе људског суживота.

15.   Истовремено, забрињава нас ситуација која се развија у многим земљама, где се хришћани често суочавају са ограничењима религијске слободе и права да се сведочи и живи у складу са својим убеђењима. Пре свега, видимо да претварање неких земаља у секуларизована друштва, отуђена од сваког помена Бога и Његове правде, вуче за собом озбиљну опасност за слободу религије. Забрињава нас данашње ограничавање права хришћана, ако не и њихова отворена дискриминација, у случајевима када одређене политичке снаге, водећи се често веома агресивном идеологијом секуларизма, покушавају да их истисну на маргине јавног живота.

16.   Процес европских интеграција, започет после векова крвавих сукоба, многи су дочекали са надом, као залог мира и безбедности. Без обзира на то, позивамо на опрез пред интеграцијама које не уважавају религијски идентитет. Остајући отворени према доприносима других религија нашој цивилизацији, уверени смо да Европа мора остати верна својим хришћанским коренима. Позивамо хришћане у Западној и Источној Европи да се уједине у заједничком сведочењу Христа и Јеванђеља, како би Европа очувала своју душу, коју су обликовале две хиљаде година хришћанске традиције.

17.   Наш поглед је увек окренут према људима који се налазе у тешком положају, који живе у условима крајње оскудице и сиромаштва у време када материјално богатство човечанства расте. Не можемо бити равнодушни према судбини милиона миграната и избеглица који куцају на врата богатих земаља. Распојасани конзумеризам, карактеристичан за неке од најразвијенијих држава, убрзано троши ресурсе наше планете. Растућа неједнакост у расподели материјалног богатства повећава осећај неправедности новог поретка међународних односа.

18.   Хришћанске цркве су позване да стану у одбрану захтева правде, поштовања традиција народа и аутентичне солидарности са свима који страдају. Ми, хришћани, не смемо заборавити да „што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, да се не похвали ни једно тијело пред Богом“ (1 Кор 1:27-30).

19.   Породица је природно средиште живота човека и друштва. Забринути смо због кризе породице у многим земљама. Православни и католици деле једну и исту представу о породици, и позвани су да сведоче о породици као путу према светости, кроз који се испољава верност супружника у међусобним односима, њихова спремност да рађају и васпитавају децу, солидарност међу нараштајима и поштовање према немоћнима.

20.   Породица је утемељена на браку као чину слободне и верне љубави између мушкарца и жене. Љубав сједињава њихову заједницу и учи их да једно друго прихвате као дар. Брак је школа љубави и верности. Жалимо што су други облици суживота данас уздигнути на исти ниво са овом заједницом, док се из свести друштва истискује библијском традицијом освећена представа о очинству и материнству као нарочитом позиву мушкарца и жене у браку.

21.   Позивамо све да поштују неотуђиво право на живот. Милионима деце се одузима сама могућност да се појаве на свету. „Глас крви“ нерођене деце „вапије према Богу“ (cf. 1 Мој 4:10).

Појава такозване еутаназије доводи до тога да остарели и немоћни почињу да се осећају као бреме за своје најближе и друштво у целини.

Такође смо забринути пред распрострањеношћу биомедицинских технологија репродукције, јер је манипулација човечјим животом – удар на основе човековог бића, створеног по лику Божјем. Сматрамо својом обавезом да укажемо на непромењивост хришћанских моралних начела, заснованих на поштовању достојанства човека, који је позван у постојање у складу са замисли свога Творца.

22.   Желимо данас да се нарочито обратимо хришћанској омладини. Ви, млади, не треба да „талент свој сакријете у земљу“ (Мт 25:25), већ да користите све способности које вам је даровао Бог да учвршћујете у свету истину Христову, оваплоћујући у животу јеванђељске заповести љубави према Богу и ближњем. Не бојте се да идете против матице, бранећи истину Божју са којом се веома често не слажу савремене секуларне норме.

23.   Бог вас воли, и од сваког од вас очекује да будете Његови ученици и апостоли. Будите „светлост света“, како би у вашем окружењу „видели ваша добра дела и прослављали Оца вашега који је на небесима“ (Мт 5:14-16). Васпитавајте децу у вери хришћанској, предајте им „многоцјено зрно бисера“ вере (Мт 13:46), које сте ви добили од ваших родитеља и предака. Не заборавите да сте „купљени скупо“ (1 Кор 6:20) – по цену смрти на крсту Богочовека Исуса Христа.

24.   Православни и католици су уједињени не само заједничким Предањем Цркве првог миленијума, већ и мисијом проповедања Јеванђеља Христовог у савременом свету. Та мисија подразумева узајамно поштовање чланова хришћанских заједница, и искључује сваки облик прозелитизма.

Ми нисмо супарници, већ браћа: то поимање треба да води све наше узајамне односе, као и односе са спољашњим светом. Позивамо католике и православне у свим земљама да уче да живе заједно у миру и љубави, и да „исто мисле међу собом“ (Рим 15:5). Недопустиво је користити нечасна средства како би се принуђивали верници да пређу из једне Цркве у другу, занемарујући њихову религијску слободу и сопствене традиције. Позвани смо да оваплоћујемо у животу завет апостола Павла и „ширимо Јеванђеље не тамо, гдје име Христово бјеше познато, да не зидамо на туђем темељу“ (Рим 15:20).

25.   Надамо се да ће наш сусрет начинити допринос помирењу тамо где постоје трзавице међу гркокатолицима и православнима. Данас је очигледно да метод „унијатства“ прошлих векова, који је претпостављао привођење једне заједнице у јединство са другом кроз њено отргнуће од њене Цркве, није пут ка поновном васпостављању јединства. Истовремено, црквене заједнице које су се појавиле као резултат историјских околности, имају право да постоје и чине све што је неопходно за задовољавање духовних потреба својих верника, тежећи к миру са суседима. Православним и гркокатолицима потребно је помирење и проналазак узајамно прихватљивих облика коегзистенције.

26.   Осуђујемо сукоб у Украјини, који је однео већ толико много живота, који је донео неизмерна страдања мирном становништву, и који је гурнуо друштво у дубоку економску и хуманитарну кризу. Позивамо све стране у сукобу на разум, социјалну солидарност, и на акцију усмерену према изградњи мира. Позивамо наше Цркве у Украјини да раде у прилог достизања друштвене слоге, да се суздрже од учествовања у конфронтацији, и да не подржавају даљи развој сукоба.

27.   Изражавамо наду да ће се раскол међу православним верницима у Украјини превладати на основу постојећих канонских норми, како би сви православни хришћани у Украјини живели у биру и слози, и како би католичке заједнице у земљи томе доприносиле на начин који ће чинити наше хришћанско братство све очигледнијим.

28.   У савременом свету – истовремено многоликом и уједињеном заједничком судбином – католици и православни позвани су да братски сарађују на проглашењу Јеванђеља спасења, на заједничком сведочењу моралног достојанства и аутентичне људске слободе, „да свет верује“ (Јн 17:21). Тај свет, у коме се све брже поткопавају духовни стубови људског постојања, очекује од нас снажно хришћанско сведочење у свим сферама личног и друштвеног живота. Од тога да ли ћемо ми у преломну епоху заједно унети сведочанство Духа истине умногоме зависи будућност човечанства.

29.   У неустрашивом исповедању правде Божије и Благовести спасења нека да нам помогне Богочовек Исус Христос, Господ наш и Спаситељ, који нас духовно оснажује Својим непоколебивим обећањем: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк 12:32).

Христос је источник радости и наде. Вера у Њега преображава живот човечји, испуњава га смислом. У то су се на сопственом искуству уверили сви они, којима можемо рећи, речима апостола Петра: „Који некада не бијасте народ, а сада сте народ Божији; који не бијасте помиловани, а сада сте помиловани“ (1 Пет 2:10).

30.   Испуњени благодарношћу за дар узајамног разумевања, који се јавио током нашег сусрета, обраћамо се са надом Пресветој Богомајци, речима древне молитве: „под Твоју милост прибегавамо, Богородице Дјево“. Нека ПреблагословенаДјева Марија својим залагањем ојача братство свих оних који је поштују, како би они, у време које определи Бог, били поново сабрани у миру и слози као један народ Божји, на славу Једносушне и Недељиве Тројице.

Епископ римски, Папа Католичке цркве Фрања

Патријарх Московски и све Русије Кирил

У Хавани, 12. фебруара 2016. године.

Текст декларације са руског и енглеског превео Никола Танасић. Оригинални текст на енглеском објавио је Радио Ватикан, руски текст објавила ја Патријаршија Руске православне цркве, а пренео га је сајт Pravoslavie.ru.

 

 

НСПМ

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[александар живаљев]

Catholic Herald: Патријарх Кирил је у Хавани видео како је Рим поклекнуо

• 01:36 15.02.2016.

У БРИТАНИЈИ НЕЗАДОВОЉНИ И СУСРЕТОМ ФРАНЦИСКА И КИРИЛА И ХАВАНСКОМ ДЕКЛАРАЦИЈОМ

         У БРИТАНИЈИ су незадовољни – изгледа, не само католици – резултатима првог сусрета једног папе (Франциска) и руског патријарха (Кирила).

         Лондонски Catholic Herald оценио је да је Ватикан „учинио све да задовољи патријарха Кирила, добивши мало шта у змену“.

         Исти лист тврди да Москва – а не Света столица – има све разлоге да буде задовољна сусретом у Хавани и Хаванском декларацијом коју су потписали поглавари двеју највећих хришћанских цркава.

         Catholic Herald чак тврди: „У својој тежњи да обезбеди сусрет, који је измицао претходним папама, Ватикан је дозволио Московској патријаршији да умногоме одреди и услове сусрета и његов „дневни ред“.

         И додаје: „Москва сада изгледа као привилеговани партнер Рима за дијалог. Ватикан ће бити задовољан тиме што је до сусрета уопште дошло. Кирил има највише разлога да буде задовољан. Он је донео смелу и значајну одлуку. И, он је већ видео како је Рим поклекнуо – да би од њега добио било шта у замену“.

[александар живаљев]

А ИМА И ПРАВОСЛАВНИХ КОЈИ ВЈЕРУЈУ ДА ПАПЕ ПИЈУ КРВ НОВРОЂЕНЕ ЂЕЦЕ, ПА ЋЕ САД ТО ВАЉДА И ПАТРИЈАРСИ ДА ЧИНЕ:

 

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)

 

СУСРЕТ ПАТРИЈАРХА КИРИЛА И ПАПЕ ФРАНЦИСКА – ДА ИЛИ НЕ?

На Света Три Јерарха 12. 02. 2016. на Куби, на аеродрому ће се сусрести патр. Кирило и папа Франциско. Одмах су уследила негодовања православних (Галопирајуће отпадништво – сусрет руског патријарха и римског папе , Готово је! Сусрет јеретика! Папа римски и патријарх РПЦ срећу се први пут у историји ). Објављена су и објашњења и одбране одлуке руског патријрха и Цркве, али и критике.
Најпре је митр. Иларион на конференцији за штампу изнео детаље о посети руског патријарха Средњој и Јужној Америци и о одлуци „за одржавање сусрета између глава Римо-Католичке и Руске Православне Цркве“ . Према његовим речима, овај догађај се припрема дуго, још од 1996-97. када је припреман сусрет патр. Алексеја 2. и папе Јована Павла 2. у Аустрији, који је одложен због проблема „деловања грко-католика у Украјини и прозелитизма католичких мисионара на канонској територији Московске патријаршије“. Проблем уније је увећан разарањем од стране унијата три епархије московске патријаршије у Западној Украјини крајем 1980-90-их, преносом средишта Украјинске Грко-Католичке Цркве из Лавова у Кијев, са настојањем да се присвоји статус патријаршије, затим ширење њене мисије на тло Источне и Јужне Украјине и подршка унијата расколницима. Стање је још више отежано ставом представника УГКЦ у последњим збивањима у Украјини „и унија остаје незалечена крвоточива рана, која спречава пуну нормализацију односа између две Цркве“. Међутим, „геноцид хришћанског становништва“ на Блиском Истоку, у Северној и Централној Африци донео је нове околности: „Зато, без обзира на препреке црквеног карактера које остају, донета је одлука о неодложном спровођењу сусрета Свјатејшег Патријарха Кирила и Папе римског Франциска; тема гоњења хришћана ће на том сусрету бити средишна“. При том, патр. Кирило није желео да до њега дође на тлу Европе, због тога што је за њу „везана тешка историја деоба и сукоба међу хришћанима“. Изабран је Нови Свет, с надом да ће тај сусрет „отворити нову страницу у односима између две Цркве“. „Сусрет ће се завршити потписивањем заједничке декларације“.
Сутрадан је уследила апологија о. Сергија Карамишева . Он на почетку наглашава да је циљ сусрета помоћ хришћанима Блиског Истока: „не вероучитељска расправа, не нека светогрдна заједничка молитва (аеродром – најнеодговарајуће место за њу), већ питање спасења живота“ (курзив С. К.). У прилог оправданости сусрета поводом „спасавања живота“, о. Сергеј наводи бројке убијених и протераних хришћана и број уништених храмова у Сирији, Египту, Либији, Ираку… „Географија систематског прогањања и убијања хришћана протеже се од Индије и Индонезије, затим преко Авганистана, Пакистана и Арабијског полуострава, преко севера Африке до њеног средишњег дела“. Навођење учествовања руске војске у Сирији и начин опхођења председника В. Путина према папи, треба да послужи доношењу закључка да је одлука и намера патр. Кирила саобразна акцији руског председника и државе на Блиском Истоку. У прилог оправдавању сусрета служи и поређење да је патријархово ангажовање исто толико прагматично, колико и његов труд када је на недавном Предсаборском саветовању у Шамбезију говорио о систематском прогону православних хришћана у Украјини од стране расколника и унијата, и „о недопустивости ревизије православља“. У прилог неекуменском карактеру сусрета у Хавани служи и сигнал дат на Арихијерејском Сабору РПЦ („никакве екуменистичке игре са руским неће успети“), када је светима прибројан архиеп. Серафим (Собољев), који је на „сабору (Свеправославном саветовању 1948. г.) веома оштро и недвосмислено разобличио папизам са екуменизмом“. Понавља да нема расправе о вероучитељним питањима и теши и умирује: „Биће то више сусрет двају дипломата, него два јерарха. Сусрет равних, а не у облику на који је папа навикао при општењу са неким другим предстојатељима православних поместних Цркава“. О. С. Карамишев у овом сусрету још види прилику сведочења православља од стране патр. Кирила, како би хришћани Средње и Латинске Америке, поред папине идеолошки „леве фразеолгије“, могли „погледати православљу у очи“ и затим да „слободно изаберу шта им је више по души“. При том, о. Сергеј предлаже и дипломатску трговину између папе и патријарха: да папа дође у Украјину и Белорусију, где га званично позивају државне власти, а у „замену за то“, могао би папа да под „повољним условима“ Руској Цркви да неке од самостана у Западној Европи, који сада предају муслиманима. На крају следи упозорење ревнитељима: „Неки ревнитељи већ славе због испуњавања њихових ‘пророчанстава’, као да ће патријарх Кирило сусретом с папом њему продати свето ‘православље’. Не славите пре времена, не злурадујте се безразложно! Историјско искуство показује: Русија издаје православље када је сама слаба, и та издаја је најбољи доказ њене слабости. Када је она у успону, онда, напротив, има довољно ресурса за сопствено духовно ширење“. За њега су ти ревнитељи „исти људи који критикују В. Путина за ‘авантуру’ у Сирији, а Патријарха за његову експанзију у спољашњи свет, како у оквиру васељенског православља, тако и ван њега“. И на крају, говорећи да Русима није својствена затвореност, износи свој оптимизам у погледу мисије патр. Кирила: „Преговори патријарха и папе могу потпуно довести до успеха у делу заштите хришћана Блиског Истока, могу помоћи у пробијању информационе блокаде, раширене од Запада против руског војног присуства у Сирији. А даље, руска православна мисија треба бити појачана и у Латинској Америци, и у Западној Европи, нека људи упознају истинито хришћанство, а не у сурогатном виду папизма или протестантизма. Истина је јача од лажи, и несумњиво, некога ће привући себи“.
Прекосутра се огласио о. Љубо Милошевић из РЗПЦ, ради давања одговора и упозорења „вечитим опортунистима, свакако људима лоше намере који се као по правилу у оваквим случајевима јављају са својим визијама и тумачењима а ради сејања све већег страха и безнађа у нашем народу“ . Због „сензационалистичке и драматичне реторике” која је “већ присутна и на српском језику“, он жели, пре свега, да укаже на то „које истине се намерно изопачују и тако изврнуто преносе српској јавности“: „Као прво и главно, треба рећи да се у овом сусрету не реализује мисија Римског престола у институцији Папе, према римској теолошкој доктрини да где Папина нога крочи ту ступа истинита вера као једина мисија цркве“. То је, истовремено, „у суштини једини теолошки разлог зашто, рецимо СПЦ, не може да одобри посету Папе Србији и да му тако укаже људски дужно несакраментално поштовање као религиозном лидеру и државнику. То је за нас неуклоњива препрека у тренутној доктрини Римокатоличке цркве коју, нажалост, она не жели да уклони. Јер римски Папа није мисионар на нашим просторима нити је он наш првосвештеник, нити му почасти те врсте ми можемо икада понудити. То потврђује и ова одлука Сабора сверуске Цркве“. Организовањем сусрета на Куби онемогућава се да папа дође у Русију, што је његов вековни сан, и тиме „се врло промишљено одбацују свакакве шпекулације о некој ‘еклисијалности’ њиховог сусрета: молитве и храмови, капеле и сакраменталне одежде се априори одбацују о чему јасно сведочи један аеродром, буквално транзитна сала, још и у једној још увек комунистичкој држави“. О. Љубо понавља доказе и руских богослова, да је „главни и ЈЕДИНИ разлог“ за овај сусрет забринутост два поглавара за положај хришћана у блискоисточној трагедији, и прилика да се папа јавно огради од западне происламске политике. Он понавља доказе о. Сергија: „Јасно је да се неће расправљати о вери, дакле, тиме неће ни бити ни ‘издаје вере’. Не може да се изда нешто о чему се не говори и литургички исповеда!“. И онда следи противоптужба: „Отпадништво пред Богом и човечанством је ништа не чинити у вези са овим [истребљивањем хришћана], а посебно овакве осуде покушаја да се нешто конкретно уради“. Он даље износи мисао да је ова одлука патр. Кирила „демонстрација реалне силе и ‘васељенства’“ РПЦ и одговор на „нетрпељивост Васељенског престола“. Против оних који ниподаштавају овај сусрет, говорећи „да ће то бити само једна безначајна екуменистичка изјава у вези са ратом“, о. Љубо упозорава да је такав тврдња „равна порицању жртве руског пилота и официра у Сирији“. И додаје: „Она је и порицање ‘полагања душе за пријатеље своје’ свих руских војника у овој војној кампањи и свега оног што Русија покушава да учини на просторима Антиохијске цркве као и чувању основног међународног права“.
Огласила се и друга страна. Директор прес-службе Свете Столице је на конференцији за штампу рекао да није реч о „импровизованом“ сусрету, већ да је он припреман неколико година . Он истиче његов екуменистички смисао и значај, у светлу искуства патр. Кирила, које је он стекао као председник Одељења за спољне црквене везе МП, када се сусрео са папом Бенедиктом 16. Нагласио је том приликом и везу између припрема Свеправославног сабора са сусретом и за крај поново истакао његов екуменистички смисао: „С обзиром да је РПЦ најмногољуднија од свих православних Цркава, сусрет њеног поглавара с Папом биће значајан екуменистички корак“.
Није остао неоглашен ни представник Конгреса јеврејских религиозних општина и организација у Русији. Вице-председник овог удрружења је не само поздравио, већ и благословио овај сусрет: „’Личини сусрети су веома важни. У православном свету првенствује наш патријарх, у католичком папа Римски, и такав сусрет је залог да ће добра сарадња имати огроман значај како за православни свет, у том броју и за Русију, тако и за католике. Благосиљам овај сусрет’, – изјавио је ‘Ингерфакс-Религији’ у петак вице-председник КЕРООР равин Зиновиј Коган“ . Том приликом је нагласио и успешност јудејско-католичког дијалога: „Садашњи папа на разне начине појачава дијалог између јудеја и католика. Он је недавно рекао да су сви католики помало јудеји, мислећи да у основи наших религиозних традиција лежи Стари Завет, тј. Тора“.
Уредништво интернет часописа Православни апологет објавило је свој текст са одречним ставом према одлуци патр. Кирила и Московске патријаршије . Оно најпре скреће пажњу на чињеницу да, док су личне посете и заједничке молитве представника Васељенске патријешије са католицима постале честе и уобичајене, Руска Црква је до сада у том погледу била уздржана. Наглашавају да је то последица односа патр. Алексеја 2. по овом питању, који је настојао на догматским разликама са римокатолицима. Промена је, међутим, настала доласком патр. Кирила, који је одмах покренуо идеју о могућем сусрету са папом. Ову промену објашњавају „личним симпатијама и наклоношћу предстојатеља РПЦ према католицизму“. Они, при том, не искључују могућност притиска закулисних сила на престојатеље Поместних Православних Цркава, али указују на пут њиховог утицаја: „Неопходно је, међутим, знати и следеће, да та ‘закулиса’, која је оруђе сатане, увек користи ‘слабости православне јерархије’, унапред рачуна на ‘страсти и предубеђење јерарха и реалних кандидата за патријаршијску службу’“. Додају да се то у православљу увек спречавало подвижничким животом и дубоким познавањем православне вере, тј. према митр. Јеротеју (Влахосу) – богословским опитом. У светлу реченог, истичу: „Садашњи патријарх Кирило, умни и истанчани политичар, опитни дипломата, како ми сматрамо, почео је да ‘издаје ранију строгу позицију’ РПЦ у односу на сусрет с римском првосвештеником. Није реч само о симпатијама и наклоности према Ватикану, колико у одсуству чвстог православног светоназора, решености да се сачува линија претходних патријараха у односима према Ватикану и његовом председнику. Нема јасног схватања тога шта је Римо-католичка црква – то није Црква, већ јеретичка заједница, а њен првосвештеник – у најбољем случају прости мирјанин“. Уредништво, даље, скреће пажњу на узајамну повезаност предвиђеног сусрета и документа Однос Православне Цркве према осталим хришћанима света, припремљеног за најављени Сабор на Криту, који је, према њему, „вероисповедни за долазећи Свеправославни сабор“. „Међутим, управо тај документ умногоме објашњава зашто баш сада постаје реалан сусрет између римског папе и московског патријарха. Овај сусрет се складно уклапа у основну лажну идеју екуменистичког покрета – ‘обнове изгубљеног јединства хришћана’. При том, то јединство, сагласно документу, које је циљ и смисао општења са инославним светом, оправдава сваки облик и метод његовог остварења. Несумњиво да је и сусрет на Куби почетни, крајње важан и не последњи ступањ у развоју дијалога међу ‘црквама – сестрама’. У принципу, о томе се говори и у објави: ‘Припреман током дугог времена, сусрет предстојатеља Руске Православне и Католичке Цркве биће први у историји и означиће важну етапу у односу између две Цркве’“. Ова измена се није догодила преко ноћи: „Овакав сусрет означава кардиналну промену курса РПЦ у односима с Римо-католичкој цркви. А тај крус је био брижљиво припремљен раније: прихватањем 2000. г. важног документа РПЦ ‘О односу Православне Цркве према инославним исповедањима’, где су биле унесене, разрађене у ходу екуменистичког дијалога, јеретичке теорије ‘подељене Цркве’, ‘цркава- сестара’, ‘пуноће благодати у јеретичким деноминацијама хришћанства’“. И закључују: „И тако, у РПЦ се током 20 година заиста водио планирани, лукави, скривени и подмукли рад на измени сазнања епископата и свештенства, с тим да би се припремило тло за сусрет московског патријарха са римским папом и одпочео квалитативно нови заокрет у развоју међухришћанских односа, који су усмерени на покатоличавање Православне Цркве, стварању у масама унијатске психологије и мишљења. И управо у овој перспективи нам се оцртава смисао предстојећег сусрета на Куби 12. фебруара између Свјатејшег патријарха Кирила и римског папе Франциска“.
Несумњиво, аргументи су на страни Уредништва Православног апологете, а не код митр. Илариона, о. Сергеја и о. Љуба. Њихови богословски, догматско-еклисиолошки докази су јачи од богословско-екуменистичког разлога митр. Илариона, и његовог и световно-политичко-хуманистичких разлога свештеника. Драматично-трагична војно-политичка стварност, у којој живе хришћани на Блиском Истоку и шире, нису довољан разлог и оправдање за неправославну одлуку патр. Кирила. Лично сматрамо да је с његове стране дошло до злоупотребе наведеног стања да би се искористио моменат ради „оправдавања“ сусрета и скривања праве намере. На ово упућују и речи митр. Илариона, дате у помињаном интервјуу, а које сведоче његову, а самим тим и патријархову, слабу увереност у значај и моћ најављене декларације са сусрета: „И ми схватамо да се без некаквих нарочитих, неодложних настојања, и тако ништа неће изменити. То јест, наставиће да говоре такве правилне речи о томе да у тероризму нема религиозних лица, о томе да све религије позивају на мир и тако даље. Али, проблем се не решава тим декларацијама“ .
Уредништво Православног апологета није наводило порекло патријархових „симпатија и наклоности“ према католицима, вероватно сматрајући га општепознатим. Морамо, међутим, нагласити да их је он наследио од свог духовног оца и претходника на месту председника Одељења за спољне црквене везе МП, митр. Никодима (Ротова), великог латинофила и латинофрона (латиномислећег), кога се упокојио на пријему код новоизабраног папе Ивана Павла 1. Не могу се проверити тврдње да је био крипто-католик, изнешене у католичким часописима на Западу, али је несумњиво био поклоник језуита, на шта упућују чињеница да је на руски превео Духовне вежбе Игнација Лојоле, и да је позвао језуиту Мигуела Аринца „да држи предавања у Лењинградској духовној академији (70-их година)“. „У том католичком часопису ‘Истина и живот’ (стр. 26) наводе се карактеристичне успомене свештеника – језуита Мигуела Аринца који је, по благослову митрополита Никодима, служио ‘литургију источног обреда’ у личној Никодимовој капели у Лењинградској духовној академији, при чему је прислуживао ‘будући владика Кирил – тада је био у чину ђакона’ (као што је познато, митрополит Кирил (Гуднајев) био је лични секретар и миљеник митрополита Никодима, познатог по својој привржености екуменизму, папизму и обновљенству.) Митрополит Никодим је Аранцу допуштао да се причешћује са православним клирицима (‘Истина и живот’, 2/1993, с. 27)“ . Реч је, дакле, о континуитету „симпатија и наклоности“, на које је дошао ред да буду и лично пренесене.
Суштина проблема је, међутим, догматко-еклиолошке природе и своди се на различито поимање Цркве од стране екумениста и православних, и из тог поимања проистичућег односа према папистима и протестантима. Православни апологет је наводио еклисиолошки став митр. Илариона, који је, без сумње, и став патр. Кирила: „Припреман током дугог времена, сусрет предстојатеља Руске Православне и Католичке Цркве биће први у историји и означиће важну етапу у односу између две Цркве“. За патр. Кирила, митр. Илариона и за све екуменисте, који чине велику већину учесника припрема за Свеправославни Сабор и, највероватније, велику већину његових будућих учесника, паписти су Римо-католичка Црква, са благодатним тајнама крштења, свештенства, евхаристије и, самим тим, са благодатним спасењем. За њих догматске разлике нису препреке за сједињење Православне и Римо-католичке цркве. Ово поново потврђује митр. Иларион, ставом изреченом у поменутом интервјуу: „Али, постоји још читав низ других разлика богословског карактера који се са стране показују као неке тананости, и треба рећи… да су многе од тих разлика постојале тада када су хришћани на Истоку и Западу били једно. То јест, те разлике не спречавају хришћане да себе сматрају једном Црквом“ . Међутим, ти епископи и свештенство, који представљају велику већину учесника у припремама за будући Сабор, представљају малу мањину у односу на остатак, тј. већину тела Цркве, – епископа, свештенства, монаштва и мирјана, али са великим бројем Светитеља у торжествујућој Цркви- који сматрају да су паписти јеретици и да се према њима треба заузети став који су имали Свети Оци. Они са јеретицима нису водили дијалог. Свети Оци су били изричито, до крви (сопствене и јеретика), строги према јереси и јеретицима. Нису са њима водили „дијалог љубави“. Са јеретицима се не води дијалог. Дијалог воде равноправни. Јеретицима се предочавају истине вере и тражи се њихово безусловно одрицање од заблуда. Икономије нема у преговорима са јеретицима; ту влада догматска акривија; икономија отпочиње тек приликом повратка јеретика и расколника у Цркву, тек од момента одрицања јеретика и расколника од њихових заблуда, и то у мери зависној од тежине одпадништва, и у вези око практичних питања њиховог укључивања у систем Цркве (признавања тајни, преклапања јурисдикција и сл.). Као што свештена историја Цркве показује и доказује, Свети Оци су вишекратно позивали јеретике на богословске расправе, и ако на њима не би успели да их убеде да се одрекну лажног учења, они би сазивали Сабор и у присуству Цара последњи пут би водили са њима расправу, и ако би се поновило исто, коначно би их осуђивали и избацивали из Цркве. Такав би требало да буде и каталог тема и метод рада Сабора на Криту, али неће и не може бити јер нема Цара.
За патр. Кирила и митр. Илариона, и за бројне епиксопе екуменисте, модернисте и либералисте, папа Фрањо је „Његова светост“, а за нас и бројне православце он је архијеретик. Он је, будући упорни непријатељ истине, самим тим и непријатељ Бога, наш непријатељ, противник Цркве, непријатељ нашег спасења. И њега патр. Кирило треба да позове на покајање. А за то не мора да иде на Кубу; то може учинити и из Москве. Зато је дипломатско-хуманистички сусрет православног патријарха са архијеретиком недопустив.
Читава ова прича нас уводи у апокалиптичну стварност. Уредништво Православног апологета је поменуло да патр. Кирило нема исправни православни поглед на свет. Зато он има погрешну представу о папи. Помозимо му зато да боље упозна корифеја религије антихриста. Папа Франциско је у Сарајеву 2015. г. изјавио: „Није нужно веровати у Бога да бисте били добар човек. Традиционално веровање у Бога је чак помало и застарело. Неко може бити духован, али не и религиозан. Није нужно ићи ни у цркву и давати јој новац. За многе црква може бити и природа. Неки од најбољих људи кроз историју нису веровали у Бога, док су се многа најгора дела радила у његово име“ . Или у недавно објављеном видео-обраћању читавом свету: „Већина становника планете објављује себе за вернике. Зато теба водити дијалог међу религијама. Ми не треба да престанемо да се молимо за то и треба сарађивати са онима који мисле другичије. [‘Ја верујем у Буду’. ‘Ја верујем у Бога’. ‘Ја верујем у Исуса Христа’. ‘Ја верујем у Бога, Алаха’.] Многи мисле другачије, осећају другачије; у том мноштву, у тој различитости религија, имамо само једно решење за све: ми смо сви деца Божија. Надам се да ћете раширити моје молитвену молбу овог месеца: ‘Искрени дијалог између човека и жене различите вере може родити плодове мира и правде. Ја верујем вашим молитвама’“ . И за крај најважније: „Жртвени култ ‘Девети круг’, стар је најмање две стотине година. Суд је покренуо историјски процес за злочине трговине децом и култних ритуалних убистава. Поведена су два судска поступка против садашњег папе Франциса. Током другог заседања Суда (ICLCJ) у Бриселу, одржаном 17.августа 2014. пет судија и 27 чланова пороте из шест земаља укључујући САД, разматрали су доказе о нестанку преко 50.000 деце у Канади, САД, Аргентини и Европи која су била жртве Деветог круга ритуалног жртвовања деце. Током заседања, главни тужилац Трибунала представио је документ Католичког језуитског реда под називом ‘Magisterial Privilege’ датиран на 25. децембар 1967. у коме се каже да је сваки нови Папа дужан да учествује у Деветом кругу сатанских ритуалних жртвовања живорођене деце, укључујући и пијење њихове крви. Документ је написан на латинском језику, прибављен је из тајних ватиканских архива и јасно указује на то да су језуити вековима имали утврђен план да ритуално убијају киднаповану новорођенчад и потом пију њихову крв. План потиче од идеје о стицању спиритуалних моћи испијањем крви невиних, што је требало да осигура политичку стабилност папства у Риму. Почевши од 1773, овај план се спроводи од стране Римокатоличке цркве, језуита, сваког папе и кандидата за папу који, да би постао папа, мора да буде део ових жртвених ритуалних права, која укључују силовања, тортуру и убиство новорођене деце и адолесцената… Пред Судом у Бриселу покренут је и процес против садашњег Папе Франциса за злочине трговине децом и учествовања у ритуалним убиствима Деветог круга жртвовања. Вођена су два процеса против Хорхе Бергаглиоа, садашњег Папе Франциса; Џастина Велбија, Кантерберијског надбискупа који се налази, заједно са краљицом на челу Енглеске цркве, и Адолфа Пешона, главнокомандујећг генерала у реду Језуита. Сва тројица су проглашена кривим по овим тачкама оптужнице на основу докумената и сведочења људи који су их идентификовали као учеснике у овим ритуалима“ .
Овог пута у Новом свету, следећи пут у Старом, трећи пут у Русији…
Даће Бог, до тога неће доћи.
Царь Грядет!

http://nikodimbogosavljevic.com/susret-patrijrha-kirila-i-pape-franciska

[Zayron]

Организовањем сусрета на Куби онемогућава се да папа дође у Русију, што је његов вековни сан, и тиме „се врло промишљено одбацују свакакве шпекулације о некој ‘еклисијалности’ њиховог сусрета: молитве и храмови, капеле и сакраменталне одежде се априори одбацују о чему јасно сведочи један аеродром, буквално транзитна сала, још и у једној још увек комунистичкој држави“.

 

 

Pokušam to napisat kratko ali razumljivo pa ako treba i "lopatom" - što će reći na raz-dva i horuk. Za prvo: papa kao poglavar Katoličke crkve može doći u svaku državu s kojim Vatikan ima uspostavljene diplomatske odnose, ambasadu i apostolskog nuncija i apsolutno ništa mu u tome ne brani a to uznači i u rusku federaciju i u Srbiju i bilo gdje drugdje bes potrebe nekjog pitati za odobrenje ili saglasnost. Jedini razlog zašto se to tako ne čini su zaključci 2VK (Drugog vatikanskog koncila) eflektirajući ekumenizam i potrebu dijalogu a dijalog nije kad ti u nečiju kuću dodješ nepozvan. To znači da je za posjetu pape Rusiji i Srbiji dovoljan kurtoazni poziv predsjednika RF Putima i Republike Srbije Nikolića ali tu mogućnnost su isključile u startu sve pape od Jovana Pavla II, preko Benedikta XVI pa do pape Franciska iz gore spomenutih razloga - čeka se nasaglasnot SAS RPC i SAS SPC i na nasljedni poziv poglavara obojih pomjesnih slovenskih Crkvi, ruske i srpske tj. patrijarha moskovskog i cijele Rusije i patrijarha srpskog. Osim toga pozicija pravoslavnih poglavara ctrkvenih ma o kojem se to radilo, o poglavaru Albanske PC ili o poglavaru RPC nije ista kao pozicija pape koji ima za sobom i ono što radi u smislu ekumenističkih nastojanja punu podršku klira i mirjana svoje Crkve iízraženu u zaključcima Drugog vatikanskog koncila gdje se o ekumenizmu i ekumenističkoim otvaranju Katoličko Crkve raspravljalo i ekumenizam bio označen nasušnom potzrebom Crkve a cesta ujedinjenja ispravnim putom, dakle ekumenizam nije bio osudjen kao jeres beć potvrdjen kao važan dio doktrine, učenja Katoličke Crkve. Tako nešto nema za sobom ni jedan poglavar ni jedne pravoslavne kanonski priznate Crkve na svijetu, zajedničku sinotu ili sabor koji bi o ekumenizumu raspravljao i donio iste zaklučke kao 2VK ili ga osudio kao jeres. Postoje samo partikularni zaključci sinoda oblastnih pomjesniih autokefalnih pravoslavnih Crkvi koji ipak ne daju takvu sigornost kao Svepravoslavni Sabor koji je u planu i koji ima bit ubrzo a na kojem će jedno od tema bit ekumenizam i odnos pravoslavlja tj. pravoslavnih Crkvi prema njemu. Dakle pravoslavni poglavari su u vrzinom, kolu, moraju radit sve najednom, ne mogu čekat Svepravoslavni Sabor da bi nešto s tim započeli a istovremeno ne mogu u tom nastaviti nešto baš nešto mnogo dalje  od par prvih koraka i stepenica bez Svepravoslavnog Sabora koji će definitivno riješiti te dileme i staviti za ekumenizmom tačku u tom smislu što će ga ili osuditi kao jeres ili potvrditi kao isprravno i u skladu s pravovjernim učenjem pravoslavne crkve i pravoslavljem. Papa je svjestan svega toga i vrlo složene, komplikovane pozicije svakog od njih tj. svakog od pravoslavnih partnera u dijalogu da njegova i njihova pozicija nisu ni približno iste, papa ne mora rješavati ništa od toga što rješiti moraju oni, od svojhih sinoda pa do mirjana i pozabaviti se njihovim vjeronaučnim, istorijskim, pishološkim razlozima, strahovima, nepovjerenjem itd. bilo opravdanim ili neopravdanim. Dakle radi se o razbijanju vrzinog kola, papa takvo vrzino kole ne proživljava, on ima za sobom 2VK koji po pitanju ekumenizma kristalno jasan i dorečen da jasnije to valjda ni ne može biti ali pravoslavni poglavari to uopšte nemaju ni jednostavno a ni lako, toga su papa i sinodalni oci kardinali sasvim svjesni da su uni ti koji to sve imaju uzimati i uzeti u obzir pa se to ni ne shvata kao pravljenje nekih ustupaka već kao izraz ljudskog razumijevanja za nelaku poziciju u kojoj se njihovi partneri u dijalogi, pravoslavni poglavari nalaze. A to je istovremeno i odgovor na ovo, dakle ne radi se o nikakvim ustupcima već o izrazu razumjevanja, psihološški je mnogo bolje i taktnije po ruske pravoslavce da se taj prvi njihov susret odigrao ovako na neutralnom terenu nego usred Moskve gdje nekii to psihički ne bi podnijeli i rastumačili, izložili si to kao nekakav svoj lični, životni ili narodni poraz. Papa s takvim stvarima problem nema, u koju god zemlju u svijetu da dodje tamo su uvijek i svuda nekakvi katolici koji ga dočekati mogu i rado ga tamo dočekaju ukjljučivši i Rusiju i Srbiju. A pred pravoslavnim poglavarima koji ipak odvažno nastupaju u stvarima ekumenizma iako to od njih zahtijeva daleko više lične hrabrorosti, odvažnosti i sebežrtvovanja u toj nezavidnoj poziciji u kojoj se nalaze skidam kapu - svaka im čast.

 

У БРИТАНИЈИ су незадовољни – изгледа, не само католици – резултатима првог сусрета једног папе (Франциска) и руског патријарха (Кирила).

https://www.pouke.org/forum/topic/42263-интегрални-текст-хаванске-декларације-папе/?p=1406803

 

Stanovisko moskevského patriarchátu takovou návštěvu vylučuje a Putin může pozvat papeže jedině jako hlavu státu, což si nepřeje Svatý otec.

http://www.radiovaticana.cz/clanek.php4?id=392

 

Patriarcha moskevský a celé Rusi Alexij II. považuje za nepřípustné, aby papež navštívil v současné době Rusko. Ačkoli ruský prezident Vladimir Putin dal před svou cestou do Polska najevo, že je ochoten "každou chvíli" pozvat Jana Pavla II. do Moskvy, hlava ruské pravoslavné církve je přesvědčena, že zatím to je vyloučeno.

"Jsem připraven jej (papeže) pozvat každou chvíli. Papež však sám chce, aby jeho cesta do Moskvy byla plnohodnotná a spojená se vztahy s pravoslavnou církví. To však bohužel nezávisí na mně," uvedl Putin v rozhovoru pro polský list Gazeta Wyborcza.

http://www.christnet.cz/clanky/2148/prezident_putin_je_hrdy_na_slovansky_puvod_papeze.url

[Grizzly Adams]

Има сјајних ствари овде. Хвала Богу и да не стане него да се тако настави!

Sent from my iPad using Tapatalk

[Zayron]

http://nikodimbogosavljevic.com/susret-patrijrha-kirila-i-pape-franciska

 

[Deja Vu]

Nisu samo u Britaniji nezadovoljni, nego i u Ukrajini. 

 

http://rs.n1info.com/a134704/Svet/Svet/Ukrajinski-katolici-o-susretu-pape-i-Kirila.html

[Zayron]

Nisu samo u Britaniji nezadovoljni, nego i u Ukrajini. 

 

http://rs.n1info.com/a134704/Svet/Svet/Ukrajinski-katolici-o-susretu-pape-i-Kirila.html

 

Niko svima ne može bit po volji, šta god da su tamo oni u toj deklaraciji napisali, da su to napisali kako Ukrajincima odgovara, našao bi se neko drugi nezadovoljan po pitanju nečeg drugog. Sirija i Ukrajina su aktualije a njihova misija i susret su od milenijskog značaja, prednost dakle imaju nadvremenski i univerzalni razlozi zbog kojih su se sreli a u cilju ponovnog uspostavljanja jedinstva o čemu je i potpisana ta zajednička deklaracija. Ne može se očekivati da tim jednim i prvim susretom bude riješeno sve ono sporno i problematično što bilo gdje u svijetu postoji, takva očeikavnja nisu na mjestu.  Problemi svijeta su veliki a od nečeg se mora započeti s njihovim rješavanjem, najbolje prvo od sebe samih kako nas uči Sveto Pismo i od žaljenja vrijednog 1000 godišnjeg nejedinstva i podijeljenosti hrišćana, to je tek startna pozicija sa koje se može ići dalje na njihovo rješavanje..

[Deja Vu]

Niko svima ne može bit po volji, šta god da su tamo u toj deklaraciji napisali, da su to napisali kako Ukrajincima odgovara, našao bi se neko drugi nezadovoljan po pitanju nečeg drugog. Sirija i Ukrajina su aktualije a njihova misija i susrtet su od milenijskog značaja, prednost dakle imaju nadvremenski i univerzalni razlozi zbog kojih su se sreli a u cilju ponovnog uspostavljanja jedinstva o čemu je i potpisana ta zajednička deklaracija. Ne može se očekivati da tim jednim i prvim susretom bude riješeno sve ono sporno i problematično što bilo gdje u svijetu postoji, takva očeikavnja nisu na mjestu.  Problemi svijeta su veliki a od nečeg se mora započeti, to je tek startna pozicija sa koje se može ići dalje na njihovo rješavanje..

 

Ma slazem se, nego sam samo izneo ukrajinsko neslaganje. 

 

Mada ne mora znaciti da je ovde papa pokleknuo kako i jedni i drugi tvrde, koliko sam vidjao papa zapravo smatra da je Putin jedini tip koji moze da zastiti hriscane u svetu pre svega na Bliskom Istoku, tako da bi Ukrajinci tek oko ovoga trebali da skacu od nezadovoljstva. 

[Guest]

 

[Guest]

@@александар живаљев,

 

Код о. Никодима Богосављевића ништа светло, ништа лепо и нормално... Само мрак, мрак....

 

Хвала Богу па су овакви људи у великој мањини.  

 

Уједно, чији је клири о. Никодим?

 

Видим да без проблема спочитава и митр. Амфилохију.

http://nikodimbogosavljevic.com/svetost-franje-asiskog-po-mitr-amfilohiju

[александар живаљев]

poglavaru RPC nije ista kao pozicija pape koji ima za sobom i ono što radi u smislu ekumenističkih nastojanja punu podršku klira i mirjana svoje Crkve iízraženu u zaključcima Drugog vatikanskog koncila gdje se o ekumenizmu i ekumenističkoim otvaranju Katoličko Crkve raspravljalo i ekumenizam bio označen nasušnom potzrebom Crkve a cesta ujedinjenja ispravnim putom, dakle ekumenizam nije bio osudjen kao jeres beć potvrdjen kao važan dio doktrine, učenja Katoličke Crkve. Tako nešto nema za sobom ni jedan poglavar ni jedne pravoslavne kanonski priznate Crkve na svijetu, zajedničku sinotu ili sabor koji bi o ekumenizumu raspravljao i donio iste zaklučke kao 2VK ili ga osudio kao jeres. Postoje samo partikularni zaključci sinoda oblastnih pomjesniih autokefalnih pravoslavnih Crkvi koji ipak ne daju takvu sigornost kao Svepravoslavni Sabor koji je u planu i koji ima bit ubrzo a na kojem će jedno od tema bit ekumenizam i odnos pravoslavlja tj. pravoslavnih Crkvi prema njemu. Dakle pravoslavni poglavari su u vrzinom, kolu

 

Драги господине, донекле сте у праву што се врзиног кола тиче. Међутим, патријарх Кирил има Саборну (помјесну) подршку и упориште за потписивање једне овакве декларације са епископом Рима. Штавише, она је, по ријечима епископа бачког Иринеја, и у основи документа на ту тему критског Педесетичног Свеправославно сабора. Цитирам владику Иринеја:

"Документ о односима Православне Цркве са осталим хришћнским светом, у облику у којем је припремљен за Сабор, уствари је сажетак опширног документа Руске Православне Цркве. Став оба документа може се свести на следеће: све што је у учењу и у пракси инославних хришћана сагласно са вером и поретком древне Цркве, односно са библијским Откривењем и апостолским и светоотачким исповедањем вере, аутоматски је и наше, православно, а све што од првобитне вере и устројства Цркве мање или више одступа, треба да буде тема дијалога истине у љубави, и то са једним мерилом, а то је вера и пракса првог хришћанског хиљадугодишта, вера и пракса јединственог, нераздељеног хришћанства. То је тачка омега у којој треба да се сусретнемо и препознамо једни друге као ученици Христови и браћа и сестре међу собом."

Још да напоменем да никакве осуде екуменизма на Свеправославном сабору неће бити. Проблем, нажалост, на православној страни дијалога, јесте општи проблем Православне цркве, то "врзино коло" између горљиве запаљивости (која у случају жалосном архимандрита Никодима оде у мутну Мораву) до неорганизованих информативних и одљељења за међуцрквене везе Помјесних цркава, када се сав рад пренесе на плећа једног или два човјека, па је тако епископ бачки г. Иринеј тек касно синоћ успио да публикује Заједничку декларацију (http://www.spc.rs/sr/zajednichka_izjava_pape_franje_patrijarha_kirila). Подсјетио бих да је слична Заједничка декларација папе и патријарха васељенског Вартоломеја са сусрета у Јерусалиму, рекламирана у нашим медијима као "декларација о уједињењу хришћана", преведена од моје маленкости и пренета тада на Поукама.

У временима када људи само читају сензационалистичке наслове овај рад на превођењу вјеродостојних информација, можда ће подстаћи да се међусобице "узнемирених савијести" примире, ако Господ да.

Због тога је јако добро што је г. Ињац дао српски превод овог документа као тему. Да зазора, упркос 2ВК, и код римокатолика, посебно "наших" има, види се и по томе што ИКА, официјелна служба Хрватске бискупске конференције, није објавила пун текст документа, већ су га превели самостални хрватски сајтови.

[Кратос]

El za PC Papa arhijeretik ili njegova svetost?Ako ga nazivaju njegova svetošću onda na taj način direktno prinznaju da i oni koji po učenju PC ispovedaju jeres  su sveti.

[Marjanovic]

Критике стижу и са једне и са друге стране. То значи да су направили добар потез!

[Zayron]

Драги господине, донекле сте у праву што се врзиног кола тиче. Међутим, патријарх Кирил има Саборну (помјесну) подршку и упориште за потписивање једне овакве декларације са епископом Рима. Штавише, она је, по ријечима епископа бачког Иринеја, и у основи документа на ту тему критског Педесетичног Свеправославно сабора. Цитирам владику Иринеја:

"Документ о односима Православне Цркве са осталим хришћнским светом, у облику у којем је припремљен за Сабор, уствари је сажетак опширног документа Руске Православне Цркве. Став оба документа може се свести на следеће: све што је у учењу и у пракси инославних хришћана сагласно са вером и поретком древне Цркве, односно са библијским Откривењем и апостолским и светоотачким исповедањем вере, аутоматски је и наше, православно, а све што од првобитне вере и устројства Цркве мање или више одступа, треба да буде тема дијалога истине у љубави, и то са једним мерилом, а то је вера и пракса првог хришћанског хиљадугодишта, вера и пракса јединственог, нераздељеног хришћанства. То је тачка омега у којој треба да се сусретнемо и препознамо једни друге као ученици Христови и браћа и сестре међу собом."

Још да напоменем да никакве осуде екуменизма на Свеправославном сабору неће бити. Проблем, нажалост, на православној страни дијалога, јесте општи проблем Православне цркве, то "врзино коло" између горљиве запаљивости (која у случају жалосном архимандрита Никодима оде у мутну Мораву) до неорганизованих информативних и одљељења за међуцрквене везе Помјесних цркава, када се сав рад пренесе на плећа једног или два човјека, па је тако епископ бачки г. Иринеј тек касно синоћ успио да публикује Заједничку декларацију (http://www.spc.rs/sr/zajednichka_izjava_pape_franje_patrijarha_kirila). Подсјетио бих да је слична Заједничка декларација папе и патријарха васељенског Вартоломеја са сусрета у Јерусалиму, рекламирана у нашим медијима као "декларација о уједињењу хришћана", преведена од моје маленкости и пренета тада на Поукама.

У временима када људи само читају сензационалистичке наслове овај рад на превођењу вјеродостојних информација, можда ће подстаћи да се међусобице "узнемирених савијести" примире, ако Господ да.

Због тога је јако добро што је г. Ињац дао српски превод овог документа као тему. Да зазора, упркос 2ВК, и код римокатолика, посебно "наших" има, види се и по томе што ИКА, официјелна служба Хрватске бискупске конференције, није објавила пун текст документа, већ су га превели самостални хрватски сајтови.

 

Da gospodine Živaljev, saglasan sam sa vama, to je upravo ono što pravoslavni predstavinici moraju raditi "sve najednom" ili u posljednji moment, zhurtu i honem-padem kako se to ovdje kaže, za mene su to sve skoro mučenici, svuda i svakom sve objašnjavat i hodat dok ne upadnu s nogu moraju a opet su sa svih strana ktritikovani i grdjeni, da ne idem i po teže riječi i izraze a čega svega je papa poštedjen jer to sve imamo davno za sobom i jer je to kod nas bilo aktualno prije 50 godina. Na svepravoslavnom Saboru može biti tu i tamo ojedinjelih antiekumenističkih glasova ali do nikakve sveopšte osude neće doći jer su ti glasovi i velikoj manjini tj. minimalno primjetljivi a podrška ekumenskim nastojanjima ima u pravoslavlju danas neuporedivo širi konsenzus i oglas, recepciju i odaziv u pomjesnim pravoslavnim autokefalnnim Crkvama. Što se tiče situacije u Hrvatskoj i stanju katoličanstva i vrholnih katoličkih institucija u Hrvatskoj (HBK, IKA itd) već sam vam negdje objašnjavao da ne predstavlja standardnu već u mnogo čemu dosta atipičnu situaciju a gledati cijeli katolički svijet samo kroz prizmu hrvatskog katoličanstva i optiku srpsko-hrvatskih odnosa je dosta zavodeći, deformujući i nepotpun, vrlo zredukovan pogled koji ne odgovara stvarnosti. Situacija u Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj i odnos pravoslavlja i katoličanstva u tim zemljama je sasvim o nečem drugom. To vam može potvrditi i nova članica Foruma gospodjica Dominika iz Poljske i svaki drugi član Foruma ŽRU iz tih zemalja.