REKAO SUROVU ISTINU Bogataš objasnio zbog čega ste siromašni!

[Juanito]

Заблуда је да смо у неком времену где се свако може обогатити.

 

То нико и не тврди (осим можда поборника америчког сна). Нити је потребно бити богат. Оно што тврдим је да много сиромашних у данашњем времену уопште не морају да буду сиромашни и да имају довољно могућности да испливају из сиромаштва и обезбеде себи и породици колико-толико нормалан живот. Не тврдим да је тако за све. На пример, људи рођени у црначком гету или ромском насељу очигледно имају мање или никакве шансе и тај проблем се мора решевати на нивоу друштва. Такође има и оних који су неспособни за рад због старости или болести. Али сви они који су здрави и прави, прошли су кроз било какво основно школовање и образовање, имају компјутер и интернет, а остају сиромашни и кукају, јесу сами криви. Ко је крив ако нису они? Ко је такве осудио на живот који имају и ко је дужан, осим њих самих, да их одатле вади?

 

Последично, одређени проценат популације се заглупљује или убија у појам да би остао ту где јесте, да би им се убила свака амбиција или спутала свака могућност напретка.

 

Па чекај, ко их убија у појам? Они који им говоре да могу и охрабрују их да се покрену или они који им говоре да немају много шансе јер су ту де јесу, заглупљени су, систем их је сместио где их је сместио итд?

[Снежана]

Како бисмо дефинисали сиромаштво?

Како би објаснили израз "крив за сиромаштво"?

[Плутон]

https://twitter.com/kazi_tibi/status/693426853470691329

[Deja Vu]

На пример, они који по сваку цене желе да ”раде у струци”. Толико година су студирали, а нико неће да им да пос'о који заслужују.

 

Radije cu kao politikolog da radim u nekoj NVO za 200 evra nego da programiram za 2000 evra, jer sam prvo po struci. 

[Плутон]

Dajte im prijedlog da ulože mnogo, oni će reći da nemaju novca.

 

Реално, кад би свако сиромашан уложио по пар милиона евра у неку компанију, већина њих би се временом обогатила. Кукањем и чекањем да држава уради нешто неће постићи ништа.

[RYLAH]

Али сви они који су здрави и прави, прошли су кроз било какво основно школовање и образовање, имају компјутер и интернет, а остају сиромашни и кукају, јесу сами криви. Ко је крив ако нису они?

 

Онај ко их држи ту где јесу намерним урушавањем образовног система, заглупљујућим програмима и нереалним и недостижним амбицијама, исцрпљивањем најгорим глупостима, скретања пажње са правих проблема на имагинарне, усађивања амбиција које не воде напретку него даљем заглупљивању и распињу енергије, и сличним.

 

Треба за један систем и радника у Мекдоналдсу, и копача, и чистача, и курви, и лопова, и још милијарду занимања/ животних позива/ улога у друштву, које нико никада не би радио да на то није присиљен недостатком реалних могућности, које обично немају много везе са прокламованим могућностима, које су "једнаке за све". 

 

Па чекај, ко их убија у појам? Они који им говоре да могу и охрабрују их да се покрену или они који им говоре да немају много шансе јер су ту де јесу, заглупљени су, систем их је сместио где их је сместио итд?

 

Они који раде све оно горе, невезано каква им је прича. Ја их сигурно не спутавам и не убијам у појам, нити их ти подстичеш, јер ни ти ни ја нисмо у позицији да радимо конкретне ствари који их терају напред или их задржавају ту где јесу. Од наше приче не зависи апсолутно ништа у том погледу, зато и можемо овако слободно да причамо по форумима.

[RYLAH]

Чекај да прво дефинишемо појам сиромаштва па тек онда да тражимо кривца за стање које смо дефинисали као сиромаштво.

 

Не можеш да дефинишеш сиромаштво, јер није општа категорија. Сиромаштво је везано пре свега за прилике које владају у средини посматраног субјекта. Постоји она граница УН за сиромаштво, али само као репер на глобалном плану у статичке сврхе.  

[Deja Vu]

Radije bih radio u NVO za 200 evra i ziveo u gradu sa zenom i dvoje dece i kukao na vlast kako krsi ljudska i to pre svega socijalna prava, kako drzava ne pomaze socijalno ugrozenim licima sa platom ispod 500 evra i kako imamo najnize plate, nego sto bih prodavao mleko i dobijao suvencije i zaradjivao 800-1000 evra. 

 

Radije bih radio u NVO za 200, nego cuvao ovce na Zlatiboru za 800 iako je za cobanima ogromna potraznja. 

 

Radije bih radio u NVO za 200 i mlatio praznu slamu, nego u butiku za 400, iako ne radim puno u oba slucaja i nisam puno koristan. 

[Милан Ракић]

Како бисмо дефинисали сиромаштво?

U materijalnom smislu, da dodam!?

[коЖељ њацИ]

Има ту истине, има људи који су били сиромашни па су искористили шансу и поправили своје стање, а има иних који су научили да кукају, добију основно и даље не мрдају. Колико људи се нпр. родило у Београду , имало све на дохват руке ништа није успјело и сад им криви они који су дошли са стране на ништа, а сад имају више од њих. Има у парохији човјека који је дошао као прогнаник 1995. а сад има солидну радњу, док други постао социјални случај јер је продао и пропио 30 хектара земље које му је ђед оставио.

 

 

Што би мени реко поп Илија изБосне:

- Жељо, ја не могу да вјерујем како може чоек крајишник доћи у Војводину и пропасти?!

- Па хеби га, није свако рођен под срећном звездом. Ево видиш како сам ја пропо.

- Друго си ти, ти си рођен овдје. А ви сте сви метиљави.

- Јел? А ти си супер талентован?! Видео бих те ја да ти владика узме ту мантију како би се снашао.

 

И сад прошло доста година. Поп Илија отишао у пеМзију. И ено га гради чини ми се 6 цркву. А пензија му је нека социјала, нешто бзвз. (Мрзи ме да пишем све детаље, али углавном поп је вредан човек, ради он брдо ствари, за њега нема зиме иако више не чинодејствује)

Наравоученије: Зајебао сам се.

[Juanito]

Онај ко их држи ту где јесу намерним урушавањем образовног система, заглупљујућим програмима и нереалним и недостижним амбицијама, исцрпљивањем најгорим глупостима, скретања пажње са правих проблема на имагинарне, усађивања амбиција које не воде напретку него даљем заглупљивању и распињу енергије, и сличним.

 

То је песимистички поглед  на свет. У општем случају не можеш знати које су ти амбиције недостижне и нереалне док не покушаш да их оствариш. Тачно је да већина амбиција скоро никада не буде остварена до краја, али зар је то битно? И да ли уопште постоји крај и прецизно дефинисан циљ? Амбиције су корисне као мотивација и генерална водиља. Мораш их имати да би почео да се крећеш ка њима, али смисао и лепота су у самом кретању. На пример, 90% (можда и више) стартап компанија не успе на тржишту, али то не значи да 90% оснивача пропадну. Или покрену нову или пак велико исксутво које су зарадили на том путу искористе да нађу добар посао. Тражење себе на том путу није непотребно расипање енергије. Непотребно расипање енергије је баш губљење времена у том фамозном ”образовном систему” кога је неко други припремио да би укалупио све људе. Наравно, не може већина људи да отвори стартап, али може (на пример) да учи програмирање или неки други занат. Вероватно већина неће завршити са својим производом или компанијом, али ће им то исксутво скоро сигурно помоћи ка путу из беде. Било да ће наћи посао у тој струци, било да ће бити конкурентнији у некој другој струци у којој је програмирање (или неки други занат) бонус.

 

Поновићу поново и остајем при томе, а свакако можемо да се не сложимо: многи људи (не сви) остају сиромашни (или можда још боље и генералније речено - незадовољни својим тренутним стањем) због песимизма (на пример тог кога ти проповедаш) и идеје да је за лични успех важнији некакав систем и предефинисани положај јединке у том систему него сам човек.

 

И пази, не мислим ја сад да је сваки Србин способан да овог тренутка промени живот и направи чудо. Свестан сам гомиле депресивних и разочараних људи који су прошли кроз лудило, санкције, ратове, милион разочарања и који су изгубили сваку вољу за животом. Не кажем да сад тим људима треба викати ”сам си крив, умри”! Проблем је у младим и новим генерацијама које не желе да узму живот у своје руке, већ само кукају и очекују од система да их углави у неко за њих одређено месту на дефинисаном путу рођење-основна школа-средња школа-факултет-посо (најбоље државни)-брак-деца-пензија-унуци-смрт. Сматрам да је оптимистички и активни поглед на свет кључан за будућност тих људи и тих генерација, а никако некакава нада у ”систем”. Систем наравно треба и мора да обезбеди стабилно и окружење, али никако да води појединце за руку. За човека не би смеле да постоје нерелане и недостижне амбиције (постоје нереални кораци ка тим амбицијама, али то је друга, техничка, ствар). А нарочито је штетно ”сиди ди си, ни за ди си ниси”, ”шта ће теби то” и ”не можеш ти то” васпитање. 

[Кратос]

Поновићу поново и остајем при томе, а свакако можемо да се не сложимо: многи људи (не сви) остају сиромашни (или можда још боље и генералније речено - незадовољни својим тренутним стањем) због песимизма (на пример тог кога ти проповедаш) и идеје да је за лични успех важнији некакав систем и предефинисани положај јединке у том систему него сам човек.

Da bi se ostvario bilo kakav uspeh potreban je sistem u kome bi se taj uspeh osvario.Taj sistem predefiniše položaj jedinke i njene mogućnosti za ostvaranje tog svog uspeha.Dakle izuzetno je bitan ali nije presudan.Presudna je volja pojedinca za ostvarenje tog uspeha.Ko hoće naći će način kako,ko neće naći će razlog zašto. 

[RYLAH]

То је песимистички поглед  на свет. У општем случају не можеш знати које су ти амбиције недостижне и нереалне док не покушаш да их оствариш.

 

 

Ајде ми реци какве ће амбиције да има дете које одраста у породици која се окупља око Фарме или Парова, и на који ће начин да му буде доступно остварење тих амбиција?

 

Или ми реци како ће клинац од 15 година, коме су два брата у поправном дому, мајка се проституише на ауто - путу, отац непознат, и који направи глупост само да би побегао од мајке у поправни дом код браће, да оствари било коју амбицију која иде изнад минимално плаћеног посла? Можеш ли да замислиш ниво стигматизације и кочења са којима је он од самог почетка суочен?

 

А ово је само један пример из праксе, каквих је милион.

[Juanito]

Или ми реци како ће клинац од 15 година, коме су два брата у поправном дому, мајка се проституише на ауто - путу, отац непознат, и који направи глупост само да би побегао од мајке у поправни дом код браће, да оствари било коју амбицију која иде изнад минимално плаћеног посла? Можеш ли да замислиш ниво стигматизације и кочења са којима је он од самог почетка суочен?

 

А ово је само један пример из праксе, каквих је милион.

 

Риле, то су екстремни случајеви за које немам одговор (споменух и пример црнаца из гета и Рома). Посао за психологе, терапеуте и цело друштво, слажем се. 

 

Ти вероватно радиш са таквима, па их знаш скоро све, али за ја се искрено надам да то ипак није већина у српском друштву. Већина сиромашних и незадовољних из мог окружења спадају у једну од две групе: седе код маме и тате са 30+ година и цепају игрице; 2) имају ”сигурне” послиће који им омогућавају неки минимум егзистенције, кукају стално, а плаше се да било шта предузму са својим животом. И једни и други су паметни и способни, знам их целог живота и уверио сам се у то. Само су не лењи, већ инертни и уплашени. Њима се обраћам.

 

Мада знам и људе са умерено тешким породичним ситуацијама (одрастање са коцкарима, алкохоличарима, проблематичном браћом...), а који су успели на крају колико толико. И сам спадам у такве. Моје детињство је било далеко од идеалног, да не улазим у детаље.

[DankaM]

Radije cu kao politikolog da radim u nekoj NVO za 200 evra nego da programiram za 2000 evra, jer sam prvo po struci. 

 

A jok, ja bih radije programirala za 2000 eur, nego s ovim znanjem programiranja koje sad imam, mogu da me plate oko 500 do 600 eura, kao juniora, koji usput donosi i burek i kafu

Ali ucim, sta cu

 

To je super kad si ti sam, a sta ces da kazes zeni i deci kad dodju i zatraze za nesto? 

Meni nije svejedno, iako covek radi kao project manager, za prilicnu platu, al' sta treba da radim? Da se zezam po projektima i NVO-ovima, bez zdravstvenog i socijalnog, a on da se vrlja po svetu bar jednom mesecno i radi 10-12 sati dnevno? Na sta to lici?  To moze kao hobi, uvek cu rado da se druzim sa kolegama i da radim nesto drustveno korisno, kad nadjem vremena...

To sto ja volim da radim, i sto je to moja struka, uopste ne znaci da mogu da prezivim/dobro zivim od toga...